ВЕСТ ЈЕ КАД СТРАДА МАЈМУНЧЕ НАДЕ ОБРИЋ, НИЈЕ ВЕСТ КАД НАДА ОБРИЋ СПАСЕ ЖИВОТ ДЕТЕТА

Да није интернета, не бих се могао тачно сетити датума. Да, беше то 30. мај 1992. Али, мало да разјаснимо.

За моје болесно дете тих година није било лекова у нас, тако да су слали рођаци из  Немачке. То је све толико скупо било да ја са својим приходима не бих могао ни да помислим да платим. За испоруку су се одонуд мучили, некад аутобус, па касни, чекам по десет сати, некад по нашима, и да, Босанци су по томе испред свих, нема ту да оману, скренуће 300 км са правца, и нема прооблем рођо.

Но, у то време загустило. Знало се да ће нам мили свет увести санкције. Знају моји да треба лекова па хоће да јаве. Толико је све закомпликовано, а ја кућни телефон нисам имао, па сам ноћ пре тога спавао у фирми на патосу, Боже ме прости, ко Вучић ономад у Бриселу. Негде у пола три зазвони телефон, ја у магновењу притиснем прво дугме, телефонисткиња пита "Зашто сте притисли принтер?" - "Зато што сам сељак." - одговорим и слатко је одобровољим. Ту ме споји са рођацима. Али веза озбиљно сецује. Душмани зајебавају. Успео сам да схватим да ће лекови стићи авионом из Франкфурта, понедељак или уторак. Зовем ујутру Аеродром, у та два дана има, уз неке варијанте, бар десет слетања, тако да ми не олакшава.

Нема друге него да одмах идем, мада ме, через инфлације, пут кошта право богатство. Ако први дан не успе, за други не знам како ћу.

И, тако, стигнем ја на аеродром у Сурчину, где влада неописива гужва. Кога ту да нађем, мајко света?! Одем на информације, објасним о чему се ради, питам могу ли они преко разгласа да објаве ко кога тражи одакле и због чега. Службеница ми пословним гласом одговори да им то није пракса "јер шта ви мислите  колико је таквих као ви свакога дана?". Него да фломастером напишем на хартији А4 своје име и поставим се на видно место. Ово, "видно место", је важно јер излаза има више.

И ја несретник тако урадим. Народ пролази и пролази, гледају они мене жалостиво, ја њих отпорно. И ту почеше да се гасе на монитору објаве за авионска путовања. Тог часа су наступиле санкције. Остали још долети из Париза и Франкфурта. Авиони стигли скоро истовремено. И опет гужва. Из Париза стижу фудбалски репрезентативци тадашње Југославије Душан Бајевић - како му приличи надимку "Принц са Неретве", испеглан, дотеран, висок и достојанствено дигнуте главе. До њега Мехо Баждаревић, у идентичном оделу али згужван, кривоног, клати се, како га и знамо из игре. За њима пок. Раки гура кофере. (После је и њих вратило, па Данска била првак Европе, али друга прича).

Опет гужва опет све исто, и ништа. Стојим ја безнадежно. Хол се лагано празни...Шта мислите, како се осећа човек у таквој ситуацији? На крају све празно, само једна госпођа стоји и разговара са два младића. Ја, већ отупљен, "немам шта да изгубим", приђем, извинем се и питам да ли можда долази из Франкфурта и носи неке лекове. Да. Тражи ми личну карту, за сваки случај. Ево, отвори торбу и преда овећу најлон кесу са лековима. Верујте, за ту вредност могао се аутић купити. Збуњен сам био, мислим да ми рече да је са синовима. Још ме пита "Зар ви мене не препознајете?" - "Извините, не." Чак се ни увредила није. Рече "Ја сам Нада Обрић". Пита ла ме о чему се ради. Још ми је препоручила неког биоенергетичара, "Зашто не пробам?". Нисам могао да јој објашњавам да смо све те глупости пробали.

Оно што она не зна је да је спасла живот једног малог детета.

Касније је лако покренута производња истих лекова код нас.

У сваком случају, хвала јој, мада је Нада Обрић највероватније ту ситуацију заборавила. Ја добро нећу заборавити.