ПАВЕТИНА НА СРПСКОМ СТАБЛУ

ПАВЕТИНА НА СРПСКОМ СТАБЛУ

 

Паветином називају у мом завичају сваку биљку пузавицу, нпр. бршљан. За разлику од људи-пузаваца, паветина може да се попне у врх стабла. Паветина обавије и покрије цијело стабло тако да се више не распознаје његова права природа. Може да му испије сав сок и да уништи живот у дрвету. Лакше је искоријенити стабло него паветину.

Гојко Николиш „Корјен, стабло, паветина“ (аутобиографија)

»Kољи, пали педесет и трећа ...«

Српско стабло одавно обавија српска паветина. Но, као сваки уљез и паразит, и ова нашa се прси да је најбољи Србин. Ништа од тога, али несвет ларма и силан је спрам смалаксале Србије, док пред старим господарима подвија реп и шени, и заправо пије Србији задње сокове док је предаје непријатељу .

  

У нека доба, дошло је у Босни и Херцеговини до оштрог сукоба „Ћопићеваца“ и „Ћосећисеваца“. Ми, већински у Србији, не разумемо тај сукоб. То је заправо сукоб око брже путање пропадања, ко је боља „српска паветина“, а не око одбране српства. Ћосић је суштински српски отпадник, врло љигави комуниста, а Ћопић је суштински комунистички отпадник, врло љигави Србин. За изворну српску опцију ту нема места: Већ сам српски народ, рецимо у Западној Босни, открива Ћопић, није прихватао ту "нашу истину о ослобођењу". (1918.)... "Показа се прије свега да је нова власт некако припроста, нашка, да све послове свршава искључиво на нашем језику, уз много вике, нетачности и грубе фамилијарности. Очекивало би се да ће се то више свиђети нашем човјеку са села, а оно, углавном, испаде баш обратно. Људима навиклим на аустроугарско господство, бирократски ред и неприступачност, нова се власт учини исувише посељачена и проста, без угледа, знања и господства." „Никад ти свој неће бити добар господар!“

О „господству и неприступачности“ мало касније, но за сада знамо да је и у Ћопићевој змијској варијанти казивања, Србима из западне Босне, потоњој „Бихаћкој републици“, била милија Аустроугарска од рођене државе.

Ту се умеће поповски син из Крајине, фанатични титовац, а у међувремену врло протежирани и протекционисани  „потлачени Србин из Аустроугарске“, и, коначно, „народни херој“ Гојко Николиш (а и о том „херојству“ ћемо зборити).

У поголемој биографији „Коријен,стабло, паветина“, настојећи да „ослика“ корене менталитета Граничара, описује вековну изгибију тог народа, који се усред непрестаног ратовања, глади и немаштине сваке врсте, смањивао уместо да расте.

Истина је да су сваке две године Крајишници гинули за некога, али најмање за Српство, за српску државу...“ У ратовима против Наполеона, за свега 10 година, Крајина даје 100.000 бораца, од којих губи 40.000. А кад је Наполеон 1809. године запосјео ове крајеве и задржао затечено војно уређење (што не би, одговарало му је да не може боље!) повео је и граничаре у поход на Русију 1812. године. Зна се како су се тамо сви скупа провели. У сузбијању револуције, 1848. године у Аустрији, Мађарској и Италији граничари, под командом Јелачића и Радетзког, жаре и пале, али и губе 30.000 живота. ...Дакако, не треба из тих јуначких подвига изузети ни сиротињу из хрватских покупских села. »Kољи, пали педесет и трећа ...« Ја не бих могао да се закунем да ни мој доброћудни ђед Јован није био баш онај »Хрват«.“ – пише Николиш. - На молбу Крајишника Бечу да затим помогне несретном народу, јер има 30.000 удовица и 50.000 сирочади, добише леден, „спартански“ одговор:  „Удовице ће се поудавати, деца порасти...“

Србију бије глас да је корумпирана и да „експлоатише сељака“, а да је Аустроугарска била „уређена држава“. О да, и те како беше уређена и „господствена“. Да видимо шта нам о томе вели Гојко Николиш:

"Забележено је да је у Крајини сваки шести мушкарац војник, док је у осталим земљама Царевине сваки - шездесети! Граничар је »повлаштен«, јер није кмет, али аустријски војник стаје државу 160 форинти, а граничар само 40 форинти (јер се претежно сам издржава), што представља допринос држави, а губитак Крајини, 4 милијуна форинти годишње. Поред тога, граничар је имао големе радне обавезе, све педантно предвиђене и пописане, таксативно, у реглеману. Радови су разврстани у 3 класе: царски, општи и остали. Царских је било 17 врста, општих 21 и осталих 26, укупно 64 врсте!"

За разлику од Србије, где је корупција слободна и демократска, у Аустроугарској је била законски прописана. Средњоеврепски уређени начин живота... Крајишком војнику - плаћенику ускраћује се, на рафиниран начин, лавовски дио плате, а већ она је биједна: док карловачки генерал бере 850 форинти мјесечно, граничар добије, али само номинално, 3 — 4 форинта. Мито, давање »дарова« заповједницима је чин без кога се не смије назвати ни добројутро. Даривати се морало: заповједника који прихвата пребјеге на граници, заповједника који додјељује земљу, заповједника који прима у службу плаћеника (знала се такса: наредбодавцу 8 форинти, благајнику 4 форинте, дакле 4 мјесечне плате). Незаконити приходи господе расли су баснословно. А кад је врховна власт Реформом Војне Границе од 1746. године хтјела да укине примање дарова учинила је у ствари само то да га је још чвршће легализовала! Јер, дословце је казано да капетан »смије« примити дарова »највише« у износу 40 ф, лајтнант 24 ф, а заставник 18 ф. годишње. »Али се од овог памтило само то да се примати »смије« . И што се ми онда чудимо ако и у дане данашње Кордунаш носи пуне торбе јаја и кокошију (а и новчаник мора бити пун) кад креће у град да би испословао некакво своје право у лавиринту канцеларија? Зна се и то колико новаца треба ставити у коверат да би се дошло до болничког кревета, а колико за операцију и за какву врст операције. Чудимо се томе, а заборављамо да је протекло једва једно стољеће од граничарског вакта у коме су ти, мрски нам поступци, били прописани.

Истински друштвени положај граничара најбоље се може сагледати кроз систем кажњавања и мучења. Актом Реформе било је прописано какве физичке муке се смију примјењивати, а какве, тобож, не смију. Одређено је кад се може везати у »кладе«, како се пролази кроз шибе, колико удараца смије досудити командир чете (25), лајтнант (7), фелдвебел (4), каплар (3). Од физичке казне, рекоше, не смије војник умријети!

Још ми рече Миле Цар да су лички и кордунашки официри и ђенерали били најчешће копилани, па зато нису могли никуд другачије да се пробију него у војску! Миле је у тој оцјени, свакако, мало претјерао. Али, да су лички и кордунашки вељбабе и официри били зли према својим војницима, Србима, да су били већи Швабе од неког Франза из Линза, то потврђују сви стари ратници.

Вјековни војни режим под којим је живио, па ратовања, погибије и сва друга страдања оставили су неизбрисиве трагове на психи граничара. Имајући против себе надмоћне силе државе, насиља, рата, биједе, глади и смрти граничар је морао да им се на сваки начин прилагоди како би преживио. Прилагођавање таквим силама у ствари је стално отуђивање од самог себе, стална дехуманизација. У његовом карактеру и понашању све је противрјечно: живи у сталном страху, а на бојишту је »лудо храбар« (»in toller Kiihnheit«); обожава цара и клања се држави, а мрзи све што је од државе и поткрада је гдје год може; снисходљив је поданик, али и бунтовник; неповјерљив је према свему што му се нуди као ново, а чезне за бољим животом; труди се на својој неплодној земљи — прљуги, а мрзи сваки физички посао. Сања о било каквој државној, чиновничкој службици и, кад се једном дочепа такве, окреће леђа својој постојбини. Тако се, уосталом, понаша и већи дио његове тзв. интелигенције: изузев понеког учитеља и попа, нико се не враћа на огњиште, одродава се и почиње с презиром гледати на своје поријекло, придружује се оној госпоштији која о граничару неће рећи ништа осим погрде и спрдње. Народ, дакле, издваја из своје средине оно што је најспособније, одваја од уста за школовање дјетета, а по некаквој вишој логици ствари, школује дјецу за неке друге, јаче и повољније средине. Тако се и умне снаге граничарског свијета хронично исцрпљују, а он тапка на мјесту. Нема кога да га мало придигне и оплемени.

О граничару се обликовало мишљење да је силеџија, улизица, невјеран, склон крађи и убиству. Има у томе истине. – Признаје Гојко Николиш, „вечити заробљеник свога завичаја“.

Такви „Срби“ – Граниичари кренули су на Србију са осталим Хрватима 1914-те. »Kољи, пали педесет и трећа ...«

»Tessel ist gekommen!«

 

Побједничко  напредовање  царске  војске  кроз  Србију!

 

Доље  Србија!

 

Ваља заувијек  очистити  то српско  смеће!

 

»Доље краљ опанчар«, викали су неки из сусједних села, а ходали су у продртим опанцима. Говорило се о вјешањима србијанских сељака — »одметника«. А ја се сјећам једне ужасавајуће анзихтскарте — разгледнице: аустријски војник разјапљених уста, жутих бркова и разрогачених очију (те очи често су ми се и у сну привиђале) замахује бомбом, а испред њега српски војници бјеже у страви. На полеђини карте писало је: педесет и трећа вражја пуковнија. Негђе су и пјевали: »Kољи, пали педесет и трећа«. 

Стизале су и вијести (»извјешћа«) о погибијама на Дрини и Kарпатима, (погибе и неки од Николиша из Горњег Сјеничака, а селом су учестала бугарења)... Kасније, када су војници почели долазити на »урлап«, о Дрини и о Србији кружиле су чудовишне приче: како је и сам Никола Тесла својим смртоносним зракама, притекао у помоћ Србији, јер, ето, кад су царске пуковније успјеле већ да пријеђу преко Дрине, па застале у врбацима на србијанској страни, одједанпут, усред тишине, Србијанци, невидљиви и дотад нечујни, осуше одасвуд убитачном ватром, а неко међу Аустријанцима повика: »Tessel ist gekommen!«

Хиљаду деветсто петнаесте године/Нап: Година битке је 1914./, у љутим окршајима на Мачковом Kамену, србијански војници опколише групу Аустријанаца и повикаше:

— Предај се, Швабо!

— Нијесмо ми Швабе, ван Срби из Лике. А Србин се не предаје жив никада. Нећеш, валај, док је нас овђека.

Ово је причао већ поменути Миле Павлов Рудан звани Цар, из Сјеничка.

И, одиста, додаћемо, и са супротне, србијанске стране, потврђује се да се Личани нису предавали до последњег метка. Забележена је ситуација када резигнирани Војвода Вук понашањем прекодринских Срба, „трга уши“ тим Србима који одбијају да се придруже српској војсци, остајући до краја верни Царевини и Ћесару, по цену живота.

Никола Вујичић, звани Суџук,- даље сведочи Николиш - ратовао је по Србији у саставу 96. инфантеријске регименте, 1914. године. Тај Суџук, пука сиротиња, пошто се вратио жив из рата, хвалио се по селу како је у Мачви натицао на бајонет живу српску ђецу: 

»Барнем га, одигнем у вис и завртим неколико пута«. Суџук је био чисти Србаљ, крстио се с три прста, знао је Оченаш -иже-јеси и славио Kрсно Име Светог Ђурђа.

„Мало је, а можда и превише. Да оплакујемо »трагедију српства«? И то је плитка којештарија. Трагедија је много дубља и, барем засад, без спуштања завјесе. Докле досеже наше право да ти судимо, или — праштамо?“ – Диже на ниво филозофије клање деце наш „револуционар“ Гојко Николиш. „Трагедија је много дубља од трагедије српства, где бедни Граничар набада на бајонет србијанско дете, е да би се показао „бољим“ од неког Загорца“? У чему је та „много већа дубина“ сем ако не узмемо урачунамо људску пропаст Гојка Николиша, сина православног свештеника? Не! Трагедија је смо та једна коју је описао, остало је гротеска наказа.

У Поговору биографије, жали се Николиш да му је редакција издавача скратила белешке о битки на Мачковом Камену. Тешко је поверовати да је у делу од 700 страница значило нешто пар страница више са „анегдотама“ из Првог светског рата. Биће да је и ово што су објавили био „вишак истине“, а не вишак хартије.

Нема много шта на част србијанског војника Николиш да каже. Више је у питању лицемерно прикривени презир... „На броду за Крф војници добијају први оброк. Истрошени организам не подноси храну, људи повраћају, али глад је толика да лапају свој властити бљуванак. Неко с палубе повраћа у утробу брода. Доље, један од гладних дочекује и - једе. Онај одозго вапије: »Не дирај, брате, остави мени, то је моје«....“

„Паветина се обавија“

Гојко Николиш, пре него што је постао народни херој

 

У осталом, ако је о Србијанцима (сем ако нису комунисти, евентуално) или четницима реч, из Николиша избија нетрпељивост и/или мржња... Србијански официр је редовно задригао и подбуо, студенти из Србије су много слабијег знања него они из бивше Астроугарске, Личани у интернату Војно-медицинске академије терају београдске колеге да перу ноге... Четници су издајничка злочиначка руља којима „длаке само из зеница не вире“, редовно су „озлоглашени“, згражава се на презиме Дерикоња и пита се „шта је све кадар човек са таквим презименом да учини?“, Николиш не подноси српску униформу, али му је партизанска веома драга, троши прилично хартије да на примеру бесмислене анегдоте са неким кишобраном покаже како су српски официри неотесани а „државни систем“ лош и неправедан, итд,... Орјунаши су били „профашистички режимски шовинисти“, док су му хрватски „крижари“ које је блиско познавао били, супротно, „веома симпатични младићи и штета што су отишли у усташе“... Не пропушта прилику да не изрази дивљење према немачком војнику.

У бесконачној скрибоманији о зачецима „класне борбе“, појасниће и свој став по националном питању: “... имајући пред собом хрватског сељака подржавао сам га и у његовом хрватству, јер је био и национално, а не само класно угњетаван. У колико је такав био спреман да од своје националне свијести пође корак више, ка класној свијести, утолико ми је био још дражи, баш зато што је Хрват...“

Нема речи, или замунђава о унутрашњим комунистичким ликвидацијама, мада је доста простора посветио оговарању оних који му се нису свиђали (за све пропасти крив је Лека Ранковић, никад Јосип Броз), прећуткује сарадњу са усташама и ВМРО, комунистичку издају у Априлском рату и „мирољубивој коегзистенцији“ нациста и КПЈ до напада Хитлера на СССР.  Али, не може толико да се испише страница, а да не исплива колико су подмукли. Овако су, пише Николиш, говорили народу на почетку њиховог „Устанка“, негде пред јесен, након што је Хитлер напао Стаљина: „»Велика опасност се надвила над наше српско отачаство.. . Од Косова и од Бранковића немадосмо таквог јада и срама као што су Недић и остали издајници. ..Од Обилића и Карађорђа немадосмо таквих витезова као што су партизани, синови ваши, деца ове земље. .. Одолисмо султанима и ћесарима... Одолисмо дахијама и арачлијама... С нама је мајка Росија, с нама је росијски господар Велики Стаљин. ..“. 

Ко је памећу остао у забавишту, за њега још једно невероватно величање „партизанске етике“:

 „Заустављамо се тако пред нечијом кућом и борац пита домаћина, да ли можемо убрати коју шљиву. Домаћин гледа забезекнуто:

— Нисам  још  видео  војске  која пита за одобрење  да  би  убрала шљиву.

Овакво понашање партизана према имовини сељаковој постало је неписани закон. Још веће чуђење сељака изазвало је и наше одбијање да пијемо понуђену ракију. Сељак би одмах правио упоређење:

— Па четници само траже, мораш да им изнесеш ракију, а ви нећете да узмете ни понуђену.“

Мајор Драгутин Кесеровић

 

Капетан Јован Дерок

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ево како Николиш  описује мајора Кесеровића, док су још трајали наводни преговори ЈВуО и комуниста: „Кесеровић је водио за собом око 200 до зуба наоружаних делија — крџалија, сви обувени и обучени тип-топ четнички, с реденицима унакрст преко грудију, с бомбама и камама, а на сваком десетом по један пушкомитраљез. Гдје би се зауставили, ту је одмах морао да закува казан... О јадни и неспособни, задригли и какав све не, Кесеровићу...“ Но, славни и способни Николишу, шта би на Западној Морави? Не би то могло да народ није био уз своју војску...“ 

Наводећи све­до­че­­ње сељака из Беле Воде да су партизани били у таквој паници, да су се давили у Мо­рави, Стошић закључује: “Па­р­­ти­­занске јединице доживеле су највећи пораз у крушевач­ком кра­ју у току рата“.

Али, Николишев долазак у Ужице, којом приликом је први пут видео Тита, не спада у историјски, већ еротски доживљај! Не, не, нема ту идеологије нити слободарства, већ је у питању искрени еротски набој:

„ Заспао сам с нестрпљењем да ноћ прође што прије."

Тита сам сутрадан затекао у пространој, свијетлој и једноставно намјештеној соби: овећи сто, покривен секцијама, на зиду велика карта Југославије — и ништа више. Настојао сам од свега срца да мој наступ буде што више »војнички«. Напросто сам уживао у тој својој војничкој строгости и отреситости. Хтјело ми се да што више нагласим, да демонстрирам своју »антипартизанштину«. Послије поздрава и рапорта обухватио сам тог човјека једним погледом и одмах уловио нека обиљежја у њему, у њему који је управљао судбином наше борбе, кога смо тако дуго очекивали. Најприје видјех плаве, нешто замагљење очи, потом до детаља извајано лице; лице идеалног, или у мојој машти идеализираног, класно свјесног радника, пролетера. Као да је скинуто с неке руске слике из времена пролеткулта. Тамноплава униформа. Моје већ раније зачето осјећање сигурности и гордости било је сад учвршћено: сад видим да имамо Команданта, имамо оног који зна шта хоће и коме желим да се потчиним; више нисмо само појединачни растурени партизански одреди; сада смо повезана војска; сад свак може да осјети да у свакој прилици и неприлици има некога лијево и неког десно од себе.

Тито је устао, и ходајући с краја на крај собе, упознао ме са ситуацијом. Чини ми се да сам га више гледао него слушао. Нису ми промакле ни неке појединости на њему, којима као да се издвајао из моје представе коју сам малоприје о њему стекао; појединости које обиљежавају савременог човјека, изнад и изван класе, човјека подобног за кретање и у тзв. вишем друштву. Мисао: баш такав нам треба. Будући државник."

Једним погледом видео будућег државника ака аустроугарског каплара?

Остало сте гледали у филмовима „Ужичка република“ итд. Балканска варијанта холивудске хисторије...“ И поред херојског отпора на Буковима и Кадињачи и на многим другим положајима слободне територије, наше снаге нису успјеле да задрже притисак надмоћног непријатеља“. Знамо да није истина, али волимо да гледамо. Тито у плавој униформи је успео да утекне са само нешто прикупљеног краљевског злата. Расуло је потпуно. „Атмосфера беспомоћности била је потенцирана још и тиме што се до тога часа није знало за судбину друга Тита. Мислило се да је он погинуо. У Врховном штабу владала је дубока потиштеност. На моје питање шта ћемо да радимо са 700 тешких (непокретних) рањеника, за које немамо баш никаквих транспортних средстава, А. Ранковић је немоћно слегао раменима и додао да, ако је тако, онда не преостаје ништа друго него да их оставимо на Златибору. Свеукупно особље треба такођер да крене с покретним рањеницима.“

И би тако, побеже доктор Николиш од својих 700 беспомоћних рањеника, уз мало посипања пепелом.

Паветина прождире стабло

 

Када је партизанска војска у питању, треба се одрећи сваке илузије: није ту било никакве ни организације ни војне вештине ни уређености. Зато се тако често помињу неке бирократске поштапалице нејасног значења – негативне појаве, небудност, пропусти, субјективне слабости, слабости у организацији, кризе међуљудских односа... Никога не би било брига за та њихова комунистичка замајавања да све скупа за последицу није имало ужасно пострадање српског народа.

Што се тиче „антифашистичке борбе“ комунисти би највећи допринос пружили да нису радили ништа, а да су партизани остали у својим сеоским (четничким) стражама и штитили народ од усташа. Барем да „размене главе“. Најупечатљивији пример је управо завичај Гојка Николиша, Сјенечак, некада највеће место на Кордуну. У худој Краљевини Југославији, према попису из 1931.у Сјенечаку је живело 4.286 душа, да би након само неколико деценија антисрбијанског визионарства Гојка Николиша, место спало на 383 духова у 190 кућа. 

После проглашења Независне Државе Хрватске 1941. године усташе покрећу офанзиве на подручју Кордуна. У две офанзиве село Сјеничак је крајем 1941. и почетком 1942. године потпуно спаљено и порушено. Најтрагичнији дан је био 18. априла 1942. године када су усташе изненада у зору опколиле село и похапсиле мушкарце. У овој акцији су побили или поклали 64 цивила. У Јасеновац су одвели 357 мушкараца где су 87 убили. Остали су интернирани у Норвешку и успут, у Аустрији и Немачкој, убијено девет, а у Норвешкој је умрло и убијено 219. цивила. Само 42 су се успела вратити по завршетку Другог светског рата.

У току Другог светског рата у време постојања такозване НДХ од 1941. до 1945. године животе је изгубило 1.140 Сјеничараца. Усташе су убиле 637 цивила, 344 су умрла од болести и глади, а 159 су погинули као учесници НОБ-а. У рату је страдало више од четвртина становника. Па леле  нама! Усташе им кољу фамилију, а 159 Сјеничараца изгибе којекуде, највише у борби са Србима!

Гојко Николиш често помиње „партизанштину“: Здрави партизани отимају храну рањеницима и болеснима, једна јединица краде санитетска средства од друге, лекари спавају у топлим колибама а рањеници у снегу, Главни штаб тражи пет медицинских сестара (млађих) ради „стручног прања веша“ (као да нема сељанчица около) док је санитетска служба у колапсу, курири оду па се не зна где су заноћили... Сетите се приче с почетка о културном партизанском питању да се убере једна шљива и како се трезвењачки одбија ракија? Николиш не може да се сети само своје партизанштине:

"Од  дивизијске интендантуре добијам комад говеђег меса, посљедње сљедовање. Падом мрака суљавамо се ка Сутјесци. На коњу газим ријеку. Миро (синовац)  се ваљда држао за коњски реп. Чују се крици и повици. Појединци се откидају од ланца, повучени ријеком. Тек послије рата сам дознао да је у оној гужви била снаја Катица са двоје дјеце, да су ме распознали и дозивали, а ја нисам ништа чуо услијед хуке Сутјеске“.

Е мој „псићу у хлачицама“ /у хрватском преводу/, Др Арчибалду Рајсу понудили авион да га пребаце у Италију, а он одбио и Албанију препешачио са српском војском и народом; ти једну реку, лекару и хуманисто кордунашки што уредно переш ноге, ниси могао другачије прећи него на коњу, а снаја и деца се подавили. Прекаљени комуниста, нема шта! Држиш да си био од толике важности? Дабогда ти се довека кости превртале у француској земљи!

Партизани су вечито били у стању изненађења, расула и очаја. Изненадило их код Ужица и на Kозари. Од пропасти на Неретви спаси се махањем белим заставама и „Мартовским преговорима". Па их на Сутјесци опет изненадило; најстрашније у Пријепољу (где је изненађење било толико да многи верују у теорију завере), драматично изненађење код Дрвара.

 

Пријепољска болница

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

За Пријепоље ( VI офанзива), њихови људи сведоче:

"Не знам да ли уопште знате нешто о овоме, али ради се највећем страдању припадника НОВЈ у само једном дану! Према разним причама, које су се тихо причале одмах након рата, а све гласније последњих 1-2 деценије, постојала је очигледна НАМЕРА да се жртвују припадници Друге Шумадијске и Друге Далматинске бригаде. Све, само да би Тито и његови пси пратиоци, на време и безбедно извукли своје гузице.  Трагедија је велика, страдали су углавном момци између 19 и 30 година... Зашто се о овој бици, о овом страдању, о црвеној боји реке Лим која је данима таква била након 04.12. скоро НИ МАЛО не зна. Намерно, опет?"

Митоманија „Битке за рањенике“

Никада и ни у ком виду партизани нису водили „битке за рањенике“.  То је невиђена хипокризија. У ратовима се многе страшне ствари дешавају. Али да неко, а то је милионска група „накнадних револуционара“,  издају прогласе за свој врхунски морални чин је неподношљиво одвратно.

Дигресија:  Један мој пок. суграђанин, прошао као дечарац Неретву, Сутјеску, Пријепоље, и приде Голи оток. Једном ми, припит у кафани прегласно рече: „Каква битка за рањенике, све смо их уз пут оставили“. ИТД. То је за мене био шок, јер нисам знао. Тада, те вечери у кафани, испоставило се да сви све знају. Да су моји другови, неки знатно млађи од мене, тачно знали шта је било. Онај се само „излај'о“. То је њихова тајна историја.

На Златибору оставили 700 немоћних, у Шековићима исто толико, у Пријепољу остала болница... и тако редовно, да је Николиш оставио опаску: „Наслутио сам да се понавља стари обичај: растеретити се од рањеника, шаљући их у некакву имагинарну Централну болницу“.

Ипак, фамозна „Битка за рањенике“ превазилази свако колективно покварењаштво.

V офанзива је почела 15. Маја. Да је офанзива у току Врховни штаб је схватио 18. Маја /Нап: Вероватно сигуран у тврду веру „Мартовског договора“/  Све до 22. маја Санитетски одсјек није знао за почетак Пете офанзиве! Веза са Врховним штабом била је веома слаба, искључиво преко курира. Писма су стизала тек у року од 12 сати, а некада и касније.... Али највиши домет овог административног духа представља наређење Санитетског одсјека од 3. јуна. У њему су до педантерије разрађене административне, организационе и дисциплинске мјере које треба спроводити у Централној болници. Чега ту све нема! Дају се прописи како се уредно састављају акта, тражи се попис функционера који су овлаштени да потписују акта, траже се редовни дневни извјештаји који треба да садрже, ни мање ни више, него 15 тачака, детаљно је разрађен поступак са умрлима итд., итд... А истог дана, 3. јуна 1943, Одсјек је слао у Врховни штаб драматичне извјештаје о катастрофалном стању исхране. Услијед гладовања нагло се погоршао и ток оздрављења рањеника. Почео је помор. Дневно је умирало око 15 - 20 другова. ( Поменули смо узрок гладовања).

Трећег јуна, на савјетовању у Мратињу, Врховни штаб доноси познату одлуку о подјели Главне оперативне групе у двије мање. Ситуација која је тога дана владала на фронту на Сутјесци била је тако тешка и неизвјесна, да је постојећи план покретања цјелокупне Централне болнице према Сутјесци и Зеленгори морао бити напуштен. Тога дана намеће се, силом постојећих прилика, први пут нова идеја, једно у квалитативном погледу сасвим ново рјешење проблема рањеника, рјешење које није имало преседана у ратној пракси јединица које су се тада налазиле у саставу Главне оперативне групе: одлучено је да се тешки рањеници не покрећу него да се оставе скривени у шпиљама и пећинама пивског кањона, а да покретне рањенике поведу собом Седма и Трећа дивизија правцем њиховог пробијања, према Санџаку или Голији.

Свему томе, што ме је већ само по себи доводило до ивице душевног слома, придружили су се још и чудни доживљаји у Врховном штабу, о којима би било боље не писати.

Тешки рањеници расути су дуж читаве стазе, од врха клисуре па до моста на Пиви. На читавој десној обали Пиве општи застој евакуације, кркљанац на стази, бомбардовање авијације и артиљерије, атмосфера неизвјесности, беспомоћности и очаја. Ако рачунамо да је Централна болница бројала почетком јуна око 2.200 рањеника и болесника, излази да број изгубљених износи око 1.300. (Рецимо). 

Од Тјентишта до Попова Моста није било стопе слободне од леша. Од задаха се Тјентиштем није могло лако пролазити све до зиме кад су звјерад и кише обавили своје«.

Није дуго трајало и Јајце је почело да живи духом и ритмом партизанства. Држана је прва културна приредба, у некаквој тјескобној просторији усред чаршије, Иво Фрол је прочитао причу о погибији једног коња на Сутјесци и ја сам био дирнут, препознавши у Ивиној причи трагичну смрт мога бијелца у Усовичком потоку.

Николиш био дирнут страдањем коња на Сутјесци. Тако се постаје Народни херој и резервни генерал-мајор ЈНА.

Да ли се стабло бранило?

Наравно да јесте. Храбро и упорно. Николиш каже да се „у централној Босни све врвело од четника“. У Дражевини, код Вишеграда, беше последње упориште чича Драже. Ти људи су кажњени са хиљаду година затвора зато што су чували Дражу. Тврда вера! На Николишевом Кордуну већ није био тако. Ослабила јако национална свест. Али, мени је пажњу привукло што су у Сјенечку покренули изградњу нове црве исељеници зи Канаде. Цела ствар је компликованија него што на први поглед изгледа. Наиме, већина тог живља је volens-nolens пришло партизанима. Истина, много их се придружило и усташама, алу ту немамо шта да кажемо. Но ови, што су пошли за комунистима јер је већина тако хтела, не значи да им је сврака памет попила. И тако је дошло до ПОБУНЕ СРПСКИХ ПАРТИЗАНА НА КОРДУНУ 1943! Цитирамо летак који су штампали поводом формирања ZAVNOH и немамо шта додати: 

„….као резултат борбе у којој су дали своје животе на хиљаде најодабранијих синова Лике, Кордуна и Баније, никао је ЗАВНОХ као врхунац злочина и преваре, никло политичко тијело, које треба да све ваше напоре принесе на олтар спаса хрватског народа и очување Независне државе Хрватске. Ваши јуриши, ваше попаљене куће, ваша крв створили су Земаљско Антифашистичко Вијеће Народног Ослобођења Хрватске, које за узврат и признање треба да збрише име српског народа и да докрајчи Павелићеву намјеру српског истребљења.

Да ли можеш ти Србине бити задовољан са ЗАВНОХ-ом у коме господаре Назори, разни Симе, Грегурић и Филип. Да ли ти можеш признати својим представништвом оно тијело у којем сједе усташки и домобрански официри, који су лили српску крв по Босни, Лици, Кордуну и Банији.

СРБИ! Они не могу заступати наше интересе и бити тумачи расположења и мишљења нашег народа.

Милиони српских жртава и хиљаде палих српских глава, преврнут ће се у гробу кад виде шта се код нас збива, кад виде што направише од наше велике и лијепе отаџбине Југославије. Распарчаће је и раскомадаће на десетке народа и народића, комадају и цијепају горе него што су то чинили Нијемци. Нас Србе мисле заувјек одијелити од мајке Србије и дичног Београда. Већ су вам брисали име, забранише ваше писмо ћирилицу и вашу химну и присилише вас да се љубите с онима који су нас јуче клали. Све то није никакво чудо ако знамо да у ниједном вишем форуму Хрватске и на одговорнијим мјестима нема Србина. Ту је мјесто Хрватима. У АВНОЈ-у, у ЗАВНОХ-у, партизанским форумима, а теби Србине? Теби је мјесто на бункеру и жици. 

БРАЋО И ДРУГОВИ ПАРТИЗАНИ! Ви заведени и преварени, за кога ви лијете своју крв, шта чувате?

Куће не, јер их немате, попалише их браћа Хрвати, мајку и дјецу не, јер их поклаше усташе и домобрани. Имовине не, јер је уништише и опљачкаше. Зашто се онда борите, за слободу и велику Хрватску, да сачувате хрватски народ од одговорности за злочине учињене над Србима. Борите се да помогнете збрисати заувијек име српско у Лици, Кордуну и Банији. Да ли ћеш то дозволити смјели борче, да се преко партизанског покрета сруши оно што се није могло ни преко усташког. Не смијеш заборавити Србине, да је партизански и усташки покрет хрватскоослободилачки покрет. Ко се бори у нашим дивизијама и бригадама НОВ-е Хрватске? Командант Хрватске је Иво Рукавина, рођак гласовитог крвника Јуце Рукавине, комесар Хрватске исто је Хрват, командант корпуса опет Хрват, а комесар корпуса усташко дијете и усташки брат Вецо Хољевац. Гдје су браћа овом омиљеном борцу и ”јунаку„ на Кордуну.

У борби сте ви Срби, ви јуришате на бункере, ви лијете крв за Хрвате у вашим јединицама. Они или вам КОМАНДУЈУ ИЛИ ТЛАЧЕ ваше рођене у позадини и по командама подручја.

Партизани, командири, команданти и комесари који нисте изгубили српски осјећај и љубав према свом патничком народу, промислите о томе свему па ћете доћи до увјерења да сте ви слијепо оружје у рукама наших непријатеља. Зар не видите да је ваша главна борба усмјерена против четника, дакле против браће, а само зато да се међусобно што више искрвимо и ослабимо како би стотине и хиљаде наших невиних жртава остало неосвећено. СРБИНЕ НЕ ПУЦАЈ НА СРБИНА. Удри усташу који ти немилице пљачка кућу и коље дјецу и мајке. Не будите гробари сами своје будућности и слободе.

Српске мајке! Ви највеће патнице и мученице зашто породисте синове да их нејаке и малољетне гурају на бункере. Зашто породисте кћери да их неудане и невине вуку и развлаче по штабовима да се наслађују српском младошћу хрватски зликовци.

Мајко! Синови ти изгибоше, кћери ти пропадоше. Ко ће ти наставити потомство? Тргни се, пробуди се. И ти можеш нешто учинити за спас свога народа и своје отаџбине. Разбиј своју организацију АФЖ-а преко које се само шири неморал и непоштење у наше фамилије. Истргни се, не дај се, и ту ти Хрватице господаре. Оне бришу наше обитељске животе!
---
Овај летак је примио партизански командант кордунаског подручја Јоцо Еремић, од другог партизанског команданта из Лике Стеве Косановића Јабучара. 

Или: Проглас јесте аутентичан, али га нису написали Еремић и Косановић, већ Вујичић (погинуо) и Илија Жегарац (преминуо недавно) у емиграцији?

Неколико летака сличне садржине је дјело српских интелектуалаца партизана са Кордуна, неки од њих су суђени на смрт стријељањем: Жегарац Илија, Момчиловић Милан, Мркић Марко, Кораћ Вељко и Вујичић Љубо.

Десетина њих је суђена на временске казне. неки ослобођени оптужнице а неки побјегили.

Као главне кривце за суђење Срби су означили слиједеће особе: Андрија Хебранг, Стево Крајачић, Владимир Бакарић и Фердо Чулиновић.

Проглас је свакако аутеничан и част онима који су га написали и објавили.

....

Шта за конац овог пасажа закључити? Паветина је ипак прождрала стабло.

Кољи, пали Шеста личка

Милан Трешњић, између клања срба и обиласка Црвених фењера 

 

Нико није осрамотио Српство као Шеста Личка. Остале, Седма Банијска, те не знамо која Црногорска су биле неизмерна подршка. Србија је сачувала пеко 400.000 братских глава, а узвраћено јој је „пасјим гробљима“, језивим терором и пљачком невиђеном од Турака. Па, браћо, да сте сто пута браћа, нема ту праштања. Нека је Пијада писао онај реферат за АВНОЈ где каже да Србе из Босне толико треба мучити и осиромашити, да већ немају куд него за комунистима. Могао је он то писати, али ви нисте смели чинити.
Милан Трешњић,

Нико није осрамотио Српство као Шеста Личка. Остале, Седма Банијска, те не знамо која Црногорска су биле неизмерна подршка. Србија је сачувала пеко 400.000 братских глава, а узвраћено јој је „пасјим гробљима“, језивим терором и пљачком невиђеном од Турака. Па, браћо, да сте сто пута браћа, нема ту праштања. Нека је Пијада писао онај реферат за АВНОЈ где каже да Србе из Босне толико треба мучити и осиромашити, да већ немају куд него за комунистима. Могао је он то писати, али ви нисте смели чинити.
Милан Трешњић,

Личанин, мајор ОЗНА, главни кољач у Београду, сведочи:„Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило. Упао сам те прве ноћи у вилу Тасића, преко пута чувене рестаурације “Дедиње”.“

Лаже, фукара .Да му је до кажњавања експлотатора, Загреб је ближи. Да му је до „ослободилачке борбе“, Јасеновац је ближи. Није то. Светио се Личанин за Kолубару и што су их Србијанци натерали у „зелени кадар“. Нема другог образложења.

Од ратног плена тврди да је узаптио само једно седло из белог двора. Припадало је кнезу
Павлу и на њему је писало да је поклон француске владе. Лепо седло са сребрним узенгијама, интарзијом, лако.

Шта, поштен чо'јк, узео само једно седло, кућу са намештајем пензију и пар конкубина. Толико о пролетерској борби.
И шта је Личанин Трешњић са земљацима и камаратима радио по окупираном Београду. Убијао људе. По списковима. Ти спискови су били и оптужница и пресуда.

„Трагедија је нас озноваца што нисмо разликовали људе у униформи од људи у цивилу. Од тих људи који су затечени у униформи, касније сам увидео, ниједан није био зликовац, ниједан није био такав да је заслуживао метак у чело. Али несрећници су сматрани сарадницима окупатора и задесила их  је зла судбина.

- Није било никаквог суда?

„Ми смо били суд, све је обављала Озна. Тек ће после месец дана Ранковић тражити да се уведу редовни судови. План је био да се побије што више сарадника окупатора и непријатеља револуције. То је обављено успешно. Kо год да је тада затечен у Београду, био је стрељан.“

Црвени терор: Место злочина -  Kраљева чесма, лисичији поток
Ја да питам: Kако би Личани гледали на Србијанце да су 1918. дошли код тебе у Лику, идиоте комунистички, и побили све што је носило ћесарску униформу, и уз то све добре куће заузели, а боље жене узели за потребе? Изгледа, боље него овако?

- На којим су још местима обављане егзекуције народних непријатеља?

„Скоро свуда – Бањичка шума, Браће Јерковић, Жарково, стадион Графичара… Нема места на којем није обављано смакнуће. Ради се о десетак хиљада живота.“

Што не побише од српске елите и српских домаћина, бацише у „кладе“. Сачувај Боже кад ти лички и црногорски несој постане власт. Изгазише чизмама војводу Бојовића и легендарног мајора Гавриловића, побили пекаре јер су пекли хлеб окупатору и глумце, остарелу Жанку Стокић на пример, мрцварили и терали на робију. Стрељаше Петра Зеца. Он је био сенатор Kраљевине и краљевске круне, био је шеф хируршког одељења у госпићој болници, иначе је завршио школе медицине у Грацу и за време рата налазио се ту. Хтео је да помогне избегличким властима да учине све што је могућ е и олакша положај том свету избеглица из Хрватске и Kрајине. Ту су његове велике заслуге. Али су Ђура Станковић, госпићки адвокат, и Срђан Брујић, госпићки незавршени студент-комуниста, нашавши се у Београду у тзв. Штабу Озне, наишли вероватно на најслађи залогај, да убију једног класног непријатеља, а једна од првих жртава био је тај Петар Зец…

Па има ли некога који није падао под личко-партизанску гиљотину? Наравно, проститутке. Оне су класно експлоатисане, за разлику од глумаца и пекара. Оне су у рангу поштене интелигенције.

- Да ли су проститутке стрељане?

Трешњић мудро збори:

Зашто! Оне су наставиле да служе новој власти. На цени су нарочито биле оне које су имале жуту књижицу, то је значило Мин њет, проверено чисте. Најпознатија јавна кућа по ослобођењу Београда налазила се у Поп Лукиној 19. Поведе нас једно вече Срба Вуковић (треба Лубурић – нап. приређивача), припадник тзв. позадинских радника, жена. У Београду је још увек владао полицијски час и ођедном, на Обилићевом венцу, код Тањуга, неко викну стој. Видимо силуете у парку Војводе Вука, а парк у рововима и џаковима. Ми одмах залегнемо, мислимо заостали Немци и љотићевци, кад оно Руси. Приђемо, изгрлимо се и питамо шта раде у парку. Они кажу: “Тражимо Поп Лукину 19.” Онда их Срба тамо поведе, а ми продужимо у Доситејеву 3, тамо је било још боље.

- Kолико сте платили за ту услугу?

Шта да платимо! Ми смо ослободиоци. Оне су давале за слободу за народноослободилачки покрет. Праве госпође у свиленим хаљинама, окупају те, среде, изађеш као нов, па ваљда смо толико заслужили за четири године у борби. (Треба ли се опет сећати оне зреле шљиве с почетка?)

- Немци су уредно плаћали!?

Немци су окупатори, а ми смо ослободиоци.

...

Црвени терор: Место злочина -  Краљева чесма, лисичији поток

Ја да питам: Kако би Личани гледали на Србијанце да су 1918. дошли код тебе у Лику, идиоте
Истовремено, на Сремском фронту избацивано је просечно 1000 србијанских дечака дневно из строја. Имали су "7-10 дана обуке пре слања на фронт". Тако четири месеца. То је више „у просеку“ него у Пријепољу. Медицинска служба није успостављена,  мада никаквих сметњи није више било, а стигла је велика помоћ од „савезника“. Неопходна хируршка помоћ је пружана 10-30% рањеника, не више. На лекарском конгресу у присуству страних делегата, Народни херој и Резервни Генерал-мајор Гојко Николиш је изјаво да тако организована медицинска служба у историји ратовања није виђена, као партизанска. Само му коња Бјелца жао.

На крају бележи:

„С прозора канцеларије, на углу Немањине и Генерала Жданова улице, гледам поворке сељака с мртвачким сандуцима на рамену. Старци и чиче иду у трагу за својим унуцима и синовима, браћом и зетовима. Прекопаваће гробља у Сријему, око Винковаца, Ђакова, Плетернице, Стризивојне, Пожеге, Пакраца, ... Једни иду низ Немањину, други се враћају. Бјеласају се сандуци од цинк-еха на леђима погрбљених стараца. Тако данима, мјесецима, двије године. А с тог прозора се види само једна комуникација. Шта је на обреновачком, шта на смедеревском друму? Сиђем некад на улицу и не могу да запазим туговање: само печат наталоженог чемера на лицима. Заустављам их.../покушава да својој ликујућој личкој мизерији да неку душевност/ И мислим: благо њима, они вјерују у Бога и зато подносе своје недаће достојанствено.“

А шта је са Старинама, чичама, девојкама и децом из твог Сјенечка, шта си њима урадио, нити помињеш нити те је брига. С почетка си објаснио зашто.

Ово нови, ваша дјеца, не раде ништа друго, већ бришу крајишко блато о српску постељину, мада Крајине нит' видеше нити би се тамо враћали. Само испуњавају Завјет.

Serbien muss sterbien! Испуњавају Бефел.