АЛБАНСКА ГОЛГОТА 2.0

 

Нека је лака плава трава заборава свима који су те суморне јесење вечери спавали сном праведника на лесковачком стадиону.

Сви кажу 
— игра није била лепа. 
Јесте — али је зато била неборбена! 
А кад није борбена,
онда је зацело концепцијски незрела! 
А кад није ни зрела, 
онда је — екипа у развоју. 
Заостала у развоју.

Публика у Лесковцу, она што је почела да пева химну али је задремала на мантру „Боже спаси!“, и чекала знак свог васкрсења, сада је само сећање — мирна, готово свечана сенка. 

Нека је вечна слава и хвала најмртвијим навијачима у Васељени.

Све је, дакле, подложно промени, па је и селектор пропао у ковитлацу лесковачке мућкалице. Само је фудбалска менанџерија неуништива.

Они који су пали — изгубили су све. 
Они који су остали — нису изгубили ништа. 
Зато ће посленици и менаџери наставити 
— с истим еланом, несаломиви,
са другим стручним штабом,
али једнако послушним, 
с истом вером да ће нас у следећем циклусу 
— Бог коначно наградити.

А репрезентација?

Пали су хероји са роштиља (лесковачког). 
Свака част, момци!
Показали сте карактер, 
када сте га најмање имали.

У Андори је, како се сложили, показан карактер. 
И јесте — али њихов.

Па ипак, и насупрот виђеном, нада је порасла до неба, на темељима од облака — да ћемо, после Андоре (коју победисмо! Да, да — победисмо, веровали или не!), победити и Енглеску у гостима, па можда и све остале редом кад дође Светско првенство, само да нас крене.

У Тумане ћемо отићи да освештамо копачке, само да нас једном крене!

И нека сви чују
 — ово није крај! 
Ово је почетак новог циклуса наде, 
на темељима старих пораза. 
Јер, као што рече један велики стратег: 
„Ми смо победници у потенцијалу.“

Ми увек напредујемо у супротном правцу! 

ФСС је, доследно својој стратегији, наставио потрагу за српским Јамалима — а како код нас, како је свима знано, расту у изобиљу — није чудо што је репрезентацији прикључен и дечак који још не игра ни за први тим свог клуба, али убедљиво доминира у школском првенству.

Против Енглеске, сазнајемо, у протокол ће бити уведена и два отресита осмака који „имају изразит таленат и леп рукопис“.

Сад се, рекосмо, тражи нови Јамал, дете што још носи ужину у ранцу, да врати част и дисциплину.

И можда ће нам пут показати баш Пиксе 2.0 
— дечак из Лесковца, што „на малечку столичку седи, ал’ големо небо гледа“. 
Има „потез“, али нема кондицију. 
Мисли да је кондиција нека болест. 
Уместо проје и похованог батака, 
носи џамбо паковање чипса и енергетску плочицу
— за сваки случај. 
Седи на трибинама, скролује по мобилном и пита човека до себе:
 „Чико, који је езултат...“

Шта коначно поручити, историје ради?

Почивајте у офсајду, и не брините
— фудбал живи у нама. 
У нама, који се никад не умарамо 
од објашњавања зашто нисмо победили.

Почивајте у офсајду, носиоци славне копачке, 
на трави без жара, без гласа и без муда. 
Све смо вам опростили 
— осим што сте нас још једном намамили да се надамо.

Почивајте у офсајду.