ТАЈНА ДУША ФУДБАЛА

У току је Светско првенство на америчком континенту. Овај спектакл, због кога се десетине милиона жена бесно трће испред телевизора и постављају отворено глупа питања мужу на каучу, доживео је тоталну доларску ентропију. Принудна хидратација фудбалера по четвртинама утакмице, е да би се пустиле конзумерне рекламе за модерне кметове је, по мом мњењу и мишљењу неколико милиона гледалаца на трибинама, силовање фудбала у здрав мозак. Срозавање фудбала на ниво обичног америчког медиокритета зараслог у фотељу. Не би међутим фудбал био то што јесте да није управо филозофска супротност од глупавог америчког штапомлата олити бејзбола (за који су неки поносни српски патриоти тврдили да га је у Америку донео Михајло Пупин са идворских пашњака, а та игра чобанчића се звала „Шоре“ и играла се „палијом“ или „бечијом“ и „лоптом на бегање“. Срећом није. Сами су се досетили.)

Фудбал се од свих других спортова разликовао по томе што је био природан. Судија са сатом и пиштаљком, помоћни са заставицом — то је било све. Сада имамо АИ системе, VAR, технолошке центре. Игра се безнадежно сецка, а правда и даље зна где јој је место. Уосталом, замислите представу „Хамлета“ у којој глумци у по` сцене прекидају дијалог и иду код суфлера на хидратацију?

Истина је, међутим, непорецива: оборени су сви рекорди гледаности и зараде. Посленици ФИФА, најкорумпираније организације на свету, неће умети ни да напишу те бројеве.

Неолиберализам је као своју заоставштину оставио корпорацијски фудбал. Претворио социјалдемократску романтику у рушевине. Нико више не верује да „сви имају исте шансе“. Богати су још једном насамарили сиромашне.

Фудбал је 2026. постао тотални спектакл. Дистопијски. Првенство се игра на простору 10 милиона квадратних километара на огромним стадионима и трави која кошта милионе долара. Сви су дисциплиновани део спектакла. Драматичне најаве које дижу напетост спортске драме: VAR check in progress, On-field review (OFR), VAR check complete. Паузе за хидратацију, ВИП ложе са шампањцем, дронови, чирлидерсице, вртоглаве цене карата, топли осмех за сиротињу — све је ту.

Американци би рекли: савршен производ.

У грчевитој потрази за звездама достојних спектакла, клупске корпорације су створиле мега-центре за производњу супер-играча. Ти мега-центри милозвучно називани „академијама“, попут La Masia, La Fábrica, De Toekomst, INF Clairefontaine, Cobham, City Football Academy… заиста као да су узети тајни центри за производњу роботизованих ратника из дистопијске будућности.

Чинило се да нема спаса пред свом том савршеном фудбалском машинеријом. Да је фудбал коначно изгубио душу.

Кад оно међутим…

Ко је гледао утакмицу Шпанија вс. "Cabo Verde", која је завршена резултатом 0:0?

Куде тај Кабо Верде?

И многе друге.

Са једне стране мега-фабрика фудбала, са друге весело друштво из ћошка.

И?

Како ценимо - да ту случајно нема мало душе, оне исте која је држала наше момке и кад им је била у носу, тамо негде 1930, у Монтевидеу после осамнаест дана путовања, против страшног Бразила?

Знате као, то што се фудбал игра много брже, не значи да се игра глупље и бездушније.

Само што прави фудбал не долази из академија. Онај прави, самосвојан, рађа се на самониклим игралиштима где нема ни имена на вратима, а камоли спонзора на дресу. Из недођија где тренер нема лиценцу, а играч нема пасош.

Тамо деца раде под плеханим стрехама. Уместо фирмираних тегова неки мршави дечаци у пластичним папучама дижу тегове од конзерви за уље напуњених бетоном, прескачу блокове сипорекса, играју боси у прашини и блату.

Фудбал тако умире сваких двадесет година. И тако, сваких двадесет година, док дечаци шкргутом зуба мељу прашину, поново се рађа.