ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (7)

Два послератна брата: Матија и Милован

Бела кафа и кифла као етички стандард

ЊИХОВИМ СТАЗАМА

(делови поеме)

"И земља јури.
Занос.
Тито.
Партија води народ.
Немац.
Талијан,
хиљаде и хиљаде,
сија се ратна спрема
као да иду на параду,
с потпуним правом,
јурнуше на нас,
као да никог нема....

Четници -војска стара
већина каплара.
Четник -
унапред осуђен да се стиди
опанака које носи.
Рат...

Стевана Филиповића вешају,
Долазе људи,
из града,
из околине,
погледом који говори,
хоће да виде, комунисту
што хоће једнакост -
Немогуће!...

Воде га...
Миран.
Кипти од грчева.
и ту - на капији смрти
где ће тело да се заврти,
испод вешала,
Он шири руке у ваздух
и гласом свих нас виче:
Вешај! И Немче, и четниче!
Али нећеш - све,
повешати..."

- Матија Бећковић [1,2]

Академик Јанез Милчински испитивао је предео око замка Турјак у Словенији. Надлећући тај замак, пилоту Тодору Марчетићу из Загреба, који је управљао хеликоптером, Милчински је рекао: „Овде је гроб оца академика Матије Бећковића“. Пилот је те речи навео у писму које ми је послао, а потписао га је и академик Милчински. Приложио је и фотографију замка снимљену из хеликоптера.[3]

У својој поруци рече им даље: „Чувајте се књижевника који воле
шетње у дугим хаљинама, поздраве на јавним мјестима,
прва мјеста у синагогама, прочеља на гозбама…”.

Исусов суд о књижевницима. Свето писмо, Нови завјет, Марко

У коначном збиру партизани су се показали као ефикаснији од јаничара и београдских дахија. Српска интелектуална елита је уништена, сем мањег броја оних који су се потпуно покорили антисрпској власти, и понеког унутрашњег емигранта који је чудом и упркос свему, претрајавао.

Тада је могла да почне "изградња новог човека", па су се "дивљи чистачи" престројили у "културне посленике", не мање садисте и мрзитеље свега српскога, али сада у оделима од енглеског штофа.

Социјалистички интелектуалац се морао одрећи старих вредности, критиковати сопствене идеје и са гађењем се лишавати свих уметничких дела која нису представљала "реалистички одраз објективне стварности". [4] Морао се одушевљавати гротескним формама и подржавати културу и друштво које је незадрживо попримало облик званичног лудила. 

„Комунистичка револуција, вођена у име укидања класа, резултирала је најпотпунијом влашћу једне нове класе. Све остало је привид и илузија.“

(Милован Ђилас, „Нова класа“)

Комунистички систем је био шизофрен или дубоко дволичан. Званична идеологија („од свакога према способности, свакоме према раду“ + класна борба и укидање експлоатације) била је ултимативно  наглашена у медијима, школама, књижевности и говорима. У пракси, нова власт (партијски апарат, војни врх, културни комесари, државни функционери) брзо је формирала привилеговани слој — оно што ће касније Милован Ђилас назвати „нова класа“. Насупрот идеала једнакости и скромности, оличеном у обавезним паролама [5] (мантрама) које су се морале бесконачно понављати док "народне масе" заиста не поверују у њихову истинитост, на другој страни, прикривено, убрзано је стварана нова културна елита. Елитизам није могућ без материјалног богатства. Зато је нова власт је одмах после рата створила механизам у коме су „народни писци“ и уметници добијали хонораре, плате и привилегије као део идеолошке инфраструктуре. 

„Почело је разграбљивање вила, богатстава...“

- Милован Ђилас 

А што се тиче снабдевања, Ђилас је указивао да је врх партије имао приступ роби и услугама које су биле недоступне или тешко доступне обичним људима. Он нову класу дефинише као оне који имају „посебне привилегије и економске предности због административног монопола који држе“.

Док су са свих страна грмеле пароле о једнакости, живот је показивао супротно: радник стоји у реду за основне производе; локална партијска елита набавља робу преко посебних канала; станови, аутомобили, летовалишта и путовања распоређују се административним одлукама. Све се то формално води као „друштвена својина“, али о расподели одлучује уски круг људи.

Управо ту је Ђилас видео доказ своје тезе: нова класа не мора да буде формални власник; довољно је да контролише расподелу добара и привилегија.

Данас може бити изненађујуће колике су награде за своја дела добијали уметници већ 1946. године. [6] Тако је створен сталеж „привилегованих културних радника“ — елита која је приходе стицала на основу стечене позиције и политичке лојалности, а не нужно на основу реалног стваралачког учинка. [7] То је био један од првих парадокса југословенског социјализма: док је пропагирао равноправност, у пракси је већ у првим годинама изнедрио нову класу са екстремним приходима. [8]

Културно-политички посленици су брзо изгубили сваки компас, па је није било чудно да су елитни писци били редовни добитници награда или да чланови жирија деле сами себи награде [9]

Карактеристичан је пример писца Бранка Ћопића, који се први појавио као сатирични критичар таквог система, али је брзо "самлевен" [10]

Kомунисти су након преузимања власти настојали да на своју страну придобију што више угледних личности из предратног друштва које нису у међувремену побили или протерали. Нарочито им је било стало до уметника, тако да су се трудили да они најпознатији изразе лојалност "новом поретку" и да пристану на сарадњу, која се, пре свега, састојала у пропагандном раду под маском укључивања у "обнову и изградњу" земље. С уметницима, пре свега књижевницима, вероватно им је ишло лакше него што су мислили. Пренеражени безобзирношћу, разузданошћу, невиђеним  разбојничким талентом, махом младих “револуционера”, који нису поседовали ни једну врлину војничку, витешку или културну, некмоли благост истинских ослободилаца, многи припадници предратне културне елите прихватили су нову субдистопијску реалност те су се изобличили у резонаторе комунистичке власти. Истина за вољу, шешир нису заменили качкетом, али реч друг се брзо усталила у њиховом јавном обраћању. Инертност коју је још Црњански у предратном времену приметио код наше интелигенције олакшала је Партији да ствараоце трансформише у интерпретаторе и резонаторе.

Млитав борбени дух и склоност ка удобном животу биле су најважније особине за стварање послушног карактера.

Њихова приврженост режиму и новом систему вредности, код већине није била искрена, али су престрашени радили за њега, чекајући да бујица протутњи.

Тако се, после бруталног удара крајем рата и првој послератној години, у Србији нова културна елита формирала од дела прератног грађанског слоја који је прихватио пораз, и од набујалих партизанских талената који су већином тек учили да пишу, са више или мање успеха. Ту нову културну елиту карактерисали су идеализам и каријеризам, припадања партији и одбацивања њених вредности, исповедања марксизма и неверице у њега: „Такви двоструки провешће век“, написао је један савременик.

Било је довољно да власт бирократским и идеолошким препрекама ограничи приступ "књижевничкој трпези", па да почне беспоштедна међусобна борба културних прегаоца за друштвене позиције. [11] То потврђују бројне полемике вођене тих година, чији смисао никада није било само естетско, него и идеолошко, политичко, групашко и, надасве, лично разрачунавање. Зато су те расправе неретко прерастале у малициозност, клеветање, потказивање и прогањање. [12]

Врло брзо срећемо најугледније писце како агитују на биралиштима и градилиштима и како пишу пригодне текстове по наруџби нове власти. Међу њима су и Исидора Секулић, Вељко Петровић и, што је посебно занимљиво, Иво Андрић, књижевник и предратни дипломата. Може ли неко замислити предратног дипломату у фраку који само коју годину касније пуза по рудничким окнима да би по партијском задатку читао своја дела премореним и гаравим рударима? [13]

Док је Kоњовић и 1946. био у стању да сачува свој стваралачки и морални интегритет, неки други, мање постојани, правили су компромисе, заслуживши тиме презриве коментаре. Стихове угледног књижевника Вељка Петровића, који је, објавивши поему Црвеној армији, обзнанио своје приклањање новој власти, разочарани студенти су парафразирали у ругалицу:

„Петровићу Вељко, зар ти немаш стида?“

Тада је Вељко Петровић дао најтачније објашњење мотива који су њега и друге прагматичне уметнике водили у духовном свом стваралаштву у новом времену:

„Тхе, шта ћете, ја сам прилично стар човек и чини ми се да ће ме овај режим преживети. Зашто онда да се лишим беле кафе и кифле за доручак, кад то волим?“

И други писци, афирмисани још пре рата, својим пристајањем на сарадњу постали су мета једног огорченог песника-почетника:

 „Данас ови ‘нови’
чупају па саде
Стиховима каде
Kрклец Густав учи устав,
а Десанка Радованка
са Тартаљом без престанка
из новина пије вина. .“

Ти, наводно нови, јавно су срамоћени, јер су пришли новом режиму („учи устав“), јер следе инструкције агитпроповца Радована Зоговића („Радованка“), јер се напајају „из новина“ и пригодним стиховима „каде“ „новој вери“ – титоизму. Управо ти писци су тада били именовани јер је било општепознато да су њихова убеђења сасвим другачија од уверења силе којој су се приклонили.

Стотине хиљада службеника послушно се владало по том моралу и тако приносило своју гранчицу на разбукталу ватру. Био је чест случај да запослени у предузећима захтевају, или бар одобравају кажњавање политичких неистомишљеника. Становници појединих насеља ограђивали су се од свог суграђанина - ,,политичког преступника".

Kад је, рецимо, Михајло Михајлов ухапшен због најаве покретања листа Слободан час, организација Социјалистичког савеза радног народа ,,Град I" у Задру затражила је да се њихов сусед ,,удаљи из наше средине, јер га ми овдје нећемо више трпјети". А Милована Ђиласа одрекли су се чак и риболовци! [14]

Тиме је и у Југославији био формиран безбедни простор за идеолошки коректне и уметнички безначајне покушаје лојалних медиокритета и, повремено, амбициозне излете чиновника Агитпропа. Ако је неко од њих и имао неки стваралачки потенцијал, гвоздени калуп, у који су добровољно или из нужде легали, неизбежно га је здробио.

----- 

[1] У збирци песама "Њиховим стазама", издање Републичког одбора Савеза ратних војних инвалида Србије 1961. године, објављена је песма Матије Бећковића, тада ученика 7. разреда гимназије, која му је донела прву награду 1956. године. 

[2]Матија Бећковић, биографски подаци
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9C%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0_

[3]У књизи објављеној ових година, на списку побијених заробљеника на крају рата у Словенији нашло се и очево име:

„Турјак, 18. мај 1945. Капетан Вук Бећковић, одбио да се преда“. 

— Матија Бећковић

https://www.nedeljnik.rs/matija-beckovic-na-ocevom-grobu-posle-80-godina-nije-se-predao-citajte-u-novom-broju-nedeljnika/#goog_rewarded

[4] 

Појава неталентованих сликара у Србији све више ће потискивати великане као што су Милосављевић, Шумановић, Бјелић... трговачки укус ће надвладати инспирацију, колорит и обдареност. Трговачки укус тражи реалистички примитивизам. Хиљаде и хиљаде сличица у златним рамовима. Марио Маскарели је био у праву када је рекао: „Примитивизам широких маса, то је натурализам и реализам, спој власти са народом, одувек".

Мило Димитријевић
Књижевне новине, 01. 11. 1996.

Најпарадигматичнији пример тадашње полит-коректне уметности је данас сасвим заборављен случај конкурса за избор текста за нову химну Југославије. На том конкурсу победио је Чедомир Миндеровић, али химна никада није заживела јер нико није успео да компонује достојну мелодију за тако узвишену оду.

Президијум Народне скупштина ФНРЈ изабрао је за државну химну песму Чедомира Миндеровића

Смело смо пошли, из мрака и страве, 
Кроз крваву буру, у битака дим!
Братство, јединство да победу славе! 
Да слободна — засјаш лепотама свим!

Републико наша, под сунцем слободе,
Над делом радних и поносних људи,
Слободе нек блиста наш пламени знак!
Армије наше гранитне су груди, 
Наш јуриш за Тебе ко олуј је јак!

Републико наша, под сунцем слободе, 
Дух твој у векове нек поносно сја! 
Путеви славе нек Те вечно воде,
И стег Твој нек само за победе зна!

Напред и напред! И никада робом!
Све славнија, јача, на путу си том! 
Завете палих ми чувамо с Тобом, | 
Да вечито срећан м наш буде дом!

Републико наша, под сунцем слободе, 
Дух Твој у веков нек поносно сја! · 
Путеви славе нек Те вечно воде,
И стег Твој нек само за победе зна!

(20. октобар, 22. 11. 194.)

[5] МИНИСТАРСТВО НАРОДНЕ ОДБРАНЕ ДФЈ
– ОРГАНИЗАТОРИМА ПРОСЛАВЕ ДАНА ПОБЕДЕ

(Београд, S.A.)

AJ;507,VIII,II/1- (1-74)(K-2

Министрство народне одбране
Демократске Федеративне Југославије
Политичко одељење

ПАРОЛЕ ЗА ПРОСЛАВУ ДАНА ПОБЈЕДЕ

Између осталих:

- Живео Врховни командант наше јуначке Армије – Маршал ТИТО.
- Живела јуначка Армија - најмилије чедо наших народа.
- Живела наша драга и слободна домовина – ФНРЈ.
- Живела наша славна Армија – заштитница слободе и независности Југославије!
- Моћна Армија – сигурна отаџбина! (Скандирати!)
- Туђе нећемо – своје не дамо! (Скандирати!) 
- Херој ТИТО! (Скандирати)
- Живело оружано братство наше Армије и Црвене Армије !
- Живели прослављени пролетери-пионири наше народне Армије !
- Поклонимо пажњу породицама наших бораца и официра погинулих у великом Отаџбинском рату!
... и огроман број сличних парола.

AJ;507,VIII,II/1- (1-74)(K-2)

 
ЦК КПЈ КОМИСИЈА ЗА АГИТАЦИЈУ И ПРОПАГАНДУ
– СВИМ РЕПУБЛИЧКИМ И ПОКРАИНСКИМ ЦК
(Београд, 1948.)

ПАРОЛЕ ЗА 1 МАЈ
Живео Први мај, борбена смотра трудбеника Југославије!
Живела славна Комунистичка партија, авангарда трудбеника Југославије!
Живео Централни комитет Комунистичке партије Југославије на челу с другом Титом!
Живео организатор свих наших победа, наш вођ и учитељ Маршал Тито!
Живела наша домовина Југославија, која се изграђује на победоносним идејама марксизма-лењинизма!
Живела славна Југославенска армија, чувар слободе и независности Југославије!
Живео демократски фронт мира на челу са Совјетским савезом!
Живјела сарадња демократских земаља у борби за чврсти мир!
Живео Совјетски Савез, заштитник мира и пријатељске сарадње међу народима!
Живео моћни Совјетски Савез, упориште демократског и мирољубивог човечанства!
Живео генијални вођ напредног човечанства у борби за мир и демократију, генералисимус Стаљин!
Живела наша Армија, која непоколебиво стоји на стражи мира и демоктратије!
Борба за остварење Плана – наш највећи допринос за праведан мир и против потпаљивача рата!
Живео велики Совјетски Савез, заштитник слободе и независности народа!
Не жалимо напора у раду на извршавању Петогодишњег плана, јер само властитим снагама можемо да
Нема тешкоће коју нећемо свладати пор руководством Комунистичке партије на челу с другом Титом!
С Титом у борби за слободу, с Титом у борби за социјализам!
Боримо се против остатака реакције, плаћеника иностраних империјалиста и њихових покушаја да омету стваралачки рад трудбеника Југославије на социјалистичкој изградњи наше земље!
Шпијунима, издајницима домовине, нема места у нашој средини, у јединственом колективу радних људи који изграђују социјализам у нашој земљи!
Фискултура мора постати својина милиона трудбеника града и села!
Подигнимо наш спорт на висину која је достојна нове Југославије!“ […]
Жене Југославије, помогните свим снагама у збрињавању деце оних мајки које су укључене у производњу!
Боримо се за реалне норме, за повећање продуктивности рада!
Боримо се за већу продуктивност, за високи квалитет рада, за снижење производних трошкова у фабрикама и рудницима, на градилиштима и у саобраћају!
Повећајмо и учвршћујмо радну дисциплину!
Нека социјалистичко такмичење буде сталан метод у борби за остварење Петољетке!
Боримо се за најстрожу штедњу у свим гранама привреде!
У борбу за бољу обраду наших њива, у борбу за већи принос!
Развијајмо и јачајмо земљорадничко задругарство – пут изградње социјализма на селу!
Моћно и масовно задругарство – темељ у изградњи лепшег и напреднијег живота на селу! 
Живели градитељи задружних домова, борци за бољи, лепши и културнији живот села![…]
Наведено је на десетине сличних парола. У фуснотама лично је друг Тито дао своје примедбе.
18 Јосип Броз Тито је руком дописао следећи коментар: «Друже Ђидо [Милован Ђилас], унео сам само неке исправке,
а са осталим се слажем. Т.[ито]».
19 Исправка Јосипа Броза Тита: уместо речи «маршал», коју је прецртао, дописао је «друг».
20 Редослед парола је накнадно одредио Ј. Б. Тито.

АЈ;507,ВИИИ,ИИ/1-(1-71)(К-

[6] Најнижа удворичка књижевност имала је бар једнак третман као и озбиљна уметничка дела. Наводимо пример из једне песме Радована Зоговића где  потпуно деификује Тита: представља га као свето биће које се чудотворно рађа из партијске ћелије (као Христ из јазбине), а затим се поново рађа кроз оружану борбу. Идеја „вјечног рађања“ Тита у свакој новој бригади је класична хришћанско-паганска митологија примењена на комунистичког вођу — крајњи степен удвориштва. Ово превазилази обичну похвалу и прелази у религијски култ.

„Он се родио свето из прве ћелије КаПе.
И родио се опет,
на Виру и Убу,
с првом устаничком гранатом.
И рађа се сновa
с бригадама Коче и Пека,
са сваком
новом
бригадом.“

Ништа мањи удворица  није била ни Десанка Максимовић.
...
По земљи на све стране живот се претвара у причу: 
мостови као дуге у једном тренутку ничу,
у светлост се испредају воде, 
ноћи се бистре у дане,
дани личе на зоре, бајке по земљи ходе.
Нису то, нису виле махнуле својим скутом
и од земље створиле бајке, није то снага дива
што лице земље мења; 
пођи ма којим путом, 
срешћеш децу и мајке, обична људска створења; 
из њиних руку и срца бије та снага жива.
Десанка МАКСИМОВИЋ (Део песме)
"20. октобар", 01. 05. 1947.

[7] 

 НАГРАДЕ КОМИТЕТА ЗА КУЛТУРУ И УМЕТНОСТ ВЛАДЕ ФНРЈ

У августу 1946 године Комитет за културу и уметност Владе ФНРЈ
Објавио је да ће у оквиру сталних годишњих награда доделити награде за књижевна и уметничка дела објављена, приказана, изложена или репродукована у периоду од почетка НОБ до краја
1946 године. Након саветовања са жиријима који су образовани за сваку уметничку грану, и усвојивши многе њихове предлоге у погледу расподеле награда и награђивања уметничких и књижевних дела,
Комитет за културу и уметност одлучио је да се доделе следеће награде:
За књижевност:
1) а) за роман «На дрини ћуприја» Иви Андрићу
прва награда од ....................................................................... 100.000.- дин.
б) за роман «Јамница» Прежихов Воранцу
друга награда од ........................................................................ 50.000.- дин.
45
в) за роман «Денунцијада» Виктору Бар Емину
друга награда од ........................................................................ 50.000.- дин.
2) а) за поему»Биографија о другу Титу» Радовану Зоговићу
награда од .................................................................................. 40.000.- дин.
б) за поему «Јама» Ивану Горану Ковачићу
награда од .................................................................................. 40.000.- дин.
в) за збирку песама «Зимзелен под снегом» Отону Жупанчићу
награда од. ................................................................................ 40.000.- дин.
г) за збирку песама «Песни» Матеју Бору
награда од .................................................................................. 40.000.- дин.
д) за поему «Стојанка мајка Кнежопољка» Скендеру Куленовићу
награда од .................................................................................. 40.000.- дин.
ђ) за збирку песама «Песник и завичај» Десанки Максимовић
награда од .................................................................................. 40.000.- дин.
3) а) за збирку приповедака није додељена прва награда а друга
награда додељена је Јовану Поповићу за збирку приповедака
«Истините легенде» од .............................................................. 30.000.-дин.
б) за збирку приповедака «За побједу « Јожи Хорвату
трећа награда од ........................................................................ 20.000.- дин.
4) а) за дневник «С партизанима» Владимиру Назору
прва награда од ......................................................................... 50.000.- дин.
б) за «Дневник» Владимиру Дедијеру
прва награда од ......................................................................... 50.000.- дин.
в) за «Дневник 1941» Драгојлу Дудићу
друга награда од ........................................................................ 30.000.- дин.
5) из дечје књижевности за збирку «Приче партизанке»
Бранку Ћопићу прва награда од .............................................. 60.000.- дин.

/.../
На списку је преко 300 стваралаца.

У Београду, 6. фебруара 1947. године.

---

На основу Уредбе о установљењу "Награде Владе ФНРЈ" заслужним радницима на подручју
науке и културе и овлашћења Владе ФНРЈ Пов. бр.567/47
РЕШАВАМ
Да се на име овогодишње награде Савезне Владе заслужним радницима на подручју науке и
културе исплате следеће суме:
1. Савић Павле, професор Универзитета у Београду.............................................................100.000.- динара
2. Др. Стевановић М.Петар, доцент Универзитета у Београду ..............................................80.000.- динара
3. Инж. Милосављевић Миодраг, доцент Техничке велике школе у Београду ....................80.000.- динара
4. Др Вујић Владимир, професор Медицинске велике школе у Београду ............................80.000.- динара
5. Инж. Стојковић Лазар, директор Покрајинског завода за пољопривредна
истраживања у Новом саду ....................................................................................................50.000.- динара
/.../
28. Петровић Вељко, директор уметничког музеја Београд .................................................100.000.- динара
29. Андрић Иво, претседник Савеза књижевника Југославије Београд .............................100.000.- динара
30 Бранко Ћопић, књижевник из Београда (ул.Генерала Жданова бр.34) ............................80.000.- динара
31. Давичо Оскар, књижевник из Београда (Др.Кестера бр.15) .............................................80.000.- динара
32. Лалић Михајло, књижевник из Београда (Добрачина бр.14) ...........................................80.000.- динара
33. Куленовић Скендер, књижевник из Београда (ул.Војводе Драгомира бр.10) ................80.000.- динара
34. Ступица Бојан, главни редитељ Југословенског драмског позоришта у Београду......100.000.- динара
35. Плаовић Раша, првак драме Народног позоришта у Београду ......................................100.000.- динара
36. Лауренчић Јово првак Југословенског драмског позоришта у Београду ........................90.000.- динара
37. Црнобори Марија првак Југословенског драмског позоришта у Београду ....................90.000.- динара
38. Ступица Мира првак Југословенског драмског позоришта у Београду..........................80.000.- динара
39. Др Клајн Хуго, редитељ драме Народног позоришта
у Београду (Господар Јевремова бр.40) ...............................................................................80.000.- динара
40. Јовановић Љубиша, првак драме Народног позоришта
у Београду (Браће Југовића бр.19/IV ...................................................................................80.000.- динара
/.../
52. Живковић Миливој, првак драме Југословенског драмског позоришта у Београду ...... 80.000. динара
53. Крижанић Пјер, новинар редакције Политике Београд ...................................................100.000- динара
54. Кратина Јарослав, професор Академије ликовне уметности,
Београд, Јована Рајића бр. 10..............................................................................................100.000.- динара
55. Андрејевић Ђорђе Кун, мајстор сликар, Академије ликовне уметности,
Београд, Јована Рајића бр. 10................................................................................................80.000.- динара
56. Илић Божа, академски сликар, Београд, ул. Господара Вучића бр. 60 ............................80.000.- динара
57. Мујезиновић Исмет, академски сликар из Сарајева, ул. Васе Мискина бр. 27 ..............80.000.- динара
/.../ - Укупно близу 300 наведених добитника.

Исплата пада на терет партије 990 пом. Плана расхода за период октобар децембар 1949 године, а из кредита одобреног решењем Министарства финансија бр. 38882 од 9.ХII 1949 године
СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ
МИНИСТАР,
АЈ; 316-69 Родољуб Чолаковић

[8] Колика је социјална разлика направљена за само неколико година, индиректно показује извештај у "Књижевним новинама" из 1948. о великом ангажовању културних посленика у прикупљању "Народног зајма", када су многи уметници дали екстремна средства за "развој државе":

Књижевници и уметници за народни зајам
Књижевници, ликовни уметници, композитори и позоришни трудбеници Југославије одазвали су се једнодушно уписивању народног зајма. Чланови Удружења књижевника Србије уписали су за народни зајам укупно 760,750 динара. Књижевник Бранко Ћопић уписао је 100.000 динара, Јован Поповић 90.000, Иво Андрић 80.000, Радован Зоговић 50.000, Исидора Секулић 40.000. По 30.000 динара уписали су Милан Богдановић и Милан Дединац; по 25.000 Ото Бихали-~Мерин и Оскар Давичо.
Чланови Удружења ликовних уметника Србије уписали су 1,067.000 динара. По 50,000 динара уписали су: Сретен Стојановић, Лојзе Долинар, Владета Петрић и Живојин Влајнић; по 30.000 динара' Стеван Боднаров, Антон Хутер, Ђорђе Андрејевић-Кун, Божа Илић, Мате Зламалик и Радета Станковић;[...]

Књижевне новине, 13. 07. 1948.

[9] Тако читамо (Борба, 30. 04. 1953.) да је Савезна комисија Савеза књижевника чији је члан Милан Богдановић доделила награду од 150000 динара Милану Богдановићу за збирку критика. Истом приликом Мирослав Крлежа, који тада није имао ни шездесет година, је добио награду за "животно дело" од, ни мање ни више, 500000 динара. Уз њих ту је и група редовних "абонената" награда попут Оскара Давича, Владана Деснице, неибржног Бранка Ћопића...

[10] Ћопић је типичан пример „двоструке улоге“ интелектуалца у социјализму: истовремено привилегован и критичар. 

У основи, Бранко Ћопић је био ниски удворица без нарочитог морала. Као што је "у интересу револуције" писао у својим приповеткама о Николетини Бурсаћу (преобученом Будалини Талу иу муслиманских десетерачких народних песама) да су Шиптари били савезници четника на Косову и метохији, мада је лично могао да сведочи да су балисти били савезници партизана против ЈВуО, тако је неколико година касније писао сатиричне песме против Американаца уз употребу свог огромног познавања хеленске културе:

- БОБИ У ЈЕЛАДИ ~
Под небом Грчке дредноти диме
Тамо гдје некад Бајрон и живот дађе Боли.
сад Боби гуму жваће и сања своју Доли. .
Око Олимпа вије се Боби, изнад Зевсова трона,
богове старе обијесно буђи бомбом из авиона.
\
Сјутра ће орден му дати Труман ил можда Скоби,
а Херст атомски чланак: »Освајач Олимпа Боби«.
Несташни дечки, Боби и Томи
Икара возе у џипу,
Херкула траже на ринг: ђа дође.
а Хомер — може у стрипу.
Партенон за бар је добар; још само то да мнгу
да им Атена Палада заигра голих ногу.

Из дјетињства је навикнут Боби да долар дрма свијетом,
а онај ко се не продаје, да гине под бајонетом.
Зато, за бравом глувом, украј мемљива зида
биће стрељани ноћас Прометеј и Леонида.
ТИ дечко Боби. к'о јуче »наци«,

воли »језиве« сцене,
зато по Грчкој буктиње пали,
живу дјецу и жене.
Боби културу брани и за њу диже глас,
ратује мођерном спремом: гранафе бомбе и сас

Боби, вискијем ојуначен, надахнут пропагандом,
креће у брда да обрачуна лично с »црвеном бандом.
а На крају — финале тужан — метак му мозак просвир'о.
»боби-стилом« речено: Маркос га нокаутир'о.
БРАНКО ЋОПИЋ

Књижевне новине, 13. 4. 1948

Ове бритке стихове Ћопић је писао иако је знао  да Америка милионима (ондашњих) долара већ шаље хуманитарну помоћ Југословенима да не поумиру од глади. Још горе: Само неколико месеци касније "Боби, вискијем ојуначен" је удесетостручио помоћ у храни, оруђу а богами и оружју, али се једном речи није на ту ситуацију осврн`о, нити је Трумана нокаутир`о.

Ћопић је био довољно популаран да себи дозволи сатиру, али и довољно везан за систем да није могао да се у потпуности измести из њега. Управо зато је његова „Јеретичка прича“ изазвала снажан одјек — јер је долазила од писца који је био унутар културне елите, а ипак је прозивао њене најмоћније представнике.

Ћопић је 1948. већ био у кругу привилегованих, са приходима који су му омогућили да упише огроман износ за „народни зајам“. Али већ 1950. у „Јеретичкој причи“ он се поставља као критичар — не као део тог друштва, већ као посматрач који разобличава нову класу руководилаца што су брзо пригрлили комфор и капиталистички стил живота.
Јер, и након што је "стављен на мере" као "троцкиста", и даље је добијао награде од којих је могао удобно да живи у свом петособном стану отетом од труле београдске буржоазије.

Ћопићев живот после 1950. је пример како у социјализму интелектуалац може истовремено бити и привилегован и кажњен, и како је највећа казна за њега била управо морална изолација од сопственог завичаја.

 [11] 

ПИСЦИ У СЛУЖБИ НАРОДА

Лав за клавиром

У хроници послератног књижевног живота Србије, Радован Поповић је исписао биографије стваралаца који, присуством или одсуством, дају боју времену Ф Суд части при УКС сортира

Тако почиње хроника књижевног живота у Србији од 1944. године па све до 1975. године коју је саставио Радован Поповић и насловио Писци у служби народа, (издање „Политике“). Поповић је исписао биографије Андрића, Црњанског и, дабоме, Исидоре, стваралаца који својим присуством, а и одсуством, дају боју времену. Испод мудрости провирује ружна фаца фразе и на самом почетку писци између себе деле пацке и рецке. Суд части при Удружењу књижевника Србије сортира писце, тражи им погрешну длаку на глави, понекад се иште и више. Биографија са молбом за пријем у редове проверених писаца не легитимише само потписника, већ и оног коме је упућена. Тако ће Љубиша Јоцић морати да се оправдава због приватног живота и нешто слободне љубави, а и зато што је шутнуо надреалисте који су се добро ушанчили у власти.

Петровић који ће рећи да и кућа у отменом крају, у Толстојевој улици, је само „лав на лутрији“. Вељко Петровић је постао директор Народног музеја, уместо Милана Кашанина који је био на челу Музеја кнеза Павла, а реч је о истој установи. Приликом примопредаје, Петровић се не рукује са заслужним Кашанином. Исти Кашанин прича о свом сусрету са Андрићем који није имао за њега времена јер је јурио да се сретне са писцем блиским новим властима, Марком Ристићем. Лутрија комунизма је неког и терала да буде лав, да прогута или прикрије своје дружење са писцима који нису у милости властих: тако ће Андрић заборавити посвете у којима је исказивао обожавање Јовану Дучићу, или Вељку Петровићу Светиславу Стефановићу. Поповић је добар зналац чињеница, трошковника књижевног живота и оне алеје дела која ће лурнути у други план све осим утемељених анализа. А опет је грехота превидети да између велеумних тема и хроника свакодневице проходе књижевни лавови, ил' лафови, попут Оскара Давича, и све стављају на црвену лутрију да би се изборили за напредну ствар.

Понека незбринута књижевна удовица или „предратни писац“ промолиће главу и замолити Удружење, као Пеција Петровић, да му дотуре мало огрева и провијанта, а згодни су и бонови за разне одевне потрепштине. Аутор, наравно, не своди хронику на трич-трач сеансу, иако не бежи од пикантерија које дају фарбу једном времену; наводи и појаву књижевних дела и нових имена која се хватају у, што рече Вељко Петровић, „заталасано народно коло“. Али зар улога Р картице у животу прозаика и песника није била подигнута на пиједестал, и зар место на гласачком списку, које је тражио Никола Трајковић, није гаранција да ће та власт колико толико опскрбити. Отуда ће се на страницама ове хронике јављати неки познати писци сваки час за позајмице, које не враћају, и махати својим невољама и болестима.

Неће сви бити среће као Марко Ристић који је отишао у амбасадоре, или пак као Вељко...

Служба је, како би рекла Исидора Секулић, управо писање и можда зато потребно да се и из негатива види у каквим се приликама рађала литература и колико је, рецимо, Милан Богдановић својом жељом да оживи клупски живот (са клавиром, и хладним бифеом) допринео да све крене природнијим током. Остају недоумице које ће будући хроничари настојати да разреше јер писци на власти су попут лава који не прави разлику између клавира и лутрије. Игра на срећу је и уметничка слобода за писце који и те како схватају (друкчије и друкчије,) да писац и јесте у служби народа.

Славко ЛЕБЕДИНСКИ
БОРБА| КУЛТУРА
УТОРАК, 18. ФЕБРУАР 1992. ГОДИНЕ

[12] У редакцијама су седели уредници који су, без гриже савести, више водили бригу о томе да не прође нешто политички ,,сумњиво" него да за своју кућу одаберу што бољи рукопис. Предраг Чудић описује свој случај: ,,Рукопис кратког романа Људске слабости завршио сам 1972. године и понудио 'Просвети'; књига је одбијена а разговор с уредником за прозу И. В. Лалићем, нашим угледним песником, био је такав да сам, замислите, изашао сретан јер сам с олакшањем помислио: 'Одбили су ми књигу, али канда, неће ме пријавити полицији!'"

Занимљив је као илустрација и случај Милосава Буце Мирковића, који је за пет дана написао два различита текста о представи Kад су цветале тикве, и то оба у Политици експрес. У првом је о представи писао похвално, а у другом је напада због политичких и идејних порука. Kасније је признао да га је на писање другог текста наговорио Ђука Јулиус (славни спољнополитички дописник Политике, прим.ред.). Уредник је био ,,мајстор својег заната" тако да Чудићево радовање није било без основа: Људске слабости су сместа забрањене.

Штавише, Мирковић тврди да један пасус, онај ,,политички", у другом тексту није писао он, него Јулиус! Нешто слично о писању критике по наруџби и против својих убеђења рекао је и Танасије Младеновић наводећи сопствени пример - његов критички текст против Давича наручио је Владислав Рибникар.

Најважније средство бирократизације уметничког стваралаштва, којим је без много буке ограђена група одабраних за статус књижевника, била је тзв. ревизија чланства. Зато је председник Удружења књижевника Србије, Оскар Давичо, 28. новембра 1946. године упутио предлог секретару Савеза књижевника Југославије, Чедомиру Миндеровићу, да се од 88 чланова Удружења искључи њих 20, а да о судбини још њих 19 одлучи Савез.

Kада је у питању стварање културног амбијента, то је било исто као и да су мртви. Они којима је био потврђен статус књижевника добијали су чланске карте, које су обнављане сваке године, а које су значиле могућност објављивања, друштвени статус, право на финансијске бенефиције и покровитељство партије. Са своје стране писци су били обавезни да „узму активно учешће у великим кампањама и потхватима изградње земље“, у склопу чега је требало „у удружењима организовати припрему књижевног и културног материјала, песама за певање, инсценација итд, екипе књижевника које ће, по раније утврђеном распореду, боравити у току грађења на прузи“.

[13] Иво Андрић, предратни академик и каријерни дипломата (који је, стицајем околности, последње акредитиве предао Адолфу Хитлеру). Kада је 1951. у  Војном  музеју  организована  изложба  о  приступања  Југославије Тројном пакту, Андрић се обратио Ђиласу са молбом да се уклони огромна фотографија којом је овековечен тај догађај, јер се на њој види и његов лик као амбасадора Југославије. Молби је удовољено, а будући нобеловац је, још једном, осетио блиску врелину моћи.

Време рата провео у Београду као антикомуниста. Слао је писма подршке ђенералу Михаиловићу.

У једном поверљивом извештају за Ива Андрића се каже да је од ослобођења био активан и "да се увек залагао за становишта која су заступали наши другови. Све што се од њега тражило - учинио је; кадгод је тражена од њега нека сарадња за неке наше новине, дао је рукопис. Свестан да му у идеолошко политичком смислу још много што недостаје, он показује воље да се у том погледу васпита".  (Душан Глишовић, Иво Андрић, краљевина Југославија и Трећи рајх 1939 - 1941 I том, Београд 2012, 848.)

Одмах по завршетку рата био члан цензорске филмске комисије. Био председник Савеза књижевника Југославије, што такође подразумева „селекцију кадрова“.

Пише Нове приповетке, ‘Снопићи’,‘Сусједи’ и ‘Зеко’, репортажне цртице (‘Дедин дневник’), којима доказује своје просветљење и верност Титу и партији.

Члан Савеза комуниста постаје 1954., у својој шездесет другој години живота.

Тако, пузећи у фраку по глибу бешчашћа стигао је до Нобелове награде.

[14] Савез спортских риболоваца је 1955. године искључио је политички неподобног члана из својих редова и о томе обавестио јавност! Ђилас се на овакву одлуку жалио (тврдио је да није прекршио ниједно риболовачко правило и да пре доношења одлуке није саслушан!), али жалба је одбијена.

— Изгледало је много горе него што сам мислио. Стварно сам веровао да је демократизација отишла релативно далеко. Дочекао ме је, међутим, потпуни бојкот комуниста и преплашеност грађана. Сретао сам и људе из „Борбе“ који ми се више нису јављали. Сретао сам новинаре из „Политике“, писце, ни они ми се нису јављали. Срео сам Иву Андрића коме сам чинио некакве, не велике, услуге, који ми се није смео јавити. Срео сам одмах иза Пленума пред „Мажестиком“ Марка Ристића са Родољубом Чолаковићем. Марко Ристић, кога сам тако рећи ја послао у Француску за амбасадора и кога сам подржава. после када се вратио и био у добрим односима с њим, није ми се јавио, окренуо је главу. А онда сам се ја обрукао. Срео сам жену Марка Ристића, код поште, која је била врло фина дама и која је увек била љубазна према мени, Она ми се јавила а ја сам прошао поред ње. Нисам јој се јавио јер ме је био оптеретио револт против Марка. И дан-данас ми је жао што се нисам јавио, не могу то да заборавим. А дешавало ми се често да се неком јавим па да ми не одговори и онда сам престао да се први јављам.

У том свакодневном животу видео сам да је стање много горе, да је одсуство слободе, осећање страха, неупоредиво веће него што сам претпостављао. Мислим да ни сам врх није био свестан тог стања. Суочио сам се са несташицама. Није било струје, куповао сам свеће, али нисам покушавао више да успоставим никакве контакте.

Момчило ЂОРГОВИЋ
Борба, 01. 06. 1989.