ОДЛАЗАК СТУДЕНАТА - ПОВРАТАК КРВНИКА (6)
 |
| Извор: неокомунистички "Нови пламен" |
Директива:
Пароле за ударничку 1948 годину:
„Омладина
гради земљу.“
„Учимо
и радимо за социјализам.“
„Знање
народу – напредак земљи.“
„Млади
су градитељи новог живота.“
„Омладина
у првим редовима обнове.“
„Кроз
учење и рад у бољу будућност.“
„Ниједан
неписмен у новој Југославији.“
„Радом
градимо, учењем напредујемо.“
„Сваки
ученик – борац за напредак домовине.“
„Студенти
и омладина у служби народа.“
„Сваки
положен испит — један ексер у темељима
социјализма!“
„Студент
који спава не гради Нови Београд!“
„Омладина
учи, омладина ради, друг
секретар извештај
пише!“
„Ој
студенти и сељаци, друга
Тита сви смо ђаци!“
„ Ко не учи дан
и ноћ, неће земљи дати моћ!“
„Ко
не падне три испита, тај не воли друга
Тита!“
„Сваки
студент ударник, сваки професор бригадир!“
"На
часове ко не касни - елеменат је опасни!"
„Ниједан
неписмени студент у новој Југославији!“
„Данас
књига, сутра лопата - то
је сан сваког ђака!"
„Индекс пун,
глава празна - појава
је то заразна!“
НАПОМЕНА: Аутор признаје да су неке од наведених парола настале накнадно. Под утицајем аутентичног послератног ентузијазма, није одолео да и сам не обогати историјску грађу са неколико ударничких поклича сумњиве документарне вредности.
Резолуцијом о високим школама из априла 1945. универзитети су стављени под строгу контролу Партије. Наставници су надзирани, „преваспитавни“ или уклањани, а студенти идеолошки обликовани.[1]
Послератна реконструкција елите: политичка логика и нова кадровска политика
Суманута конфузија почела је чим су преузели власт.
Систем је истовремено водио две политике. Са једне стране, оштра политичка елиминација „непоузданих“ (бивши чиновници, професори ван НОБ-а, „буржоаски“ интелектуалци). Са друге стране, технички прагматизам — држава је хитно требала инжењере, лекаре и техничаре, па је увозила стручњаке чак и из Немачке и Аустрије (Дакле - бивше нацисте) у индустрији и војној техници, а задржавала део старих кадрова где је било неопходно. Било је чак и знатан број „белих Руса“ – емиграната који су се нашли у Југославији.[2]
Није било анти-интелектуализма, већ анти-независног интелектуализма. Знање је било прихватљиво само ако није угрозило монопол Партије. Зато су хуманистичке науке доживеле најтеже чистке, док су технички и медицински факултети сачували већи континуитет.
ОЗНА није формално управљала универзитетом, али је у првим послератним годинама била кључни инструмент политичке контроле и чистки. Њена улога била је безбедносна процена професора и студената.[3]
Уместо формалних квота, успостављен је хијерархијски систем предности при упису на факултете, стипендијама и смештају у домовима. Највећу шансу имали су они који су истовремено били политички проверени, социјално „правилног“ порекла и повезани са Народноослободилачком борбом. Посебан канал за успон били су омладински активисти, руководиоци радних акција и чланови СКОЈ-а/УСАОЈ-а. На врху су стајали првоборци, рањеници, демобилисани официри и политички комесари, носиоци одликовања, чланови КПЈ и СКОЈ-а са ратним стажом. Одмах иза њих долазила су деца палих бораца – категорија која је уживала симболичку и материјалну заштиту режима, јер је КПЈ себе видела као државу управо тих „деце палих бораца“.[4]
Истовремено, грађанско, трговачко, официрско или свештеничко порекло је представљало озбиљан минус. Непремостиву препреку је представљало ако је дете потиче из четничке породице, што је у Србији обухватало велику већину сељаштва. Није увек постојала формална забрана, али су „карактеристике“, омладинске препоруке, партијске процене и кадровске комисије деловале као ефикасан филтер. Типична позитивна оцена гласила је: „политички исправан, потиче из радничке породице, активан у омладинској организацији, одан народној власти“. Негативна: „грађанског порекла“, „под утицајем реакције“, „родбина у четницима“ или „политички пасиван“.
У пракси то није изгледало као грубо „давање диплома без испита“, већ као систематска подршка „нашим људима“ – препоруке комитета, позитивна мишљења омладинских организација, материјална помоћ (смештај, исхрана, стипендије) и неформални сигнали факултетима да је реч о важном кадру. Политичка подобност је често вредела више од предзнања: претпостављало се да се исправан револуционарни кадар може накнадно дообразовати, док је „буржоаски стручњак“ остајао сумњив чак и са одличним квалификацијама.
Ова логика се најјасније види у брзом успону водећих фигура. Милован Ђилас, који пре рата није завршио студије права, постао је један од главних идеолога режима. Едвард Кардељ, без класичног универзитетског образовања, обликовао је уставни систем и друштвене науке. Сличан пут прошла је и маса других револуционара који су политичку биографију претварали у бирократски, дипломатски, културни и научни ауторитет.
После чистки старих професора, млади партијски кадрови брзо су попуњавали катедре, посебно на филозофији, политичкој економији, историји и новинарству. Партијске школе и Институт друштвених наука служили су као паралелни систем легитимације.
Професори су убрзо осетили нову атмосферу. У мемоарима се појављују фразе попут „пази на овога“, „ратни друг“, „важан кадар“. Чишћење истакнутих предавача послало је јасну поруку: универзитет више није аутономан. Притисак је ређе био грубо физички ( „пиштољ-студенти“) [5], већ много чешће неформалан – политичке, рођачке и завичајне везе, страх од последица, аутоцензура. На Медицинском факултету 1946. већ се говорило о „организованом раду непријатеља“ и утицају ОЗН-е, што показује колико је академски простор постао и безбедносно-политички терен.
Суштина проблема није била у томе што неко није имао диплому, већ у томе што су институционални критеријуми постали превасходно политички. Академски ауторитет зависио је од лојалности, а брзина кадровског успона често је била неприродна. То је била класична бољшевичка замена елита – брза, идеолошки вођена и трајно промењена правила уласка у нову номенклатуру.
Када се систем идеолошког протежирања укрсти са несносним економским санкцијама које су наваљене на србијанског сељака (сваки сељак сматран је за кулака "због кулачке свести"), може се констатовати постојање једног бруталног дискриминаторског система према Србијанцима у рођеној земљи. Традиционални србијански сељак, који је увек несебично помагао све друге и поднео највеће жртве, под комунизмом је био парија.
Хаос и распуштеност
Питање је да ли је комунистички систем донео оне благодети које је обећавао?
Иза халабучне пропаганде о „општем полету“ и омладини која „прилеже на књигу“ и несебично изграђује земљу — мит који је дубоко укорењен и у данашње доба — крио се потпуни хаос. Целокупни школски систем карактерисали су суманутост, хипокризија, апатија просветара, распуштеност. Стање је било слично као у Босни и Херцеговини у доба Младе Босне.
Просветни инспектор Иван Лерик у честим извештајима из 1949/50. године описује стање у гимназијама [6]
Просветни инспектор Иван Лерик је у својим извештајима посветио велику пажњу
ученичкој недисциплини, наводећи низ примера из београдских гимназија. Многи ученици и ученице нижих разреда гимназије стајали су „као беспризорни“ испред биоскопа, препродавали улазнице, тукли се и задиркивали пролазнике. Они старији обилазили су кафане, барове и коцкали су се. Слаби ученици били су прави хероји: проглашавани су за ударнике и добијали су значку: две укрштене пловке са двојком у средини. Ученици су се међусобно ословљавали са пуковниче и генерале, у зависности од броја слабих оцена, а највећи чин имали су они са највише слабих оцена – генералисимуси. Примећен је био и рушилачки однос ученика према школској имовини, који је у појединим школама узео маха.
Толико о дисциплини ученика грађанског порекла. А дисциплина партијског подмлатка? Поједини ученици – омладински активисти – сувише су буквално схватили задатке које им је поверила Партија. Одговорност коју су преузели, по свему судећи, помутила им је разум, па су се понашали крајње непримерено. Ево примера: неколико ученика-активиста Учитељске школе у Загребу „поповало“ је директору и наређивало му да у што краћем року припреми школски хор за једну приредбу; омладинско руководство дубровачке гимназије је својевољно користило директоров службени телефон и тражило је од њега да обезбеди одеђен број ученика за бербу маслина, иако је настава била у току. Директори школа и наставници нису смели да се супротставе бахатим омладинским руководиоцима „из опортунизма“, али, по свему судећи, прави разлог био је њихов страх од могућих последица, уколико се замере неком од њих.
Коначно, који је политички и образовни систем супериорнији показао је директни "сукоб" та два система који се одиграо у француској поткрај четрдесетих година.
СЛУЧАЈ: Југословенски студенти у Паризу (1945–1950) [7]
Комунисти су, самоуверени у своју политичку надмоћ и препреденост, намеравали да се рашире ван граница Југославије. Међутим, стварна идеологија југословенских комуниста је грађена на сепаратистичким и антисрбијанским инстинктима, особитоо ресантиману на пораз очева у Првом светском рату, те моралом неспутаној похлепи. Тек колатерално идеологија југо-комуниста је захватала оне наивне и склоне идеализму. Покрет заснован на таквим основама није имао никакве шансе у друштву снажног национализма и пристојне демократије.
Партија је југословенске студенте у Паризу замишљала као идеолошки поуздану елиту која ће у „опасној“ западној средини остати компактна, дисциплинована и верна. У пракси, тај пројекат се распао готово одмах.
Париз је студентима понудио нешто што у послератној Југославији није постојало: слободу кретања, мишљења и избора. Интензивне студије, учење језика, културни живот и могућност да се преживи без партијске стипендије довели су до тога да се партијске обавезе доживљавају као терет, губљење времена или чиста присила. За многе је то било прво искуство живота без сталног идеолошког надзора.
Партијски извештаји постали су каталог „девијација“. Студенти се описују као они који „пате од интелектуалисања“, „воле да дискутују“, „постављају питање зашто баш ја“, „мрзе дисциплину“, „имају супротно мишљење о свему“ или отворено тврде да је у Југославији диктатура и да се уметник не може слободно развијати. Чак и рад – попут зарађивања у филмском атељеу или продаје портрета – бележи се као сумњив морални пад.
Илустративан је случај студента драмске уметности Веље Милојевића, који се већ навикао да живи као некомуниста, да би му партија саопштила да – упркос удаљавању – ипак није искључен. Тај принудни „повратак“ у организацију, са свим обавезама и контролом, доживео је као насиље над сопственим животом.
Посебно је упадљиво да је велики део студената потицао из грађанских, чиновничких и интелектуалних породица, за разлику од оних који су слати у СССР или Чехословачку. То је значило боље знање језика, већу културну самосталност и мању спремност на безусловну послушност. У групи су били и бивши ратни заробљеници, интернирци, деца дипломата Краљевине, али и они са обавештајним задацима – чак 22 студента имала су везе са службом безбедности.
Покушај дисциплиновања – строг режим, рана устајања, наметање колективних активности – изазвао је отворени револт. И сами партијски функционери признавали су да је „тврди курс“ произвео супротан ефекат и поделио Удружење на два непомирљива табора.
Крајем четрдесетих, држава прелази на репресивније мере: одузимање пасоша, укидање стипендија и дозвола за школовање онима који желе да остану у Француској. Ипак, резултат је поразан – скоро половина од првобитних 125 студената током 1949–1950. није показивала никакву намеру да се врати у Југославију.
Последњи извештаји амбасаде више ни не прикривају немоћ: контрола над студентима је практично изгубљена. Од „поузданих кадрова“ остала је разуђена група индивидуалаца – управо оно што је партија највише страховала да ће се догодити.
***
Комунистички лидери нису били глупи. Они су видели већ у првим послератним годинама да је њихов идеални модел доживео потпуни фијаско. Постепено прилазећи западном блоку, у многоме су попустили своју политику дивљег универзитета, али су и даље настављали да двоструким стандардима отворе све пролазе „својим људима“ а спречавају нове нараштаје из традиционалних србијанских средина да заузимају заслужена места. Истовремено, своју децу су слали на иностране универзитете или су их у посебним домаћим околностима припремали за ново доба, кад њихов пропали социјализам замени поново капитализам. Разлика је само у томе што ће они бити нови капиталисти.
-----
[1] Драгомира Бонџић: Реформе високог образовања у Србији 1945 - 1990. - У потрази за социјалистичким универзитетом
https://inis.bg.ac.rs/cir/uploaded/zbornici/Bez%20skole%20sta%20bi%20mi/14.%20Bondzic.pdf
[2] На Београдском универзитету, само на пет факултета крајем 1949, од 15 страних предавача чак 12 су били Руси, укључујући угледног византолога Георгија Острогорског. Они су попуњавали не само универзитетске катедре већ и министарства, фабрике и бирое – само да се избегну „сумњиви“ домаћи кадрови.
[3] Политичка структура наставника и асистената Универзитета и великих школа у Београду јуна 1949 - према проценама ОЗНА
Наставници Асистенти
Чланови КП и кандидати 60 12,3% 50 18,2%
Симпатизери 172 35,3% 93 33,6%
Пасивни 165 33,9% 88 31,8%
Непријатељи 89 18,3% 45 16,3%
Укупно 486 100% 276 100%
У карактеристикама које су писане за све наставнике и асистенте Београдског универзитета за руске професоре је обавезно истицано као важна идеолошко-политичка дисквалификација „по народности Рус емигрант“ и „напустио Русију као белогвардејац”. Иначе, и карактеристике других наставника су садржале податак о националној припадности, тако да је поред огромне већине Срба, за Виктора Новака, професора Филозофског факултета стајало да је „по народности Хрват”, али и „типичан идеалистички пропагандист југословенског национализма пре рата, који тражи начина да се прилагоди новим приликама насталим после ослобођења”. Он се тим приликама добро прилагођавао, редовно је учествовао на курсу марксизма-лењинизма и пратио је развој историјских наука у Совјетском Савезу. Насупрот томе, сматрало се да је масон и да се око њега у Савету факултета окупљају „реакционари“ и пружају отпор партијским ставовима. Хрват је био и Јорјо Тадић, доцент историје новог века на Филозофском факултету, док се Петар Колендић са истог факултета, рођени Дубровчанин, изјашњавао као Србин католичке вере. Процењивало се да је Тадић масон, „опортуниста” и да се не труди да „упозна” и примени марксизам-лењинизам, као ни Колендић, који је, међутим, „потпуно усвајао нашу политику и заузимао правилан став у питањима изградње земље”.
[4] др Бранка Докнић Милић Ф. Петровић Иван Хофман: КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ЈУГОСЛАВИЈЕ 1945–1952; Зборник докумената Књига 1
[5] „Забележени су случајеви — делом из мемоарске, делом из новинске грађе — када су припадници ОЗН-е или партијски кадрови приступали полагању испита на начин који је предратне професоре остављао без иједне реалне опције одбијања..."
Видети: Миша Матић: СА ПИШТОЉЕМ ДО ДИПЛОМЕ
https://vidovdan.org/aktuelno/misa-matic-sa-pistoljem-do-diplome/
Таква анегдота пратила је и тада младог студента из Књажевца Божина Јовановића. Слична анегота, само са друге стране везује се и за професора Правног факултета у Београду Лазара Лазицу Марковића, предратног Министра правде, једног од највећих правника свога времена у свету, учесника Оснивачке скупштине Друштва народа, као и челника неколико радних тела претече Уједињених нација. Прича каже, да кад је видео поручника Озне, свог студента, како му прилази са пиштољем и пружајући индекс са жељом да полаже испит, студенту показује врата, уз савет да следећи пут не долази наоружан на испит, ако жели да постане правник. Студент је, уз претњу, напустио кабинет већ времешног професора високог једва 160 сантиметара, у који убрзо долази патрола ОЗН-е и одводи Лазицу Марковића у затвор у Ђушину улицу, где ће му се ускоро придружити и армијски генерал Драгољуб Дража Михаиловић, као сапатник и оптуженик на такозваном Београдском процесу. Пронашли су му у истрази да је један од 533 потписника Апела српском народу у време комесарске управе Милана Аћимовића. Он је једини са овог списка коме је суђено за то дело. Некима је то приликом суђења за друга дела против народа и државе, узето као отежавајућа околност, али њему је то било једино дело које је доказивало колаборацију са окупатором, а многим потписницима уопште и није суђено. Тако је професор Лазица Марковић, један од најугледнијих правника свога времена, завршио на оптуженичкој клупи са генералом Михаиловићем, градоначелником Београда Куманудијем, деканом Правног факултета Слободаном Јовановићем… њих укупно 24, али нико са истим делом као Лазица Марковић. Кажњен је са 6 година робије, губитком грађанских права, сем родитељских у трајању од 3 године и конфискацијом целокупне имовине. Робијао је у Сремској Митровици, међу 14.000 разних народних непријатеља . По изласку са робије поживео је у тешким условима још 3 године и умро у Београду у 73. години, 1955. године.
[6] Из неких извештаја:
Дисциплина у нашим гимназијама не задовољава. […] У многим гимназијама огроман је број изостанака и бежања са часова, а нарочито у вишим разредима. […] Врло су чести случајеви уништавања и крађе државне имовине (сијалица, кључаоница, квака итд.). Известан број ученика виших разреда у већим градовима бави се коцком, луња ноћу по кафанама и баровима. На Ријеци избио је и штрајк ученика неког вишег разреда због тога што је премештен један реакционарни наставник. По школама осетио се и известан отпор у вези са Резолуцијом Информбироа, вођена је непријатељска пропаганда, ширени су леци, писане непријатељске пароле по зидовима. У Загребу су ученици виших разреда организовали неке монденске «клапе», чији је једини циљ био – тако смо бар обавештени што веће уживање; Ту је основан и некакав Мешовити савез комунистичке омладине, с истим циљем као и «Клапе». Наставници су врло често склони да недисциплину тумаче дечјим и младалачки несташлуком, а директор сплитске гимназије, где је иначе недисциплина ученика добро позната (тамо се ученици, између осталог баве коцком и иду по кафанама), објашњава то искључиво њиховим јужњачким темпераментом.
I/2 Br. 166
PJ/DO 11 januar 1950 god. Beograd
У писменом извештају директора Мушке гимназије у Мостару каже се:
“Основна црта VIII разреда је непоштовање рада, реда и непризнавање ауторитета наставника“. Друг Кулешић је на седници наставничког савета рекао:“Они не поштују никога. За њих ауторитета нема. Кад би се појавио да им предаје лично друг Тито, они не би одали ни црте признања. Код њих убеђивање не вреди, они поштују само себе“. Омладински секретаријат врви опортунистима, неки међу њима светкују празнике, а други имају слабе оцене. Секретаријат говори општим фразама „Није добро стање у школи“, а не води се борба у најгорим разредима – VII и VIII разреду, где је легло нереда и највећи број чланова секретаријата. Када су прочитане казне ученика VIII разреда, члан секретаријата, ученик VIII разреда, узвикнуо је „Диктатура професоријата“. Има случајева у тој школи да ученици III разреда иду увече по локалима и пуше, не поздрављају наставнике. Директор каже у извештају: „Знање није њихов циљ, него теже да што лакше дођу до сведоџбе“. Један ученик VII разреда дао је овакво објашњење: „Ми не радимо највише стога, јер свако се бори да лако живи. У социјализму свако тежи бољем животу, па и ми“, притом тај ученик сматра да је бољи живот ако се ништа не ради. […]
Сличних случајева и схаватања има врло много у београдским гимназијама, загребачким, љубљанским, а исто тако и у већим местима у провинцији. Социјални састав у вишим разредима још увек је слаб. Отуда и долазе све недаће.
5 II 1949 г., Београд Иван Лерик
АЈ;317-48-71
Пример суманутог прогона малолетника због неправилног идеолошког размишљања, коме је за зло узето и што је ишао да ради да би помогао својој породици:
Odeljenje za stručno obrazovanje
NAČELNIK,
Stupica Maksej
ZAPISNIK SA KONFERENCIJE NARODNE OMLADINE
TEHNIČKE ŠKOLE – PULA
Konferencija je sazvana zbog raspravljanja o đaku 1. razreda Teničke škole Brubnjak Valtera od Petra, rođen u Vinzenu, 1932. kotar Labin, (Istra) koji se služio sa rezolucijom inforbiroa. [,,,]
Konferenciju je otvorijo drug Grgurić Dino, sekretar aktiva Tehničke škole i rekao:
„[...]Vi znate da je već prošlo 18 mjeseci od kako su zemlje narodne demokracije na čelu sa S.S.S.R. izdale famoznu rezoluciju inforbiroa, punu kleveta i laži na naš narod, našu zemlju, na K.P.J. i njeni C.K. i voljenog druga Tita. Vi znate da oni ubacuju razne špijune u našu domovinu koji imaju cilj razjediniti naš narod, pobuniti naš narod protiv njegovog rukovostva i druga Tita koji imadu za cilj kočiti ispunjenja našeg prvog Petogodišnjeg–plana i izgradnju socijalizma u našoj zemlji. [,,,]
Pojavio se tip koji je mislio ometati naš rad u školi i povući za sobom grupu omladinaca“. (Omladina dugotrajno viče: „Van s njime iz naše škole. Takvi ljudi nemaju mjesta među nama. Ovdje se odgaja Titova Omladina, omladina koja gradi i koja će graditi socijalizam u svojoj zemlji, ljepšu budućnost sebi i svom narodu“).
Drug Brubnjak Valter nije htio ići na dobrovoljnu radnu akciju na Auto-put Brastvo Jedinstvo, gdje je učestvovalo 70% Omladine naše škole, nego je govorio, da je slab fizički i da je bolestan pa je i otišao kući.
Kad je došao kući preko školskih ferija išao je raditi na plaću na prugu Lupoglav-Stalije za svoj lični interes a ne interes naroda.
Drugu Naćinović Josipu je goviorijo sljedeće riječi: „Šta mislite da će se Socijalizam u Jugoslaviji izvršiti preko noći. U S.S.S.R. Socijalizam se je gradio 30. godina, a vi mislite da će kod nas u 5. godina“ [...] Kod nas se seljake prisiljava ić u radne zadruge, ali oni se spremaju za podići bunu. Ova produktivnost rada nije ništa drugo nego crpljenje radne snage radnika. Tito je pozajmijo novac od Amerike jer Jugoslavija propada, a kad propadne da digne ruke Americi, a ne S.S.S.R.
[7] Др Мирослав Перић: СВЕСТ О ДРУГАЧИЈЕМ: ЈУГОСЛОВЕНСКИ СТУДЕНТИ У ФРАНЦУСКОЈ 1945–1950. ИЗМЕЂУ ИЗАЗОВА ПАРИЗА И ВЕРНОСТИ ПАРТИЈИ
https://inis.bg.ac.rs/celo/2006_4.pdf
Коментари
Постави коментар