РЕКОНСТРУКЦИЈА КРИТЕРИЈУМА
Дубоко смо зашли у реконструкцију Владе, коју народ прати с великом позорношћу, као да је у питању порођај какве принцезе. Коалициони партнери рекоше своје и штапићи су преломили да из Владе оде неколико министара као колатерална штета коначне ампутације УРС и чеше Млађана Динкића.
“Критеријуми“, по којима се узбудљива реконструкција спроводи, изговара се као света реч, мантра, али ми не знамо шта је то, какве су то маказе које неком секу уши да другом окрпе дупе. Уместо да ситуација постаје бистрија, дилеме се множе.
За шта су то Динкић и УРС сада криви па морају из Владе, а што раније нису и више скривили, балансирајући невидљивом линијом између власти и Забеле, па су чудном трансформацијом критеријума ипак ушли у Владу Вучић-Дачић?
Што је веселник Братислав Петковић, министар културе и информисања, кривљи од других? „Није се медијски снашао“?!
Које критеријуме су задовољили династија Кркобабић и ПУПС, па да не буду замољени да коначно оду у пензију, ма колико да су крепки и медијски сналажљиви?
Зна ли неко шта у Влади уопште ради Др. мед. Расим Љајић? Ради брзе идентификације, после многих функција у владама које су нас довеле ту где јесмо, сада је министар широког спектра јер сем што је потпредседник брине о нашој спољњој и унутрашњој трговини, те телекомуникацијама. Какве везе трговина и телекомуникације имају са медицином не знамо, али је човек без проблема прошао критеријумску евалуацију.
Зашто се ту још мува мали Вулин који је колико јуче дрчно бацио оставку на сто, па је још дрчније полизао?
Да ли је Јоргованка Табаковић, не буди примењено, света крава па не сме да се склања с пута?
Но има ту и нерешивих задатака. Који критеријумски инструментариј је могуће применити на Сулејмана Угљанина, министра без портфеља? Министар ничега – како вредновати то министровање?
Да ли је наша народна власт урадила ишта ваљано? Хапсила је како видимо на ТВ. Није спорно, као што није спорно да је хапшења добила у задатак од оних који су јој три сата пре затварања биралишта честитали победу. Та поштена власт треба и нас да опоштени. Да ли у „министарству љубави“ има реда? Нема. Како ред да заведу службе које су саме у организационом и моралном расулу? Код нас се не зна где престају лопови, наркодилери и убице а почињу навијачи. Где престају навијачи а почињу „чувари сплавова“. Где се „чувари сплавова“ пресвлаче у полицајце и жандаре.
Фамозни кретеријуми се могу применити двојако: Прво као јединица мере успешности спровођења изборних обећања политичких победника и, друго, као мера колико је држави и њеним грађанима боље него са ранијом влашћу.
Нема потребе наводити све аспекте нашег све очајнијег стања. Напоменућемо да између чврсто обећаног патриотског преиспитивања раније „косметске политике“ и потписивања „Бриселског споразума“ лежи непремостива провалија која дели обичну политикантску лаж и велеиздају која је закопала темеље државности.
Отуда, не треба се бринути да ће пострадале у сечи министара заменити превештени мудраци који ће засигурно испуњавати само један критеријум — биће морално-политички подобни. Тако ће се оперета „реконструкција Владе“ завршити са хепиендом сажетом у пословици бивше нам браће „Мартин у Загреб, Мартин из Загреба“.
Након тога наша препорођена власт ће пуних плућа и енергетски обновљена на следеће радне задатке.
Дабоме, „пуна нормализација односа са Приштином“, то је аксиом, то не треба доказивати зашто је све добро.
Биће посла за вредне руке око Војводине али и око оног крша од Устава, који само смета поштеном свету.
Затим, ослобођени од Динкића, могу да решавају економију.
Ако је веровати медијима, Србија се спрема да прода Телеком заинтересованим странцима. Како је претходни покушај „жутих издајника“ пропао због ниске понуђене цене и снажног отпора патриотске јавности, нови покушај би могао проћи, јер сада продају врши „патриотски блок“.
Јавност ће бити обавештена да је продаја Телекома тешка, али нужна, промишљена и мудра одлука. Она нема никакве везе ни са празном касом нити са могућим економским колапсом. Наравно, одлука ће бити донета у интересу грађана Србије, њихових родитеља – пензионера, али понајвише у интересу деце и њихове будућности...
Када се Телеком прода, цене телекомуникационих услуга ће пасти, као што су пале и цене цемента када су странци купили цементаре, па је данас јефтиније увозити цемент из Албаније него га купити у Србији.
Цене телефоније ће пасти као што су пале малопродајне цене када су страни ланци нагрнули у Србију или од када је Делез ушао на домаће тржиште.
Интерес потрошача ће бити заштићен на исти начин на који су заштићени интереси потрошача банкарских услуга који издржавају најскупљи банкарски систем у Европи.
Или, гледајући даље у будућност, цене услуга ће пасти исто као што ће пасти и цена струје када ЕПС буде продат, или цена хране када странци покупују највећи део земље у Србији, или као што ће пасти цена воде када се крене са продајом водовода.
Пред Србијом је сјајна будућност, са којом се може мерити само њена садашњост. Како би то рекла почивша Маргарет Тачер, „ најбоље тек долази.“*
А Вучић, главни идеолог критеријумске реконструкције Владе? Та он је само изнова потврдио тачност једне од дефиниција политике која каже „Политика је вештина да се лични интерес прикаже као општи интерес“.
....
* Небојша Катић: ЗАШТО СРБИЈА ЗАПАЊУЈУЋЕ ЛАКО ДОБИЈА КРЕДИТЕ
http://www.svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=831:2013-06-17-20-38-27&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59
***
Commentarium post factum
Продаја Телекома се 2013. године чинила готово извесном. Влада је већ тада ангажовала саветнике за приватизацију — Credit Suisse и Citadel — а у јавности су кружиле приче о заинтересованима: Deutsche Telekom, Telekom Austria, па чак и фондовима из САД и Русије. Неки медији су тврдили да је понуда за продају 51% удела већ припремљена.
Али све се изјаловило.
Разлози нису били ни нови ни неочекивани:
– подељена власт, без јединствене одлуке да ли је реч о продаји или одбрани „стратешког ресурса“;
– недовољна понуђена цена (око 1,2 милијарде евра, испод политичких очекивања);
– и, наравно, изборна година, кад нико не жели да прода „национални бренд“.
Следећи покушаји, 2015. и 2018, прошли су исто. И ето нас данас — држава не само да није продала Телеком него је у неким областима чак повећала удео и све то умотала у нову реторику „националног интереса“.
Но, док је Телеком остао у државним рукама, друге ствари су ишчезле без много буке. Од 2013. до 2025. Србија је уступила или продала неке од својих највреднијих ресурса. Поглед уназад, само највеће продаје:
# | Предузеће / имовина | Година | Купац / тип трансакције | Основна вредност / удео |
1 | RTB Бор | 2018 | Zijin Mining (Кина) | 63% удео; инвестиција преко $1.2 млрд |
2 | Аеродром „Никола Тесла“ | 2018 | VINCI Airports (Француска) | концесија на 25 година; €501M |
3 | Комерцијална банка | 2020 | NLB (Словенија) | 83.23% за €387M |
4 | Jat Airways / Air Serbia | 2013 | Etihad Airways (УАЕ) | 49% удео; почетно улагање $40M |
5 | Железара Смедерево | 2016 | HBIS / Hesteel (Кина) | продаја за €46M + инвестиције |
6 | ПКБ корпорација (делимично) | 2018 | Al Dahra (УАЕ) | око €100M за земљиште и имовину |
Све то под заједничким изговором: „стратешки партнер“.
А стварни исход? Уместо једног великог продајног потеза (попут Телекома), добили смо серију мањих, али суштински дубљих уступака — у енергетици, инфраструктури и пољопривреди. Тихо, али темељно.
Све у свему, један дуг коментар накнадне памети.
Или, како би латински рекли: commentarium post factum.
Нисам, уосталом, ни погрешио много.
Знао сам да ће се морати продати нешто — само нисам знао шта ће прво отићи на пијацу.
Рекао сам да ће продати најбољег коња из штале, а они су — како то већ бива — продали два мало лошија.
Геда остаје Геда, али штала све празнија.
Коментари
Постави коментар