ДВА ОКА ИСТЕ ГЛАВЕ: ФСН И ИФДТ - Фабрике лојалности: од патриота до критичара

 

У Србији не постоји стварна идеолошка борба, већ симулирани плурализам који служи да спречи изградњу националне самосвести. И српство и грађанство су у функцији режима — не као вредности, већ као алати.

 

Баук ФСН кружи Србијом

Велико узбуђење, са знацима беса и панике на левој страни јавног мњења, или боље рећи — левљој страни мњења, пошто се десног и немамо, изазвала је вест да Влада Србије намерна је формирати Факултет за српске науке (ФСН) при универзитету у Нишу.

Уз мноштво саркастичних квалификација попут “чкола за дипломиране Србе”, “производња дипломираних Русусрба” или “Ћаци интелектуалци”, које стижу из табора “дипломираних Европљана” и “Малосрба”, такође стиже и упозорење да “национализам увек "говори" о претњама других народа или држава, као и да таква популистичка пропаганда жели да пробуди страх међу људима и зато се увек говори о томе да постоји нека опасност од које морамо да се бранимо”. — како нас учи историчар Milovan Pisarri,  док Наталија Јовановић, бивша деканка нишког Филозофског факултета, поручује да „ако су тако храбри, нека отварају факултете у Косовској Митровици“.

Кључне замерке везане за Факултет српских наука, се своде да његовим стварањем угрожавамо друге народе и у Србији и у суседству, да је “потез” популистички, да СНС и Вучић на овај начин хоће да створе своју политички обојену елиту, да се на овај начин угрожава аутономија академске заједнице.

Те примедбе су делом тачне (популизам, страх од партизације академије), али главни аргумент критичара – да је посвећеност сопственој нацији сама по себи опасна – вреди рашчланити.

Међународни контекст – да ли је „Србистика“ европска аномалија?

Националне студије постоје широм Европе: Hungarológia у Мађарској, Polonistyka у Пољској, Norwegian Studies у Норвешкој, Études françaises у Француској, Отечествоведение у Русији, као и Факултет хрватских студија у Загребу (основан 2017). Поред њих, постоје и европске студије (College of Europe, KU Leuven, CIFE), као и групно оријентисане дисциплине: Gender Studies, Romske, Jevrejske, Islamske, Queer, Disability, Postcolonial Studies. Све су финансиране од држава или ЕУ и нико их не проглашава „фашизмом“ или „грађанима другог реда“.

Зашто је онда за српске интелектуалце нормално да постоје мађарске, хрватске или квир студије, а српске нису? Једини логичан одговор је да је проблем у самом субјекту — у Србима. Док год се проучава било ко други, то је „напредно“. Чим се проучава Србин, то је „шовинизам“. Та двострука мерила нису случајна: она су срж проблема.

 

Бранитељи Србистике
— Између мањка идентитета и вишка идеологије

Заговорници ФСН очекивано бране пројекат снажним патриотским патосом: „Све душманско под сунцем се ујединило против ове идеје, али ујединиће се и уједињује се око ње сва родољубива интелектуална елита Србије“, навео је на друштвеним мрежама Сава Стамболић, члан Привременог савета Факултета за српске студије, који је Влада недавно основала у Нишу, поручујући својим саборцима у таквом послу: „Како радили, тако нам Бог помогао“.

Не постоји још јасна концепција и оквири рада ФСН. Једино је сигурно да ће руски језик бити обавезан је обавезно учење руског језика – довољно да критичари повичу „руска испостава“, а браниоци да се прикажу као искључиви заштитници словенофилства. Али кад погледамо ко је у Привременом савету, ствар постаје горко-комична.

Састав Савета (кратак пресек):

- Милан Лазаревић (хематолог, син генерала Владимира Лазаревића кадар СНС-а)

- Генерал Горан Момчиловић (в.д. помоћник министра одбране за буџет)

- Александра Зарубица (редовни професор хемије, представница Покрета за народ и државу)

- Душан Соколовић (професор медицине, потписник подршке Вучићевој листи 2023)

- Сава Стамболић (правник, Центар за друштвену стабилност, некадашњи саветник владе)

Ниједан историчар културе, филозоф, социолог национализма или геополитичар са релевантним опусом. Уместо тога — лекари, хемичари и официри из рода финансија.

Највећи парадокс је генерал Момчиловић. Уместо „руског ђака“, добијамо човека дубоко интегрисаног у западне безбедносне структуре: студије у Италији, Немачкој, Перуђи, курсеви у НАТО колеџу у Риму.

Његова каријера — од ЈНА, преко СРЈ, до НАТО програма — показује континуитет титоистичке кадровске мобилности. Он није „нови српски официр“, већ рециклирани функционер старог система у новој униформи.

Парадокс је бруталан:

- Факултет који треба да брани „српство од Запада“ води човек школован у НАТО систему.

- Факултет оптужен да је „руска испостава“ нема ниједног члана са образовањем у Русији.

Закључци:

- „Русосрпство“ је фасада: реторика се помера од евроатлантске сарадње ка „руском свету“, али људи и структуре остају исти.

- Ово нису српске студије, већ студије лојалности: диплома ће бити потврда подобности, не знања.

- Уместо нове елите, добијамо рециклирану партијску номенклатуру са новим брендом.

Хрватска је 2017. основала Факултет хрватских студија и била критикована због идеологизације. Србија је пресликала модел — али са још мање академске озбиљности и још више партијске контроле. Резултат није факултет за српске науке, већ режимски департман за производњу кадрова који ће под заставом „српства“ бранити власт, а не народ.

„Српски факултет“ ће под датим околностима постати институционализована апологија режима, а не интелектуални простор за критичко мишљење. Уместо да буде форум за преиспитивање српског хабитуса, он ће постати фабрика лојалности уз празну ритуализацију идентитета (застава, химна, бучне патриотске песме без дубљег осећања), где ће се „национални интерес“ сводити на интерес власти, а свака критилка ће се делегитимисати као “издаја”.

„Државно семениште“ – ИФДТ као антипод ФСН-а

Институт за филозофију и друштвену теорију (ИФДТ) у Београду, коме припада и поменути Милован Писари, може се сматрати антиподом ФСН. ИФТН је такође државна установа на буџету Министарства науке и ЕУ пројектима (Horizon, Erasmus+). Формално се бави филозофијом, социјалном теоријом и критичким мишљењем. Иза декларативне фасаде “критичког мишљења” стоји нео-марксизам, нео-титоизам и лево-либерална искључивост све до аутошовинизма.

Осим што је на државном буџету, ИФДТ финансијски подржава и чувена француска фондација Erasmus+, чији је главни задатак промоција КВИР деологије. Код нас је посебно позната по томе што је “експериментална” основна школа “Владислав Рибникар” потпуно у њиховом пројекту и под њиховом контролом. У тој школи је дошло до стравичног масовног убиства, тако да се без устручавања мора рећи да наметање начелних либералних ставова по обрасцу Erasmus+, не гарантује ни мир, ни толеранцију ни поштовање људских права. Поготово не безбедност деце.

Ако се сагледа персонални састав наставног особља и сарадника ИФДТ то је прави think tank. Међу десетинама наставника и сарадника ИДФТ нема хемичара и биолога, већ су сви експерти у својим областима које најчешће дубоко задиру у сфере српског националног идентитета.

Најекспониранији припадник Института је историчар Миливој Бешлин, карактеристичан по свом загриженом отпору “ревизији” титоистичког историјског симулакрума.

Какви кадрови излазе са школовања у ИФДТ илустроваћемо са неколико примера са њихове “алумни” листе.

- Стефан Гужвица – нео-титоиста, докторанд у Регензбургу, аутор књиге о фракцијским борбама у КПЈ 1936–1940. Фанатизовани бранилац југословенског комунизма као алтернативе националним наративима.

- Андреј Јефтић – православни теолог, од 2022. директор Комисије за веру и поредак Светског савета цркава. Први Србин на тој позицији од 1948. Активни промотер екуменизма и „отвореног“ православља у духу глобалног дијалога.

- Марко Коњовић – филозоф са CEU у Будимпешти, бави се либералним теоријама правде, феминизмом, етиком бриге и филозофијом сексуалности. Типични представник интерсекционалне критичке теорије.

Сви делују унутар идеолошки кохерентног круга, који фаворизује интернационализам, критичку теорију и друштвену етику, али без простора за аутентичну националну мисао.

Заједничко: високо међународно образовање, јасна идеолошка самосвест, деконструкција традиције, одсуство било какве афирмације српског националног идентитета. Српство је за њих увек предмет критике или превазилажења. ИФДТ је зато „семениште“ нове, младе, врхунски образоване левичарске елите – не више грубих титоистичких комесара, него углађених, глобално умрежених мисионара интернационализма, са ознакама аутошовинизма.

ИФДТ не производи плурализам, већ идеолошки кохерентну елиту, унутар које се нијансе разликују, али основа остаје иста: интернационализам, критика традиције, и институционална интеграција у глобалне мреже. Оно што недостаје је аутентична, образована, критичка национална мисао — не као апологија, већ као равноправан глас.

Институт за филозофију и друштвену теорију живи од истих извора као и будући ФСН: буџет Министарства науке + ЕУ грантови. Ауторима из круга ИФДТ очигледно не смета што се својом не малом интелектуалном снагом боре против популистичких и често кетманских светоназора режима који их финансира.

Та кохабитација није случајна нити несвесна. Она је суштина. Није реч о сукобу, већ о подели улога у истој представи: једни глуме „критичку савест“, други „националну одбрану“, а рачун плаћа исти налогодавац.
 

Тачка спајања и тачка пуцања 

Преиспитивањем које је готово археолошко, јер копамо испод површине идеолошких ознака у тражењу структурног смисла у понашању режима долазимо до слоја где се „српство“ и „грађанство“ наизглед сукобљавају, откривамо да су обе парадигме заправо у функцији одржавања истог управљачког модела.

Кад се два „факултета“ ставе један поред другог, постаје јасно да су они два ока исте главе:

ФСН = режимска фабрика лојалних „патриота“ без стварног академског садржаја

ИФДТ = режимски толерисана фабрика лојалних „критичара“ без стварног националног садржаја

Оба су државно финансирана, оба су идеолошки монолитна,оба носе наслеђе титоизма као дубоки код, оба служе истој функцији: да спрече праву, отворену, плуралну расправу о томе шта је српски идентитет у 21. веку.Режимска стратегија је стабилократска (мада у последње време све више “лабилократска”):

- Подржаваш два супротстављена табора.

- Оба држиш на кратком повоцу (буџет, позиције, медијска видљивост).

- Пушташ их да се међусобно троше и етикетирају.

- Ниједан не сме да пређе црвену линију и постави суштинска питања – јер би онда морао да се суочи са народом, а не са политичким противником.

Резултат је контролисани плурализам без исхода. Српство и грађанство нису вредности у судару – оне су две маске истог система који не жели ни снажну нацију ни слободне грађане, већ послушне поданике који верују да бирају између два „светоназора“. И док се обе стране псећи глођу око тога ко је већи Србин, а ко већи Европљанин, док трећа стварно патриотска страна нема право на глас, власт се одржава без обзира на погубност свог владања.