ЦРВЕНИ СВЕЧАРИ
Михољско лето у Србији, октобра 2014. биће брзо заборављено, мада нас је ђаво однео за неколико дана.
Више од игре, ниже од поноса
Безбедносне службе су се нашле затечене у неочекиваној ситуацији. Како применити језив одговор државе када је у питању утакмица Србија-Албанија? Албанце не смеју да дирају а Срба за језиве одговоре понестаје? А не смеју да кажу да такмичарски резултат није приоритет, већ Вучићева државничка политика. Излаз су нашли у нирвани. Тако се група вицкастих терориста лагано ушетала у српски престони град. Добродушни какви су иначе, нису унели шлепер експлозива (да не кваре односе са локалним звезда-партизан нарко-трафиканте) већ познату играчку. Затим се један њихов спајдермен попео на врх цркве док је около доконо блејало стотине Вучићевих Гурки и фешта је могла да почне.
 |
Дрон — као ламент над Београдом |
Након опште спрдачине са Србима, неко необавештен се нашао да приведе Раму са џојстиком. Моментално се јавио кабинет друга Премијера и наредио да се пусти шок Рама јер су адвокати у штрајку. Такође, да се одмах ухапси хајван који је ширио клевете против Премијера и да се не пушта из затвора јер су адвокати у штрајку.
Добили смо обавест из кабинета друга Премијера, да је уз обострану сагласност историјска посета уваженог Едија Раме одложена. Као да смо сви толико ометени да не знамо да се друг Премијер ту ништа не пита. Има да га прими и шлус!
Још је друг Прмијер рекао да ће европски званичници бити у шоку кад им он подастре налазе истраге у вези „операције дрон“, те да Европа не трпи шовинизам па је, пазите на широм распрострањене тврдње путем медија „истина на нашој страни“. Нешто познато звучи? Па, и резултат ће бити исти. Ако већ нисмо кадри да се сами сетимо где нам је место, ту је ФИФА да помогне.
Ево, ја са нестрпљењем чекам да видим те драматичне резултате истраге и уздрмавање Европе јаче него кад је Јеремија ономад палио топа.
Не, пријатељи, постоји време спорта и време части. Има ситуација када се не калкулише и не цинцулира. Званичници су понашање наших играча током отимања око заставе оценили као спортско и уздржано. Истина је међутим да су наше променадне девојчице у потпуно црвеним костимима, као пролетерска застава, на уму имале само своје фантастичне каријере које не би смела угрозити заплена нацистичке заставе, те су грлиле мушкобањасте Албанце молећиво их убеђујући да не буду сувише груби приликом пенетрације.
Знамо како је фамозна застава стигла на стадион, али не знамо како је изнета?
Кола ће се свакако сломити преко наших леђа. И да ли наши репрезентативци после таквог неминовног исхода заслужују да носе грб Србије? ФСС? Полиција, БИА, жандармерија, влада? Оставке, смене?…Ма хајте молим вас, све ће то покрити сњегови, рузмарин, шаш…
Реприза параде 1985.
Шта је Српска Гарда? Гарда или екипа циркусаната за вртети пушке? Прошао командант кроз строј а нико га није вртећом пушком очешао. И, шта смо још видели? Олупине са параде 1985. сада само префарбане масном фарбом.
 |
| Врхунска увежбаност |
На паради високе званице се покрише најлонским џаковима. Путин нек` кисне. У осталом, њега су довели и да га превеслају. Да нам Русија да олакшице и помоћ, а ми да са свога пута не скрећемо правац НАТО. Као што је и Тито увео ФНРЈ у НАТО.
Још су Путина друг Премијер и саветници довели као заштиту и маскоту параде. Да им увелича прославу. Друга заштита и маскота беху заставе часних Српских пукова из Великог рата. Подвала је једноставна: Да су пронели само невином крвљу окрвављене заставе црне шесте личке легије, црногорских зеленаша и усташа Марка Месића, можда би, упркос строгој контроли публике, понеком човеку прокључала крв. Овако су закамуфлирани промарширали Београдом.
Раније сам писао да све ове октобарске иде заправо представљају комуњарске оргије којима славе поновну окупацију Србије.
Припрема је била подужа. Полако су медијски дренирали терен. Крешчендо је почео дан пре репризе параде из 1985. Јутарњу кафу ми је загорчао нешто између дилера и менаџера на малтерској мјешалици Dr Зоран Драгишић. На Пинк-3 је „објашњавао“ шта парада значи и какве поруке шаљемо парадом победе. Те “Србија се коначно враћа својим антифашистичким традицијама”, те “Србија има војску по снази респекрабилну у свету” те “враћање антифашистичког поноса народа”… Зоран Драгишић је београдски Личанин, доктор наука на мегатрендовском „Факултету безбедности“. Не вреди набрајати у којим је све странкама покушавао да реализује своје безбедносне идеје (Динкић, Љајић…), битно је да није скренуо са пута, те и он из свег срца заговара улазак Србије у НАТО. [1]
 |
| Има ли те? |
Тако се то даље појачавало, док раном зором на дан параде микрофон није шчепао Мирослав Бошкобуха Лазански. Шире је поновио елаборат Зорана Драгишића. И како су се партизани херојски борили, и како је Тито дозволио Совјетима само да прођу кроз “његову” државу, и како су ослобађали Србију “раме уз раме”, и како се Србија коначно враћа својим антифашистичким традицијама па ће дефиловати у то име партизанске заставе, и како имамо респектабилно наоружање, између осталог три врсте беспилотних летилица сопствене производње и како Вучић води једино могућу спољну политику. Ко друкчије каже клевеће и лаже! Живио друг Тито! Живила наша ослободилачка партизанска војска! После су га наместили да се слика поред Путина. То народ воли.
После је била поменута парада са најлон кесама на величајшим главама. У том кишном али достојанственом мимоходу, пажњу је привукао чичица у мантилу жутом кројеном по ЈУС-у.
– Ја сам сине, Стево Опачић из Книна – тихо нам је изговорио старина, који је уз државни врх и руског председника био у крупном кадру ТВ камера.
У Куриру је ишао у наставцима интервју Стева Опачића, народног хероја, како је “бомбама разбијао четнике на Неретви”, и како су четници – а не усташе! 1941. у Лици кренули у покољ Срба.
Су чим ћете пред Милоша ђеде Стево?
Милан Трешњић (за чудо, и он Личанин) командант београдске ОЗНЕ током партизанског терора у Србији, у опште не спори да приликом ликвидација никакве истраге није било. Сваки од шеснаест београдских квартова имао је по најмање једно нерегистровано гробље. Па удри. Црно наопако глуво личко и гламочко, и удри, ој-ха… Ждери, лочи…Ој свијетла мајска зоро… па пљачкај и силуј… И-јопет! Обрни! Јопет! Окрени, закољи! Поврни!
“ Заклео сам се још као скојевац, кад дођем у Београд и упаднем у ове виле експлоататора, крвопија радничке класе и поштених људи, да ћу пронаћи најлуксузнију вилу неког буржуја, ускочити у њу, потражити најлуксузнији кревет и са чизмама својим партизанским и личким блатом на њима – лећи и преспавати. Тако се и десило.“ - Приповедао је чичица Милан Трешњић [2]
Ознаш Трешњић се несвесно открио. Испод идеолошке маске избијали су мотиви најниже врсте: да се легне у господски кревет у блатњавим чизмама, ужива у финим јелима и скупим пићима, у бесплатним услугама проститутки. Да се од чобана вечерњим курсевима постане дипломата у фраку. Какве то све везе има са идеологијом? Да је хтео да се свети својим експлоататорима, пут би га навео на Загреб, који је много ближи. Зашто није? Не, обишао је хиљаду километара да се увуче у Србију која је хранила пола милиона избеглица, већином његових рођака, и почни покољ и харање.
Врхунац беше „Бјелин“ мултимедијални спектакл „Прича о чвргама и небу“ у којој су Тито и Стаљин били у дубокој илегали и изгледа да се народ самоорганизовао – бар тако пишу неки гледаоци. И опет су на силу направили спој солунаца и партизана. Шта су комунисти мислили о солунцима недвосмислено предочавају трагичне судбине војводе Петра Бојовића и пуковника Драгутина Гавриловића. За мене је превише било када сам чуо да је у публици присутно шест стотина „ослободиоца Београда“. Па шта мислите, каква осећања би изазвало да је било присутно шест стотина Шандора Кепира? Код таквих злочинаца националност не игра улогу. Сем ако не важи јеврејска пословица да брат дубље копа кад брату вади око.
На крају су рутински отворили улице са именима Пека и Коче, и положили венце.
Истовремено у православним храмовима држани су парастоси комунистичким жртвама. О томе ни реч чути ни слику видети. Од тих људи, обичних и наших, пекара и чиновника, никаквих издајника, и сени желе да обришу. Да их нема у нашим сећањима.
Изногуди
Санда Рашковић-Ивић је постала нови председник ДСС. Коштуница и још неколико његових најближих сарадника су напустили странку коју су основали.
Није ово прича о томе колико је Коштуница грешио, јер свакако је мање грешио од других; није ни прича о ономе што је добро урадио, јер свакако је урадио више добрих ствари од било кога другог; није прича о поштењу, јер нема с ким ни да се пореди; није прича ни о госпoдству. Јесте прича како се весело продаје вера за вечеру.
Упадљиво је било током предизборне кампање како се преко свих медија Санда протежира. За пар дана око избора дала је више интервјуа него Коштуница за две године. Њена биографија је презентована у истом облику. Изгледа, политиком је почела да се бави 2003 уласком у ДСС. До податка да је претходно била члан левичарског ДЦ већ јако тешко се може доћи. А да ли је можда раније имала још какву чланску карту, библиотеке или тако нечега, не може се сазнати, или бар ја нисам успео задовољити знатижељу.
Затим је била амбасадор. Током мандата сасвим лепо се слагала са ДС, а била је отворена и за СНС.
Сад, Коштуница може да жали због свог кадровског промашаја, али је Санда још једном демонстрирала значење наше најгоре пословице да умиљато јагње две мајке сиса.
Најинтересантније су реакције након њеног избора. Ко је могао поверовати да ДСС има толико симпатизера и добронамерника којима је сметао само тај грозни Коштуница.
Каквим је то досадашњим радом Санда освојила одушевљено поверење толиких аналитичара, новинара, коментатора, лајкера? Нема одговора.
Не треба међутим бити превише аналитичан, да се види шта ће Санда да ради. Сасвим је ирелевантно терминолошко питање њеног „суверенизма“. Она хоће да „децентрализује“ странку, да направи „национални блок“ и да почне да води бригу о „малом човеку“. Како ће ту бригу да брине о толиком броју малих људи није рекла. Формулација је међутим јасна и разоткривајућа. Није чудо што је највеће овације добила од комуниста. Та ко је од Србијанаца направио мале људе о којима неко други мора да брине?
Децентрализација? Послужићу се једним од ретких разумних коментара који се ових дана дао прочитати:
…Децентрализација – једна од хит тема последњих петнаестак година – није ништа друго до процес растакања националних држава, националних економских система, политичких партија… и њихово претварање у структуре лишене сваке оперативне и стратешке моћи.
Парцијални интереси, а самим тим и неизбежни конфликти (отворени или прикривени) између децентрализованих, тј. осамостаљених делова једне целине – воде маргинализацији и губљењу моћи те целине, без обзира да ли се ради о држави, националном економском систему или политичкој партији.
Ослабљене децентрализацијом, те целине постају лак плен за носиоце туђих интереса, најчешће супротстављених интересима чланова тих целина.
Нажалост, агресивна пропаганда је учинила да термин “децентрализација” има позитивну конотацију, тако да већина оних који сматрају да је у питању позитиван процес и који тај процес подржавају, не схвата да ради у корист сопствене пропасти.
Децентрализовани ДСС око кога би се окупиле постојеће патриотске групе, покрети, појединци – биће потпуно онемогућен да артикулише ЈЕДИНСТВЕНУ патриотску политику на националном нивоу – управо због принципа децентрализације. Другим речима, предложеном реорганизацијом ДСС биће покопана свака нада у могућност ефикасног организовања и ефикасног деловања патриотских снага Србије…
Ипак, ДСС је била много више од једне политичке странке. ДСС је била носилац србијанске државотворности, коју Санда и њени саборци са свих страна нити разумеју, нити их интересује. Зато за све њих представља право олакшање разбијање државотворног фундамента у ДСС и прогон Коштунице. Још се жале да се против Санде води харанга, а Коштуница приказује као дете коме је узета играчка. Напротив, оно што се види су неумерени и неодговорни хвалоспеви Санди у част, и бруталност не малих, већ ситних људи кад у гомили прогоне бољег од себе.
Да, „Национални блок“ напуњен Изногудима, Сандом и пријатељима, Старешинством Двери, остацима остатка СРС, ће ући у Парламент. Тако ће се постићи „пун демократски капацитет“, што је искључива потреба режима. До сада, Парламент је функционисао, али је без ето сад већ под наводницима „патриотске опозиције“ био крњ и врло нестабилан. Истовремено, тај „национални блок“ биће без икакве суштинске моћи и неће бити никаква претња другу Премијеру и општем путу у ЕУ тамо негде иза дуге.
——
[1] З:Драгишић се залаже за „Србију у НАТО“
http://www.politika.rs/rubrike/ostali-komentari/Srbija-izvan-NATO-zashto.sr.html
[2] http://www.pogledi.rs/category/istorija-2/zlocini-komunista/dokumenta-analize/
Коментари
Постави коментар