ШТА ВАЉА ПОПЛАВА?
1. Узалуд здраве памети
У једном тренутку у нама се пробудила људскост за коју смо већ мислили да је угашена. Наша крхка и нестална доброта је ипак кратко трајала. Затим се калварија наставила.
Узалуд Слободан Турлаков опомиње : „Немачка штампа и њихова политичка елита толико мрзе Србе, да чак нису у стању ни у оваквим тренуцима да покажу макар мало људскости…” Опоменуће узалуд Турлаков да немачку штампу и елиту послушно и прецизно у формулацији следе наши медији, а нарочито нападно телевизије са „националном фреквенцијом“. „Елита“, оличена у ситнозубим политикантима на власти, толико је срамотно покорна, да су једва дочекали да руски спасиоци оду, без поздрава и пристојне речи „хвала“.
Игнорисање катастрофе није било само немачко, већ опште-западно. Толико нескривени презир је натерао и сасвим појугословенченог Новака Ђоковића да се побуни и јавно оптужи ББЦ и друге светске медије за професионални неморал.
Узалуд Ђорђе Вукадиновић и Слободан Антонић анализом само једног, за мало па нецензурисаног снимка параноидног наступа Великог Вође, опоменуше на ароганцију, некомпетентност и панику студијски дизајнираног лидера.
Узалуд многи похапшени и поштеђени нису хтели да ћуте. Узалуд сведочења добровољаца са терена о потпуном хаосу у државној организацији.
У свакој држави где снагу има домаће васпитање, после ове страхоте влада би поднела оставку. То чак није ни питање елементарних чињеница које су непобитне, већ морала и васпитања — „то те баба научи“, што би рекао Момо Капор. Нико опремљен само добрим домаћим васпитањем не би дозволио себи да лицитира број страдалих у поплави. У Јужној Кореји, премијер је поднео оставку јер капетан једног ферибота није добро радио свој посао и показао се као кукавица, па је страдало много деце. Тај капетан је државни службеник и крај приче.
Мало ко нам је помогао. У главном „вангранични“ Срби. Околне државе само онолико колико су међудржавним споразумима биле везане. Ништа више од тога. Па ипак, букнула је наново југоносталгија и баш ничим изазвана европофилија. Жарко Јанковић је због таквог препарирања свести закључио да је после поплаве остао муљ југоносталгије.
Узалуд се срушише Небо и Земља, телевизор је јачи.
2. Вечито немчарење
Наш пријатељ Данко Марин је скренуо пажњу на један болно-тачан напис Витомира Пушоњића „Манкурти новог доба“[1]. Прескачући „опис технологије“, помињемо резултат – перфектног супер-роба:
„…Манкурт није више знао ко је, из ког је рода и племена, није знао своје име, није се сећао детињства, оца, мајке – једном речју, манкурт се није осећао као људско биће. Лишен поимања властитог «ЈА», манкурт је са гледишта користи поседовао низ преимућстава. Био је једнак бесловесном створу и стога апсолутно покоран и безопасан. Никад није помишљао на бекство. За сваког робовласника најстрашнији је – устанак робова. Сваки роб је потенцијални побуњеник. Манкурт је био једини изузетак у својој врсти – њему су биле туђе побуде за бунт, непокорност. Он није познавао такве страсти (…) Све његове мисли сводиле су се на задовољавање желуца. За друге бриге није знао. Зато је поверене задатке испуњавао слепо, усрдно, неуморно.”
Да, манкуртима седме генерације атавизам писмености је сачуван. Али, чињеница је, након катаклизме нема бунта већ наново активиране наркозе југоносталгије и још веће покорности манкуртском капоу и Господарима који све јасније попримају Хитлеров „фејс“.
Вучић је – Кажу вести – уочи предстојеће посете Берлину, рекао да је време да Србија буде „на истој страни са Немачком“, и да наша земља буде и политички, а не само економски партнер Немачкој. И још ће додати манкурт од 130 кила Вучић: „Србија се неће плашити да буде пријатељ Немачке – а то значи да испуњава своје тешке спољно-политичке обавезе, али и унутрашње, што подразумева тешке реформе…“
За овакво сервилно удварање дебели Вучић би се пре четврт века, док беше тек мршави радикал у подгоју, лично уписао на црну листу издајника. Тада још нису баш сви примећивали какав расан немчар чучи у њему.
Које ми то „тешке спољно-политичке обавезе“ већ нисмо испунили, или их покорно не испуњавамо? За узврат се ни елементарна хуманитарна помоћ не пошаље народу у природној катастрофи, што и не мора бити израз искрене емпатије са страдалима већ гест дипломатске пристојности. Ни то. Али, Господарима хвала, великом манкурту од 130 кила желудац је пун, има се свега, стамбеног простора, кићеног руха, ручних сатова вредних колико донација Саше Поповића и Лепе Брене или неког спортисте страдалима од поплава. Дакле, кад се има и може се. Нечијем детету у фази сексуалне иницијације је дато да, дискретно чуван од „Кобри“, на сплавовима опуштено зором пева „Ја сам гузоњин син!“
Кад је тако, тешке обавезе за које знамо да се своде на промену Устава и не падају свима подједнако тешко.
Војводина у свим тим болним и тешким обавезама и реформама добија улогу мултиколатералне штете, јер у њој је све мулти. То јој је средње име.
3. Дунђерски, ко је тај?
Успела борба против корупције, Коле коначно богатији од Мишка.
Сећа ли се неко још „борбе против корупције“? Можемо пријавити да је та борба већ успела. Мишковић више није најбогатији тајкун Србије. На том ужареном престолу заменио га је расни Војвођанин Миодраг Костић из кумовског клана Коле-Чанак-Опачић.
Ако ћемо право, и реално је. Мишковић је фалсификат мистер Барнса, карикатуре америчког бизнисмена. Коле више личи на Рамба, нарочито док се по Дунаву борио за барже с нафтом, чиме је освојио срце пок. троцкисте Зорана Ђинђића. До богатства је дошао на тежи начин. Уместо да као размажена деца носи гајбице, Коле је носио џакове. Затим следи један нејасан период увоза фармерица из Трста. Остало је врло стереотипно остварење америчког сна на наш транзициони начин.
Свој мачо имиџ доказивао је и приликом флертовања. По сопственом признању, једној младој дами, када је нагарио мотор двеста на сат, од ваздушног притиска су гаће саме спале. Данас је та дама угледна списатељица и неизбежна врло важна личност.
Његов живот и каријера чудесна су мешавина високе политике, транзиционе економије и естрадног бекграунда, у којој се српски „краљ шећера“ са нескривеним смислом за хедонизам сналази фантастично. У коначном збиру данас је Костић јак „као двадесет Дунђерских“, а на помињање имена овог велепоседника препотентно пита: „Ко је био тај Дунђерски?“
Ненад Чанак више не мора да зајапурено из свег грла пита „Ди су наши новци?!“ Ето их код „кумова ваши` старих“.
То је тај фасцинантни резултат Вучићеве борбе против корупције.
4. Равничарски трибализам
Присуствујемо жалосном пропадању ДС. Време полураспада им се скраћује. Заиста, поставља се питање: Којим је то својим радом као „премијер“ Војводине Пајтић заслужио било какво уважавање? Шта је добро учинио?… Конобара из Змајева Елезовића поставља на челне функције, куму Павличићу антидатира чл.карту и поставља за градоначелника и пред. ГО ДС у НС….Ту су и виђени људи Мома Миловић, Драгослав Петровић, браћа Дулић, Чомићева, Селимовић, Драгин, Кнежевић… Збиља имају се скупа чиме подичити…
Можда је у свом злу једино добро што је Пајтић избором својих сарадника (за потпредседнике ДС изабрани су Борислав Стефановић, Наташа Вучковић, Горан Јешић, Маја Виденовић и Гордана „Кончита“ Чомић), недвосмислено показао да је ДС постала грађанска странка Србије у пречанском власништву. Њихова локал-патриотска препотенција и себичност су нескривени. Шта у ствари хоће, још је јасније.
Наше „демократе“ су красан доказ да савремена цивилизација оличена у магловитим „европским вредностима“, црпи своју (цивилизацијску) снагу из племенске свести од пре десет и више хиљада година. Да није никакав мит у питању показаће нам пар дефиниција трибализма:
Трибализам (према лат.), у социологији, друштвена организација племенског типа, која се у примитивним друштвима очитује понајпре кроз племенски начин живота, у племенским групама. У модерној политици, деловање група које делују као да јесу (или заиста јесу) повезане племенским везама; солидарност људи из истога краја који деле исте вредности, идеје и веровања. Назадна идеологија која се опире друштвеним променама и прогресу; идеологија повезаности крвљу и тлом, ксенофобична према другим групама.
Потискивање система вредности грађанског друштва пред најездом трибалног морала оличеног у квазиинтелектуалној елити (научној, уметничкој, политичкој, партијској, војној, чиновничкој и сл.) омогућава вођење племенских ратова, комадање свега и свачега и присвајање туђег од исте те елите, односно од истих тих кланова.
Овај хипермодерни трибализам лишен је чак и афричке „убунту“ солидарности, већ, супротно, на нашем тлу материјализује идеал западњачке похлепе. Дакле од овога нема горе.
Извесно је шта нам спремају.
5. Чанково лешење Устава
Чанак: „Устав није у складу са стварношћу“
Ненад Чанак је новинарима у Скупштини Србије рекао да ЛСВ предлаже измене закона о финансирању политичких активности, избору председника Србије, локалној самоуправи, општинским изборима, политичким странкама, надлежностима Војводине, територијалној организацији и о референдуму, преноси Фонет.
Очигледно је да лички билмез Чанак хоће да растури Устав као ономад његови телохранитељи Пају-леша у каљузи новосадске периферијске биртије. Чанак и не види Србију друкчије него као биртију на крај света, у којој хоће да наметне закон Чаруге.
На општу саблазан, у свом пројекту бандитизације Србије, Чанак улази у спрегу са СНС. А, молићемо, шта је ту нејасно? То је само плодотворна сарадња упицањених фељбаба, потомака „Вражјег загребачког корпуса“ из Великог рата на задатку у Мачви и Подрињу.
Два немчара оргијају Србијом. Пајтић ће да припомаже, ситно калуђерски.
Као бенефит, фељбаба Чанак ће добити моћ језуите да одређује ко је фашиста у Војводини, мимо њега.
6. Черечење Војводства српскога
Апсолутна лудост је веровање да је растурање Србије једносмеран процес.
Само ако се анализирају политичко-профитне везе главних тајкуна Војводине, видеће се једна невероватна спрега фукаре, која је унапред жртвовала Војводину зарад себе. Вучић се неће у захтевима супротставити Бону, Бечу, Будимпешти, Загребу, Новом Саду, Суботици… Не само он, неће нико, ни једна српска институција.
Војводина је на дражби.
Вучић (СНС) су у петингу са СВМ. Што ће рећи, СВМ: „Већа аутономија Војводине у новом уставу или уставном закону, по угледу на Баскију, Каталонију или Тирол“, или, ближе: „…СВМ својим програмом тежи ка етничко-територијалној аутономији за осам општина на северу Бачке у којима су Мађари у већини.“
Да преведемо: Држава у држави.
Да ли сте чули да се неко из Вучићевог окружења (пошто је сам лично презаузет посетама Бечу и Берлину) оградио од ове пристојне понуде черечења Војводине? Или сека-Перса Пајтић? Па како да се супротстави?
Цитирамо:
Војвођански секретар за образовање, управу и националне заједнице Андор Дели биће посланик у Европском парламенту, пошто је на изборима у недељу био на листи Фидеса, владајуће партије у Мађарској.
Андор Дели је рекао мађарским медијима да ће у Европском парламенту наглашено представљати питања која се тичу мађарске заједнице у Војводини…“„Држимо се принципа да је сваки Мађар одговоран за сваког Мађара“.
Пазите, то говори „министар“ задужен за образовање све деце у Војводини!
Па затим, са циничном гримасом на лицу изјави: „У Војводини нема паралелних светова“.
Пајтић би тешко умео, поготово не тачно и искрено, да одговори чији је министар Дели? Да ли ФИДЕС држи ресор образовања и локалне самоуправе у Војводини? Коме је Дели дао заклетву – Србији или Мађарској?
Како би показали непаралелност светова, за пример је узет Темерин.
Мађарска је системом сигурносних камера премрежила градове у Србији. Само у Темерину постављено је 23 нове камере. Градоначелник Темерина Андаш Густоњ је у присуству надзорне мађарске министарке Жужане Репаш нагласио да су тако „покривена“ места „где се догађа највише напада на Мађаре“. Места где мађарски фашисти у Темерину нападају Србе су у потпуном мраку.
Истина, за ову темеринску срамоту искључиво су криви локални Срби – Крјишници, јер су велика већина. Изгледа да више воле да имају газду него да буду слободни људи.
7. Напредњаци – Страшна пророчанска мóра Јове Змаја
Не будите лицемери, изјасните се шта желите. Како да се зову српски градови Београд и Нови Сад : Fehérvár,Prinz Eugen Stadt, Újvidék…? Како то европски звучи… Бирајте! Са Напредњацима у нападу и Фидесом у везном реду и Чанком у одбрани, све је отворено за договор.
Није ово најбоља песма Чика-Јове, али свакако јесте израз вековне унутрашње српске борбе, којој се са овом Напредњачком фукаром, изгледа назире крај. Цитираћемо само неколико строфа.
Напредна песма – Јован Јовановић Змај
Ми смо били Панславјани,
Турци, Руси, Чивутани,
Ала, боже, чудне ствари,
Зашто не би и Маџари,
А зашт` не!
Само дај субвенције!
..
Лагали смо и дојако,
То бар може казат свако,
Одсад ћемо трипут више,
Само гад се бегенише.
А зашт` не!
Само дај субвенције!
Пљували смо што је ваше,
Пљували смо што је наше,
Пљуцкаћемо и сад болни,
Само тешик паранчолни!
А зашт` не!
Само дај субвенције!
У Србији нешто свити
Ту нам неће станка бити.
Па нек им се све обара
Кад немају за нас пара,
То је све:
Само дај субвенције!
Хоћете ли да смо наши?
Хоћете ли да смо ваши?
Хоћете ли да смо њини?
Како вам се згодно чини,
Тако ћемо! – А зашт` не!
Само дај субвенције!
Метите нас у уларе,
Шиљите нам комесаре,
Дерите нам каиш с леђа,
Нашу кожу то не вређа.
Све се сме!
Само дај субвенције.
-----
[1]Витомир Пушоњић “Макурти новог доба“
http://www.srpskaanalitika.com/2012/05/09/vitomir-pusonjic-mankurti-novog-doba/
https://borbazaveru.info/content/view/4587/81/
Коментари
Постави коментар