ВЕЛИКИ РАТ – ТРАГИЧНА УВЕРТИРА ТОТАЛИТАРИЗМА
Архива Бр. 32.
Краљеви таме
Негде дубоко у колективној људској свести назире се, нејасно и кошмарно, вероватно најкључнији од свих кључних повода Првог светског рата – деградација цивилизације, распад бића човечанства. Није тај рат произвео социјализме – бољшевизам, фашизам, нацизам – али јесте створио биолошку основу, од материјализоване страшне људске патње, на којој се запатило најгоре безбожничко зло које је убило више Божјих створења и спржило више земље него што су учинили сви ранији тирани заједно.
Само је Велики рат могао да произведе краљеве таме попут Хитлера, Черчила, Лењина и Стаљина, као и њихове патуљасте трабанте – Мусолинија, Тита, Павелића, Хортија – да буду водичи слепог човечанства у суноврат. Такав рат огромних размера био је нужан и да би Сједињене Америчке Државе постале водећа светска сила у пакао.
Да је убиство „генетски модификованог“ Франца Фердинанда у Сарајеву изазвало Први светски рат – пропагандни је бајкопис. Прерасподела територија унутар Европе такође није била пресудан узрок сукоба. Да јесте, рат би избио још 1908, након што је Аустроугарска заузела српску Босну и Херцеговину, противно свим међународним уговорима. Кључни узроци налазили су се у судару интереса великих сила далеко од Европе – задирући до краја Арабијског полуострва, јужног руба Африке и, дословно, до „краја света“, до Микронезије.
[Израз „генетски модификовани Франц Фердинанд“ није пука иронија, већ свесна алузија на „Хабзбуршку чељуст“ – симбол вековне дегенерације једне династије, као и целе цивилизације која се под блиставом позлатом распадала изнутра. То је било време веселе апокалипсе: крај једног света који се урушавао у шампањцу и валцеру, док су његови наследници – попут Франца Фердинанда – још веровали да су божански изабрани да га спасу.]
Из неразмрсивих геостратешких игара поменућемо само немачки грандиозни план изградње пруге која би спојила Хамбург преко Аустроугарске и Србије са Шат ел-Арабом. Циљ је, дакако, био нови енергент – нафта. У сврху слабљења доминације Велике Британије, планирана је и изградња велике војне базе. Србија је, међутим, одбила да учествује у овом пројекту, јер је у пакету с пругом ишла и „царинска унија“, што се и тада, као и данас, знало шта значи.
Уосталом, Немачке снаге су напале из Намибије Јужну Африку пре него што је почела Церска битка. Истовремено, Нови Зеланд је 30. августа окупирао Немачку Самоу (касније Западну Самоу), а 11. септембра аустралијске поморске и војне експедиционе снаге искрцале су се на острво Нова Померанија (касније Нова Британија), које је било део Немачке Нове Гвинеје. Јапан је заузео немачке колоније у Микронезији, а после битке за Ћингдао и ту немачку луку, на кинеском полуострву Шандонг. У року од неколико недеља савезничке снаге заузеле су све немачке територије на Пацифику. Али како свет, а и пола Србије, разуверити да се све то није догађало због мале групе југословенских националиста „Младе Босне“ у балканским гудурама?
„Велики рат“, како му се некада тепало, вероватно је најпрљавији рат у историји човечанства. Кланице и бојни отрови на фронтовима били су само видљива последица непојамне политичке покварености, у којој су предњачили Енглези. Прагматичнији од њих били су једино Американци. На војиштима су се барем јасно разазнавали раздвојени ровови и низови бодљикаве жице; у мрачним подрумима архитеката рата никаквих јасних фронтова није било.
Тајном политиком САД су најпре деценијама подгревале трку у наоружавању, на велику корист своје војне индустрије и банака. Потом су се три године декларативно држале доктрине „америчког изолационизма“, да би, на крају, са само годину дана ратовања (и то не против свих Централних сила, пошто Бугарској нису објавиле рат, већ су је чувале као европско недоношче), постале најмоћнија светска сила.
Тајном политиком Немачка је оборила царску власт у Русији. Није до краја јасно да ли је у том предузећу имала и тајнију подршку западних непријатеља. Руси су платили ужасну цену издаје свога Цара. Но, без бољшевика не би било ни немачких нациста.
Тајном политиком Аустроугарска је намамила Црногорце и њиховог краља Николу. Завршило се окупацијом Црне Горе, понижењем и рађањем „зеленаштва“, које је за свагда убрљало образ Црногораца.
Искрцавање савезника на Галипоље
Енглеска „Галипољска кампања“, масакр више од 250.000 војника, понајвише из Аустралијско-Новозеландског корпуса АНЗАК и експедиционих трупа, остаће у светској историји као пример имбецилног ратоводства политичких подлаца и неспособних генерала. Узалуд су у та времена Енглези Винстона Черчила печатили као „Галипољског месара“ – Империја није одустајала од своје „прагматичне политике“, те за Србе не беше помоћи.
Прикривени приоритет био је јасан из тајног споразума Британаца и Француза на Блиском истоку. Французи и Британци „исцртали“ су границе захваљујући споразуму Сајс-Пико, у мају 1916. године, без сагласности погођених земаља. На овај начин издали су своје тамошње савезнике, а од целог региона створили стогодишњи пакао.
Балкански чвор решавали су Енглези, тајним Лондонским споразумом 1915. године. Концепт је био једноставан – сви апетити да се намире српском крвљу и српском земљом. Тајним Букурештанским уговором Румунији је обећан цео Банат до Панчева.
Како су се ратне операције у Европи и на Балкану одвијале, добро је познато. Важно је поменути да су у оквиру аустроугарске стратегије „Срби морају нестати“ први пут на европском тлу употребљени концентрациони логори за цивиле.
Отварање Париске мировне конференције
Епилог Великог рата требало је да се догоди на Париској мировној конференцији. Око 10.000 људи, што дипломата што и свите почасних делегата, окупило се на овој првој мега-конференцији XX века у француској престоници. Присутни су били изасланици великих сила Британије, Француске и Сједињених Држава, али и представници Никарагве, Уругваја и још 22 земље, насупрот Немачком царству, Аустро-Угарској и Османском царству.
Самит је протекао више као политички хепенинг, где су иза дебелих застора одлучивали лидери САД, Велике Британије, Француске, Италије и делимично Јапана. Велика група малих и средњих земаља имала је ограничена права; њихови представници могли су само да подносе предлоге, дају обавештења и учествују на пленарним седницама – и прихватају одлуке. Често нису били ни обавештени о току проблема за које су били непосредно заинтересовани.
Краљ Петар, краљ Александар и Никола Пашић
Тврдње да су дипломатија Краљевине Србије, Никола Пашић и краљ Александар Карађорђевић могли да диктирају услове и бирају територије на Париским преговорима – сасвим су бесмислене и злонамерне.
Версајски уговор, са 80.000 речи и 440 чланова, најобимнији је мировни уговор у историји човечанства. Бавио се прецизно обавезом Немачке да надомести штету Западним савезницима у форми 500 ждребаца, 2.000 јуница, 90.000 музних крава, 20.000 оваца и 15.000 свиња. Педантно је забележен и захтев Енглеза да им се врати лобања султана Макауа, коју су Немци конфисковали негде у Источној Африци. Присуствовала је и дискусија о геноциду над Србима, али моћници нису марили што ниједан од скоро 400 оптужених високих официра Аустрије и Немачке није санкционисан.
Српска дипломатија, уз врхунску вештину и мудрост преговарања, ипак је одбранила виталне интересе народа. Јак лоби на челу са Михајлом Пупином омогућио је да се од мале државе која је могла бити прегажена за само седам година створи доминантна сила у региону, спремна да се одупре претњама граничних држава. Елиминисане су кључне опасности од Отоманског царства, велике Бугарске и Аустроугарске. Стварањем Југославије (која тада још није била призната) расформирана је Аустроугарска упркос отпору Велике Британије.
Оно што српска дипломатија и војска нису могли спречити био је рађање фашизма.
Черчил и Хитлер
Винстон Черчил у књизи о „великим савременицима“ (1937), у поглављу посвећеном Хитлеру, пише: „Ако би наша земља била поражена у рату, надам се да ћемо успети да пронађемо вођу тог типа, који би имао храброст и моћ да и у тим околностима пробуди национални идентитет.“
Након победе, Черчил тврди да је демократа; да је изгубио, вероватно би био нациста. Пре овог писма, пуног љубави према Хитлеру, написао је: „Немци, ако је и за историју, превише је“, осуђујући немачку улогу у Првом светском рату. Тако видимо да човек истовремено може гајити и фашизам и антифашизам, испољавајући их у зависности од ситуације.
У српским школама ђаке уче да је „фашизам настао на реваншизму поражених земаља у Првом светском рату“ и да је „последњи стадијум капитализма“. Истина је сложенија.
Само мало пре фашизма, појавио се комунизам као опијум за идиоте, са својом „прелазном фазом“ социјализмом.
Прва фашистичка земља била је Италија – победница у Првом светском рату и без антисемитизма у почетку. Уз Италију, фашизам је победио и у Јапану, Португалији, Шпанији и другим формално неутралним земљама. За само петнаест година, фашизам се као куга раширио Европом, уз благонаклоност Британије и Америке. Пројекат „Друштво народа“ постао је карикатура.
Амерички KKK представља дестилат немачке расистичке варијанте фашизма. Пет и по милиона чланова, уз симпатизере, показује колико је фило-нацистички менталитет укорењен у друштву – и економски је подржавао Хитлерове напоре, попут Хенрија Форда. Сликовит пример је дислексични генерал Патон, који је отворено заговарао нацизам. После WW2, Америка је подигла из пепела своје дојучерашње непријатеље и претворила их у савезнике, демонстрирајући природни обрт у глобалној политици.
У црно заогрнути нацизам KKK-а снажно је усмерен и ка Русима, циљајући ка Сибиру, куд је и Хитлер кренуо, и тако постао опасан до мере да је свет на ивици стварне пропасти.
Симпатични пример политички коректног фашизма је Салазарова Португалија. После WW2 били су међу оснивачима НАТО. Шта би са Западним антифашизмом, поштовањем људских права и слобода? Нестао у живом блату војно-стратешког интереса.
Хитлеров национални социјализам и Лењинов/Стаљинов сојузни социјализам делили су диктаторске принципе. Фашизам и нацизам нису били ништа друго до социјалистичке диктатуре; једина разлика је у обиму територијалних амбиција: Лењин је маштао о универзалној Светској држави, Хитлер о немачком Рајху. Бољшевици су први социјалисти који су отклонили маске и отворено проповедали јеванђеље крвопролића, што је послужило као модел Мусолинију и Хитлеру.
Многи су тражили социјалну правду, али Лењин је нудио цену – половину човечанства. Половина века пре тога цивилизовани људи су цензурисали Бизмарка када је рекао да се велики проблеми решавају крвљу и мачем. Бољшевици су поставили преседан: успех Лењинове клике охрабрио је фашистичке уличне одреде. Немачки нацисти преузели су једнопартијски систем, привилегован положај чланова партије, тајну полицију, концентрационе логоре, политичку пропаганду, административне егзекуције и методе саботаже.
Фашизам и нацизам су се сматрали супротним идеологијама (десница и левица), али у пракси је све било диктаторско. Немачка економија није била капиталистичка: држава је одлучивала шта производити, коме продати и по којој цени, ко ће радити и колике ће плате бити. Фашистички систем није био о тржишту, већ о контроли, партнерству државе и бизниса, оствареном силом.
Мит о „великим успесима Хитлерове економије“ – јавни радови, монетарна политика, смањење незапослености – пада при дубљој анализи. Више него економски таленат, нацисти су показали способност вампиризма: привредници су држали власт у својим рукама, али под строгим надзором државе. У супротности са бруталним бољшевицима који су све отимали, немачки нацисти су остављали привредницима ограничену слободу, али под присилом и претњом.
Фашистичка бирократија није штитила ни систем, ни јавни интерес – штитила је само власт и корупцију. Што више печата, то више корупције. Бизнисмени су се могли бранити само подмићивањем, а државна контрола је била свеобухватна и неприкосновена.
Херман Геринг
Са растом бирократије долази до сукоба надлежности, јер свака институција тврди да делује у интересу државе, што ствара хаос. Као „решење“ створене су нове институције са још већим овлашћењима, директно подређене Герингу. Државни комесаријат, оснивање трећег комесаријата, донело је само додатну збрку. Реформа је донекле смањила „рат папирима“, али није могла решити суштински проблем – дефицит и неправилну расподелу сировина.
Уместо стручњака за набавку и продају, у нацистичком систему најважнији постаје „човек за контакте“ – задужен за одржавање веза са властима и праћење граница дозволе. Огласи у новинама наглашавају „способности“ и „везе“ са партијом, а они који нису имали такве контакте остају без посла, макар били „чистокрвни аријевци“.
Прави независни бизнисмени нестају, док „партијски капиталисти“ цветају – богате се путем веза и партијске лојалности, често силама и превластима. Цео систем одржава воља за реваншом после Великог рата, жеља за моћи и контролом природних ресурса.
Овакве клипане и неваљалце, ми смо препознавали и препознајемо у Титовим „политичким комесарима“ и њиховим чудном метанојом упреподобљеним наследницима.
Нацистичка доктрина оправдавала је рат за територије богате ресурсима као лек против глади и економске зависности. Хитлер и Мусолини су своје колонијалне намере објашњавали „поштеном поделом природних ресурса“. У суштини, свака агресија је била легализована као „праведна“ у очима државе.
Бољшевизам и фашизам као политичко-економски системи показали су се јаловим: док су неки социјализми делимично опстали у Кини или Северној Кореји, класични фашизам је нестао – пример Салазарове Португалије показује како је систем сам себе угасио.
Закључак
Нацизам није нека археологија историје, већ преживели менталитет. Тај мумифицирани менталитет је замаскирани крипто-нацизам: осећај расне супериорности, националне монолитности и прихватање сваког облика економског вампиризма као легитимног начина доминације. Његов опстанак као идеолошки и психолошки феномен подсећа да зло може да преживи институционално уништавање, јер живи у свести оних који прихватају и нормализују неправду.
Коментари
Постави коментар