ТРАВНАТА ГРОБНИЦА: СРБИЈА — ЕНГЛЕСКА И ШТА ПОСЛЕ? — Фудбалски систем у распаду: Анализа са елементима ужаса —

 

Онтолошка структура српског пораза

(не као догађај, већ као облик постојања)

Било је довољно месец дана да српска фудбалска мајка свих бламажа — утакмица против Енглеске (0:5) — потоне у маглуштину наше Пустаре. Оно што смо видели на терену, око терена, на трибинама, одисало је трулежи. Сукоби међу сопственим навијачима (једни у шареним мајицама, други костимирани у црно), у извештају ББС документованом са фотографијама само су додатно осветлили дубину распада.

Па, шта забога није у реду, запитаће се неко?

Како било ко може да помисли да "нешто није у реду"?

Не. Све је у реду, логично и последично.

Како смо наместили друштво и физичку културу, тако она (Ф.К.) ради.
 
Спорт у целини, не само фудбал, мора да пропада.
- Деце је све мање.
- Физичке способности — у паду.
- Здравље им је крхко.
- Физичко васпитање у школама — никакво.
- Клубови — квази-професионалне комуне.
- Спортски посленици —Чаруге.
- Родитељи — агенти у покушају.
- Тренери — фудбалски кастрати.
- Развојни систем — алегорија пораза.
- Спортска култура — мизерија.
- Токсичан утицај политике.
- Навијачи — банде из краја.
- Подруми стадиона — места сабласних хорора in vivo.
- Национализам — дегенерисан.
- Глупи смо и функционално неписмени.

Укратко ћемо допунити ростер српске спортске ентропије: 

Наша деца много једу, мало спавају, још мање се крећу. Краси их гојазност, шећер, холестерол, неправилан раст, слабији вид... ("Лонгитудинална димензионалност" скелета у многим спортовима јесте пресудно важна за успешност, али у коначном збиру не може да замени здравље). Падају на свим тестовима спортске способности, али — нека су нам деца жива, здрава и дебела.

Спортски посленик? Не може то да се опише у једној реченици.

Модерни фудбалски посленик је митолошки ентитет, хајдучки политичар, локални шериф без значке, кримофил, паланачки менаџер без портфеља, обожаван од навијачке заједнице задојене локал-патриотизмом и пивом, која у њему види последњег правог „нашег човека“. 

Развојни програм се базира на дечјем трафикингу. Снажан акценат се даје на протекционизам, непотизам, племенски непотизам већ код деце.

Ко хоће да му се дете од 10 година бави спортом (било којим) има да плати. Ако хоће и да игра у првој постави, има да доплати.
 
Клубови настоје да што пре продају дете у иностранство.

И родитељи настоје да што пре своје дете продају у иностранство. Како му узданица и будући зарађивач милиона расте, родитељ се инкарнира у агента – верује да му дете игра боље од Месија, али га „не форсирају“. Води преговоре преко Вибера.

Неко сматра да са менталитетом добровољног праћења деце у бело робље може да се развија државни спорт?

У српском фудбалу, тренер се појављује као онтолошки ентитет — фигура чије постојање се подразумева, али се ретко емпиријски потврђује. Он је нужни услов утакмице и тренинга, али не и њихов стварни учесник. Његова улога је апстрактна: присутан у записнику, одсутан у стварности. Појављује се тек у поразу, као узрок, док у победи нестаје у сенци „колектива“. Његова реч се не чује, али се његова одговорност увек претпоставља. Постоји специјални карусел звани „тренерска вртешка“: Због клупских неуспеха одлучне и агилне управе неуморно мењају тренере, али у једном затвореном, округлом систему. Чини се да се нешто мења, али је то само скакање жаба са локвања на локвањ у истој бари.

Ако је реч о спортској култури и менталитету нашем, овде ћу свесно направити дигресију и уз начелну дефиницију пренети једно свеже животно искуство:

Присуствовао сам недавно једној омладинској утакмици у оближњем месту, између домаће екипе и једне новосадске школе фудбала. Утакмица је била равноправна, али је победу домаћину донела серија „спорних“ судијских одлука. Након меча, неколико родитеља из гостујућег табора, укључујући и мене (иако нисам родитељ), изразило је незадовољство (непотребно цитирати). Пришао нам је тада човек из тог места и пренео нам, и сам револтиран, да је током меча чуо помоћног судију како се обраћа домаћем играчу (не старијем од 17-18 година, ако то у опште нешто значи) речима: „Сад смо их с*ебали!“ (навод у слободној интерпретацији).

Ја одиста нисам у животу чуо нешто одвратније на фудбалским теренима.

Та реченица, представља врхунац онога што се може назвати перформативном деградацијом спорта.

Тим судијама недостаје домаће васпитање. Односно, тако обликовани су нам из својих кућа дошли. Перформативно деградирани. Питање је: а ко их је послао да суде. Па, исти такви, само већ доказани — каријерни перформативно деградирани спортски лидери.

У публици су били и старији људи, који су, очито, свесни неправде, али су је прихватили са грчем на лицу — осмехом који више личи на камен него на радост. Гледају нас са том славодобитном гримасом и као да нам шаљу поруку из времена комунистичког „Наши ваше надиграше!“ — где се надигравање не односи на спорт него џамбаску превару.

И гле, омладинци победничке екипе, иако свесни начина на који су дошли до тријумфа, носили су на младим лицима исти тај грч — научени, можда, да је победа важнија од витештва.

Тај тренутак није само слика једне утакмице — он је алегорија система. Јер, како су добили ову утакмицу, тако ће неки од њих, газећи и преко талентованијих вршњака, наставити да напредују. И једном ће изаћи на међународну сцену, где их чекају школовани, васпитани, и самопоуздани противници. А они, у дубини, несигурни и поплашени, биће губитници. Вечито ућуткани. Од сваког. И ми с њима. Моћи ће да играју само против Малте. И то је то.

Није ни чудо што је А.И. израчунала да би тек са 12 играча на терену против Енглеске (Самарџића, баш њега, би требали „прошверцовати“ да нико, па ни фамозни ВАР не примете да нас има више), наше шансе ДА НЕ ИЗГУБИМО прешле 50%. О, да! Дотле смо дошли!

Отуда, умишљени мој читаоче који још лудо верујеш у српску фудбалску надмоћ (само да је Пиксета сменити):

Сваки успех је чудо, бламажа је наше природно стање. И то системско стање има бројке. И те бројке су ужасавајуће.

Неко сматра да са све мање деце која су све болеснија и килавија, у окружењу нездравом, за спорт токсичном, може боље?

Не може.

Не рађају се наша деца као Килави Радовани и фудбалски проститути, већ их ми мукотрпно тешемо да таквим постану.

Ја сам већ урадио аутопсију српског фудбала након Европског првенста, и немам нарочитих новина сем што идемо стрмоглавом низбрдицом, како је и најављено. Ту анализу сада допуњујем бројевима. Знам да је цењеном аудиторију јако досадно да чита бројеве, већ је радије распеваности и китњастим хиперболама, али у реалном животу одлучује рачун а не гусле.

 

 Рекурзија понижења: Србија, 1925–2025 

Пре тачно сто година, 1925. године, изгубили смо од Чехословачке у Београду 0:7. Данас, од Енглеске — 0:5. Није то дуго путовање у прошлост. То је дуго путовање у беспуће. Уместо развоја, ми вршимо ритуалну репетицију пораза. 

Пошто ваш аутор, као што дојавих, није склон евоцирању утисака и гуслању у анализама, већ егзактним чињеницама, поменућемо неколико параметара из утакмице Србија – Енглеска.

Кључне статистике:

Посед лопте: Србија 42% – Енглеска 58%

Ударац ка голу: Србија 6 (2 у оквир) – Енглеска 13 (5 у оквир)

Тачност пасова: Србија 81% – Енглеска 88%

Освојени дуели: Србија 47% – Енглеска 53%

Тактички закључак

Србија није изгубила због лошег избора играча, већ због:

 - недовољне компактности у средини,

 - изолованог нападача без подршке,

 - пасивне транзиције из одбране у напад.

Стојковић је покушао да игра на сигурност, али тим није имао довољно динамике да угрози Енглеску. У овом систему, чак и са најбољим играчима, потребна је структурална промена — не само замена појединаца.

Трчање:

Србија: укупно — 102.7 км. Просек по играчу: ≈ 9.34 км
Енглеска: укупно — 104.8 км. Просек по играчу: ≈ 9.53 км

 

Упоредна анализа

Енглеска је претрчала 2.1 км више укупно, што није огромна разлика, али је индикативна.

Просечно трчање по играчу: Енглеска +0.19 км више.

Највише претрчао: Џејмс Андерсон (ENG) – 11.5 км; Иван Илић (SRB) – 11.2 км.

Интензитет трчања (спринтови, висок интензитет)

Пример: Душан Влаховић

Претрчао: 9.0 км

Секвенце трчања: 38

Спринт секвенце: 12

Просечна дужина секвенце: ~23.7 м

Интервали без кретања: 15+ периода дужих од 30 секунди без активног кретања

То значи да је Влаховић био често изолован, са дужим периодима чекања, и да је већина његових кретања била реактивна, не иницијативна.

Поређење: Деклан Рајс (Енглеска)

Претрчао: 11.1 км

Секвенце трчања: 72

Спринт секвенце: 21

Просечна дужина секвенце: ~15.4 м

Интервали без кретања: само 4 периода дужих од 30 секунди

Рајс је био у константном покрету, са честим кратким секвенцама — што указује на активну улогу у пресингу, позиционирању и транзицији.

Тактички закључак:

Србија није физички „пала“, али је структура трчања била мање ефикасна. Енглеска је имала више трчања у офанзивним каналима и бољу расподелу између бекова и везног реда. Србија је трчала више у дефанзивним блоковима и латерално, што је мање продуктивно.

Србија је имала мање секвенци по играчу, што указује на нижи интензитет, мање пресинга и мање динамике у нападу.

Енглеска је имала више кратких, интензивних секвенци, што је омогућило бољу контролу простора и брже реакције.

Одузимање лопте по зонама — Србија

Зона терена	Број одузетих лопти	Најактивнији играчи
Одбрамбена трећина	19	Павловић (6), Миленковић (5)
Средња зона (маневар)	11	Илић (4), Лукић (3), Максимовић (2)
Нападачка трећина	3	Живковић (2), Бирманчевић (1)

Укупно: 33 одузете лопте

Одузимање лопте по зонама — Енглеска

Зона терена	Број одузетих лопти	Најактивнији играчи
Одбрамбена трећина	14	Конса (5), Гуехи (4)
Средња зона (маневар)	17	Рајс (6), Андерсон (5)
Нападачка трећина	7	Гордон (3), Мадуеке (2), Кејн (2)

Укупно: 38 одузетих лопти

Ефикасност одузимања — Србија

Укупно покушаја одузимања: 61

Успешних одузимања: 33 

Ефикасност: 54.1\%

По зонама:

Зона	Покушаја	Успешних	Ефикасност
Одбрана	28	19	67.9%
Средња зона	22	11	50.0%
Напад	11	3	27.3%

Највећа ефикасност је у одбрани, али управо средња зона је кључна за контролу темпа и транзицију.

Тактички закључак

Србија је дефанзивно оријентисана — 58% одузимања лопти било је у сопственој трећини. 

Енглеска је имала више одузимања у маневару и нападу, што указује на активнији пресинг и бољу територијалну контролу. 

Само 3 одузете лопте на противничкој половини за Србију говоре да није било високог пресинга, што је у складу са претходном анализом о ниском броју секвенци и интензитету.

Србија није била физички инфериорна, али је интервенисала мање и мање ефикасно у зони где се добија утакмица. Са само 3 додатне интервенције у средњој зони, динамика меча би се могла променити — не нужно резултат, али темпо, посед и притисак сигурно.

Обратити пажњу — везни играч Максимовић одузео је свега две лопте! То је та скоро генетска грешка у српском фудбалском менталитету: гледа се како играч барата са лоптом у месту и на мах, а одузимање лопте му дође као презрени посао кметова.

И ту бисмо окончали анализу. Споро мислимо, споро се сетимо шта треба да радимо, споро кренемо, споро трчимо, свака длака нам смета и попили смо петарду.

 

Како нас цене Factors

[Savannah, Џорџија – Factors Walk и River Street – Овде су трговци робљем, познати као „фактори“, водили посао продаје робова. Factors Walk је био центар трговачке активности, а River Street је служила као улазна тачка за робове доведене преко Атлантика.]

 

Мишљење фактора се мора респектовати. Дакле шта кажу поштовани Factors о нашој роби, и колико смо конкурентни на друге?

Ево: тренд збирне вредности играча фудбалских репрезентација Србије, Хрватске и Словеније.

Година	Србија (€ милиона)	Хрватска (€ милиона)	Словенија (€ милиона)
2021	≈ 240	≈ 360	≈ 105
2022	≈ 267.5	≈ 320	≈ 115
2023	≈ 230	≈ 280	≈ 130
2024	≈ 190	≈ 265	≈ 145
2025	≈ 166	≈ 290	≈ 160

Кључне тенденције

Србија

Код Србије нема колебања — од 2022. године вредност репрезентације је у перманентном паду.

Састав Србије који је започео утакмицу против Швајцарске на Светском првенству у Катару 2. децембра 2022. године, уз тадашње тржишне вредности играча према Transfermarkt-у из новембра 2022:

Србија — стартна поставa против Швајцарске (СП 2022)

Играч	Позиција	Клуб (2022)	Вредност (€ милиона)
Вања Милинковић-Савић	голман	Торино	3.5
Никола Миленковић	штопер	Фиорентина	25
Страхиња Павловић	штопер	Салцбург	8
Милош Вељковић	штопер	Вердер	4
Андрија Живковић	десно крило	ПАОК	6
Филип Костић	лево крило	Јувентус	22
Саша Лукић	централни везни	Торино	15
Сергеј Милинковић-Савић	офанзивни везни	Лацио	60
Душан Тадић	офанзивни везни	Ајакс	6
Александар Митровић	нападач	Фулам	28
Душан Влаховић	нападач	Јувентус	80

Укупна вредност стартне поставе Србије (новембар 2022): €267.5 милиона

Ово је био један од највреднијих састава које је Србија икада избацила на терен. Ипак, резултат против Швајцарске (2:3) показао је и да тржишна вредност не гарантује успех.

Кључни закључци:

- Пад вредности од ~€267.5M (2022) на ~€166M (2025) значи губитак од око €101.5 милиона, што је ≈ 38% укупне вредности стартне поставе.

- Тај пад није резултат лоше селекције, већ објективног пада форме, старења играча, повреда и тржишне динамике. На пример: 

Влаховић: €80M → €35M

Сергеј Милинковић-Савић: €60M → ван репрезентације, у Ал Хилалу

Тадић: €6M → испод €2M, у заласку каријере

Митровић: €28M → у Саудијској Арабији, ван европског фокуса

Ограничени простор за побољшање:

- Нема „златне резерве“: Највреднији играчи су већ у тиму. Млади таленти попут Самарџића или Јовановића имају потенцијал, али не могу одмах надоместити губитак од €100M.

- Садашња репрезентација није плод хира или незнања селектора. Они је окупио практично највредније играче са којима располажемо. Голман Вања Милинковић-Савић (18 милиона €) је један од ретких који није у саставу.

- Системски проблеми: Ниједан селектор не може за 2–3 године створити нову генерацију. То је посао академија, клубова, и дугорочне стратегије.

- Тржишна вредност није само квалитет: Она укључује и маркетиншки потенцијал, лигу у којој играч наступа, и трендове — а Србија ту нема системску предност.

Овај аргумент, дакле, није одбрана селектора Стојковића, већ и критика површне јавне дебате: не може се очекивати врхунски резултат без врхунског материјала. А материјал је — тренутно — у паду.

Хрватска

2021–2022: Висока вредност захваљујући генерацији из финала СП 2018. 

2023: Прелазна година — пад вредности ветерана, али раст младих као што су Гвардиол и Сучић.

2024–2025: Репрезентација се подмлађује, али задржава стабилну вредност захваљујући играчима у елитним клубовима.

Словенија: 

2021–2022: Стабилна вредност, али без експлозије младих талената

2023–2025: Раст вредности захваљујући Бењамину Шешку, који је постао један од најперспективнијих нападача Европе

Јан Облак остаје темељ вредности, иако је уласком у тридесете почео лагано да губи тржишну цену

Словенија је успела да подмлади тим без драстичног пада вредности, што је кључна разлика у односу на Србију.

Упоредна анализа (2025)

Репрезентација	Укупна вредност (€ милиона)	Просек по играчу (€ милиона)
Србија	≈ 166	≈ 6.64
Хрватска	≈ 290	≈ 11.62
Словенија	≈ 160	≈ 6.40

Иако Словенија има сличну укупну вредност као Србија, њена динамика је узлазна, док је код Србије у паду. То је оно што чини Словенију „успешнијом“ у последњим годинама — не само резултати, већ и структурална стабилност и развојни континуитет.

 

Српски модел пропадања: Систем без система. Резултат осигуран

Наше пропадање ван сумње није резултат лошег рада селектора већ је дубоко системски генерисано.

Колико је систем добар најбоље се огледа у бази. Ту не може да се превари. Зато ћемо поред Словеније и Хрватске у обзир узети још једну земљу — Швајцарску. 

Зашто баш Швајцарска?

Резултати: 

- Светско првенство: редовни учесник од 2006. године, са пласманом у осмину финала 2014, 2018, и 2022.

- Европско првенство: четвртфинале ЕУРО 2020 (елиминисали Француску), стални учесник од 2004.

- У-21 и млађе селекције: редовно производе играче за елитне клубове — од Џердана Шаћирија до Мануела Аканджија и Ноа Окафора. 

Структура:

- Фудбалска академија у Ниону (седиште УЕФА) и систем развоја младих играча у клубовима попут Базела, Јанг Бојса и Цириха.

- Мултикултурна селекција: играчи пореклом из Балкана, Африке, Турске, што даје тактичку и техничку разноликост.

- Тржишна вредност (2025) сениорске репрезентације: ≈ €270 милиона

U21 репрезентација: ≈ €65 милиона - Вредносно изнад Србије и Словеније, али испод Хрватске — што је у складу са резултатима.

Презентоваћемо само један упоредни податак

Демографија и фудбалска база (2025)

Земља	Број становника	Активни фудбалери (регистровани)	Проценат укупне популације
Србија	≈ 6.6 милиона	≈ 120,000	≈ 1.8%
Хрватска	≈ 3.9 милиона	≈ 130,000	≈ 3.3%
Словенија	≈ 2.1 милиона	≈ 50,000	≈ 2.4%
Швајцарска	≈ 9.0 милиона	≈ 280,000	≈ 3.1%

[Активни фудбалери обухватају све регистроване играче: професионалце, аматере, омладинске категорије и женски фудбал.]

Швајцарска има највећу базу, што је резултат снажне инфраструктуре, школских програма и великог броја миграната укључених у спорт.

Хрватска има изненађујуће висок проценат у односу на популацију, што објашњава њен континуирани успех у развоју талената.

Србија има најслабију базу, са изразито мањим процентом укупне популације укљученом у активно бављење фудбалом — што указује огромни неискоришћени простор за развој, посебно ван урбаних центара.

Да ли ико размишља о томе да у овом моменту 150.000 више деце и омладине тренира фудбал по швајцарским Алпима, али на уређеним игралиштима и уз озбиљне и компетентне тренере, него Српчади по нашим врзинама?

Да ли неко може ту, по нас застрашујућу, чињеницу да апсолвира? А ништа боље није у односу према Хрватској и Словенији. Са 40% мање становника у Хрватској је активно више деце и омладине него у Србији?! И у Словенији је масовност 30% већа него код нас.

Шта?: Српска деца неће да тренирају, а њихова хоће, и шта ми ту можемо? То да наши неће а њихови волшебно хоће, је апсолутна логика, како рекосмо, овдашњих перформативно деградираних фудбалских посленика, чија спортска свест не допире ни стопу даље од модела „три за три“.

Како, којом магијом, да се немар, јавашлук, у осталом дегенски безобразлук према деци, спорту, друштву, народу... амортизује па да "опет" (мада је и и то типичан наш мит или самохвалисава измишљотина) играмо као „европски Бразилци"?

Указаћемо на још један феномен: Када су у питању млади играчи, хрватски играчи не одскачу од српских. Разлика се јавља тек у сениорском, зрелом добу. 

Зашто су хрватски играчи вредносно слични српским, али се боље показују?

1. Клубови у којима играју

Хрватски репрезентативци су распоређени по клубовима који имају:

- виши UEFA ранг (нпр. Динамо Загреб, Хајдук, Ријека су редовни учесници у Европи)

- бољу извозну стратегију: играчи попут Гвардиола, Шутала, Сучића и Батурине одлазе у клубове као што су Манчестер Сити, Ајакс, Салцбург, што подиже њихову вредност и искуство

- континуитет у развоју: младе категорије у Хрватској имају бољу инфраструктуру, што се види и по броју школованих тренера и игралишта

2. Фудбалска култура и селекција

- Хрватска има јасну селекциону вертикалу: од U15 до А тима, са континуитетом у стилу игре и тактичком образовању.

- Србија често има дисконтинуитет: млади играчи се губе у прелазу из омладинских у сениорске категорије, или одлазе у клубове без развојне стратегије.

3. Ментална припрема и системска стабилност

- Хрватска репрезентација има менталитет такмичења: играчи долазе из система који их припрема за притисак, за улогу, за тимску дисциплину. Док мале Хрвате челиче у њиховом развојном добу, код нас се полу-таленти провлаче преко кума и стрике.

- Србија често има индивидуалне таленте, али без системске подршке — што доводи до неуједначених учинака. Дословно, на десетине хиљада нових талената сваке године и не нађе прилику да се укључи у тренинг. 

Закључак: Моја теза, коју упорно браним иако је нико не напада јер никога и није брига, је потпуно оправдана: вредност на папиру није довољна. Србији недостаје не само 100.000 фудбалера, већ и структура која од талента прави играча. Хрватска то има — и зато њихови играчи, иако сличне вредности, играју боље, дуже и у важнијим мечевима.

 

Мучна атмосфера, картони, зебња 

Србија 11. октобра игра у Лесковцу одлучујућу утакмицу за пласман у бараж за Светско првенство против Албаније.

Шта нас чека, чему ли се надамо? 

Контекст и стање уочи утакмице

- Значај утакмице

Ова утакмица је врло важна за Србију — победа би значајно приближила баражу за Светско првенство. Албанија је такође мотивисана, јер бодови у гостима имају велики значај. Очекујем да обе репрезентације уђу са великим притиском и жељом да контролишу темпо игре.

- Локација меча

Уместо у Београду, утакмица је пребачена у Лесковац, на стадион „Дубочица“. Разлози су безбедносни и амбијент — висок ризик због историје међусобних сусрета. Београђани из неког разлога одавно имају негативан, непријатан став према репрезентацији.

- Публика / атмосфера

Србија је кажњена због понашања навијача у претходним утакмицама, биће затворено део капацитета стадиона у Лесковцу (-20 %) због казне. 

Као што знамо — улазнице су повучене из продаје. Дакле, док Пиксе мучи муку да селектира 11 каквих-таквих фудбалера, неко ће, а не зна се ко већ се само слути, да селектира 5000 навијача. На основу који параметара и навијачких перформанси? Грлатост? Психолошка стабилност у стресним ситуацијама? Политичка подобност? Ово последње највероватније.

Имаћемо, свакојако, строго контролисане навијаче, који све раде по команди. 

Играчи ће знати да ни та публика није срцем и душом уз њих.

- Резултати из претходних сусрета

Последњи међусобни сусрет (у Тирани) завршен је 0:0. 

Укупно Х2Х: три утакмице од 2014, по једна победа за Србију, једну за Албанију, један реми. 

- Форма

Србија има мечеве са различитим резултатима; Албанија исто, иако делује да је у последње време стабилнија дефанзивно. 

- Квоте и фаворити

Квоте кладионица стављају Србију у блажи фаворит: победа Србије ~ 1,83, нерешен исход ~ 3,60, победа Албаније ~ 5,00. 

То значи: тржиште верује да је Србија боља опција, али не са убедљивошћу да је победа готова ствар.

- Проблеми код Албаније

Албанска репрезентација има изостанке: одбрамбени играч Ардиан Исмајли и везни Адрион Пајазити неће бити са тимом због повреда. 

То може ослабити задњу линију код Албаније и смањити флексибилност у тактичким променама.

- Проблеми код Србије

Стојковић је објавио да има пуно проблема са повредама играча:

"...И још једну ствар да кажем, неке новине су апострофирале кривце за пораз од Енглеске Вељко Бирманчевић и Коста Недељковић. Ја никада нисам никога кривио, нити ћу. Мој савет је да се информишете. Велики удар на репрезентацију Србије, Саша Лукић неће играти. И да се није повредио, опет би био на трибинама, јер има парне картоне. Исто је и са Недељковићем, није прецртан  или  кривац него је повређен и неће играти два месеца. А шта ће бити за Енглеску и Летонију за месец дана, то ћемо видети." 

- Атмосфера ће бити напета, што може играти улогу у психолошком смислу, посебно у кључним моментима.

По мени, пресудно је психолошко стање у тиму. А оно није добро. Репрезентација је већ показала да је на ивици расула. Да је лабилан систем који само што се није сам урушио.

Психолошка матрица меча 

1. Почетна трема и напетост

   • Стадион мањи, све ближе, све гласније.

   • Играчи Србије осећају да морају, док Албанци осећају да могу.

   • То је класична асиметрија притиска: једни под теретом очекивања, други без обавезе — и то одмах наговештава нервозу, кашњење у дуелима и касније фаулове.

2. Судије и толеранција на контакт

   • Ако судија пусти груб контакт у првих десетак минута, све иде низбрдо.

   • Наши играчи су склони импулсу — уместо да остану хладни, реагују на сваки лакат и провокацију.

   • Албанци ће симулирати, тражити фаул, гледати у судију више него у лопту — и то ће јести време и нерве.

   • Врло лако замислива комбинација: два жута у првом, један у другом делу → црвени из нервозе.

3. Тактичка нефлексибилност

   • Ако Пикси не мења 3-5-2, онда се проблеми понављају као у низу других мечева:

     • бекови високо,

     • празнина између дефанзивне тројке и везе,

     • недовољна синхронизација у повратном трчању.

   • Сваки такав простор је позивница за контру.

4. „Мучна атмосфера“

   • То је најтачнија интуиција. Није само ствар публике — то је стање кад осетиш да енергија у тиму није компактна.

   • Биће зрна нервозе у сваком контакту, нема оног „тимског даха“.

   • У том амбијенту и најбољи играчи делују као да играју по магли.

     Процена могућих исхода (нестатистичка, на основу утакмице као психолошког механизма): 

     Исход	Вероватноћа (осећајна, не квантитативна)	Кључни услов
     Победа Србије (1:0,  2:1)	~35 %	Рани гол, срећан одбитак или инспирација појединца
     Нерешено (0:0,1:1)	~30 %	Ако Албанија успе да смири ритам и одбрани се до краја
     Пораз Србије (0:1, 1:2, па и 0:2)	~35 %	Ако дође до искључења, губитка живца, или психолошког пада после првог примљеног гола

      

   Када се све сагледа, делује да кладионичарске квоте нису реалне. Ми се заправо налазимо на средини између тешке победе и колапса. 

   Све у свему, ово није питање форме ни резултата, већ зрелости — способности да се издржи притисак без бекства у хистерију или резигнацију. Србија често игра као човек који сам себи поставља замку и онда се чуди како се у њу ухватио. Ако је ово једна од таквих ноћи, ни победа неће донети мир, а пораз неће изненадити никога. Ипак, у том танком простору између наде и резигнације, можда се крије оно најтачније лице нашег фудбала — уздах који траје дуже од утакмице.