ДУХ...

1946 - 2025. - Непокорени дух

“‎Ако неко љубав према својој земљи, партији, покрету, идеји, 
стави начелно изнад истине о њој, ма каква да је, 
то није прави патриотизам, то није прави борац једне идеје. 
То је морална кукавица у потрази за алибијем.”
― Борислав Пекић

Пета београдска гимназија је у побуни. Боре се за последњи комад достојанства који још чувају. Лета Господњег 2025.

Осамдесет година раније, у Трећој гимназији — нека друга побуна. Пета тада још није постојала. Борислав Пекић је то оставио у причи „За ким је звон звонило 1946.“:

„Ударан песницама, ногама, моткама, батинама, ланцима... У ‘топлом зецу’ били су углавном гости — полуписмени занатлије, активисти, скојевци — а врло мало ученика III мушке.“

Први „топли зец“ у историји српског школства одиграо се управо у Трећој. Била је то крвава педагогија револуције, коју су спроводили полуписмени гости, полазници занатских школа и неки мало напреднији ученици других гимназија, махом потомци нове Југославије, скојевци и активисти, који су својом масовном силом и урлањем претварали једног ученика у жртву институционалног страха.

Препознајете ли, у „гостима“ Треће београдске који су направили иновативни механизам за инжењерију нове душе, данашње „ћације“?

Између Његошеве и Гарашанинове свега је два и по километра, али је раздаљина у духу готово непремостива.

У њиховој историји као да се огледа и сва наша историја после 1945.

Трећа је била школа старог грађанског Београда, са својом славом и пристојношћу. У Трећој се и данас свечано обележава школска слава — Свети Сава.

Пета је никла из рушевина грађанског Београда — као школа нове елите, деце функционера и идеолога, који су се најчешће силом уселили у виле на Дедињу и господске станове. Тај нови сталеж је убрзо добио одговарајући назив — „црвена буржоазија“.

Пета београдска гимназија је чедо скојеваца. Оних скојеваца који су правили „топлог зеца“ два и по километра даље. Пета београдска гимназија јесте другачија од осталих: својеврсно просветно издање Блока 45.

Зато је данас логично: Трећа више не рађа политичаре, а Пета је њихов расадник. И већина левичарска — али тешко да се можемо поносити њима.

Но, када се прегледају спискови некадашњих ђака, види се нешто још чудније: преовлађују певачи и глумци. Гимназије су постале расадници естраде.

Из плејада великана који су носили време на леђима, стигли смо до портфолија славних — до шарених поворки алумнија који са цитрама у рукама и маскама пајаца глуме наследнике просветитеља, несвесни да су тек статисти у властитом опадању.

„Бара,“ рекао би Пекић.

А ипак, и у Трећој и у Петој још трепери онај исти немир — више не идеолошки, већ младалачки, онај који не трпи глупост света.

И док год постоји један који неће да стане у ред, Трећа и Пета још имају за шта да живе. Све остало су само зидови и спискови алумнија.

Јер немир је, као и некад, последњи доказ да смо живи.