ДАН КАДА ЈЕ БЕОГРАД ПОЦРВЕНЕО ОД ОСЛОБОЂЕЊА

 

Опет су  васколики лефтарди и антифе, вечни стражари на бранику, баштиници традиција НОР, нетремице будни чувари братства-јединства и зенице ока, лучоноше новог човека, настављачи традиције брисања личког блата са чизама о постељину Београђана, портири пламена револуције, хероји осме офанзиве и ослобођења кућа од власника кућа, спречаватељи ревизије историје и откопавања гробница, неговатељи култа Капиног и Крцуновог мародерства, тамничари Србије,сви лепи млади и храбри, оцрвенели Београд "прославом" своје окупације престоног града коју зову "ослобођењем".

Ево, хвале се, седамдесет девети пут!

Ко вас је звао да ослобађате Србију, па да се и данас тако курчите, док гледамо мучену нашу Србију коју својим замусаним црвеним марамама у црно завили?

Ко беху ослободиоци Ђедиња иза совјетских тенкова, јадна вам мајка фабијанска?

Пропалице, убице, усташе и домобрани, белосветски пробисвети, неписмени кркани.

Какав им је вођа био, још су добри.

Што се једном не изјасните, сви ви чувари његове славне прошлости, да ли је тито био педофил?

Да преведем ако не разумете питање: Јел` Тито јебо клинку од тринаест година на почетку своје славне комунистичке каријере? Јес или није?

Јесте.

Па је после и ту јадну девојчицу, Пелагију Белоусову и њену настављачицу у свом јебачком си-вију, Ану Кениг, одрукао НКВД.

Не једну, него две своје жене окапавао милицији да су овакве и онакве, ради потреба револуције!

И та џукела је "највећи син"?

То ослободиоци Београда?

Они дигли устанак па победили?

 

Да вас научимо једну ствар:  Та багра није дигла никада нигде устанак. А није да нису хтели. Под геслом "идемо да се бијете!". Како сами кажу - "чували кадрове за другу фазу револуције".

Ево овако:

Четврти конгрес КПЈ 1928.– Коминтерна тада предвиђала да се Краљевина налази пред буржоаско- демократском револуцијом и да се на том територију требају створити национално независне државе. Комунисти су Краљевину СХС звали ''србијанском монархијом''. Сукладно наредбама Коминтерне партијско је водство по успостави диктатуре издало директиву за оружани устанак. 

Нико се мрдно није.

Половином фебруара 1929. Комунистичка партија је на проглашење шестојануарског режима, потпуно погрешно процењујући сопствену величину, снаге и број присталица у земљи одговорила поновним позивом на устанак. Професионални револуционари КПЈ левитирали су ношени веровањем да ће радничке и сељачке масе као и сви не-српски народи за које Југославија била „тамница народа, версајска творевина, земља српског империјализма“ као један полетети за њима у крвави бој за рушење државе. Упућује је “историјски” проглас свеколиком радништву и сељаштву:

„Једини излаз из ове кризе за радничку класу и сељаштво је оружана борба – грађански рат против владавине хегемонистичке српске буржоазије. Никаква парламентарна ни демократска комбинација, нити владе,избори и пацифистичка очекивања нису у стању да испуне ниједан захтев радничке класе, сељаштва и угњетених народа. За радничку класу нема солуције осим оружане борбе“!!!

Директиве о оружаној борби издавало је руководство које се налазило у Бечу.

Руководство је 1929. одлучило да се сви водећи комунисти пошаљу у емиграцију како би се сачували за партију, док је та иста партија истовремено позвала народ на оружани устанак: „Ја сам одбио да испуним такву одлуку“.
                   Сима Марковић, током саслушања у НКВД

 

Опет ћорак.

Симу Марковића убило као шпијуна.

Југословенски комунисти (право речено: антијугословенски комунисти) нису одустајали од дизања устанака у сарадњи са ортодоксним фашистима против “војно-фашистичког” српског  режима. Тако је 1932. године припреман оружани устанак комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из фашистичке Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских комунистичких вођа, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

И овај пут је устанак неславно пропао пре него што је и почео.

Када се узме у рачун и Други светски рат, схватамо да комунисти никада нису подигли ни један устанак. Или им је јако слабо ишло од руке.

Оно што комунисти у својој митолошкој историји називају “Седмојулским устанком” у Србији, било је убиство два жандара у типичном комунистичком/терористичком стилу, ван сваког војног контекста.

Устанци у Хрватској, Босни и Херцеговини и Црној Гори су били спонтани српски отпор, које је КПЈ приписала себи.

У Македонији, пошто КПЈ својих кадрова није имала, делегирани из Коминтерне политички секретар ПК КПЈ Методије Методије Шаторов - Шарло, тешки бугараш, одбио је да дигне устанак и издао паролу да се све сакупљено оружје преда бугарским окупационим снагама. Тзв КПЈ Македоније, припојио је Бугарској КПЈ.

У Македонији је Шаторов рехабилитован и улице носе његово име, а у Словенији је “Дан устанка 22. јули”, укинут, тако да устанака ни у тим крајевима нема.

Збиља, знате ли како је плануо устанак у Словенији? То је најбизарнија прича... за мене Словенци су цареви капејотског циркуса.

 

...И, сваког 22. јула, мајор ЈНА Франц Жнидаршич би, у парадној униформи, постројио свој батаљон и уз звуке химне, у ставу мирно салутирао застави – одајући тако почаст Дану устанка народа Словеније и првом испаљеном метку на окупатора, у дану неуспелог покушаја сопственог убиства.

Лик постројава ЈНА на дан када је извршен атентат на њега, док је био окупаторски слуга!!!

Победили у устанку који нису ни дизали.

И такви донели слободу у Србију?!

Нисте ви ослободиоци, ви сте последњи окупатори.