ВАПАЈ РИСАРСКЕ АНТИКУЛТУРЕ ИЛИ: КАО ЈЕ СТЕВО ПОСТАО ПИШТА
Ласло Вегел вапијући за културом... |
АРХИВА Бр. 21.
Ма није се мастило још осушило са мог предходног писанија, кад ево га опет. Погнуте главе, тихо али упорно се примиче, скоро сигуран да је камење везано.
LASLO VEGEL: Vapaj kulture
„Kakav, bre, manjinski zakon? Ovo je Srbija!“
О чему говоре свакодневнице?
Враћа се кући нерасположена, љутита, након што су јој у општини – у Темерину – очитали буквицу из мањинских права. Какав, бре, мањински закон? Какви прописи о употреби језика? Ово је Србија! – понављали су општински службеници, њих тројица истовремено, добро познате фразе, повишеним тоном, у службеним просторијама општине, на шалтеру „система 48” (зелена линија). У Србији сви морају да науче српски, ко неће, може слободно да се сели.
Нема случајности. Темерин је „голи живац“, најпогоднији за распаљивање страсти.
Општину са 2/3 Срба, где су, ево саставиће осма година, не-Срби на
власти. Андраша Густоња, на челној функцији заменио Владислав Цапик,
непомађарен, али свакако ни срБски патриЈота, који би охрабривао своје
службенике да терају грађане да уче српски. Не, нема Срби шта да се
буне, пошто и СРС подржава, хм, `ајмо рећи „колоритну“ коалицију, где су
свесни да г. Цапик „није добро већ компромисно решење“. Као што је
ономад, кад СРС имађаше апсолутну већину, која (апсолутна већина)
незнаћаше и апсолутни плен, те су се искрвили међ` собом, па је за
потребе већине у општинском парламенту прискакала у помоћ једна од мађарских
политичких фракција, док друге (фракције) бејаху уздржане.
Кохабитација је чудо!
Тако се могло десити да потписник ових редова нађе „земљопис“ велике
Мађарске у Темеринској школи, али нико нешће реаговати. Јербо Шешељеви
Кнезови нису били ради кавзи, заузети Business-ом .
Али, ваља назначити, као ангажовани интелектуалац Ласло Вегел је ту тврда
срца био, па се овом темеринском дејствујушћом педагошком праксом
нехдеде бавити.
Темерински мали пијац, али свега има... |
Онда је почело продавати великомађарске мајице на темеринској пијаци.
И ту Вегел тврда срца био!
Онда се појавише фаланге УНИФОРМИСАНИХ ХОРТИЈЕВАЦА у Темерину, па почеше тући српске дечаке, у формату 3 на 1, па тако једном петнаестогодишњаку, који је провокативно седео на клупи испред школе, поломише руку.
И ту Вегел тврда срца био.
Има мучних примера на претек. На пијаци једаред, неколико Мађара неком несретном човеку, Србину, набише дрво у анус. Несретник касније умро од последица повреда.
Али срчана тврдоћа у наших пустарских доњепределских интелектуалаца је попут челика самурајског мача.
Е, поводом поменуте шалтерске згоде, г. Вегел, челичнога срца, и истодобно ималац литературног добродуха, наједном се нашао цивилизацијски констернираним.
На страну што моје искуство, базирано на педесетоготишњем бивствовању у предметној општини не бележи ни један случај попут описаног шалтерског, поготово од тројице службеника изједаред, али супротних, где су Срби бахато ускраћивани за своја права (најчешће, наравно од Срба, из Аустроугарске пристигавших), има на претек.
Додајемо - ако би се до краја принципијелно испоштовало оно на шта Вегел позива, сви службеници на шалтерима морали знати по ОСАМ језика. Јер, шта ако се на истом шалтеру појави Румун, или....? А?
Е, такво полиглотство од Мађара Вегел не тражи. Тако му неће засметати ни што у неким општинама на северу Северне Србије, захтевају да се говори искључиво мађарски, „јер су сви дужни да знају ЈЕЗИК СРЕДИНЕ“. Исто тако у предузећима која су купили ономад (видети „ПЛИШ И ОТРОВ (2)“) „господствујушћи“ Мађари, мора да се комуницира искључиво на мађарском, никако на румунском или... (српски да не помињемо).
Вапај културе за помоћНаравно, динамит са брзогорећим штапином је у последњој речи „ПРЕСТОНИЦА“!
Снежана М. показује на порцелански часовник који тронује на комоди. Крила анђела штите сићушни часовник чије сказаљке разазнајем тек кад се сасвим приближим комоди. И док говори, имам осећај да и соба почиње да дише, проговарају сенке, предмети, оживљавају се успомене. Часовник је из Беча донео Снежанин прадеда који је, као богат српски трговац пре Првог светског рата често путовао – како се Снежана изразила – у престоницу.
АУСТРОУГАРИЗАМ! Остало је бљутаво и љигаво баљењем замазивање основне идеје.
Ако је прадеда путовао сам, јер је морао да сређује своје неодложне послове, враћао би се с даровима: с бутељцима финог француског шампањца, које су отварали само у нарочито свечаним приликама, с Моцарт-куглама, или – једом – с предивном музичком кутијом која је свирала неки Штраусов валцер.
Вегел не говори да ли се прадеда понекад враћао са пицајзлама и трипером навученим код блазираних бечких и пештанских курава. То спада у продичне тајне. А, заиме, по чему је стара Пешта била најпознатија, него по курвама?
Чекајући госпоствујушче... |
Вегел зна, али неће да зна, да су у Пешту и Беч ишли и Шумаднинци, и други.
Док се могло, као дечак и младић, у Друговцу сам летовао и спавао на кревету купљеном у Бечу, са насликаним крилима анђела и све то.
Није грех, ни пренемагање, ни новост, рећи да је много добре праксе и напретка стигло у Србију са Запада.
Обично је путовао сам, послом, али би два-три пута годишње повео са собом и супругу. Те заједничке излете у Беч пажљиво су планирали, посећивали су позоришта, ишли на концерте, а потом би обично вечерали у неком елегантном ресторану. Одлазили су у Шенбрун, шетали су се на Кертнерштрасеу или на Рингу. Прабака је могла по вољи да бира међу бечким дамским шеширима.
Ма да.
Само, не причамо о српској господи, јер, српска господа је фронтално супротстављена кавзиелитизму Ласла Вегела.
У прошлим писанију Вегел нам је причао како је у Бачкој живела скоро искључиво, мађарска сиротиња.
Питајте кога хоћете, потврдиће вам, нико поганије не псује него Мађари.
Проверите.
Мађари би могли да брендирају погану псовку као културну баштину.
Елем, један наш поп рече: „Какве су ти мисли, такав ти је живот“. Може бити да није тачно, јер је аутор мисли православац?
Да ли аустроугарску масовну културу више обележавају бечки валцери „госпоствујушче“ апсолутне мањине, или брутално просташтво рисарских вулгарних псовки, из којих је и сам Вегел лично избирикан комунистичком подобношћу?
И, није ли сва српска, и друга господа, морала бити почишћена да би се направило места за рисарску „паветину“ из свих крајева већ физички непостојеће Аустроугарске, али присутне као страшни злодух? Да се шире и паразитирају, господаре и деру се, једу земљу за коју вичу да је воле, пишу неталентовану, трећеразредну, безидејну али политички пробитачну литературу коју нико не чита, и носталгично призивају Астроугарску.
Подржавајући коментар:
Andjeo Cuvar
4. avgust 2012. - 04:21
Jedna mala ispravka:
Temerin je U VOJVODINI!
NE Srbiji!
A kome se VOJVODJANSKA MULTIKULTURALNOST I MULTIJEZICNOST ne svidjaju – molim – imate puteve, imate vozove koji idu 30 km na sat…
MOZETE DA SE SELITE IZ VOJVODINE!
Jer – Vojvodina je bila – Vojvodina jeste – i Vojvodina ce biti!
A Srbija – kojekude – kao i svi drugi sa pretenzijama prema Vojvodini.
Sto se tice dedinog sata iz Beca – on mnogima od nas kuca…
I kaze: Vreme je za povratak evropskim korenima.
ЛАСЛО ВЕГЕЛ:Фијоке крију много шта.
Да неке фијоке још крију понеке порцеланске тањире, или можда неке пожутеле позоришне улазнице. О томе сам размишљао, кад сам на бедему петроварадинске тврђаве угледао транспарент фестивала Егзит: Welcome to Novi Sad, capital of Vojvodina (Добродошли у Нови Сад, главни град Војводине). Грдно греше они који у томе виде само политику. Ствар је много озбиљнија. Реч је о очајничком вапају једне локалне, специфичне културе.
Хабзбургерски турбофарисеји туле о моцарт-кугама и дамским шеширима, одбијајући да виде и признају приземну, али баш „најдоењекрајевску“, мародерску подлост, утростручену хунгаризацијом, примитивну и вулгарну осветољубиост према онима које мисле да нису довољно убијали и мучили, и баш зато, зломисао и и мрзитељски наум који никад не губе снагу, не хлапе и не слабе. Могу у некој фијоци да „ћуте“ деценијама. Сачекаће свој неумитни тренутак искаљења.
Моја бивша колегиница с посла – зваћемо је Јулишка. Социјално добро позиционирана. Омиљена пословица јој беше: „Умиљато ја`ње две мајке сиса“. Била члан ЈУЛ-а, и некаквог „Удружења српско-мађарског пријатељства“.
Удата за Србина, Босанца. Зваћемо га Стево.
Њен муж, рекосмо Босанац, уз то прошао Други светски рат, али није хтео, као сви његови, да се овајди борачком пензијом. Био мали привредник када су Бог и, што не рећи, добре земљачке везе помагали, имао пара и за кућу, и кафану и за бацање. Није се штедело. Једино није волео цркву и попове. Очима није хтео да их види. Славу није хтео да слави.
То је оквир.
Не можете годима са неким да радите и комуницирате, а да вам једном коначно не каже шта мисли, ма колико се поносио својом "префриганошћу".
- Ја сам била за Југославију, али сад треба да иде свако на своју страну. – Рече једном приликом Јулишка.
- Шта то значи? – Питам је.
- Па то значи да Војводина треба да се припоји Мађарској.
Ја се у чуду почео чешати иза ува.
- Добро Јулишка, а да ли би тада Срби у Темерину имали иста права, као што сада имају Мађари?
- Наравно да не би.- Као из топа одговори Јулишка.
- Па како то?
- Па лепо – Стручно ми објасни Јулишка – Југославија је била држава свих њених грађана, а Мађарска је држава само Мађара.
Не, није Јулишка могла то из своје главе да смисли, није дата проблематика у њеном приоритетном корпусу размишљања, већ је тако научило.
И тако, кад је дош`о вакат, умро Стево. И мислите да је сахрањен како су сви очекивали, са „пирамидом“, петокраком, и пригодним говорима другова из родног краја.
Не.
Сахрањен је на „мађарском“ гробљу, у ковчегу украшеном „по мађарски“, а свету службу покојнику је држао католички свештеник, на мађарском.
Јулишка је чекала да јој муж умре, па да га покатоличи. Мртвог Стеву је преобратила у Пишту.
Рисарски гест, средњеевропских антикултурних корена.
И, наравно, „transparent festivala Exit: Welcome to Novi Sad, capital of Vojvodina“...не говори апсолутно ништа о некаквом „očajničkom vapaju jedne lokalne, specifične kulture“, јер ту никаве културе нема, нити они који су качили транспарент вапе за било чим до за парама и добрим ухљебљењем „преко странке“. Наравно да је у питању рисарско политичко-профитерско национал- диловање, а коме сад трећеразредни литерати треба да дају обол „културног вапаја“ уз помоћ порцуланских џиџа-биџа , којима је покојни прадеда замазивао очи прабаби и чељади, да не мисле превише о његовим бечким и пештанским враголијама, правданим „хитним и неодложним пословима“.
Супротно, транспарент чије качење није ставка у „бизнис-плану“ који плаћа град и Покрајина, а спроводи приватник, на културно-историјском објекту који нико нормалан не би раубаовао и трошио, како га наша госпоствујушћа локална „елита“ нецивилизовано раубује и троши, јесте крајње озбиљна опомена.
Да ли је ово истински последњи вапај за разумом?
Коментари
Постави коментар