ПРИЧЕ ИЗ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ - ПОЛИТИКА КАО МУШКА СТВАР

 

Политика је некада била мушка ствар. Доказано. Помињемо пар случајева који су у своје време узбудили јавност. Ради сећања, а може да буде за размишљање.

СЛУЧАЈ ПРВИ: ПОСЛАНИЦИ ЖИВАЦА ЧЕЛИЧНИХ

Представник Дамјан Арнаутовић, од раније познат у свим кафанама од Смедерева до Београда, је 1936. у парламент ушао после целоноћног банчења, а затим је извукао револвер и покушао да нанишани на Милана Стојадиновића.

Према стенографским белешкама седница 6. марта 1936. почела је у 10:45, а главна тема била је расправа о буџету за 1936/1937. Седницом је председавао Стеван Ћирић, председник Народне скупштине. Након формалних тачака око усвајања записника реч је добио председник Владе Милан Стојадиновић. Док  је он говорио, често је прекидан добацивањем посланика опозиционе Југословенске националне странке (ЈНС) Дамјана Арнаутовића, који се прво налазио на галерији, па је касније прешао у посланичке клупе. Више пута је упозораван на недолично понашање од стране председника Ћирића, а једном му се обратио и сам Стојадиновић. Два посланика владајуће већине Воја Јанић и Милоје Сокић су наглас констатовали да Арнаутовића треба удаљити јер је очигледно пијан. У моменту када је Стојадиновић спомињао кнеза Павла уз одобравање већине посланика усклицима: „Живео кнез Павле“, Арнаутовић је узвратио са: „Живео краљ Петар“. Упутио је провокацију Јанићу који му је на то одговорио. Арнаутовић је извадио револвер из унутрашњег џепа капута и пуцао „три или четири пута“, а како се наводи „први пут у правцу говорнице“ за којом је био председник Владе. Неколико народних посланика прилази Арнаутовићу и разоружава га, након чега је изведен из сале. Ћирић је тада, из очигледних  разлога, прекинуо седницу. Након свега двадесетак минута, када је било јасно да даљих немира неће бити, заседање је настављено. Вође опозиције су у кратким говорима осудили злочин и честитали председнику што је из свега изашао неповређен и он је тада бурно поздрављен завршио своје излагање. У току истог дана у Управу града приведни су и народни посланици Јован Ненадовић, Мирко Урошевић, Василије Трбић, Драгиша Стојадиновић, Никола Кабалин, Радивоје Нановић и Драгољуб Иванић да би били саслушани у вези са догађајима у Скупштини. По сазнањима полиције они су у току ноћи 5. на 6. март били „у разним локалима са Дамјаном Арнаутовићем“.

Уважени посланик Арнаутовић је био толико трештен пијан да се у ствари не може са сигурношћу утврдити на коју је страну пуцао, око чега се још споре еминентни историчари.

Другооптужени у овом процесу био је Драгиша Стојадиновић (није у сродству с премијером), четник који је Гаврила Принципа пре него што је пошао у Сарајево учио да пуца.

Због промашаја Арнаутовићевог држимо да је оправдано било г. Д. Стојадиновићу одузети лиценцу инструктора пуцања.

Уследило је честитање рана председнику Владе са разних страна. Кнез Павле и књегиња Олга су посетили Стојадиновића у његовој вили на Топчидерском брду и први му честитали душевне ране. За њима су честитали и остала два краљевска намесника Раденко Станковић и Иво Перовић. Од странаца у извештају први се помињу председник чехословачке владе Хоџа и енглески посланик у Београду Кембел.

Затим су почели да стижу телеграми подршке.

Штампа је забележила и честитке председника бугарске и турске владе, француског министра спољних послова, као и посланика Пољске и Чехословачке у Београду. (Политика, 7. 3. 1936, 14). Посланички клуб владајуће ЈРЗ одмах је издао резолуцију којом се у шест тачака са гнушањем осуђује такав начин борбе од стране опозиције, даје подршка председнику Владе са којим чврсто стоје на „бранику народних слобода и истинског парламентаризма“ и тражи да се сви кривци и саучесници „злочина“ примерно казне. У првој тачки захваљује се Богу „што је спасао живот“ председника Владе „спречивши одвратан злочин који је унапред био припремљен“.

Коначно одржан је општенародни митинг подршке Вођи и осуде гнусних покушаја атентата.

Мушко решавање ствари настављено је у судници. Током суђења поред бројних ситнијих инцидената избио је и један већи. Наслов у Политици гласио је: „Приликом исказа сведока народног посланика г. Ђуре  Чејовића дошло је између њега и оптуженог Василија Трбића до пљувања у лице, до шамарања и до песничења које је оставило модре и крваве трагове“.

Тако, цењени заступници, мамурни, подераних ревера, разбијених носева и пуни буботки, дочекали су оштре пресуде и испраћени у Митровицу.

Највећи политички губитник у овој афери је министар г. Пера-Педер који је у тренутку атентата лакирао нокте у скупштинском toilettes. Међутим, Милан Стојадиновић је све представио као своје „гледање смрти у очи“ и да је баш истодобно генерал Пера-Педер тражио аудијенцију код кнеза намесника у време почетка заседања. То је логично протумачено као жеља да у тренутку када буде стигла вест о убиству буде поред кнеза и покуша да му наметне своју вољу, односно да он постане премијер уместо премијера.

После је друг Дамјан Арнаутовић у друштву социјалистичком био учитељ  у Кусићу и мирно живео до краја живота. 

 

СЛУЧАЈ ДРУГИ: ТРИБУНИ ЛАКИ НА ОБАРАЧУ

Душан Бошковић био богати велепоседник, познат по ароганцији, бахатости и склоности до насилништва безобзирном понашању. 

Како је пречански фронт наступио на територији Војводине, парадигматски сведочи један од првих скупова СДС-а у Банату. У Црепаји је Светозар Прибићевић покушао да се обрати народу заједно са Душаном Бошковићем. Црепајани су тада били жестоки Срби, добар део њих је потицао из фамилија које су се доселиле из Ердеља где никако нису заборавили да су одувек били Србаљ, а одлично су знали какво је било Бошковићево држање пре ослобођења. Против скупа СДС се окупила маса присталица радикалне странке, бесна због доласка Душана Бошковића кога су памтили као „мађарона“ и логоша. Викали су: „Иљен Дуда“, „Доле Дуда“ и „Доле Прибићевић“. Демонстранти су чак јавно изложили карикатуру Душана Бошковића на којој је представљен како вуче звоно, са натписом: „У спомен на 1916. годину“. Тиме су подсетили да је Бошковић избегао мобилизацију, и током Првог светског рата није поделио судбину својих завичајаца сакривши се код једног свештеника као звонар. На овом скупу је Душан Бошковић пред противницима из џепа извадио револвер, испуцавши из њега све метке у ваздух. На том скупу је Душан Бошковић успео да физички насрне на радикалског народног посланика, солунца, угледног професора панчевачке гимназије и градоначелника Панчева Лазара Шуваковића и на препад га изудара. Већ тада се показало ко је Душан Бошковић и каква је природа његовог политичког карактера. Прилог о покушају одржавања митинга СДС у Црепаји објавило је  београдско „Време“ 22. новембра 1926. г.

Нема сумње да је његовом успешнијем политичком деловању штетила

чињеница да је он био један од ретких адвоката у Југославији који се није устручавао да пред Судом националне части ревносно брани, не само оптужене за сарадњу са окупатором, већ и оптужене Немце за ратни злочин. Tо није било време кад се у Југославији правда заснивала на посвећености поштовања правне науке и законских прописа. Иначе, мржња према Немцима је тада у целој Европи, код већине људи угушила и најмању самилост према припадницима овог народа. Ту мржњу је било лако усмерити и према онима који су као адвокати, уважавајући своју професију одбијали да дају допринос овој колективној хистерији. Тако је и Дуда Бошковић, после константних оптужби у штампи и партијским конференцијама, на својој кожи осетио гнев разуларене светине. Наиме, не обазирући се на ове оптужбе, као и чињеницу да су људи у послератној Југославији губили главу и за много безазленију сарадњу са окупатором од Андраша Фехера, он је овога упорно бранио од смртне казне и доживео срамотно пребијање, које је штампа ради додатног понижења детаљно описала. Излазећи из зграде Окружног суда у Панчеву, пошто је како наводи новинар „Слободне Војводине” пред мајкама и очевима обешених родољуба бранио злочинца Фехера, неколико стотина људи је поред полицајаца који су га наводно штитили, физички насрнула на Дуду Бошковића. „Маса је раскинула обруч и почела да удара Дуду Бошковића који је био оборен на земљу.

То је трајало свега неколико тренутака. Поновном одлучном интервенцијом

милиција је успела да разбије масу народа и да Дуду Бошковића изудараног,

спроведе до његове куће.” (Слободна Војводина, 3. октобар 1945.)