ДРУГА СТРАНА МИТА О "УГЛЕДУ" СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

 

President Tito attending a session of the General Assembly of the United Nations, in New York City - 1960.

"Углед" Јосипа Броза Тита и, преко њега, социјалистичке Југославије је једна од кључних и непрепорних догми које владају и данас нашим друштвом. Дакако, држава која је од свог оснутка до срамне пропасти била у стању социјале потребе, у стању молбе за помоћи, не може бити високопоштована. Вечити дужник није у прилици да води "независну" политику, већ је "релативно независтан" - слободан колико му сениор дозволи у складу са својим геополитичким интересима. И то је јасно, али не допире до народне свести. Удобније је живети у митоманији некакве некадашње светске уважености и  Тита као државника светског ранга, непрејебивог политичког играча и неодољивог подвалџије.

Да у многоме није  било тако, подсећамо се из живих примера које наводи Лазо М. Костић у трећем тому свог дела "Србија или Југославија".  Књига је писана почетком шездесетих година, из визуре емиграције зборашког опредељења, те отуда постоје извесна ограничења у схватањима политичке ситуације. Но, примери које Костић наводи су из реалног живота, подупрта цитатима из југословенске штампе онога доба, те је право да се подсетимо ко смо и шта смо заиста били у та најзлатнија од свих наших златних доба.

***

II.

 

Тито ужива углед у западном свету, зато што се тврди да је дошао на власт снагом народа, зато што се тврди да је извео социјалне реформе и федеративно уређење земље и зато што има група у емиграцији које су против Југославије. Прва два разлога могу се побити, каже г. Кнежевић.  Трећи не може, јер је тачан и истинит. Да није Тита, не би било Југославије. И пошто Запад хоће по сваку цену Југославију, то помаже Тита...

...Овде има и истине и претеривања. Истина је да је међународни углед  данашње Југославије доста велик, али за ово неколико месеци откад је тај  напис г. Кнежевића изашао па до данас он је знатно смањен. А и раније, нпр. 1948, био је тај углед никакав. Југославија је успела да добије наоружање од САД, па је ојачала и своју војну, и тиме неизбежно, своју спољну позицију.

И Јосип Броз, диктатор данашње Југославије, истиче тај њен углед. Ево шта је он казао у Зеници 12. октобра 1958:

“Југославија је мала земља, али има свој глас у свијету. А тај глас је зато снажан што не претставља само то што мислимо ми руководиоци, већ оно што мисли цео наш народ.”

С једне стране је ово далеко скромније него оно што је казао г. Кнежевић,а с друге стране је потврђено још једанпут да углед Југославије почива на  једнодушности комунистичког опредељења народа, тј. на уверењу  иностранства да је цео народ комунистички, да је режиму одан и као такав кадар да брани земљу.

Но, мало затим је Броз казао, у истом говору:

“Наша земља је највише нападана земља у свијету.”

А 19. септембра 1959. казао је на Цетињу Јосип Броз:

“Нова, социјалистичка Југославија, чији је саставни дио и ваша Република Црна Гора, постигла је данас и на пољу међународних односа такав углед на коме јој могу завидјети многи други народи. Шта је Југославија значила прије рата, шта је она претстављала на међународној арени? Једну у Версају вештачки створену државу, са неравноправним националним односима, са националним и социјалним угњетавањем....”

"Черчил је свога коња држао у Стаљиновој штали"

Шта је то, уосталом, што Југославију чини угледном? Да ли начин владавине? То, свакако не. Да ли њена солидност? Ни то не, јер остаје каоаксиом код стварања држава да се хомогеност претпоставља свему другоме. Њен углед чини њена војска, за коју се верује да је моћна и храбра. Но то је исто веровао и Черчил (а са њим и цео свет) за Југославију 1941. Стварност је била друкчија. Затим се цени њен тобоже јак став према комунистичком блоку. Она је на  међи Запада и Истока, па лавира тамо и овамо. Зато се многи отимају о њу, и полажу много на то хоће ли она бити тамо или овамо. Зато је вечно живо интересовање за њу на свим странама. Али то још не значи да се та држава  искрено уважава, нарочито морално. Рачуна се само са њеним војним  потенцијалом, који може и да омане, и њеним геополитичким положајем. То јесте особина Југославије као такве, коју њени делови не би имали. Али је то уједно и извор њених тешкоћа и њених евентуалних несрећа.

Да је Југославија остала чврсто уз комунистички блок, тј. да није одатле  истерана, њен углед би био далеко мањи код слободног света. Овако је смањен код поменутог блока. И као што рекох малопре, он се мења, подлежи  флуктуацијама, једнако као и углед Прве Југославије. У суштини тај углед није иманентан Југославији као таквој. И она може бити без угледа, као што и њени делови могу имати још већи углед (пример Србије у другој деценији овог века).

Колико је тачно наше тврђење да је углед једне државе условљен њеном  моментаном структуром и да подлеже флуктуацији имамо накнадно доказ у једној вести из Њујорка од 29. септембра 1958, неколико дана пошто је овај напис био завршен. Тога дана су били познати резултати гласања у Француској о пријему пројекта Устава ђенерала де Гола, и из круга  Уједињених нација се јавља да је “престиж Француске знатно порастао”. А он је неколико месеци пред тим био пао на скоро најнижу тачку која се може  замислити код једне велике силе. Одједанпут, углед Француске расте до неслућених граница. А то је била иста земља и пре и после овог дана.

Ако се сматра да се углед Југославије одржава у томе, што је мало ко напада, и што се њеним претставницима указује нарочита част, онда и то треба подврћи ревизији. Никад се нису претставници једне државе излагали таквој дискриминацији и таквом бојкоту као што је случај са југословенским  претставницима у Кини и Арбанији, и њиховим разним делегацијама.

О томе смо сви читали многе извештаје, чак многу жалбу у југословенским новинама. Шаље нпр. Југославија своје делегације у Кину а овде их уопште не дочекују, и делегације се морају враћати назад. Арбанаси тиранишу званично претставништво Југославије како раније не би смела ни једна велика сила да поступа са претставништвом саме Арбаније (најмање и најнеугледније државе Европе). Да наведемо само шта о томе пише “Политика” од 25. октобра 1958:

“Претставнику Државног секретаријата постављено је затим питање у вези с малтретирањем особља југословенског посланства у Тирани. Новинари су се интересовали да ли ће југословенска влада у вези с тим предузети мере код албанске владе. “Поступци албанских власти према особљу југословенског посланства у Тирани и члановима њихових породица у супротности су — истакао је претставник Државног секретаријата — с нормама опхођења које важе свуда у свету. Они онемогућавају нормалан рад нашем претставништву и нормалан живот његовог особља. Не бих желео, рекао је претставник ДСИП Драго Кунц на крају, да прејудицирам мере које ће наша влада предузети у вези с тим”.”

А претседник државе Броз није смео да се појави у Америци, јер њега и краља Сауди Арабије није хтео да прими претседник општине Њу Јорк. Само њих између стотина високих гостију Америке, и само њих откад је тај обичај уведен у САД.* (* У јесен 1958. читам да је цео општински одбор Њу Јорка дочекао кнеза од Монака, и том приликом прогласио њега и принцезу (ранију филмску глумицу) почасним грађанима. Колика разлика у ставу према њима, владарима једне патуљасте државе, и према Јосипу Брозу, чија држава ужива тобоже већи углед него ма која држава њеног обима!).  Јавно мишљење Сједињених држава је то одобрило, оно га је чак изазвало. Многи веома угледни народни претставници су рекли да ће изостати са седнице Конгреса ако би он говорио; један је чак рекао да ће дати оставку на свој мандат у том случају. И Броз је морао да “откаже пут”. Један шамар какве ретко памти историја међународних односа. Лицу са много угледа и претставнику државе са неспорним угледом (а он је њена  инкорпорација у буквалном смислу речи) то се не би могло десити.

III.

Читаоци су видели из многих претходних одељака да сам ја овај рукопис био завршио крајем 1958. и после скоро две године узео поново у руке да му дам завршну форму за штампу. За те две године се много шта променило, али  ништа толико као престиж и међународни углед Југославије. Ох, какве  промене! O quae mutatio rerum!

Симптома има много, да их не можемо набројити. Највидљивији је и  најупечатљивији како се сад третира шеф Државе Јосип Броз. Док су се још пре неколико година сви јагмили да га приме или посете, сад нико неће с њим. Само са неким Азијатима и Африканцима је у личном контакту и међусобном посећивању. Бели га се либе и перхоресцирају, једнако Запад као Исток. Нарочито му се никако не испуњава жеља да посети Вашингтон и САД. После бруке од две-три године раније, кад је Броз морао тобоже сам да “откаже” посету САД, покушано је званичним путем припремити посету у јесен 1959. И кад су у Београду мислили да је све готово, излази 9. октобра  комунике полузваничне америчке агенције УПИ из Вашингтана, у коме директно стоји:

“У дипломатским круговима Вашингтона се говорило у петак да је државни секретар Хертер почетком недеље известио југословевског  министра спољних послова Поповића, да је Ајзенхауеров програм сувише преоптерећен да би још могао да допусти посету маршала Тита Сједињеним  државама. Пре четири месеца су се канда претставници оба народа сложили били у томе, да су узајамне државне посете Ајзенхауера и Тита у принципу пожељне. Тито је тек пре недеље у Београду америчком министру пољопривреде Бенсону казао, да би се радовао да посети САД.”

Одбијање је јасно и дефинитивно. Да намера и жеља Брозова да посети САД није била допрла у јавност, то нико не би ни знао за ово одбијање. А овако, као да се чекало да Броз званично изрази жељу да дође, а ови кажу: Не може! Нечувена ствар у историји дипломације.

Крајем исте године креће претседник САД Ајзенхауер на далек пут да обиђе више од туцета држава на разним континентима. О томе сам написао уводни чланак у “Канадском Србобрану” од 7. јануара 1960, под насловом “Ајзенхауер путује....” Почетни његови ставови овако гласе:

“Путује, путује, данима, недељама. Управо лети: са континента на континенат, из државе у државу. Лети и путује по свету. Кренувши из Америке иде у Европу, скаче у Азију, враћа се у Европу, скреће у Африку итд. Иде Ајзенхауер и чини посете: и онима који то нису њему учинили, онима чак које САД нису желеле да виде у својој средини. Иде свуда Ајк, само не у Југославију. Нити се окреће на њу, нити се обазире. Као да не постоји. Долази у непосредну њену близину; своју турнеју  почиње са Римом. Поклања се својим дојучерашњим непријатељима,  поклања се Папи, а о Титу не води рачуна. Као да га нема у близини, као да Југославија не постоји. Он обилази и Грчку, “савезника Југославије”, он гледа на карту: сасвим је близу Југославија. Окреће главу од карте, као да је кугу видео. Посећује Франка, фашисту, против кога се Тито борио. Посећује Бургибу, чија држава не постоји ни четири године. Посећује султана Мароканског, који је био доскора француски заточеник. А за Тита ни хабера нема. А још га је тај Тито пре само три месеца молио да га прими у Вашингтону. Вашингтон обећа и после порече! Јасна је ствар да је та одлука у вези са путом Ајзенхауера. Јер да је примио Броза, морао би му вратити посету....”

Кад није никако могао капијом да уђе у САД, он је покушао на капиџик:  искористио је заседање Главне скупштине Уједињених нација у лето 1960, кад су се у Њу Јорку били окупили сви шефови комунистичких држава, да оде на заседање као претседник југословенске делегације. Али је том приликом доживео бламажу као никад ниједан шеф државе у САД. Обални радници нису хтели да му преносе багаж са униформама и орденима, а Срби  емигранти су га дочекали са таквим демонстрацијама (о чему је мало пред  овим писано) да је испао смешан. Ајзенхауер га је примио у Њу Јорку на пола сата, и то после Црнца Нкрумаха из Гане, државе која тек годину дана постоји. Никакав позив и никакво одобрење за посету других америчких градова није добио. Једнако му је дат миг од Канаде да ни тамо није пожељан!

Нико му није дао важност у Њу Јорку сем неколико егзотичних владара и диктатора. Совјетски и сателитски шефови држава су га избегавали. Кад је путовао за Њу Јорк из Шербура, случајно је путовао истим бродом  арбанашки потпретседник Владе Шеиху. Броз је тражио састанак са њим, а овај рекао да до Њу Јорка нема времена; Броз је онда одговорио да он нема времена после Њу Јорка.

Пролазећи кроз Париз, хтео је да посети ђенерала Де Гола. Овај му је послао у сусрет Пјера Мајара “дипломатског саветника Претседника Републике” да га он прими. (Вест АФП од 14. септембра 1960). једва увреда каква се такође ретко дешава у међународним односима.

Никоме више не импонира, нико га не жели. Човеку падне на памет стих Милете Јакшића о цвету за кога пише:

Пчела га неће, лептир га неће!

А и Броз је био “љубичица бела”, која је престала да пружа мирис! Нико је више неће.

Кад се враћао из Њу Јорка, Броз је хтео да посети Фидела Кастра у Куби;  Вашингтон му је ставио до знања да би се то сматрало као “непријатељски акт према америчкој влади”. И Броз је одустао, није смео да посети ни тог егзотичног комунисту. Мислио је прошетати се после по Италији, па је и то осујећено.

Југославија се више не бира за члана комисије УНО и других међународних гремија, као што је раније био случај.

Шефови комунистичких земаља, један за другим, искоришћују сваку прилику да нападну и увреде Југославију, и то махом приликом државних свечаности и партиских манифестација. Југословенски амбасадори напуштају тада демонстративно скуп. Али тих случајева нема нигде друго у свету; ја бар нисам читао да је ма какав други амбасадор напустио једну свечаност на коју је био позват зато што се његова земља напада. За југословенске имам масу  исечака из новина, чија документација постаје сувишна. “Политика” је чак, у броју од 2. децембра 1958, донела начелан чланак пун жучи под насловом “И на празник — клевете!”, потписан од В. Ђукића. Ту се приказује вређање  Југославије, чак на њен национални празник, као један систем! А тешко се то чини са земљом која ужива ванредан међународни углед!

Не треба заборавити ни прекид дипломатских односа са великом и богатом западном Немачком. У Београду нису веровали да је то уопште могуће и били су констернирани кад се то десило. И сад се боје да признају екзилну владу Алжира, мада њене чланове примају у Београду са свим почастима које се указују правим иностраним државницима. Али не смеју да ту владу формално признају као што су учиниле неке комунистичке земље, јер Француска прети у том случају са прекидом дипломатских односа.

Поред тога, Француска зауставља и претреса југословенске лађе које плове  Средоземљем, наређује им да искрцају сумњив терет итд. Није то био само један случај већ читав низ. О томе пише “Политика’’ од 21. децембра 1960 под насловом “Насиље у Средоземљу” и ово:

“Свега за десет дана, од 9. до 17. овог месеца, француски ратни бродови који крстаре Средоземним морем приредили су три чудна инцидента  југословенским бродовима “Задру”, “Дубрави” и “Србији”. Ратни бродови француске морнарице одредили су и дали себи за право да на отвореном мору зауставе и претресу трговачке лађе под југословенском државном заставом, а “Србију” чак да прате до луке Тангер. Међутим, ово није први такав случај. Слични инциденти догађали су се и пре неколико месеци с нашим бродовима “Хрватска”, “Словенија” и “Ријека”, а на брод “Србију” је 15. маја ове године чак отворена ватра с француских ратних лађа....”

Једној земљи са великим међународним угледом то би се теже могло  догодити.

Приликом прославе Октобарске револуције у Москви 1960, Југословенска  влада није била позвата, што ју је јако озлоједило. (УПИ од 4. новембра 1960). У Конгу је војска “извршила претрес југословенских дипломатских  претставника” (Танјуг од 28. октобра 1960). На протест југословенских власти нису власти Конга ни одговориле, нити му придају важност. (О томе јавља и Рајтер 2. новембра).

Нису ово само наше конзенквенце о губитку међународног угледа Југославије, већ и других истакнутих јавних радника српске емиграције. Тако сам Југословен др Живко Топаловић даје почетком 1959. један запажен чланак под насловом “Титова звезда на заходу”, где међу осталим стоји:

“Данас смо у тој фази развића, кад је Титова звезда потамнела. Углед му је, после тешког пораза у игри са Хрушчовом, пао и међу југословенским комунистима. Показало се да једна мала земља и једна власт на стакленим ногама не може да игра неку водећу светску улогу. Много је мачку говеђа глава — хоће њоме да се задави.”

Војвода Јевђевић је све то кондензовао у веома лепом чланку “Катастрофални резултати Титовог пута у Америку” у “Канадском Србобрану” од 10. новембра 1960, у коме још наводи да, при повратку Броза из Њу Јорка једном италијанском лађом, Италија није смела да му понуди посету земље, мада му је то раније било стављено у изглед.

У шапирографираном листу “Српски Видици” за 1960. стоји на једном месту: “Лондонски лист Тајмс од 1. марта пише о Титовој усамљености. У истом смислу пише и париски Л Монд, док западнонемачки листови Ди Велт и Франкфуртер Рувдшау говоре о Титовом страху од изолације.” Итд. Водећи немачки лист “Франкфуртер Алгемајне Цајтунг” пушта 28. новембра 1960. чланак свога кореспондента Курта Кербера под насловом “Југославија и седам њених суседа”, а са поднасловом “Тито у сенци ветра”. Тај чланак почиње овим речима: “Политички значај Југославије је сведен на њену праву меру. До овог суда човек долази кад посматра ванредне покушаје Београда да се у почетку овогодишњег заседања Пуне скупштине Уједињених нација стави са личношћу Тита у прве редове бине да би ту играо једну од главних улога, а онда скоро резигниран говор југословенског шефа државе после његовог скоро незапаженог ишчезавања са Пуне скупштине...” Мисли на говор који је Јосип Броз држао у Београду насилно окупљеном становништву после свога повратка.

Југославија је признала владу Алжира тек после Споразума у Евијану, али док Француска није била свој суверенитет пренела на државу Алжира.

Пожурила Југославија да буде прва, а Француска сместа тражи да њихово  међусобно претставништво буде сведено од амбасадора на отправника  послова! Ужасан удар југословенској дипломацији (отправник послова може да општи само са начелницима Министарства иностраних дела).

У “Политици” од 23. фебруара 1961. године има вест под насловом:

“Албанска полиција у Тирани претукла службеника посланства ФНРЈ”. У истом листу од 25. фебруара говори се да је “угрожен југословенски живаљ у Албанији”.

2. јуна 1961. доноси “Политика” вест “Танјуга” “Југословенски конзул у  Братислави није позван на дочек премијера Хрушчова”, што претставља  “грубу дискриминацију према југословенском претставнику” (позвани су  били сви остали конзули, чак и западноевропски).

“Политика” од 19. марта 1961. има чланак под насловом “Варијанта познате теме”, где се наводи шиканирање особља југ. посланства у Софији, које такође нема преседана.

У неколико бројева истог листа из марта 1961. налазе се жестоки протести против француских власти чије “акције против наших бродова постају систем”. Итд. Нема краја тим “дискриминацијама” и тим омаловажењима државе тобоже тако великог угледа!

IV.

Ако је био слабији углед прве Југославије, несумњиво је био неупоредиво већи углед Краљевине Србије 1912—1918, док се нисмо ујединили са Хрватима и Словенцима. Тада, заиста, ниједна држава њеног обима није уживала на свету већи углед, него Србија. А данас је претерано рећи да Југославија ужива “већи углед него која било држава њеног обима”. Има држава мањих са више угледа. Доста је споменути Швајцарску (три и по пута мању), Шведску, па и друге нордиске државе.

Кад је реч о међународном угледу данашње Југославије, још једна околност се не сме изгубити из вида. Она је највећи просјак који је икад у свету међу државама постојао. И мале државе, као што су биле Црна Гора и Арбанија, и које су биле принуђене да примају помоћ са стране, нису никад тако бедно тражиле зајмове и помоћи без накнаде као што је то случај са садашњом Југославијом. Она тражи паре одсвакуда; ако игде важи латинска реч pecunia non olet (новац не смрди), то важи за садашње управљаче Југославије. Она тражи паре највише од Америке, али и од других савезника и противника САД. Траже, и добивали су, од Енглеске и од Француске. Траже и од Западне и од Источне Немачке, од побеђених држава у рату (чак и од Аустрије!). Траже од самог Совјетског савеза. Итд. Траже од свакога ко има и ко хоће да да. Тако се никад једна држава није понижавала.

Она, Југославија, то тражи и добија тобоже “без икаквих услова”. Нека верује у то ко хоће. Али сами зајмодавци не мисле тако. Јер Совјетски савез нпр. тврди да се Југославија продала Америци, а ова опет не даје ништа кад се Југославија приближи Совјетима. Политика, и текако, ту игра своју улогу.

Силе се праве да то не примећују и да тиме не понизују просјака. Али се просјаци нигде не цене, па ни овде.

Србија, мала, није никад добивала од некога новчану помоћ у виду дара, а зајмове је плаћала веома уредно. Јер се ту пазило јако на шта се шта троши; пазило се јер је то била земља једног соја и једног менталитета.

V.

Има још један разлог, мора се признати, зашто “Југославија” понегде у  иностранству ужива добар глас: У свим међународним утакмицама, било да се ради о шаху, шпорту или нечему друго, чланови њених екипа постижу заметне успехе. Тако да шпортисти света са решпектом говоре о Југославији,  шахисти исто тако, итд.

Мене је ствар интересовала посебно, па сам гледао ко су добитници награда. У 80% случајева, да грубо ту цифру употребим, добитници су Срби.

У највећем делу шпортских дисциплина, а у шаху нарочито.

Сав тај углед, дакле, који припада данас Југославији и којим се она поноси и кога искоришћује морално, Срби стварају. Бар највећим делом Срби. Сав тај углед скоро припао би и малој Србији, и знало би се коме има да се захвали.  Овако, ниједна екипа не сме да се означи као српска, и ниједан појединац као Србин.  Као Хрвати да, бар понекад, као Македонци скоро увек, као Срби  никад. Тако се нпр. “Танец” означава као македонска организација, али за  београдско “Коло” које је гостовало и у варошици при којој ја живим  (Бадену, неколико минута удаљеном од мог места) нигде није било означено  ни да је београдски а камо ли српски клуб. Све је било “југословенско”.

 ***