НИМБУСОВ ПОДРУМ

  Можете ли ви коначно да разумете једну ствар: У СТАЊУ ОКУПАЦИЈЕ НЕМА ДЕМОКРАТИЈЕ, НЕМА СЛОБОДНИХ ИЗБОРА И НЕМА ПАТРИОТСКИХ СТРАНАКА КОЈЕ ИЗЛАЗЕ НА ИЗБОРЕ! Сви изнесу своје програме, кампања, гласачки листићи и онда амбасадор Хил састави владу, која ради како јој се нареди, а Скупштина је и даље штала. Нема избора под вешалима. Исход је унапред познат. Окупациј у нико није решио "оловком", тј. гласањем. Не би помогле ни "мирне демонстрације". Боли некога што ти шеташ улицама града. И ту бисмо још питали -  помоћу које чаролије је могуће покренути Београџане да се жртвују ходањем за неке тако идеје "патриотизам", "српство", "Не дамо Косово", "Хоћемо владу националног спаса!" и сл.? Најдаље што су Београџани добацили је парола "Београд је свет!", која је иначе толико глупа да не значи ништа. А Београд је 1/3 Србије. Дакле, решење би требало тражити негде где се подразумева "Триста храбрих". М

  Опет су  васколики лефтарди и антифе, вечни стражари на бранику, баштиници традиција НОР, нетремице будни чувари братства-јединства и зенице ока, лучоноше новог човека, настављачи традиције брисања личког блата са чизама о постељину Београђана, портири пламена револуције, хероји осме офанзиве и ослобођења кућа од власника кућа, спречаватељи ревизије историје и откопавања гробница, неговатељи култа Капиног и Крцуновог мародерства, тамничари Србије,сви лепи млади и храбри, оцрвенели Београд "прославом" своје окупације престоног града коју зову "ослобођењем". Ево, хвале се, седамдесет девети пут! Ко вас је звао да ослобађате Србију, па да се и данас тако курчите, док гледамо мучену нашу Србију коју својим замусаним црвеним марамама у црно завили? Ко беху ослободиоци Ђедиња иза совјетских тенкова, јадна вам мајка фабијанска? Пропалице, убице, усташе и домобрани, белосветски пробисвети, неписмени кркани. Какав им је вођа био, још су добри. Што се једном не изјасните, с

  President Tito attending a session of the General Assembly of the United Nations, in New York City - 1960. "Углед" Јосипа Броза Тита и, преко њега, социјалистичке Југославије је једна од кључних и непрепорних догми које владају и данас нашим друштвом. Дакако, држава која је од свог оснутка до срамне пропасти била у стању социјале потребе, у стању молбе за помоћи, не може бити високопоштована. Вечити дужник није у прилици да води "независну" политику, већ је "релативно независтан" - слободан колико му сениор дозволи у складу са својим геополитичким интересима. И то је јасно, али не допире до народне свести. Удобније је живети у митоманији некакве некадашње светске уважености и  Тита као државника светског ранга, непрејебивог политичког играча и неодољивог подвалџије. Да у многоме није  било тако, подсећамо се из живих примера које наводи Лазо М. Костић у трећем тому свог дела "Србија или Југославија" .  Књига је писана почетком шездесетих година