ПОМИРЕЊЕ - НАЈГОРА СРПСКА ЗАБЛУДА

Честерег, време садашње: Поп освештава камен, партизански споменик, и петокраку

Све чешће се сукобљавају идеје о националном помирењу. Постоје две "школе помирења". Једна јака струја се залаже да се идеолошки и морални сукоби у Срба превазиђу тако да се ништа не промени. Њени експоненти су претежно из милошевићевско-удбашког асортимана и СПЦ, уз понеког слободног националног интелектуалца неидентификоване позадине. Понекад се може наћи и у неспретним или непромишљеним изјавама левичарских политичара*.

Пасија помирења по Девићу

Као шлагворт можемо предочити неколико идеја Немање Девића**, протежираног историчара нове генерације, изнетим у чланку "О националном помирењу"
-
Дан помирења требало би да у једној озбиљној држави, која разматра стратешке правце свог деловања и усмерена је према будућности, сабере све Немањине и Савине духовне синове, да извида и ране које су настале у 19. и 20. веку; у том случају требало би институционално радити на тражењу заједничких наратива и превазилажењу подела на обреновићевце/карађорђевићевце, републиканце/монархисте, партизане/четнике – и читав низ других подкатегорија, које је помало у шали, а мало и у збиљи, Душан Ковачевић избројао двадесет.

У осврту на Други светски рат, опомињуће су и речи једног од истинских отаца нације Жарка Видовића: “Неважна је, нашем непријатељу, наша подела на четнике и партизане. Тако се делимо ми ! А за „њега “ сви смо ми „логораши“, логорашка нација! То ће нам, својом одлуком о Србима (1944. и 1989-1999), показати и наши ратни савезници : да смо за њих народ чију историју обележава логор (а не „устанци“ и „победнички ратови“). Зато о историји Срба треба – поред четничког, устаничког, партизанског или ратничког и побуњеничког, у сваком случају митоманског искуства и суда – треба саслушати и проучити искуство логорашко, да бисмо то искуство уградили у нашу веру, душу и виталност заједнице!“
-
Српско национално помирење Девић гради на темељима Немањине и Савине духовности и српске логорашке историје и на два носећа стуба/премисе:

1. Рат је завршен 1945. У првом кораку треба заузети јасну стратегију са одабиром датума и личности са којим се идентификујемо из период 1941-1945. Нема више говора о 7. јулу као идеолошком празнику, већ треба трагати за другим интегративним датумима... Двадесети октобар треба да остане датум у спомен на партизански и црвеноармејски подвиг везан за ослобађање Београда. И 9. мај, по угледу на “бесмртни пук“ у Москви, као датум који ће објединити следбенике оба покрета и заједничкој шетњи улицама престонице.

2.Скинути хипотеку комунизма са српских партизана. Треба узети у обзир да је број чланова КПЈ у Србији 1941. износио око 2.200 , партизана 1941 до 15.000.

Полазећи у партизане 1941, ти касније митологизовани “првоборци“ ношени ратном стихијом сигурно нису били уверења да треба стварати црногорску и македонску нацију, да Косово треба присајединити Албанији, да треба заборавити геноцид над Србима у Хрватској. Још важније, треба деконструисати и мит о петокраци као идеолошком симболу погинулих на Сремском фронту, борбама у Босни и Славонији, који су се у партизанској војсци нашли невољно након присилне мобилизације у јесен 1944. године. Конкретно, нова научна истраживања показују да је у односу на укупан број изгинулих партизана, 81,51% живот изгубио 1944-1945.
-
На трагу Девићевог измиритељског наратива је рецимо и о. Гојко Перовић:
-
За мене је
 рат између четника и партизана одавно завршен, и не видим никакву корист за друштво ни за будуће генерације да се по том основу и данас сврставамо и дијелимо, али треба знати да хришћанска Црква никада и нигдје није правила разлику међу покојницима, када су у питању црквени обреди, нити је свјесно чинила нешто што би било против закона модерне, демократске и секуларне државе.
-

Све чешће се помиње и идеја о аболицији партизана од, како се тврди, искључиво комунистичких злочина, уз истицање изворног партизанског патриотизма и везаност за Косовски мит. У ту сврху потеже се и патетична прича о Николетини Бурсаћу и његовом доласку на Косово равно, како се дивио, чезнуо и особито припремао за тај час кад крочи ногом на свето тло...

Пасија помирења по аутошовинистима

Друга, ортодоксно титоистичка фаланга, на помирење гледа шире. Они одбијају било какав компромис са наслеђем и наследницима "српског фашизма", колаборантима и народним издајницима. Сви други народи су жртве великосрпске агресије и клеро-фашизма, Срби су злочинци. Свако међусрпско помирење за њих је недопустиво "насиље"; у "помирењу" Срба са отворено непријатељским народима  насиље је не само легитимно већ неопходно. Да би дошло до помирења и мира на Балкану Срби имају бити денацификовани кроз диктатуру, исцељени кроз бол, катарзу и колективно признање. Сваки помен комунистичких злочина третирају као фашистичку "ревизију историје"; сваки помен Јасеновца као правдање "геноцида" у Сребреници.

Та тзв. "друга Србија", односно аутошовинистичка Србија која себе препознаје као антифаштичку Србију, ни у примисли не може да прихвати национално помирење. Гаде се помирења. Не, нема помирења док "Србија не падне на колена" пред целим светом. Довољно је прелистати чланке "Пешчаника" (мада је палета робустних антисрпских гласила врло широка) и упознати се подробно са становиштима дубоко шовинистичке догме вајних "антифашиста".
-
- Позивање на национално помирење је увијек концепт побједе десничарског национализма или фашизма над идејом плуралности, различитости, демократије. Та идеја полази од тога да морамо да насилно укинемо разлике међу нама, да не можемо да живимо са њима. Демократија подразумијева различитости и различита мишљења". - Историчар Миливој Бешлин.

- Јер тековина НОР-а је победа над окупатором и његовим сарадницима, а не банална мантра „купус и печење, слатко помирење“. Четници су после рата добили амнестију и то је највише чему су се могли надати. Све друго би било и јесте насиље над историјом. Прослављање или историјски пијетет у духу „националног помирења“ подједнако и према Равној Гори, и према Недићевом „националном спасу“, и према Сутјесци у сваком аспекту би био показатељ потпуног одсуства било каквих вредности и оријентације, што је заправо немогуће. Зато је и сахаринска синтагма „национално помирење“ само еуфемизам за феномен који може адекватно да именује једино медицина, али који ниједна стварност не може верно да рефлектује. Отуда у Србији нема нити може да буде јавне комеморације партизанске борбе. Када би је било – деловала би гротескно. - Срђан Милошевић, историчар и правник.

 - Идеја органског јединства народа је предполитичка и не води у демократију него у фашизам.” Поделе је немогуће укинути, јер су оне нормално стање људског друштва, из простог разлога што су људи различити. А поготово није могуће укинути поделу на четнике и партизане, јер њих раздваја цивилизацијски понор неизмерне дубине. Помирење четника и партизана је немогућа мисија, јер нема помирења између злочина и херојских дела, између робовања окупатору и слободарског духа, између зла и добра. (sic!) Злочинци ће заувек остати злочинци, а борци против фашизма – хероји. - Андреј Николаидис, новинар и књижевник.
-

Мућак помирења 

Прва идеја Немање Девића о национално коректном "одабиру датума и личности", те манифестација унутрашњег помирења и јединства, бесмислена је сама по себи. То је јалови егзибиционизам, духовни атавизам Штафете младости и омладинских радних акција. Штафете и радне акције нису могле сачувати "братство-јединство" пошто никада није ни постојало. Не можете помирити Србе и комунисте, пошто је у идеји југо-комуниста уграђено анти-српство. Како рече један мали човјек из народа (да не цитирамо само важне личности главног тока): "Шта ће ми Србија ако није комунистичка?".

Питање "Дана устанка" је промашено. Борбе против окупатора никада нису престале. Драгољуб Михаиловић је под борбом изашао на Равну гору. Или, три дана након од Немаца проглашене капитулације Југославије, двадесетак дана пре него што је Михаиловић стигао на Равну гору, један четнички одред напао је припаднике 60. немачке дивизије у селу Доњи Добрић код Лознице. Одмазда за ово била је спаљивање села. Свакако да би овај догађај из априла био неупоредиво исправнији да се одабере за Дан народног устанка од напада пијаног Жикице Јовановића и његове групе на српске жандаре. Поента је да никакав Дан устанка не треба славити будући да Краљевина Југославија и њена војска нису капитулирали, те се никакав ратни прекид није ни догодио. Ако смо патриоте зашто би признавали да нам је држава капитулирала ако није капитулирала?

Међутим, да "Двадесети октобар треба остати датум у спомен на партизански и црвеноармејски подвиг везан за ослобађање Београда", став је недопустив за једног историчара. Та једна реченица открива Девићеву индиферентност према судбини српског народа. Двадесети октобар означава почетак серије масовних злочина, терора, фактичке нове окупације Србије и њеног општег суноврата.

Мора се имати на уму да је партизанска војска која је напала Србију с јесени 1944. била крцата фашистима - усташама, домобранима, легионарима, ханџарлијама, балистима... У операцијама око Београда учествовало је и четири дивизије бугарске војске која је управо променила ратну страну. И све њих ћемо ђутуре прогласити за хероје ослобађања Београда, преко њих ћемо и њихове народе превести на страну антифашиста?

Успут, ако смо баш до победника и поражених, могли би се запитати: Ако су комунисти победници WW2 у Југославији, а њихова држава се у ратовима деведесетих распала, њихова војска је пропала, јесу ли дакле комунисти поражени? Јесу. Ако су поражени треба да ћуте и "буду задовољни аболицијом". Њихови генерали треба да буду ражаловани. Не би смело да се деси да се комунисти опет за нешто питају.

Не, у Србији они се понашају као победници. Охоли и важни. Они нам тумаче историју и светске теме. Они нам одређују услове помирења и уче нас како се слуша страни господар.

Комунисти vs. партизани

Врло је подмукла и опасна мантра о "завршеном рату". Можемо ли сматрати да, пошто је рат завршен, геноцид у НДХ треба препустити стихији заборава? Треба ли заборавити и све друге злочине над српским народом? Треба ли, са друге стране, "памтити" све измишљене српске злочине јер их је написао победник, са или без наводника? Штетно пописивање жртава и џелата? Штетно би за народ било снимање истинитих историјских филмова? То, као у Орвеловој "1984". Ко је победио тај је херој са мањим злочинима у багажу, ко је изгубио тај је злочинац без части?

Друга мантра је још подмуклија и опаснија - да су злочини само комунистичкихеројство је партизанско и комунистичко.

Да је у питању подметање мућка није неки проблем доказати. (НПР: Мућак-јаје или како „са српских партизана скинути жиг комуниста“).

Ми смо приказали какво је стање у Хрватској било последњих месеци рата и непосредно након ослобођења, на основу доступних докумената ОЗНА. У више докумената се констатује да је "град до темеља опљачкан, а пљачка извршена над свим становницима без разлике дали су родољуби или народни непријатељи". Још се каже да су "у пљачкама учествовали (и) руководиоци". Такве похаре и урбициде (о рурбицидима да не говоримо) је могла чинити само руља. Официри и полит-комесари нису хтели или нису смели да спрече руљу у најезди. Што су у тим пљачкама комунисти страдали једни од других, њихово је оличење.

Даље, из извештаја ОЗНА сазнајемо о оружаним сукобима унутар појединих јединица, о честим дезертирањима у "шпиљаре" у последњим месецима рата, о сукобима између јединица, о сукобима појединих служби.

Коначно, сами комунисти, релативно малобројни, нису могли извршити толико много злочина тако масовних размера на великом простору. У том целокупном злочину учинак партизана "непартијаца" је грандиозан и кључан. Наравно, комунисти су били генератор, замајац, наредбодавац, најагилнији учесник, финансијер свих злочина које су починиле партизанске јединице. Масовни извршилац злочина за време рата и после рата и живи штит испред комуниста били онај део партизана и народа који можемо познати по томе што их је нова држава после свега наградила богатим пленом и привилегованим положајем у друштву за њих и њихове потомке.

Тако долазимо до две најболније теме "братоубилачког рата" - Јасеновца и Сремског фронта.

Клешта геноцида, западни крак

Четници су штитили народ, партизани су се борили против четника. Народ пострадао у логорима НДХ је највећим делом са подручја на којима је партизански покрет. СУБНОР-овци се сами хвале у својој мемоарској и "историјској" литератури да су 1943. године држали слободну територију у Славонији на 5 км од Јасеновца. Практично, граничили су се са логорским комплексом. Прве комшије. Ако су се мало и занели у приповедању и цртању мапа, није спорно да су у једном моменту исте године ослободили Пакрац, који се налази 23км ваздушне линије од Јасеновца. Логор међутим током целога рата нису ни покушали да дирну. Тако је Јасеновац био логор најдаљи од немачке границе који је најдуже био у функцији.

Можете често чути потомке бораца са тих простора који се хвале тиме што им је "једна половина фамилије била у Јасеновцу, а друга у партизанима". Они су такође "ослободили Београд", итд. Логично би било да су се партизани удружили са четницима да спасавају сународнике од усташке каме. Али, нису! Четници, да су покушали да нападну Јасеновац морали би се сукобити не само са усташама и Немцима, већ и са партизанима. И то не са било којим партизанима, већ са рођацима логораша!

Ти партизани, рођаци логораша, који су ишли на Јасеновац преко Дрине, Копаоника, Шумадије, Мачве, Војводине, и ту су уморни стали, немо су посматрали док су комунисти сравњивали стратишта, бетонирали јаме и уништавали доказе и трагове злочине хрватског и муслиманског геноцида над Србима (што не споре ни спољни српски непријатељи)***.  И заиста, комунисти су 1948. укинули Државну комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Скоро да нико није ни покушао да пронађе своје најрођеније, брата, сестру, сина, кћерку... децу коју је Дијана Будисављевић удомила код Хрвата, док је "Дијанин дневник" волшебно нестао?! Због те несхватљиве пасивности Хрвати су данас у прилици да негирају геноцид који су починили.

Клешта геноцида, источни крак

Немања Девић наводи поразан податак да је у односу на укупан број изгинулих партизана, 81,51% живот изгубио 1944-1945. За своје село Кусадак наводи да је од 108 палих бораца само њих осморица погинуло пре октобра 1944. Страдало је, за последњих шест месеци "ратовања", око 30% дечака и младића узраста 16-25 година, генерација које су комунисти насилно мобилисали и као старовековно робље слали у смрт са "седам до десет дана обуке"! Да су тако били у прилици да раде сво време рата, нико жив не би остао.

Када се свему додају недовршене приче о "пасјим логорима" , о томе како су хрватски легионари под командом Марка Месића "ослобађали" Поморавље, о истрази "народних непријатеља" у Војводини...добија се целовита слика продуженог погрома. 

У 600 партизанских филмова снимљених у ФНРЈ/СФРЈ, који су се показали као најбољи пропагатори и чувари измишљене историје НОБ, Јасеноваца и Сремски фронт су игнорисани. Цео филмски хипер-митологизовани наратив о НОБ сведен је на 18% српског страдања.

Симболично, тачка спајања два српска највећа страдања је место Јасеновац. У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године, прве су ушле стрељачке чете 21. српске дивизије. Јасеновац су ослободили српски дечаци који су од комунистичког руководства послати у ватру из истог наума као и јасеновачки мученици.

Код доказивања геноцида, кључна је намера, коју је најтеже доказати. Хрватска намера је неупитна. Ми међутим видимо да до злочина таквих размера није могло доћи без усташко-партизанске синергије.

Отуда нема места раздвајању комуниста и партизана у злочину.

О партизанима свих боја

Уврежени стереотип су "партизани" као јединствена, компактна, дисциплинована, храбра, патриотска, полетна војска. Истина је управо супротна.

Деструкција је уграђена у комунистички пројекат "Југославија". Сви главни носећи стубови тог пројекта (КПЈ, УДБА, ЈНА, СУБНОР) су се распали пре саме државе Југославије.

СУБНОР је био јединствена удруга „ветерана“ која се наметала као политички фактор, која би у свакој чорби да буде мирођија са становишта „чувара револуције“. Како су је сачували, видели смо.

На Шестом конгресу СУБНОР-а, одржаном 1969. године у Охриду донет је нови Статут организације, који је конфедерализовао СУБНОР. Тада је СУБНОР имао 1.348.056 чланова, а већ у време одржавања Седмог конгреса, 1974. године 957.805 чланова. Како се види, „борцима“ је било јасно да су извршили задатак и да могу да иду.

Партизани су показали шта је вештина распадања. Има више борачких удруга него бивших република и покрајина. Ко ће их све побројати. СУБНОР овај и онај и онај; у МНЕ СУБНОР-бјелаши и СУБНОР- црвенаши; СБНОАМ,  САБНОР БиХ,  ЗЗБ, САБА РХ, СУБНОР Србије, Друштво за истину о НОБ у Југославији…

Питање је као се измирити са партизанским фракцијама међу којима постоје дијаметралне идеолошке па и идентитетске разлике. СУБНОР Србије је НВО при СПС, док је "Друштво за истину" више политичко крило "Жена у црном". Док СУБНОР држи монопол "јединих правих српских патриота", "Друштво за истину" спада у поштене аутошовинисте. Има примера да се стари партизан није изјашњавао као Србин, већ Босанац.

Могу се јасно разлучити бар пет посебних групација унутар те паравојске.

Идејни творац "српског света" пре него што је добио поздрав тетке из Канаде 

Фанатизовани партизани су у главном изгинули. Што није изгинуло побијено је с леђа или "решено" после рата (Голи оток и сл.). Њихови потомци су махом остали верници аутошовинизма. Типичан случај је Наташе Кандић. Немају ни илузија да нису окупатори и хоће тако да остане:
-
„Нисмо имали милости, били смо окрутни јер смо чистили смеће… То је тада било као да сам Бог. Није било прописа, а могли сте да судите и да одлучујете… Шта ја сада да се мирим са неким коме сам брата убио… Србија је већином била за четнике, не за партизане, то вам ја кажем. Србија је била везана за краља, династију, цркву, која је у души народа и интелектуалце какав је био Слободан Јовановић”- Јово Капичић.
-
Друго су модерни настављачи титоизма, попут Мариа Калика који су једнако супротстављени и првој и другој Србији и који бране дрвене шпорете као што је титоистички "смисао и значај левичарског патриотизма", или, поменућемо, трибуна Милана Миленковића који је у стању хроничног обрачуна са колаборацијом****.

Трећи су поменути фашисти из других народа. Они су радили што су и пре радили, само су променили знак на капи. 

Четврти су партизани који су остали верни Титу, шта год овај радио са Србима, па и њиховим рођацима, и нису остали верни ни једној идеологији. Та подврста, у свом "Перикловом" добу позната у народу као "јагњеће бригаде", је створила мреже ратних другова и земљака. Њихови потомци и данас владају Србијом и држе сав државни капитал у својим рукама. Какву они потребу имају да се мире са Србима? Отуда, није чудо што је по преузимању власти 2012. Вучићев режим одмах обуставио рад "Комисије за утврђивање комунистичких злочина после 12. септембра 1944." (која је и онако радила са ограниченим мандатом и уз снажне отпоре), и сада се једва половични налази комисије рачунају као коначни.

Пета група су насилно мобилисани младићи у намери "пуштања крви Србији". Та ондашња пострадала омладина и њихови потомци нису ни у каквом конфликту са четницима, сем у случајевима појединаца који су контаминирани партизанштином. Са том групом присилно регрутованих Срба са намером да их се што мање врати кући, помирење није потребно јер се нисмо ни свађали.

Господари пуштени на просту ногу

Бранко Ћопић је био вешт народни приповедач, преводилац опаких идеолошких фраза на његовом народу пријемчиву причу и комунистички адверсајтинг трегер.

Није Ћопић никакав патриота, ни случајно. Он никада није ни крио да је га срце вуче Бечу а да је "антипротиван" Србијанцима. Ругао се на "бре". Српска држава је "суви бунар". Такав је његов навијачки став у погледу Првог светског рата. Иако је вешт са простонародним речима, истина му се ипак ту и тамо нехотице омицала. Док се трудио да објасни зашто "србијанска власт" од 1918. не ваља, дао је дефиницију крајишке државотворности:
-
Нико то тамо „код нас“, пише Ћопић, није називао ослобођењем, јер појмови „слобода“ и „ослобођење“ нису били ни познати међу сељаштвом под Грмечом. Нико није ни осећао потребу за ослобађањем. Чак ако би неко и са робије дошао, казали би „пуштен је на просту ногу“.
-
Питање је како су ти "пуштени на просту ногу", који су уверени да "никад ти свој није добар господар", без трунке урођене државотворности, који ни себи нису никад били господари, само двадесет година касније отеше власт да они "својима" буду ваљани господари? Тим господарским послом и Ћопић се преселио у Београд, у коме никада није био срећан.

Тај и такав Ћопић, са својим нашминканим и окићеним крајишким митраљесцима "голубијег срца" одличних за чишћење градова од непоћудних цивила, деце, баба и деда*****, подваљује нам се као идеални највећи заједнички садржалац патриотизма.

Због тога скрећемо пажњу на случај.

Његов надалеко чувени јунак Николетина Бурсаћ је преобучени муслимански јунак Будалина Тале из истог краја. Ништа оригинално. Преко њега је Ћопић слао шифроване поруке својим земљацима, да знају како им се понашати. "Нема Бога"! Тачка. Нема Бога. Идемо даље. Тако, гонећи фашисте идући све даље и даље од Јасеновца и главног града НДХ Загреба, стигоше Крајишници до Косова. Ту је нешто Николетина био узбуђен, помињан је Косовски бој и тако. Нигде Бурсаћ није видео манастир, нигде фреску. Свако види оно што хоће. Николетина је слеп за духовно, за узвишеност и оно што јесте национална вертикала. Не стаје то у његове две димензије. Затим среће "заробљене четнике који се боре раме уз раме са 'Турцима` " тј балистима, које неће да види очима. Ту Ћопић већ лаже. Балисти су се борили раме уз раме са партизанима, против четника. Шабан Полужа је био командант партизанске бригаде, не четничког корпуса. Дакле, ко је ту, по правди и истини, био банда и Бранковић, како у причи Ћопић "крсти" четнике? Што су се Шиптари отргли, осилили и одбили да иду на Сремски фронт, те је била потребна читава Армија да их некако умири, за то не сносе кривицу четници него комунисти.

Тако стигосмо до краја родољубиве приче сугестивног наслова "Опроштај с Косовом"...

- Ситница! - Шапну у себи командир, па са уздахом размиче раките, с тугом се загледа у сутонско огледало легендарне реке, па дише очи навише, у невеселу сумаглицу поврх Косова поља и гласно завапи:

- Обилићу, нема више Турака, сад су дошли други и друкчији! Окрећи коња, идемо на нова бојишта!

Тако партизани дакле по Ћопићу победише четнике на Косову равном, окренуше леђа пустолини и ракити и кренуше ка западу, у Војводину, где има швапских кућа. Одатле ће нам се јавити реинкарнирани Николетина у лику каријерног комунисте из вечерње школе Пепе Бандића******

И то је тај обједињујући и узвишени патриотски наратив који нам нуде најугледнији национални интелектуалци у својим мотивационим говорима?

Ако нам је то патриотизам, онда немамо ништа.

Чувари угашене ватре

Након првобитног револуционарног терора који се некако смирио половином педесетих, и уклањањем последњих фанатика брзих на обарачу попут Крцуна и Леке, југо-ентропија се одвијала суптилнијим методама. У Хрватској и Словенији је комунистичко урушавање водило ка "националној еманципацији" што је кулминирало усвајањем Устава 1974 који је запечатио судбину СФРЈ. У Србији је је национална свест и даље упорно пресована. Нико не спори да је поменутим Уставом "ужа" Србија дискриминисана и доведена у понижавајући положај, што у уосталом је и немогуће спорити, али слабо који овдашњи савремени мислилац не препознаје у томе кључно дело за уништење целине српства. Отуда не разумеју или неће да разумеју да српска идеолошка (лојална) елита тога времена није, нити је могла бити икакав добар фактор српског помирења.

Један од фронтмена нове националне мисли у нас, Мило Ломпар, је до пола тачан. Он добро перципира Никезића и Перовића као настављаче гушења српства, али негира да су вестернизовани комунисти XXI века нео-титоисти. Са друге стране потпуно неодговорно, покушава да аболира, бар делимично, Милошевићеву еру. Милошевић је свим својим снагама бранио титоизам, безобзирно злоупотребљавајући реалну животну угроженост Срба у ту сврху, те је срамно је ту злоупотребу тумачити као стварну "националну борбу".  Радећи потпуно супротно од Фрање Туђмана, Милошевић је подилазио емотивном национализму дијаспоре, прописно је опљачкао и за увек је одбио од матице. Коначно, управо је под паском његовом и ондашње УДБА/ДБ однегована читава данашња политичка и културна елита за коју у једној речи можемо констатовати да је аутошовинистичка:
-
Подсетићу да је Марко Никезић, који је био председник српске Комунистичке партије кад је Латинка Перовић била њен секретар 1972. године, рекао да је једино питање све четири године његовог управљања била борба са српским национализмом, једноставно речено, цитирам га, реч је о томе ко ће кога. То је драматично наслеђе српских комуниста. Деведесетих година њихова историјска одговорност је испливала, видело се да је тај период од 1945. до 1990. године потпуни банкрот српске националне и државне идеје, да је српски народ враћен практично у предбалканско стање. То је питање личне и идеолошке одговорности, она иде врло дубоко. Са друге стране, имате важан удео спољних чинилаца. Да бисте контролисали српске националне интересе и права морате управљати влашћу у Београду.

Кад је реч о новијем времену, мислим да је кључно, барем за мене лично, пошто сам ја био против Милошевићевог режима — он је за мене био и остао један ауторитарни режим — што је понашање после 5. октобра умногоме рехабилитовало много од онога на шта је тај режим упућивао. Показало се да представници тзв. грађанске Србије не желе да промене тоталитарни начин управљања друштвом, већ желе да они буду ти који га спроводе. Они једноставно не желе да чују оно што им о националним правима и интересима Срба и Србије говоре људи који мисле такође демократски и либерално, али у погледу националних својстава друкчије од њих. Они то неће да чују јер имају једноставну мантру да је свака национална оријентација национализам. А то емпиријски није тачно: имате националне либерале, националне демократе и то свуда. После 5. октобра нису показали вољу да уваже реалне чињенице, него су инсистирали на апсолутној кривици Србије и српског народа за распад Југославије.
-
Зрелију и тачнију слику даје историчар од интегритета Милутин Велисављевић (отуда потиснут из јавних токова).
-
Парола "Братоубилачки рат" је реафирмисана доласком на власт Слободана Милошевића, са истим циљем као и 1941. године, односно да се опозиција пасивизира и пацификује. Познато је да су они наставили са својим злочинима и убијали своје противнике, све време вичући: “Нећемо братоубилачки рат”.

Да би стигли до потпуног сазнања о овом виду комунистичке пропаганде, односно, психолошког рата који они воде против својих непријатеља, потребно је осветлити личности које су учествовале у грађанском рату, а то несумњиво показује да је већина браће била на истој страни у рату, а да су ретки случајеви да су браћа била на различитим странама. И та већина је, такође убедљиво, била на страни Југословенске војске, под вођством ђенерала Михаиловића.

Што се тиче Козаре – пали су јер су паду били склони. Где год су пре рата побеђивали радикали, у западним деловима Краљевине Југославије, Срби нису доживели геноцид. Где год је побеђивала раније Хрватско-српска коалиција, доцније СДС Прибићевића, човека који је много зла Србима у западним крајевима нанео, Срби су тамо неспремно и неспретно дочекали рат. То су области Баније и Кордуна, а пре свих села која су била окренута према Загребу и Карловцу. Сама Козара је била политичка граница Срба, односно оних који су били окренути према Загребу, а са друге стране, Срба из Босне. На жалост, преко Младена Стојановића, комунисти су добили већу подршку Козарчана него национална струја предвођена Радетом Радићем. То је имало трагичне последице.

На Козари се догодио несумњив геноцид који су извршили усташе, Немци, а прикривено и комунисти, над Србима.

Многи Срби и данас очигледно не разумеју природу и ток тог рата, чему посебно доприносе српски званични историчари који и даље упорно бране комунистичку историографију и катастрофалне резултате које је она оставила иза себе. Не постоји друго објашњење, јер је и њима јасно да је у научном апарату то неодрживо, него да су они под паском или контролом оних који су контролисали власт и у време Брозове Југославије.

Такве примере имамо и ових дана у медијима, а у вези наводно затегнутих односа са Хрватском. Ту је додељена улога “научног тумача” тих догађаја, пре свих, Музеју геноцида у Београду и директору те установе, који, са својим историчарима, поново и поново погрешно репрезентује историју Другог светског рата, стално понављајући мантру о “два антифашистичка покрета” и “братоубилачком рату”, опасно фалсификујући историјске догађаје, а посебно на оним територијама где су Хрвати, потпомогнути Немцима, па и комунистима, извршили геноцид над Србима.
-
Зато је врло важно и данас, коначно разбити у парампарчад, ту Троцки-Дедијер флоскулу “братоубилачки рат”.

Помиритељи vs. помиритеља

Како изгледа када се сударе савремени поносити носиоци глава са малоумничким менталним склопом у силованој Скупштини силоване Србије, приказао нам је такође мултижанровски (по личном признању) поносни носилац ремонтоване главе, бивши учитељичин враголан и бивши несхваћени млади књижевник у опсајду из поменуте прве групе аутованих аутошовиниста, Томислав Марковић. Именовани се, признајемо с правом, изругао са страница осведоченог антифашистичког гласила "Алџазире" свађи социјалиста и радикала око тога да ли "Равногорску споменицу 1941." треба преименовати у "Антифашистичку споменицу 1941.", да ли се тиме постиже национално помирење и да ли су оба покрета, равногорски и партизански, били антифашистички или су оба покрета били антифашистички? Све то седамдесет пет година после рата! Посвађали се око помирења. Заиста су се посвађали око помирења

(У даљем богатом текст којекуде Марковић се натруковао свега чега је могао да се сети како би приказао четничку грозоту и партизанску дивоту. Таквих сплачина смо се начитали протеклих деценија, те се нећемо тиме још бавити).
-
Скупштина Србије недавно је покушала да још једном зашије ту живу рану, али је приликом те операције на отвореном срцу Србије поново дошло до неизбежних подела. Немили догађај одиграо се током расправе о амандманима поднетим на Предлог закона о правима бораца, војних инвалида, цивилних инвалида рата и чланова њихових породица. У жижи полемике нашао се амандман млађахног посланика Социјалистичке партије Србије Ђорђа Милићевића, којим је “Равногорска споменица 1941” преименована у “Антифашистичку споменицу 1941”. Владајућа већина је прихватила амандман, пошто су напредњаци у коалицији са социјалистима, али многи напредњаци су то учинили против своје воље.

Мала напомена за читаоце који не прате редовно дешавања на натприродној сцени којом дефилују митска бића као што су виле, вилењаци, демони, чаробњаци, зли духови и четници-антифашисти: у Србији, поред “Партизанске споменице 1941”, постоји и “Равногорска споменица 1941”, пошто су у Скупштини Србије изједначени партизански и антифашистички покрет. Оба покрета су проглашена антифашистичким, званична верзија историје, коју су деца присиљена да уче у школама, гласи да су се и четници и партизани борили против фашизма. Дакле, четници нису били сарадници окупатора и злочинци који су затирали несрбе и борце против фашизма, већ су били храбри борци против окупатора, а борбу су водили тако што су, на пример, клали партизане и присталице Народноослободилачке борбе, не штедећи ни децу у колевци. Звучи потпуно апсурдно, али у САО Апсурдистан апсурд је проглашен за званично државно уређење, па нема места чуђењу.

Милићевићев амандман не укида “Равногорску споменицу 1941”, већ јој само мења име, а носилац те споменице може бити, како лепо пише у Закону, борац који је, “као припадник Равногорског покрета, учествовао у антифашистичкој борби у Другом светском рату, почев од 17. априла 1941. године до 15. маја 1945. године”. На Милићевићев подмукли амандман оштро су реаговали радикали и њихова духовна чеда – напредњаци. Посланик Српске радикалне странке Милорад Мирчић пожалио се како се “поново делимо на четнике и партизане” те како пропуштамо прилику да “извршимо национално помирење”. Што је заиста неправедно према радикалима, јер су они, како Мирчић рече, основали српски четнички покрет, са циљем “да се национално помирење деси у Србији”.

-
"Поново се делимо на четнике и партизане"? А кад смо престали да се делимо? Да су сви ови мироклепци свесни националне историје, знали би да је постојала само једна антифашистичка воска - ЈВуО. Партизанска паравојска је искључиво гледала како да се дочепа власти и плена. И, обавезно, да уклони онај део Срба који нема ћопићевску "просту ногу".  Никакве то везе нема са антифашизмом.

Терминална фаза: српски црквено-партијски унијати


Село Честерег, општина Житиште...

Споменик партизанима код цркве, односно цркву су направили поред споменика. А сад су придодали и споменик др Младену Стојановићу.

Присутан покрајински секретар за туризам, председник општине Житиште, општински одбор СНС и СПС, Субнор и весели поп, неки нови Пепо Бандић, на дужности у мантији, искликну с љубављу "Нећемо ваљда да се делимо"....

И освешта поп петокраку???!!!!

Честерег је старо село, али је насељено послератним колинистима. Дакле, ту нико није погинуо. Мештани су подигли споменик погинулима у старом крају. Али не свима, већ само онима који су се борили против цркве. И то под геслом "нећемо се дјелити". Да су подигли споменик свима, па да су унели имена и оних који су били четници, и да нису истакли идеолошку ознаку, петокраку, могло би се разумети. Овако, да поп освештава споменик онима који су нанели толико зла Србима и СПЦ, а да се нису покајали, може само значити да су партизани заузели СПЦ и да је користе у своје сврхе.

Будимо сигурни да је ово тек почетак. То је нова полит-црквена политика. Масовно ће српски попови освештавати комунистичке споменике по Србији.

Сведоци смо терминалне фазе српског пропадања.

На свим странама вичу "Тита више нема!", "комунизам је прошлост", а титоисти заузели Српску православну цркву!

Попови зачети у "Осмој офанзиви" сада су главни. Није њима јасно ни то зашто морају да пишу ћирилицом, кад је латиница боља. Све чешће се лаћају лепе њихиве латинице. Рокенрол Патријарх Порфирије даје храбри пример.

Порфирије је изданак "простог стопала". Он једноставно не разуме шта му је као Петријарху дужности. Нема државотвоеност у својим генима, ни у домаћем васпитању. Све је код њега само рефлекс у две димензије којима располаже. Баналан је, превише баналан. Свака духовна вредност њега се доима само као пријатно сазвучје добро срочених речи које је у стању чак и да репродукује пред масом уживајући у утиску који оставља на људе. Али он нити залази дубље у значење и смисао онога што преноси као духовну поруку, нити је то његова порука. Ономад нам је бјеседио о "пуноћи љубави" (sic!) док се онако олако одрицао српске Маћедоније. Не дотиче се њега тај крај, није одатле. Окрену коња, остави ракиту и Маћедонију себи за леђима, и крену на запад, ка Риму. у нове састанке пуноће љубави.

Колико је његов/њихов поступак штетан и сраман, одмах су показали Бугари који неће ни да чују да нешто у српској Маћедонији није њихово.

Не постоји "српски свет" саздан на титовштини. То је само лимб пред ништавилом, или још једна превара.

У међувремену стасала је нова генерација партизанских потомака, набреклих од силине и мржње према Србима.

Управо је обележена још једна годишњица "Олује". Не можемо више да се сетимо која је на реду затим српска пропаст коју ћемо оплакати. Кад се помиримо како нам је намењено, неће имати виче ко сузу да пусти.

---------

* "Када Тадић проговори о националном помирењу, а национално свесна интелигенција раздрагано подржи ту његову непромишљену и недомишљену финту, белодано је да ту нешто (ништа) не ваља, и то мање због Тадићевих олако изговорених речи, тог јефтиног политичког трика, колико због раздраганости националне интелигенције: шта год је ова потоња, национална интелигенција то јест, подржала, отишло је у вражју матер (утолико Тадић има добре разлоге да се забрине за себе)." - Иван Миленковић, Пешчаник.

** Лично, немам поверења у патриотско осећање човека који је био сарадник/идеолог ЛДП Чеде Јовановића, и који се фотографисао загрљен са америчким маринцима.

*** Слично су се понашали партизани са југа Србије, где су Бугари починили тешке злочине (нпр. Бојник у односу на број становника овога краја Србије, најмасовнији масакр у Другом светском рату. После Другог светског рата споменик бојничким мученицима постављен је тек 1984. године. Ово је податак који је заиста за неповеровати с обзиром да се ради о једном од највећих злочина у једном месту у окупираној Европи.)

**** Милан Миленковић чврсто стоји на становишту да је легитимно што су "Цикотићи" (скојевци) каменовали на улици владику Иринеја Ћирића "зато што је колаборант", при чему не налази за сходно ни да примети да је Владика спасао из логора 
2.812 деце, 188 одојчади и 184 породиље, 206 словеначке деце. Формирао је болницу за логораше кроз коју је до краја рата је прошао 441 болесника. Из логора избављено и смештено у породице више од 600 старијих лица.

*****  О злочинима над немачким цивилима сведочи и Владимир Дедијер у својој књизи, где наводи писмо Броза упућено Пеку Дапчевићу 16. октобра 1944:Пошаљи ми хитно преко Беле Цркве за Вршац једну од најбољих јаких бригада, евентуално Крајишку. Потребно ми је да очистим Вршац од швапских становника”.

******"...малоумнички ментални склоп омогућује срећнику којем је усађен у главу – да ту главу с поносом носи кроз партијске арене и високо се успне по хијерархијским лествицама, остављајући оне ’доље’ у робовском положају да у беди и патњама обезбеђују његову добробит...."

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА