АНТИ-ТИТО ГРАФИЈА(2)

  ДЕСЕТ ИСТИНА О "СЕДМОЈУЛСКОМ УСТАНКУ" 1941



Напомена: Захваљујем брату Перуну на помоћи и достављеним подацима.
...

Колико је титографија, та лажна историја, лажних етичких вредности и лажне војничке части, опоганила свест српског народа доводећи до готово наше генетске дегенерације, показује чињеница да већина актуелних политичара, јавних делатника, па чак и историчара, сматра да „историју не треба ревидирати“, да је „Дан устанка 7. јули“, да су „комунисти и партизани антифашисти који су се борили против окупатора и домаћих издајника, а четници су квислинзи, фашисти и 'гибаничари' који су се скупа са Немцима борили против непобедивих партизана, револуционара чвршћих од гранита“. И све то упркос историјских чињеница, упркос погибељних последица које смо по заслузи кусали, упркос здраве памети.

Питање је како народ могу водити људи са толиким лудилом у глави?

Иако је заправо све познато, ништа се то већине не тиче. Но, та раширена ментална запарложеност неће нас спречити да у том општем парлогу још једном рекапитулирамо чињенице које би заправо морала знати „у прсте“ деца до завршене мале матуре, са кључним науком до чега нас је довела комунистичка лаж.

Фалсификовање и деформација догађаја трагичне 1941. године  су вероватно збир најконцентрисанијих титографских лажи, које су непрестано и агресивно наметане док нису стекле толико чврсто упориште у јавном дискурсу да их прихватају као „општа места“ и људи који иначе знају истину.

Pro memoria, опомињемо се тешких дана 1941, када су се преплитали херојство и издаја.


АПРИЛ 1941.

1. КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА НИЈЕ КАПИТУЛИРАЛА

Колико год се комунистичком халабуком настојало да се ревидира историја, Краљевина Југославија није капитулирала. То је лажна фраза коју су комунисти радо прихватили од својих првобитних савезника нациста као снажно пропагандно средство.

После слома главних фронтова, како би се добило на времену,  делегација Врховне команде Југословенске војске на челу са генералом Данилом Калафатовићем имала је наређење  само да преговара о примирју, са изричитом забраном да било шта потписује, поготово да потписује капитулацију.

Калафатовић је одбио да потпише капитулацију, али у све тежој ситуацији одређује делегате који уместо њега настављају преговоре (ђенерал Боди). Пошто ова делегација није имала овлашћење да потпише предају, вратила се у Сарајево. У међувремену, 15. априла, Немци су заробили генерала Калафатовића и његове сараднике. Тиме је аутоматски престала важност његовог овлашћења, јер по закону заробљеници не могу никога представљати и не могу бити преговарачи. Последично није могао ни да одређује делегате који ће чинити нешто у њено име. А иза овог незаконитог чина уследио је још један: генерал Радивоје Јанковић, кога је Калафатовић “овластио“ као новог преговарача, такође је био ратни заробљеник. Други “овлашћени“ заступник био је Александар Цинцар Марковић који је 27. марта остао без функције управо зато што је два дана раније потписао пакт са Немцима.

И не помишљајући на капитулацију, краљ Петар Други Карађорђевић је 16. априла 1941. године, у прогласу о нужности привременог напуштања земље, поред осталог саопштио:

“Приморан да пред надмоћнијим непријатељем напустим национално земљиште, Ја не мислим прекидати борбу. Част заставе спасена је, али национална слобода је у опасности.
Ја позивам Мој драги народ да не клоне под ударима судбине и да сачува веру у будућност… Уверен да ће Бог бранити нашу праведну ствар, Ја кличем: Живела Југославија и њена слобода!“

О формално-правном “крају Југославије“ није било говора ни у документима сила Осовине, јер носилац суверености, краљ Петар Други, није био у њиховим рукама, а измакла им је и Југословенска влада.

Овакво фактичко стање прихватиле су све земље ван осовинског блока, а после 22. јуна 1941. године то је учинио и Совјетски Савез.

Положај Краљевине Југославије био је истоветан положају других на сличан начин окупираних земаља – Чехословачке, Пољске, Норвешке... По овом питању ни Међународни суд у Нирнбергу такође није имао дилему.
И коначно, што се тиче „капитулације“ 17. Априла, сами Немци су је правно поништили  распарчавањем Југославије јер то је најстрожије забрањено. И ту нема могућности за неко посебно специјално тумачење.

Михаиловић је поступао по закону, основавши Команду Четничких одреда Југословенске војске. То решење – четничка војна – било је предвиђено за случај слома фронтова. Врховна команда Југословенске војске тада се налазила на савезничкој територији, са једним делом својих јединица.

Друга кључна чињеница која из свега произлази је да Титови партизани не могу полагати никакво право чак ни на „равноправност“ у дизању антифашистичког устанка, већ се могу третирати само као одметнута паравојна милиција.


МАЈ-ЈУНИ 1941.

2. РАТНА ДЕЈСТВА НИСУ ПРЕСТАЈАЛА

Интензитет сукоба након окупације државе су се смањила, али никада нису престајала, те отуда није ни могуће ни потребно одређивати посебан датум избијања народног устанка.
Комунистички  „Дан устанка“ за народ у целини нема никакву вредност и може бити обележен само као црни дан у српској историји.

Југословенски простор се разликовао о других окупираних европских држава. Хитлерова војска је у лето 1941. набрекла до пуцања од силине. Нацистичка машинерија газила је незадрживо бескрајима руских пространстава. Британија је још лизала ране од срамног пораза у Француској. Французи и други народи у низу „ниских земаља“ сасвим су се покорили и привили уз скуте надмоћних Тевтонаца. На прве мање покушаје оружане борбе у Француској Немачка је одговорила одмаздом и Де гол лично је забранио сличне акције до даљњег.

На Балкану, међутим, мира није било. Није било дана да пушка негде није пукла. Регуларна војска је наставила да се сукобљава са окупатором и усташама. На другим местима долазило је до народног самоорганизовања, те су Срби на непријатеља  почесто ишли буквално секирама и вилама.

Пуковник Драгољуб Михаиловић спада у онај ред најизврснијих српских официра који нису губили уверење ни у данима најгорег кошмара и националног помрачења. Његов пут под борбом и под заставом 41.пешадијског пука до Равне Горе, одакле је отпочео  организацију широке четничке војне, одлична је лекција о војничком држању српских патриота.
 
Није само Дражин одред наставио да се бори.

Три дана након од Немаца проглашене капитулације Југославије, двадесетак дана пре него што је Михаиловић стигао на Равну гору, један четнички одред напао је припаднике 60. немачке дивизије у селу Доњи Добрић код Лознице. Одмазда за ово била је спаљивање села.


Почетком маја дошло је до сукоба српских сељака из околине Санског Моста са усташама, познатог као Ђурђевдански устанак санских сељака.

Потпуковник Веселин Мисита предводио је групу официра, који су такође отпочели четничку војну. Они су се сукобили још током маја 1941. године са усташама код Добоја. Затим се Мисита придружио ЈВуО на Равној Гори.

Масовни спонтани отпор усташким злочинима јавио се прво у источној Херцеговини, у невесињском крају, почетком јуна 1941. године, после усташких покоља. Устанике је предводио будући четнички командант, свештеник Радојица Перишић.

Православни свештеник Момчило Ђујић се повезује са збеговима у Книнској крајини, где од почетка јуна формира наоружане четничке групе. Организовани устанак на подручју НДХ је започео у Лици и Босанској крајини, ујутру 27. јула 1941. године, нападом герилских одреда на Срб, Дрвар и Босанско Грахово. За борцима су се кретали сељаци, наоружани вилама, косама, секирама.

Нема заиста ничега што би пијани инцидент у Белој Цркви квалификовало као особит, а поготово не као судбоносни догађај у српској антифашистичкој борби.


3. КОМУНИСТИ НИСУ БИЛИ АНТИФАШИСТИ, ВЕЋ САБОТЕРИ, КРИМИНАЛЦИ, НАЦИСТИЧКИ САРАДНИЦИ И ЛАЖНИ РАТНИЦИ


Брзом слому војске против и онако толико силног непријатеља који је претходно прегазио Европу, свакако је допринела унутрашња издаја. Поред Хрвата (којима се придружио и део официра-Срба са простора екс-Аустроугарске сасвим извитоперене националне свести), штету су нанели и комунисти.

Пола године пред Хитлеров напад на Југославију, ЦК КПЈ је од својих чланова тражио да појачају петоколонашки рад у војсци - да саботирају припреме земље за одбрану, да подстичу побуне у војсци, а комунистима-војницима наложено је да се у својим војним јединицама "боре за политичка права и слободе", да од својих команди захтевају да их пуштају на "редовна одсуства, нарочито за време неодложних пољопривредних радова". Могу ли се такве активности разумети као „антифашизам“?

Комунистички аутори су лако присвојили Мартовске демонстрације након потписивања „Тројног споразума“, са којима су мало веза имали, али да су истовремено подривали државу како год су могли, то прећуткују.

Потпуна комунистичка омерта међутим влада о томе како се толики број комуниста, већином „шпанских бораца“ интернираних у логоре у Француској и Немачкој све до пољске границе, слободно шетао поробљеном Европом поред моћних Гестапоа и Абвера, те без губитака стигоше у Србију? Затим су се, стотине њих, у релативно малом граду Београду крили потпуно непримећени од окупатора? Да се наслутити да су их нацисти пуштали у Србију из својих политичких рачуница.

Ову сумњу поткрепљују чињенице да су почетком августа 1941. почеле прве масовне "провале" у конспиративним партијским ћелијама - мање од месец дана након проглашења "устанка" КПЈ. Већ 3. августа ухапшен је Ратко Митровић - Шиља, који се показао као врло кооперативан, "мек као памук". Провале су следиле сваких месец-два дана, док Србија а нарочито Београд, практично нису потпуно очишћен од комуниста. Ово је било могуће зато што је Специјална полиција увек имала своје конфиденте међу комунистима. Најдичнији међу њима, попут Ђура Стругара и Вукице Митровић, посмртно су проглашени за народне хероје.

Тачности ради, унутар-партијске денунцијације су почеле и пре напада Немачке на СССР. Први ухашени на основу анонимне дојаве био је Мустафа Голубић, врхунски шпијун, "чистач" НКВД, у том моменту директна претња Јосипу Брозу Титу. Али тај никога из свог "Црвеног оркестра" даље није проказао.

Комунистима једини циљ који су видели у животу беше отимање власти. Антифашизам је за њих био пуко средство за остваривање тог жежено жељног циља, као што је и оновремена дуготрајнија и разграната сарадња са окупатором и домаћим фашистима једнако мотивисана. Отуда, једино су искрено доживљавали као смртног непријатеља оне који су штитили државу или бар оно што је остало од ње. Њихов смртни непријатељ је био и сваки сељак који је остао одан својој држави, некмоли ЈВуО.

Ноторно је такође да су у партизанске редове масовно ступали криминалци одбегли из робијашница у хаосу Априлског рата 1941, па чак и целе разбојничке банде (Тандина банда у области Крагујевца постаје 3. чета Крагујевачког партизанског одреда, Чаругина банда на Космају, итд).

Против Немаца комунисти су водили „лажни рат“ или „замрачени рат“ (рат без сукоба). Нападом Хитлера на СССР ситуација се донекле изменила. Комунисти су сматрали да је куцнуо њихов час, лудо се надајући да ће Стаљин за шест месеци прегазити Немачку и стићи на Балкан. Зато су кренули са нападима на државне службе окупиране државе и спремали су да створе „слободне територије“ на којима ће дочекати Совјете и одатле преузети власт. Колико ће народа страдати због тога, није их се тицало. У осталом, спремали су се да кад преузму власт побију све што им се моментално не покори или је „могло да их угрози за двадесет година“.

Отуда, ако читате описе првих партизанских „борби“, своди се на нападе на среска начелства која чува пар жандара или не чува нико. Ако је било неких акција које би се могле подвести под дејства против окупатора, то су искључиво самовољни појединачне ескападе.

Кад описују прве дане „народног“ (комунистичког) устанка, комунисти употребљавају фразе попут „плануо је устанак“ или „шуме су биле пуне партизана“. Скоро ништа од тога. Кад се лаже много и дуго, онда у превеликој причи ипак промакне истина. У фрагментима, ево како сами описују те прве дане „планулог устанка“ :

...Чачански доред, одмах у почетку оружане борбе, био је наш највећи одред у Србији. Очекивало се да ће се он развити у најбољи одред западне Србије. Међутим, стање у одреду није било задовољавајуће. Од краја јула, кад је у њему посљедни пут био Бранко Крсмановић, одред не само што се није у акцијама развио и учвршћивао него је чак назадовао. Његов штаб наредио је демобилизацију већ окупљеног и организованог одреда од двјеста шездесет људи и растурио га у мале сеоске групе које су, тобоже, имале да се увијек, по позиву штаба, јаве на зборном мјесту...послије једног напада Нијемаца на одред код Сријеника на Јелици, он је просто попустио опортунистичким елементима који су, обесхрабрени првим неуспјехом, пошли путем који је стварно водио ликвидацијом одреда.

Више структуре КПЈ су закључиле да „Штаб мора из основа друкчије радити. У суштини, он досада није готово ништа ни радио...“

... Стигли смо пред кућу по плаховитом љетном пљуску. Под једном настрешицом сједело је око ватре десетак наоружаних људи; пекли су пурењаке, пушили и ћаскали. Били су обучени у цивилна одијела, само је на некима била војничка шајкача или шињел. Сјели смо и ми међу њих и започели разговор. НА моје питање одакле су, испоставило се да су то већином радници и студенти из разних крајева. Међу њима било је и неколико Босанаца - избјеглица. У групи није било ниједног сељака из околине; они су, послије фамозне „демобилизације“, отишли из чете и сада се налазе код својих кућа. Понекад само наиђу овамо, донесу штогод хране или какво обавјешење. На питање чиме се чета бави, њезин командир, висок, црномањаст трговачки помоћник из Босне, одговорио ми је да иду у патролу и да чувају да сељаци не сијеку државну шуму која се налазила неколико километара од села.

... Борба против четника на Пожеги и борбе око Краљева оставиле су тешке последице на батаљон. Погинуло је 27 бораца а 14 бораца је рањено (међу њима и „легендарни“ Богдан  Капелан).


Штаб батаљона није очекивао немачку офанзиву. Само три дана пре него што су немачке снаге почеле одлучну офанзиву на слободну територију, Штаб батаљона је одлучио да се борци пусте на тродневно одсуство. Одласком на одсуство велики број бораца Драгачевског батаљона запао је у тешку ситуацију. Многе су четници похватали. Тако је батаљон био сведен углавном на оне борце који нису ни ишли на одсуство. У Гучи се заказаног дана окупило 120, уместо 400 бораца, колико је батаљон бројао пре одлуке о одсуству. Од окупљених бораца формиране су две нове јединице, од којих се једна одмах распала. Веза са руководством у Гучи била је прекинута. Тада је један број чланова Партије и руководећег кадра одлучио на своју руку да се јединица расформира. Од бораца је узето оружје и закопано


То је тај комунистички пламтећи устанак и горе пуне партизана.


ЈУЛИ 1941.


4. НИЈЕ БИЛО НИКАКВОГ УСТАНКА 7. ЈУЛА

Горњи наводи из пера комуниста сликовито приказују како је у ствари комунистички устанак изгледао. Мало је ту војничкога било, много више крџалијског, терористичког и грлатог агитаторског лагања народа. Комунистима је у исписивању своје титографске „историје“ по сваку цену требао неки „брзи датум“ како би себе приказали као антифашистичку авангарду, што дотадањим деловањем никако нису показали. Пошто ништа нису имали, искористили су један бизарани инцидент у Белој Цркви. Главни актер овог инцидента је Жикица Јовановић  - Шпанац. У рашомону контрадикторних сведочења  присутних, извесно је да Јовановић није пуцао сам. Он је на опомену жандара пуцањем у ваздух одговорио из пиштоља, док се један од пратилаца, да ли Цветин Солдатовић или Драгиша Петровић опречне су тврдње, бацио на земљу и такође запуцао из пушке. Чудно је да се комунистичким ратничким фантазмагоријама ова два Жикичина момка слабо помињу у вези самог случају, а касније им се губи траг. Колико је могао бити прецизан у руковању пиштољем на већој удаљености припити Јовановић, питање је. Како год, морају се прихватити речи судије Гојка Лазарева из шабачког Суда, који је донео пресуду о рехабилитацији тада страдалих жандара, Богдана Лончара и Миленка Браковића:
 „Тог 7. јула 1941. Жикица Јовановић и још један локални алкохоличар Цветин Солдатовић пуцали су на обичне српске жандарме Богдана Лончара и Миленка Браковића, иако тамо и на 50 километара у околини није било ниједног немачког војника. Те чињенице које показују да то није могао бити почетак устанка против окупатора већ почетак борбе за власт и револуције неки и даље одбијају да прихвате...“- каже Лазарев.

Ако је чудним сплетом околности Жикица Јовановић без заслуге дигнут на висине кумира и првог српског устаника где устанка не беше, још већи рашомон представљају приче око његове смрти.

Постоји сумња да су га убили ликвидирали партизани као припадника струје Милана Горкића. По другој верзији погинуо је несрећним случајем, приликом шенлучења једног партизана. Коначно, постоје тврдње да је погинуо у борби са четницима, или се убио да не би био заробљен.


И коначно – не зна се где гроб овог фалсификованог првог устаника. Без обзира где је истина о погибији/убиству/самоубиству Жикице Јовановића, нико не говори шта је даље било. Ко и где га је сахранио? А, како се види, послератна власт није се ни трудила да пронађе гроб и ту подигне какав импозантни маузолеј свом првом јунаку. Славе га као персонификацију свог фиктивног антифашизма, не као стварног човека.  Из неких мрачних разлога одлучили су да земни остаци тог човека не постоје.


ЈУН-СЕПТЕМБАР 1941.
5. НЕ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК, ВЕЋ ЈЕ ЈВуО ПРЕШАО У ОФАНЗИВУ


Пуковник Михаиловић је ради ширења и јачања четничке организације, официре распоређивао по срезовима. Потпуковник Мисита, капетан Драгослав Рачић и мајор Војислав Пантелић упућени су у Подриње, Поцерину и Мачву. Ова група са посебним упутствима почела је са стварањем формацијских јединица. Током лета 1941. године, прво су формирали штабне чете. Затим је на планини Гучево основан Јадарски четнички одред од стране мајора Војислав Пантелића и резервног поручника јеромонаха Георгија Бојића, а капетан Рачић заједно са потпоручником Ратком Теодосијевићем на планини Цер основао Церски четнички одред. Почетком августа 1941. године потпуковник Веселин Мисита и мајор Бошко Тодоровић са посебним инструкцијама од пуковника Михаиловића за почетак заједничке акција против усташа и Немаца у НДХ (Источној Босни) и против Немаца у целом Подрињу стижу на планину Цер код капетана Рачића. Мајор Бошко Тодоровић се одмах упутио са групом официра за источну Босну ради помоћи српским устаницима у НДХ-а.

Тако, од почетка јула 1941. Потпуковник Веселин Мисита и његов заменик капетан Драгослав Рачић раде на организацији четника западне Србије.

Потпуковник Мисита затим долази у манастир Троношу и уз помоћ игумана Георгија Бојића – Џиџе окупља виђеније људе припремајући контра-удар на непријатеља. Поручник Лазар Савић 20. јула  долази са Равне Горе у Лозницу да се придружи Мисити и заједно праве спискове војних обвезника. Почетком августа 1941. сазван је збор војних обвезника код манастира Троноша , када су Георгије-Џиџа Бојић и поп Влада Зечевић заклели војнике.

Критичан дан беше субота, 30. август 1941. Док је команда већала у манастиру, у порти манастира стојали су постројени војници. Већали су: потпуковник Веселин Мисита, артиљеријски капетан прве класе Драгослав Рачић, игуман манастира и резервни поручник јеромонах Георгије Бојић, поручници Лазар Савић и Ратко Мартиновић и резервни поручник Никола Гордић, као и британски обавештајац инжењер Хербарт Мулер. Дражино наређење било је да се гарнизони нападају само ако се то мора. У тешкој и замршеној ситуацији, пала је одлука да се мора. Дата је команда: У НАПАД!!!

Још једном у својој историји српски народ је изабрао пут саможртвовања у одбрани слободе.

Мисита је одређивао зборна места а поручник Мика Вујачић формира 20 тројки и блокира путеве од Зајаче до Бање Ковиљаче.

У ноћи од суботе на недељу 31. августа 1941. киша је лила као из кабла праћена грмљавином. Мисита са пратњом на коњима стиже на пропланак Шанац.  У 7 сати ујутро грунуше звона на Лозничкој цркви, као уговорени знак за напад. Са свих страна чуло се: „Живео краљ Петар!!!“

Опкољавање, које почелу током ноћи резултирало је позивом на предају Немачком гарнизону у 8.30, после немачког одбијања предаје у 9 сати потпуковник Мисита испаљује 7 хитаца ка Немцима, као знак за свеопшти јуриш.

Подељени у групе ослободиоци су истовремено напали сва три кључна немачка упоришта.

Веселин Мисита на кафану Лазе Хајдуковића (Нап.: понегде се помиње име кафеџије Саве Катића).

Поручник Мита Комарчевић Вуков дом културе.

Георгије – Џиџа Бојић на зграду гимназије.

Прво је заузето Немачко упориште у дому културе, затим гарнизон смештен у гимназији, док је најдуже одолевала Немачка јединица смештена у  кафани Лазе Хајдуковића. Јуриш на тај немачки положај лично је предводио потпуковник Мисита, бацајући бомбе ка непријатељу и у том јуришу пада, пресечен Немачким митраљезом. Команду преузимају игуман манастира Троноша резервни поручник Георгије Бојић Џиџа и капетан Богдан Дрљача, док одступницу држи капетан Драгослав Рачић.

Вече 31. августа Лозничани проводе у првом слободном граду у окупираној Европи. Сутрадан, 1. септембра је на Лозничком гробљу сахрањен потпуковник Веселин Мисита, где му је и данас гроб и споменик. Краљевска влада постхумно је унапредила Веселина Миситу у чин пуковника и одликовала га је Карађорђевом звездом.

Да, величанствени беху то тренуци дуге српске историје које смо мазохистички одбацили далеко од себе. Замислите погнуту и Хитлеру сагнуту читаву Европу, док Србин гони нацисте!
 
Пуковник Мисита се са десет својих сабораца уздигао високо, најбољем  друштву да се придружи.

После рата, комунисти су његове заслуге у рату на све начине скривали и умањиливали. Ишли су дотле да су тврдили да је Миситу убио власник кафане из пиштоља?! Мизерија ниских људи.
 
Наредног дана је од заробљена 93 Немачка војника формиран 1. логор са Немцима као заробљеницима у Европи. Он се налазио у манастиру Троноша, а први командант логора је био носилац Карађорђеве звезде, резервни мајор Миша Ђукановић.
 
Четници спроводе заробљене Немце
Број заробљених Немаца је премашио бројку 500 после битке на Завлаци и ослобађања Бање Ковиљаче, када су сви заробљеници премештени у војни магацин на Косовцу испод Цера. Тај логор је био пријављен Међународном Црвеном крсту и имао статус логора ратних заробљеника. Фотографија колоне убогих заробљених Немаца који се нису у поразу разликовали од својих непријатеља, јединствена је у Европи 1941.. Немци, међутим по лажном обавештењу, мислећи да је ту Рачићева команда, бомбардују логор. Гине већина заробљеника, а и сам командант логора мајор Ђукановић.

Непосредно после Лознице одиграла се Битка на Завлаци, јер су Немци из Ваљева кренули ка ослобођеној Лозници, када их је код Осечине сачекала јединица Равногораца под командом капетана Драје Јеремића. Капетан Јеремић, када је схватио да Немци држе 30 сељака као таоце наређује јуриш, ради ослобађања недужних људи и гине у том јуришу, а команду преузима Миливоје Ковачевић, разбија новим јуришом утврђеног непријатеља и преузима и 169 заробљених Немаца и велики ратни плен.

Ако се ослоните на интерпретације комунистичких фарисеја можете бити сигурни да су они заправо све живо пред собом побили, па су тако врло заслужни и за ослобођење Лознице.
Својим старешинама међутим Немци су тада из Србије невољно јавили: „Устаници на подручју Лознице и Крупња највећим делом припадају националистима (четницима). Српско становништво у целини учествује у устанку. Известан број разбијених немачких војника још лута на подручју Лознице и Крупња. Још се не могу сагледати сопствени губици“.

У време борби на Зајачи, Рачићеве јединице су ослободиле Богатић из кога су Немци побегли ка Шапцу чим је напад почео, док је Јадарски одред оца Џиџе ослободио рудник Зајачу, практично без борбе, јер се читав Немачки гарнизон предао. Тада је дошла на ред и Бања Ковиљача. Под притиском комунистичког вође Небојше Јерковића, Рачић попушта да прими и партизанску јединицу коју је предводио несвршени студент медицине Мика Митровић звани Јарац. Не слушајући Рачићеву команду, Комунисти безуспешно јуришају од 1. септембра ка Бањи Ковиљачи, не наносећи Немцима никакве губитке, сем штете у испаљеној муницији. 

Равногорци у развученом ратишту од Завлаке до Богатића, по Рачићевој наредби, групишу се пред Бањом Ковиљачом у зору  5. септембра, како би сутрашњи дан, рођендан Краља Петра прославили у ослобођеној Бањи Ковиљачи. Капетан Рачић наређује комунистима да се повуку и са својим Церским одредом и Јадарским одредом Георгија Бојића Џиџе креће у одлучујућу битку . Због честих заједничких акција Немаца и усташа из Босне, који су упадали преко Дрине Србију, ова битка је имала више жртава него претходне. Четничке јединице бројале су око 5.000 војника. Напад је био силовит, а војници Југословенске војске у Отаџбини даровали су свом краљу за 18. рођендан слободну Бању Ковиљачу, читаво Подриње, Рађевину и Мачву изузев града Шапца. У борбама ослобађања Лознице и бици на Зајачи погинуло укупно 34, а рањено 6 војника под командом генерала Драгољуба Драже Михаиловића, Битка за Бању Ковиљачу је била прва битка и којој су комунисти учествовали на истој страни са четницима, док се у борбама око Лознице, Богатића, Зајаче и на Завлаци нису појавили.

Губици Немаца од Југословенске војске у Отаџбини били су 1941. године 1.700, од којих 241 после Априлског рата. Истовремено, губици Немаца од партизана били су 1941. године 96. Број заробљених Немаца: Од четника око 5.000, од партизана симболично.

О овом проблему историчар Александар Динчић каже:

„Оно што је била највећа кост у грлу историчарима у доба Ј.Б.Тита, а и овим данас јесте како објаснити борбе четника против окупатора и обрнуто. С друге стране, они се буне против рехабилитације једног од најјачих савезничких команданата у Европи. Да ли је антиосовинских окршаја било мало? Да ли их је било мало много? Оно што се данас може документовати по питању борбених окршаја између припадника војно-четничких одреда ЈВ, касније ЈВУО против окупатора (Немаца и Бугара) на подручју Недићеве Србије (1941-1944) јесте цифра од 540 борбених окршаја и 660 немачких и бугарских акција против четника које су се завршавале неким хапшењима или стрељањем на терену.

Ако се консултују и мемоарска казивања, онда број прелази више од 650 окршаја, али се треба задржати на историјски пожељном минимуму. Само су Немци једанаест пута слали казнену експедицију против војводе Велимира Пилетића, седам пута против војводе Кесеровића, три пута су излазили на Равну Гору, три пута је бомбардовали, итд.“

ОКТОБАР - НОВЕМБАР 1941.
 
6. КОМУНИСТИЧКА ИЗДАЈА
 
Четници и партизани су почели да сарађују добрим делом и под притиском моћних држава-савезница, иако су им ратни циљеви били различити. Михаиловић се борио за слободу и за народ, а Тито да Југославију претвори у совјетску реплику, јер је једино тако могао доћи на њено чело. Отуда, комунисти су радили неподношљиво подмукло. Комунисти су позивали народ на борбу а своје партијце чували за грађански рат. У борбама против Немаца једва да су имали губитака, а када је почео грађански рат комунисти јуришају на челу својих одреда на четнике фанатизовано и дивље, као звери.
 
Немачке одмазде постаће непремостива препрека за сарадњу четника и партизана. Михаиловић је сматрао да људске животе у биолошки десеткованој Србији треба штедети, Тито је веровао да "зверства окупатора још више омогућавају ширење устанка"! О томе су два пута разговарали пре него што су се дефинитивно растали. Треба напоменути да је ову „ратну филозофију“ Тито примењивао само у српским крајевима. Чак ни тако не свуда: У Мачви да, 500м даље преко Саве, у Срему, где су усташе вршиле покоље, не. Напротив, ту је задатак партизана био да спречавају продоре четника из Србије. Преко Дрине, у Босни,  директно помажу усташама у геноциду над Србима, са јединим циљем да униште њима непријатељски четнички покрет.
 
Титов режим је све до распада Југославије ове сусрете представљао као врхунски доказ жеље комунистичког вођства да југословенске жртве у борби против окупатора буду што мање, али један Титов тек откривени документ демантује све те приче: „Морали смо да идемо на разговоре са Дражом, јер онда није било јасно са Русима. Они су тражили да се ми са њима некако ујединимо.“
 
Четници и партизани заједно су блокирали и десетак дана држали под опсадом Ваљево, заједно су упали и у Крушевац, а најжешће окршаје с Немцима водили су у Шапцу.
Четници су ослободили и Петровац на Млави, Мајданпек, Жагубицу и Бољевац, а у западној Србији, што сами, што с партизанима, Немце су истерали из Ужица, Пожеге, Чачка и Горњег Милановца.

У тим борбама четници, а нарочито њихове старешине, су гинули, крварили, исцрпљивали се до последњих граница. За то време комунисти су „радили“ у позадини, формирали своје „органе власти“ (тзв. НОО), и ликвидирали виђеније Србе. После битака, док су исцрпљени четници видали ране, појављивали су се ниоткуда свежи и налицкани партизани, који су заказивали у најтежим моментима, певајући из свег гласа као да су они победници. Тамо где су оснивали своје „ослобођене територије“ брзо су се показивали какви су, чинећи гора зверства од окупатора.
 
У тешким окршајима са много боље опремљеним окупатором 1941. погинуло је дванаест официра ЈВуО, чија имена са поносом можемо истаћи:
 
1. Потпуковник Веселин Мисита, командант Јадарског ЧО, погинуо у борби са Немцима 31. авг. 1941. приликом ослобађања Лознице
2. Мајор Миша Ђукановић, командант логора са заробљеним Немцима, погинуо приликом немачког бомбардовања логора
3. Капетан Драја Јеремић, командант батаљона у Церском одреду, погинуо у борби са Немцима код села Завлаке
4. Капетан Петар Дејановић погинуо у борби са Немцима 29. окт 1941. током опсаде Краљева
5. Капетан Душан Лаушевић, командант Жичког одреда, погинуо у борби са Немцима током опсаде Краљева
6. Поручник Јован Бојовић, командант Јеличког ЧО, погинуо у борби са Немцима 29. окт. 1941. током опсаде Краљева
7. Поручник Благоје Станојчевић, начелник штаба Шумадијског одреда, погинуо у борби са Немцима 14. окт. 1941. на друму ГМ – КГ
8. Поручник Миодраг Мојсиловић, командант Гледићког одреда, погинуо у борби са Немцима 15. окт. 1941. на друму ГМ – КГ
9. Поручник Симо Узелац погинуо у борби са Немцима 29. окт. 1941. током опсаде Краљева
10. Поручник Станоје Летица, преминуо од последица рањавања након борбе са Немцима у септембру 1941. на друму Мионица – Дивци
11. Поручник Цветковић, командант Рибничког ЧО, погинуо у борби против Немаца септембра 1941. код Мионице
12. Потпоручник Ђока Симовљевић, командир Лешничке чете, погинуо у борби са Немцима код реке Јадар

 
А комунисти? Помињу се двојица проглашених за народе хероје у току рата (касније је то одликовање имало искључиво политичко-пропагандни карактер), који су погинули у борбама са Немцима у лето/јесен 1941. – Ратко Митровић и Бранко Крсмановић. Евентуално се ту може додати Мика  Митровић - Јарац, проглашен за народног хероја јула 1945.. Ваља напоменути да Бранко Крсмановић и његова група нису страдали због неког конкретног војног циља, већ је до сукоба са Немцима дошло због тзв. „пленских коња“ (коњи војске Југославије који су остали без власника након Априлског рата). Комунистима су државни коњи били примарни ратни задатак, па су кренули да их заплењују од сељака и тако су упали у обруч Немаца, који су такође полагали право на коње као свој ратни плен. Има ли још неки херој, дезертер из Априлског рата, не знамо.

Због таквог понашања партизана остало је забележено да су мало нервознији четници пребијали комунисте где год их стигну, чак и док је на снази била сарадња.
 
Остало је забележено и сведочење старијих људи из околине Краљева да је капетан Јован Дероко (унук чувеног државника Краљевине Србије, пркосног Владана Ђорђевића)„народног хероја“  Ратка Митровића пред крај опсаде тог града морао пиштољем да тера да покрене партизанске јединице у борбу против Немаца. Други део сведочења казује да се врли комесар овом приликом сакрио у оближњи свињац.

И уистину, током крваве и неуспешне опсаде Краљева, подмукла комунистичка мржња избила је на видео у свом најгрознијем облику. Опис једног напада на нацистичку посаду све говори ...
 
Ноћ уочи 1. новембра, два тенка, којима су управљали равногорци – поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић, кренула су друмом ка првој борбеној линији. На тенковима су остале ознаке Вермахта, што успешно заварава Немце који их, видевши кукасте крстове, пропуштају да прођу даље ка граду. Након проласка првих линија, тенкови се окрећу и почињу да газе ровове. Како нису имали артиљеријску муницију, дејствовали су митраљезима и бомбама. Ово је био знак за општи напад свих јединица. Кроз борбу, један тенк је успео да се пробије и до централног градског трга. Међутим, како су Немци успели да зауставе напад пешадије, тенкови су морали да се повуку. Неуспеху напада је допринело и то што партизанске јединице, осим једног батаљона, опет нису кренуле са својих положаја.
 
...Одред смрти и Летећи одред под командом Новице Цогољевића неутралишу Немце око школе и успевају да уђу у ровове. У том тренутку, курир јавља Бојовићу да комунисти уопште нису кренули у борбу. Тенкови Вермахта, у пратњи пешадије, су се без борбе „прошетали“ на првобитне положаје партизана, а потом и опколили борце ЈВуО. Јован Бојовић тада издаје последњу команду својим борцима: „Напред браћо! Напред јунаци! Живео Краљ Петар Други!“ Недуго потом пада погођен немачким куршумима. Изгинуо је и скоро целокупан Одред смрти, спасли су се малобројни. Те ноћи страдао је и поручник Сима Узелац, командант и, како историчар Александар Динчић наводи, оснивач Одреда смрти.
 
7. КО СУ ХЕРОЈИ А КО ЗЛИКОВЦИ?
 
Фамозна титографија истиче извесног Богана Капелана (Рашиновац, Б. Петровац, 1914 — Ужичка Пожега, 3.новембар, 1941) као највећег хероја Драгачева. Ко је уопште фамозни Богдан Капелан који је приказиван од комунистичких аутора као неки спиритуални спартански бог рата? Студент који се бавио комунистичком агитацијом у Београду, избегао Априлски рат, послат у Драгачево да шири комунистички устанак након напада Немаца на СССР. Према титографији чудима од јунаштва од обичног борца постао је командант батаљона. Посебно се истиче његово јунаштво приликом опсаде Краљева.
 
„...Слиједиле су борбе за ослобођење Краљева. У другом неуспјелом нападу на Краљево, ноћу 14/15. 10. у борби прса у прса која је трајала цијелу ноћ, чете Драгачевског батаљона, под Капелановом командом, продрле су у њемачке положаје све до центра града. Под притиском Нијемаца, четничке издаје и неактивности неких партизанских снага, град није ослобођен.“
 
24. октобра, Капелан је примио наређење од Главног штаба НОПО Југославије, да са батаљоном крене ка угроженом Ужицу. У Ужицу, батаљон је примио наоружање 31. октобра, да би 3. новембра ујутро извршио напад на четничке снаге у Ужичкој Пожеги које су ступиле у отворену борбу против партизанских снага.
 
Тешка борба вођена је пуних осам часова. У посљедњем, општем јуришу изведеном око 15 часова, савладан је најжешћи отпор код ужичког моста у коме је херојски пао чувени командант Драгачевског батаљона Богдан Капелан, заједно са командиром 2. чете Ратком Парезановићем и осам бораца. Само један час касније, Ужичка Пожега је била слободна. Овај подвиг Драгачевског батаљона скупо је плаћен. Пало је 27 борца, док их је 30 рањено, али је најокорјелија четничка групација у овом крају потучена до ногу. “
 
Опет се испостављају исте лажи. Какво „упадање у непријатељски борбени распоред и бацање ручних бомби“? То се дешавало само у партизанским макароне-вестернима. Иначе, на терену, Богдан Капелан је теферичио по забранима, не радећи ништа, или је пасивно посматрао битке четника и Немаца, како је било нпр. 20. октобра код манастира Жича. Затим следи класична лаж о „херојској борби на Краљеву“. Комунисти су овог јунака убацили у "народне хероје" убацили са последњом групом, 1953., дванаест година након погибије.

Од Краљева Богдан Капелан показује своје право лице и дубоку намеру – на одреде ЈВуО насрће са невероватном пожудом, својственом само усташама. Погинуо је у нападу на четнике у Пожеги, предводећи своје избезумљене партизане, док су са друге стране на четнике насртали нацисти. То је проглашено за „невероватни подвиг“. Тај „подвиг“, како смо раније видели, није довео партизане до одушевљења већ до дубоке депресије и до коначног распада Драгачевског партизанског батаљона којим је Капелан командовао. Тај чувени батаљон једва да је потрајао два месеца.


Шестог новембра 1941., на брду Љубићу партизани су заробили и убили рањеног капетана Јована Дерока, једног од најперспективнијих официра југословенске војске, најмлађег активног капетана у јединицама пуковника Драгољуба Михаиловића. Вршио је дужности од начелника штаба Оперативне групе до нишанџије на топу. Убили су га они које је обучавао како да се боре! Убили су човека који је до смрти веровао да је сарадња два покрета могућа! Његов пријатељ поручник Звонимир Вучковић, касније капетан, командант 1. равногорског корпуса и Војвода таковски, и сам противник грађанског рата, написао је у својим „Сећањима из рата“: „Пао је човек који се од свију нас најодлучније залагао са сарадњу четника и партизана.“ 

Упоредимо погибију пуковника Веселина Мисите и Богана Капелана?! Размислимо о страдању капетана Јована Дерока. На кога је пуцао комуниста Жикица Јовановић – Шпанац? Зар су Бранку Крсмановићу били важнији коњи од народне слободе? Зар је Ратко Митровић – Јарац херој антифашистичке борбе а  Јован Бојовић и Сима Узелац издајници и колаборанти?

Ко је дакле издао антифашистичку борбу и ударио на брата?

8. АРХИ-ИЗДАЈНИК РАСПОП ЗЕЧЕВИЋ
 
Распоп Зечевић, гуја присојкиња
„Поп“ Влада Зечевић, онај што је 30. Августа заклињао воску на верност краљу и отаџбини у порти манастира Троноша, је парадигма издаје, зато је његов пример толико важан.
 
Заклињао војску па први погазио заклетву. Нико не зна шта га је навело на издају и да свом снагом свог дотадањег ауторитета превуче велику групу четника са собом у неповрат издаје. Изговарање да „није хтео да напада на браћу, већ да се бори против окупатора“ је лажан, јер се током рата могао уверити у безброј прилика да комунисти нападају само четнике, усташе ретко, а Немце практично никада. Пред његовим очима ницала су „пасја гробља“. У његовом присуству партизански лумпен-пролетери су певали  "Носим капу са три рога и борим се противБога", "Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара"... Нема ту никаквог објашњавања – знао је распоп Зечевић да је издајник без покајања. Такви преобраћени у Сатане су најгори за свој народ. Новинар и публициста Антоније Ђурић забележио је грозна сведочења о њему:
 
„Броз је скраћивао Србију преко попа Зечевића и неколицине српских комуниста. А поп Зечевић имао је брата Марка који је био у четницима. На верност Краљу и Отаџбини заклео га је брат, поп Владе. Марко би да следи Краља, Владе већ служи Брозу, иако на капи носи крст…Министар Зечевић у робијашници није препознао брата Марка – овај кост и кожа. Изнемоглим гласом Марко шапуће: „А,Владе, што нас овако мучите, што нас изгладњујете, што нас ваздуха лишавате, што нас не побијете… ” А министар овако одговара: „Па нисмо ми вас довели овде да вас товимо, него да тихо поцркате од глади! ”
 
Тако – брат брату! То је комунизам!
 
Иде министар кроз собу у којој је двестотине деведесет сужања и пита: „Имали овде попова?” Из угла се јавља баритон: „Ја сам прота Сава Банковић, прота и гимназијски професор. ”
 

„И четнички кољач ” – виче и министар. А прота се не да уплашити. Виче и он: „ Варате се господине, ја сам проповедао Јеванђеље, а ви и данас убијате српски народ!” Министар је занемео, журно је изишао из собе. На брата се није ни осврнуо…

Тита волим, а Богу се молим!...“

Влада Зечевић је рашчињен тек 1960. године од стране Епископа шабачко-ваљевског Јована Велимировића. Па и тада беше то страховито храбра одлука великог владике.


НОВЕМБАР 1941. И КАСНИЈЕ...
 
9. КЛЕВЕТА О ЧЕТНИЧКОЈ КОЛАБОРАЦИЈИ
 
Последња комунистичка лаж у вези ратне 1941. године је да су после првих сукоба четници ушли у колаборацију са окупатором, а партизани нису. Истина је да су Немци првих дана новембра довукли велика појачања против којих, инфериорни у наоружању, ЈВуО није могао успешно да се супротстави. Додатни притисак су биле страховите одмазде Немаца над цивилним становништвом, које се комуниста нису тицале, али јесу четника. Тако су партизани збрисани, натерани у панично бекство у Санџак и Босну, док су четници претрпели тешке губитке.
 
Поред стрељања у Шапцу и Београду, највећа голгота заробљених четника догодила се у времену од 16-19.фебруара 1942. на озлоглашеном брду Бубањ код Ниша.
 
Највећа одмазда је прописана свега три дана по доласку генерала Мајснера. Генерал Бадер у свом десетодневном извештају наређује да се за одмазду стреља 3.484 лица не наводећи разлоге зашто.
 
Према расположивим подацима, у фебруарском стрељању које је извршено у Нишу стрељано је укупно: 321 четника, 127 партизана и 986 Јевреја, талаца и симпатизера једног или другог покрета, међу њима три официра са чином капетана: Михаило Михаиловић, Милутин Обрадовић и Радомир П.Ђорђевић.
 
У Немачким рукама је од почетка четничке офанзиве па до првих интернација било 1574 четничких устаника и чак 614 официра који су похапшени због веза са организацијом ДМ. Међутим, и овај број заробљених официра треба ставити под сумњу јер је можда тај број и већи.
 
10. КОМУНИСТИЧКИ КОЛАБОРАЦИЈСКИ АНТИФАШИЗАМ
 
Колаборација између окупатора и комуниста међутим никада није престајала, без обзира на прогоне које су трпели и партизани, управо зато што је једини ратни циљ комуниста био уништење српске државе, те је слабљење четничког покрета на сваки начин по њима било оправдано. На пример, у партизанској архиви пронађеној у Горњем Милановцу крајем 1942. Окружни комитет је саветовао члановима партије да се убацују у обавештајну службу окупатора и на тај начин потказивањем продуже борбу против четника.
 
Ускоро се тако нешто и десило. Партизански активиста Љубомир Жарковић се јавио Немцима у Чачку на дан 27. јануара 1943. године. Одвео је Немце и Бугаре у селу Крстац (Драгачево), где су се налазили четници. Немци су у селу стрељали 6 људи.
 
Истог дана, комунисти у служби Гестапоа довели су Немце и Бугаре у село Јежевица код Чачка, и поново је било цивилних жртава.
 
Месец дана касније, равногорски поручник Лукић је у селу Мрчајевци организовао забаву у корист сиромашне деце. Комунисти обавештавају немачки гарнизон у Горњем Милановцу да су у кафани четници. Немци ноћу неопажено опколе кафане где су се забаве дешавале, убију 13 мушкарца и две девојке, спале пет кафана и две куће и одведу 60 талаца.
 
Највише мука је четницима задавао Савле Милосављевић. Ради се о партизану који је радио у служби Немаца, кретао се у немачкој униформи, а да после рата никоме није одговарао за почињено.
 
О гестаповско-комунистичкој сарадњи има података који казују да се та колаборација изводила и на подручју пожаревачког среза. Тамо је на снази била денунцијација у пуном стилу, али и скривање од четничких егзекуторских тројки под скуте окупатора. Рад на уништавању ових комунистичко-гестаповских агената био је онемогућен из више разлога. Један је навео и мајор Пилетић, помињући да групу Александра Костића четници гоне у стопу, али она се већином крије у близини Немаца, где се тешко може прићи, па је зато ликвидација отежана.
 
Немачки командант у Пожаревцу је ревносно сарађивао са комунистима. Министар војни је у депеши бр.1285 од 22. јануара 1943. јављао С. Јовановићу:
 
Поручник Бауман у Пожаревцу има преко 200 агенета комуниста који су пуштени из затвора. Ови служе за проказивање наших (нап.: четничких) сарадника у варошима и селима. Извештај од нашег команданта са Хомоља."
 
Командант Јужне Србије, мајор Радослав Ђурић, јављао је да комунисти и даље одржавају везу са Гестапоом, и један од начина њиховог рада је проваљивање четничких организација.
 
Амерички пуковник Роберт Мек Даул је подносећи исцрпан извештај својој војној команди о боравку у Врховној команди ЈВ и код генерала Михаиловића, напоменуо да му је Рудолф Штеркер, немачки преговарач, рекао за време разговора да су официри Гестапоа и СС-а наставили да одржавају везе са комунистима у Југославији и југоисточној Европи, и поред тога што се сматрало да Немци намеравају да искорене комунизам. Пуковник Мек Дауел на крају овог дела извештаја напомиње да су му четници рекли да су комунисти двоструки издајници, када су југословенске родољубе, предавали у руке Немцима и тако их слали у смрт.
 
Ово је само делић мозаика комунистичке колаборације са нацистима, против Срба и право лице комунистичког „Седмојулског устанака“.
 
***
Други светски рат се сасвим разликовао од Првог светског рата. Русија се од заштитника, и сама прогутана од СССР, претворила у непријатеља српског народа. Француска се од државе-савезнице претворила у немачког сателита. Тако је Србија остала усамљена као некад Вандеја. Комунисти су својом издајом већ на почетку рата разбили народни монолит. Уредно обријани Влада Зечевић постао је после рата „угледни грађанин“; улице, школе и уметничка друштва и данас поносно носе имена Мике Митровића – Јарца, Богдана Капелана и Бранка Крсмановића, док Србија нестаје са мапе светских народа.


Коментари

Популарни постови са овог блога