ВОЈВОДИНО СРПСКА ТИ СИ ЖИВА СА'РАЊЕНА ИЛИ: О ОСВЕЖЕНИМ АНТИФАШИСТИМА

 ВОЈВОДИНО СРПСКА ТИ СИ ЖИВА СА'РАЊЕНА

ИЛИ: О ОСВЕЖЕНИМ АНТИФАШИСТИМА

Када говоримо о овдашњим компрадорима и унутрашњим србомрсцима најчешће имамо у виду Београд и, као само језгро аутошовинизма, тзв. "круг двојке". Неоправдано се запоставља Нови Сад у коме аутошовинизам са јаким запахом сепаратизма неометано буја деценијама. Заправо, бораца и боркиња wannabe-грађанске етније много је више по глави становника Новог Сада него Београда. И, што је најгоре, размножавају се, упркос најболнијих народних искустава са том превртљивом и опаком сортом.

У Новом Саду грађанистичка елита нема свој нарочити хабитат већ су претежно окупљени око неколико установа и гласила. Ту је најпре Филозофски факултет новосадског Универзитета, особито департман за "медијске студије" . Овај департман је најплодније сјемениште аутошовинистичких кадрова. Тесно су повезани са Независним удружењем новинара Војводине . Одмах ту су гласила "Аутономија.инфо", Воице и Радио 021. Политичко артикулисање и промиџбена делатност се врши и кроз активности Војвођанског клуба.

Није лако направити попис истакнутих новосадских интелектуалаца који су некадашњу поноситу српску Атину претворили у паланку препуну немчарско-војвођанерско-кроатоидне пургер-културе и сепаратистичке интриге. Прављење спискова није нам ни циљ. Можемо поменути, оријентације ради, неколико прононсираних ликова, што "рођених новосађана", што дођоша, што дописних чланова. Осим војвођанских политичара који су одреда задојени аустроугарштином и свеприсутних "интерзавичајних" Динка Грухоњића и Недима Сејдиновића и сличних фигура које је помиње Душан Ковачев (овде и овде), свакодневно се срећемо са социологом Алексејом Кишјухасом, историчарем Миливојем Бешлином, сепаратистом "у траперицама" Ласлом Вегелом, социологом Милошем Перовићем (син екстремног србомрсца Миленка Перовића). Штета је не поменути аутономашког фронтмена, остарелог рокера Милана Мумина. Не заостају млађе снаге попут професионалног сноба Игора Бесермењија, Норберта Шинковића, Бориса Варге који отворено заговара окупацију, само је еуфемистички назива "спољном асистенцијом", или Далибора Ступара и Златка Јелисавца из секције босанских дезертера. Коначно, можемо поменути и Војина Ивкова, који је проживео особито кулинарско созерцање, прошав подвижничку катарзу од чварака и сланине до хамбургера с помфритом, и тако се остварио као антифашиста: "Ушао сам у Мек, а тамо… све се бели, све чисто, не знам да ли да се прекрстим или… Скрушеног тела и погнуте главе дошао сам до исповедаонице, хтедох рећи шалтера за продају. „Бигмек, кока колу и помфрит, молићу!“"

Новосадски левоскренути либерали су самопрокламовани "антифашисти". До ове камуфлажне одреднице им је веома стало те је нападно истичу у свакој прилици, мада су по карактеру сушта супротност антифашизма. Позом добростиви, нутрином својом неваљалци и гадни лицемери. И ту своју малограђанску свирепост не могу да прикрију. Њихов унутрашњи псеудо-антифашизам је ограничен на Србе, Србију и СПЦ. Даље је све стара добра Европа. Спољни псеудо-антифашизам им је окренут ка истоку, на западу виде своје последње уточиште. Снага њихова није у аргументу, у оштрој и интелигентној друштвеној критици, већ у бесконачном патетичном опетовању истих фраза без главе и репа. Њихове шовенске писаније и говоранције личе као јаје јајету, све су грађене по истој механичкој шеми, за коју је лако реконструисати основну фразеолошку таблицу.  Свака комбинација речи из било ког сегмента из три колоне и у било ком редоследу, подједнако је (бе)смислена.

Ова табела даје 125 комбинација, односно различитих реченица, које се, опет, могу поређати на 15.625 начина. Наравно, то је само костур текста, у који ваља убацити још и речи као што су: „хладњаче“, „митоманија“, „Kосово је изгубљено“, „треба прихватити реалност“, „доста је било опсесије границама“, „Kосово није срце Србије већ суседна држава“, „суочавање с прошлошћу“, „европске вредности“, „патриЈоте“, „нациЈоналисти“, „равноземљаши“, „антиваксери“, „имају три зуба и бију жену“, „сав нормалан свет“, „нико ме није питао да се овде родим“, "Србистан", "Србијетина", "Репубика шумска", "Република геноцидна",„јебем те Србијо“, „пакујем кофере“…

Иван Вукадиновић је поодавно понудио скицу психолошког профила типичног wannabe-грађанинсте под насловом "Како препознати реформског телетабиса/талибана", што нам може помоћи у разумевању војвођанског сепаратистичког нео-антифашисте.

Оно што је типично за војвођанере је да, куда год у својим антифашистичким метанијама и контемплацијама кренули, заврше у под скутима фашиста и нациста. Њихову метаноју из антифашизма у фашизам илустроваћемо укратко са неколико примера "освежених антифашиста".

БОЈАНА ВАТИЋ -  рођена је Новосађанка, чији су родитељи такође родом из “Српске Атине” (очева страна има корене у Црној Гори, а мајчина у БиХ).

Бојана Ватић на улазу у Патријаршијски двор у Сремским Kарловцима Фото: ИН4С

Њене писаније кластер су мржње према Србима. Своје шовинистичке изливе допуњава перформансима у којима ставове подупире женским атрибутима, а има их, нема збора.

По њеном уваженом мишљењу "Антифашизам и СПЦ, једноставно, не могу заједно". Православље је со фашизма. Бојана Ватић такође не пропушта да у обавезној теми "српског геноцида" констатује: "Сарајево се не сме никада заборавити", при чему је очито заборавила 95% онога што би о Сарајеву морала знати.

Укупно, антифашистички кластер Бојане Ватић је крцат баљезгаријама. У својој посланици "Да би разумео Војводину, мораш да скинеш кокарду" (sic!) Бојана је булажњењем превазишла себе. Ово њено сочињеније је врхунска сублимација антифашистичког просеравања. Фанзин у коме можете прочитати мисли попут "Да би Војводину волео данас, морао си да волиш и поштујеш Југославију а не Велику Србију!", Ватићка завршава покличима:

Победили смо вас једном, победићемо вас опет.
Има нас много више него што мислите!
Смрт фашизму!

Да ли то Ватићка ерго у име антифашизма призива коначно решење Срба, јер су национални Срби, а нарочито са жигом православља, непоправљиви фашисти? Очито, нешто јој се ту мили. Решиће нас Фатићка као што је Хитлер решавао Јевреје. Antifaschismus macht frei!

Она срчано подржава Милогорце, дукљанере, па се у ту сврху слика у хаљини шивеној од црногорске заставе, у изазовној пози на улазу у Патријаршијски двор у Сремским Kарловцима, актуелном седишту владике сремског Василија и некадашњој резиденцији патријарха српског. За пристојне људе то је простачка провокација, њој је на понос.За њу је Милова Црна Гора "тврдо језгро антифашизма", без обзира на то што се на скуповима Милових присталица певају Томпсонове усташке ганге, а тврдо језгро дукљанерских антифашиста себе назива "Комитама" директно се везујући за црногорске фашисте "гаеташе".

Бојанино "тврдо антифашистичко језгро" са истакнутим транспарентом
"Црногорски фашисти" Фото: ИН4С/Историјски институт Луче

И тако ево Бојане Фатић на исходишту, у плодишту са најизворнијим фашистима.

ДАШКО МИЛАНОВИЋ - по занимању новинар и урбана фаца. Најближи сарадник левичара, атеисте, милитантног антифашисте и противника рата, Зорана Петакова, који је својим чланцима писаним тачно по наведеној фразеолошкој шеми инспирисао конструкцију кованице "аутошовинизам".

Дашко Фото: Lupiga.Com.

Дашко је постао мега-славан када су га напали неки момци и задали му лакшу повреду, буботку, због чега тужилац тражи пет година робије за нападаче. Дашко сматра да је нападнут јер "нервира конзервативни десни, националистички и клерикални део јавности". Чиме то Дашко нервира заостали клеро-националистички део јавности може се видети на још постојећим његовим твитер-објавама под псеудонимом Запад Тодоровић.(Нећемо цитирати те твит-бисере из разлога менталне хигијене). Да су Дашко и Запад иста личност полицијски је утврђено након тужбе Владимира Ђукановића.

Кључно питање је овде, с обзиром на крајњу одвратност и крајње претећи тон објава, зашто Дашко не нервира антифашисте и све оне урбане, културне, заклете у европске вредности, те органе гоњења и/или психијатре? Како год, Дашко Милановић се аутовао и показао право лице "освежених антифашиста", њихов дубоки "етос".

Због инцидента у коме је Дашко био жртва са буботком дигла се васколика мејстрим јавност. Одмах је уприличен антифашистички скуп у Новом Саду, у присуству свакојаког аутошовинистичког несвета. Врхунац протеста је био када је уз урлање и овације присутних Дашко театрално бацио венац посвећен жртвама "револуционарог" терора након "ослобођења" Новог Сада 1944.

Подсећања ради, тада су партизанске јединице под командом Ивана Јосипа Рукавине, у мешовитом саставу од прекомандованих домобрана и нетом регрутованих домаћих младића, стрељали више стотина највиђенијих Новосађана. Посебно је потресна прича о предратном градоначелнику др Милошу Петровићу, изузетно заслужном за подизање споменика Светозару Милетићу који и данас украшава центар Новог Сада. Градоначелник Петровић је помогао акцију епископа бачког др Иринеја Ћирића да се током окупације спасе на хиљаде српске деце и стотине одраслих (али и много Словенаца) из мађарског логора Шарвар.

После рата Владика Иринеј Ћирић је каменован и растрзан од скојеваца и афежеовки.

Дашкови антифашистички претходници нису спасавали децу. Они су их убијали. Исто као и СС дивизија Принц Еуген, немзетери, усташе и домобрани. Само, наставили су са том праксом и после рата.

Наводимо неколико трагичних примера, уз напомену да нису убијени само деца, већ и други чланови њихових породица:
Берковић Душан 1932-1944 (12 година), осуђен на смрт, стрељан, квалификација: колаборант-агент.
Шајковић Фрања 1932-1945 (13 година), убијен без суђења, квалификација: колаборант агент.
Маринковић Ђока 1934-1945 (11 година), убијен без суђења, квалификација: колаборант-агент.

Затим су опрали руке и постали су угледни грађани и друштвено-политички радници, елита једном речју. Таква крв револуционара наставила је да тече венама и главом  Дашка Милановића.

ДРАГАН БУРСАЋ - Овај угледни новинар и друштвени борац не живи у Новом Саду, али је духом вечито ту. По сентименту је драговољни јаничар. Идеолошки је левичар на баку Марију у коју се куне. Преко тога је про-западно оријентисан, нарочито везан за Немачку. По душевном покрету је дезертер.

Фото: Видовдан


Другу Бурсаћу смо захвални за синтагму "освежени антифашисти". Антифашиста натопљен неолиберашко-неофашистичком чорбом се представа као освежени антифашиста.

Драган Бурсаћ је учио историју по Вељку Булајићу. На основу такве историје тумачи садашњост. Како смо раније назначили, сви грађанисти своју наопаку памет изражавају истим речима. Тако Бурсаћ поздравља Монтенегро усплахиреном китицом:

Црна Горо, срећан ти Дан независности! Имаш милијарду лијепших фотографија од ове. Али под овијем пињем Биљарде ти је срж. Овђе ти је срце антифашистичко. Овђе ти је дамар државности и свјетло за људе добра.
Буди ми слободна између неба, камена и мора! Буди оно што требаш бити-свјетло Сунца док свиће мајска зора!
Да си вјечна! Смрт фашизму, слобода народу!

Бурсаћ Сарајево на силу, против воље његовог скоро једнонационалног и засигурно једноумног становништва, проглашава за антифашистички град. Сарајево не може бити антифашистички град због 13. брдске ЅЅ дивизије "Ханџар" и сарајевских усташа и њихових злочина. На исти начин војвођански другови Д: Бурсаћа упорно тврде да је "Војводина била партизанска а Србија фашистичка", упркос томе што је та Војводина дала само за ЅЅ дивизију "Принц Еуген" 40.000 Фолксдојчера, уз њих знатан број Мађара и Хрвата у Хортијевим и Павелићевим постројбама, што је збирно више него што је било укупно партизана на целом југословенском простору до пред крај рата. Тако изгледа модерно грађанистичко виђење антифашизма у Босни и Војводини за време WW2.

Тако долазимо до дезертерства Драгана Бурсаћа. Док су његови вршњаци, кадети из Рајловца, који добрим делом и нису рођени у Босни, штитили од балија избезумљени српски народ сатеран на сарајевски аеродром Бутмир, шта је радио млађани Бурсаћ? Кад ти је народ угрожен немаш право на идеологију него идеш под заставу. Имао је година таман колико и његова бака Марија кад је постала народном херојком. Није знао да на Србе кидишу потомци 13 ЅЅ Ханџар дивизије и локалних сатнија? Знао је, само је друкчије васпитан, па се добро сакрио у Сремској Митровици. Био је побегуља. Нека други гину, њега да се сачува, и да онда он суди ко је фашиста а ко антифашиста.

И суди. Па је пресудио да су Срби протерали Србе из Сарајева (???!!!). Тако тврди унук Марије Бурсаћ. Командант УНПРОФОР тврдио је у реалном времену нешто сасвим супротно...

"...Међутим, генерала Жан-Рене Башлеа, команданта УНПРОФОР, бриљантног високог официра, познатог по суптилним анализама (кога подржавају генерал Жанвије, шеф снага ОУН, и генерал Лапрел, војни саветник Карла Билта, европског преговарача), не руководи ни про-српска симпатија ни мржња према „босниулима“ (Муслиманима из Босне):

„Споразум из Дејтона води нас у беспуће. За Србе из ових градских четврти алтрнатива је између кофера и ковчега. Ја не пристајем да моји војници буду приморани да присуствују егзодусу Срба, који ће запалити своје куће пре него што оду. Одбијам, такође, да, у колико Срби на силу остану, Босанци и Американци пребаце кривицу за неостваривање плана на Французе.“"

Тако стоји та ствар са егзодусом Срба из Сарајева. И, није тешко доћи до спознаје: да није било толико "бурсаћа", њихове антифашистичке дезертерске и јаничарске памети, не би ни дошло до трагичне ситуације да људи гину и иду у егзодусе.

Није Бурсаћу ту крај! Зна он и какво је друштвено стање у Новом Саду. Из Бања Луке се оно најбоље види. Код својих интерзавичајних јарана и муалима Динка и Недима објавио је дупеувлачки трактатић "Великосрпско дисциплиновање Новог Сада! - Стратегија моралног пиздунства". Бурсаћ је архетип најпонизније увлаке с обзиром да га Динко није именом изузео од осталих Бањалучана које је збирно оценио као "људе чудних физиономија и неартикулисаног језика којма су ноге све краће а погледи све тупљи". У овом појединачном случају Динко зачудо није погрешио. Неартикулисани и тупи Бурсаћ најпре цитира неко шовинистичко Динково баљезгање "које треба ставити у књиге" и мантрати сваки дан, а зати улаже надљудске напоре да се ревањем приближи "професору Динку". Врло брине за судбину извесних Иштвана, Олександра и Иде, који су, тврди добро информисани Д. Бурсаћ, животно угрожени у Новом Саду којим марширају четници и траже жртве за клање. Завршава нечим што је ваљда требала бити мудрост и јака реч: "И опет кажем, можда је најмање до побратунчених креатура. Има нешто и у карактерним шутећим асфалтним пиздама!"

Ко разуме схватиће. У сваком случају, од "побратунчених креатура" и асфалтних карактерних особина, немерљиво су горе продане душе, нацистима продане душе.

Како напредује каријера Драгана Бурсаћа? Одлично,
sehr fein! Бурсаћ је награђен за своја новинарска прегнућа од Немачке асоцијације за Југоисточну Европу, мада понегде пише да је похвала за "храброг новинара" стигла из самог Бундестага. „Ово је признање за храбре новинаре из Југоисточне Европе за њихов изванредан рад и допринос демократији, владавини права и слободи медија у региону... Ми смо на страни оних који устају у одбрану европских вредности“, наводи се у образложењу награде у које је Аутономија имала увид.

Лепо. Сад само да приближимо од кога је то поносити Драган Бурсаћ добио награду.

Оснивач поменуте угледне асоцијације је ЅЅ- Untersturmführer Фриц Ваљевец.

Током нацизма су водеће фигуре истраживања југоисточне Европе попут Фрица Ваљавеца или Франца Ронебургера разумеле своју улогу као „борбену науку“ у служби нацизма. Радило се о обезбеђивању што сигурније експанзије Трећег рајха на југоисток, што је требало подржати псеудонаучним аргументима. Или пак „истраживати непријатеља“. Једноставнијим речником, Ваљевец се бавио нацистичком пропагандом и шпијунажом.

За време рата Ваљевец је био у јединицама које су одговорне за ликвидације хиљада људи.

После рата је рахабилитиован, а након дизања "гвоздене завесе" његов Завод је преименован у Југоисточни институт, и наставио је са истим послом тј "борбеном науком" и истраживањем противника".

Након смрти Ваљавеца 1960, на челу Института за Југоисток долази Матијас Бернат који непријатне текстове и документе једноставно гура у фиоку. „То је био тадашњи начин превазилажења прошлости“, каже ондашњи Бернатов сарадник Зеван.

Најбоље своје активисте на терену Југоисточни институт награђује за храброст. Није баш гвоздени крст, али се свака награда цени. Честитамо Драгану Бурсаћу на плеханом крсту.

Поред свих наведених товљених хуља из западног уточишта, остаје да се запитамо "Где је српска Војводина?" и да сами одговоримо "Жива нам је са'рањена!"


 https://www.youtube.com/watch?v=TkIChhRMCKg

Аутори ове старе патриотске песме су Аксентије Максимовић и Стеван Владислав Kаћански. Е, то су прави људи били! Прави Срби и прави Војвођани. Најсрчанији борци за слободу, каквих данас мало има, ако уопште постоје њима слични.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!