КОМУНИСТИЧКА ЦРКВА СРБИЈЕ

 

Симбол "обједињавања Срба"

Добио сам данас црквени флајер под насловом “СВЕТИ ОЧЕ ВАСИЛИЈЕ, МОЛИ БОГА ЗА НАС ГРЕШНЕ”. Даље се у флајеру “браћа и сестре, драга деца Божја” подсећају на тешка прошла времена у којима смо ето сложно храм градили и признају тешка времена у којима смо сада, али храм у Сиригу се мора довршити, па ваља приложити пара.

Нисмо били, нити смо сложна драга деца Божја. Да та фатаморгана “слогом” звана заиста постоји, цркву би одавно завршили. Овако, ни после тридесет три године није све довршено, а кад ће, не знамо. И природно је то: у месту у коме свештеницима није дозвољавано деценијама да приђу стратишту на коме је мађарски окупатор првих дана рата учинио покољ над православним становништвом, али јесте било дозвољено да се игра чардаш; у коме се гледало као на губавца ко је Славу славио; у коме је и сама идеја подизања цркве осуђена као опака политичка диверзија, претња братству-јединству, коју “свесне снаге” морају ликвидирати... у таквом дакле доминантном стању свести и снаге, једва да је идеја опстала, не да се могла спроводити у дело.

Проблем са црквом је понешто “релаксиран” почетком ратова 1990. Као што се Стаљин, када је Хитлер напао неспремни и партијским чисткама онеспособљени СССР те му је (Стаљину) догорело до гузе, обратио онима које је до тада садистички прогонио са “браћо и сестре”, тако су ондашњи титолики власници Србије ценили да је утилитарно искористити српски борбени дух, па су избегавали веће сукобе са СПЦ. Свесне снаге није напустио стари компартијски нервозни рефлекс, само су се трудили да га прикрију.

На то, дошло је до босанске побуне. Босанци су ценили да сиришка црква (којој је тек темељ постављен) није довољно босанска, већ да је херцеговачка. Ишло је дотле да су се намерили да праве своју цркву у својој махали. Ко их је у науму зауставио не знамо, али тихи бојкот је дуго тињао.

Ратови су се завршили како су се завршили, и шта сад? Црква, која је личила на недовршени задружни дом из Прве петољетке, упорно је стајала на свом тешком муком избореном месту. Свесне снаге и чувари јајачких и бихаћких кресова су поступили резонски: Пошто овај пут не можемо рушити цркву, придружимо јој се!

Коме се они придруже, томе наде нема. Може црква опстојати као мртви скелет, као грдоба партизанског монумента, свакојако може опстајати, само духа у њој не сме имати. Тако је и црква брже расла, мноштво је одобровољила и украсила село као нови, лепи, задружни дом.

Нови власници цркве не улазе у њу са покајањем, нити излазе из ње са грехом мање, већ улазе гордо а излазе ликујући.

Партизанско бријање попова у тешка времена

Коначно, крст дигоше они који на крст пљуваше.

Још се у црквеном флајеру поентира: “...нас историја учи колико год су времена била тешка, наш народ је био уз своју Цркву и тако преживео све недаће. Свака фреска је прозор у вечност, а нашим учешћем и ми себе уграђујемо у ту вечност...”

Биће тако. Нарочито су “уз Цркву” били партизани, све певајући “Носим капу са три рога/ и борим се против Бога”, и чупајући браде поповима и бркове Солунцима. Сада ће поносни носиоци те чупачке традиције, не кајући се већ ликујући, да ускоче у вечност кроз прозор од фресака! Треба само нешто пара да дамо за ту операцију. 


Већи део народа јесте био уз своју Цркву. И Црква је била уз народ. Али, није више тако. Нова СПЦ, или, како је одасвуд све чешће називају без видљивог отпора  СПЦ, “Православна црква Србије”, више није уз свој верни народ. Цркву су изнутра поробили депутати са тророгом капом. Екумени, новотари, посвећеници националних идеја КПЈ из Дрездена. Македонија, Стара Србија... коме то још још треба?! “Црква Србије” је ближа Ватикану него Пећкој Патријаршији. Ближа је Соњи Бисерко и Александру Вулину него српском домаћину који од памтивека држи икону на зиду и не може да наброји све своје који пострадаше за крст часни и слободу златну. Црква је постала полуга власти квислиншког и криминализованог овдашњег режима.

Нема са тим ништа ни Св. Василије Острошки, сем што је у истим одајама боравио.

Нека зато цркву дижу комунисти, њихова је.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА