ЧЕКАЈУЋИ АДВОКАТА
ПРВИ ПУТ ОБЈАВЉЕНО: 26. јула 2014.
Управо окончано Светско првенство у фудбалу показало је све врлине фудбала као спорта ( како један мој млади другар написа „Фудбал је моћна игра!“), али и сву поквареност и преварност, чим се одмакнемо од онога што је игра у домене тзв. „организације“.
А где смо ми у тим причама?
Ми смо тамо где се деца продају јер све друго је проћердано.
Државну А репрезентацију не знате ко саставља. Доста Толе Караџић, мало више менаџер Рамадани, селектор најмање. Тако се и окупљају, ко је у шеми и ко хоће; а многи и неће.
Велика Црвена Звезда, некад шампион Европе и Света, доживљава судбину лудог старца. Наши најбољи клубови на почецима предтакмичења за европске лиге служе за истресање фрустрација трећеразредним клубовима, за које без Гугл-сателитског претраживача не би знали одакле су. Ко ће играти у нашој „супер-лиги“ (да горког назива!) још није сигурно. Али се зна да су у већини тих „суперлигаша“ „теткице“ очајне јер им недостаје средстава за прање опреме и одржавање опште хигијене.
На супротној страни, као да су из неког другог света, наши омладинци су прваци Европе. Ко се сећа тих дана, нашој деци није недостајало ни способности, ни страсти за игром, ни патриотизма.
 |
| Омладинска репрезентација Србије (У-19), Литванија 2013. прваци Европе |
Деци је потребан патриотизам и страст за игром. Зато се са сваком генерацијом изнова рађа.
Али, у њих је већ уграђена и клица самопродаје, што пре то боље. Поштено говорећи, то је посебан мотив који код највећих ривала није тако снажно присутан.
Иза, у полумраку ВИП ложе и околних бифеа, седе сиве еминенције, крпељи и паразити који ће најбоље што ова земља у спорту има убијати у мозак пре него што науче и пертле да дреше, уцењивати, газити, исисавати док их неумитно не претворе у робове у копачкама, са врло мало сопствене памети и који ће тако ограничени и робовски васпитани, даље ширити менталитет ситнозубе раје и бедне самопродаје. Зато више и немамо великих тренера.
Управо док с муком и огорчењем пишем ове редове, нова генерација U-19, како их званично обележавају, покушаће да у Мађарској понови успех својих претходника само годину дана старијих, углавном већ распродатих у бесцење. Навијаћемо сви. На састав „репке“ мало ко обраћа пажњу. Право селектора, је л` да. Нико неће поставити питање зашто у саставу нема ни једног играча првака Србије у датом узрасту, ФК РАД, па макар да се покаже поштовање за уложен труд тих дечака и њихових тренера? Може се тумачити на различите начине, један од релевантнијих је да се менаџери нису успели договорити.
Четири боје црног и црвеног
У замршеној анализи упропашћеног фудбала почећемо од елитних клубова, пошто рачунамо као подразумевајући аксиом да је Толе Караџић фудбалски архи-Белзебуб, суверен нашег фудбалског пакла, који са својим братственицима и фисовцима тлачи фудбалску Србију.
Партизан (Први као најуспешнији)
Председник Драган Ђурић (напомена: Ових дана управо пуштен из још једног притвора због привредног криминала) рођен је 20. јануара 1954. у Дервенти. Председник је компаније Зекстра која запошљава око 3.000 радника. Такође, власник је и Ветеринарског завода, издавачког предузећа Нолит, књижарских предузећа Шумадија и Савремена, фабрике јестивог уља у Градишту, као и робне куће Боска у Бањалуци. Активан је у Хумској од 1978. и за то време био је члан Скупштине црно-белих у три мандата и члан разних комисија.
Генерални секретар – Дарко Грубор. По дипломирању запослио се као правник у ЈСД Партизан од 1.4.1987., а од 1.6.2008. именован је од стране Управног одбора ФК Партизан за ВД Генералног секретара. За Генералног секретара именован је 16.10.2008.
Део навијача не може Ђурићу да опрости то што је био спонзор КК Црвена звезда и што је јавно тражио да се навијачи Партизана угледају на навијаче Црвене звезде. Други део се држи по страни. Наводно, неки од вођа тих лојалних група су на „буџету клуба“ и блиски полицији. Највећа подршка Ђурићу су: Бранко Ружић, потпредседник клуба, Милан Обућина, генерални секретар СД Партизан, Ратомир Бабић, члан УО, Миле Јовичић, потпредседник УО, Драгољуб Вукадиновић, члан УО и Томислав Караџић, председник ФСС.
Црвена Звезда
Председник – Славиша Кокеза. Рођен 07.07.1977., у Сарајеву. По занимању је саобраћајни техничар. Приватни предузетник. Према подацима ЦеСИД-а био је кандидат за одборника СРС-а на локалним изборима 2008. године. Образовање – четврти степен Гимназије и школе за стручни кадар. Тренутно је члан Главног одбора и потпредседник Градског одбора у СНС. Био је председник ФК Земун. Од 2004. је власник и директор предузећа за трговину и услуге „Маркок“ доо Београд. Помиње се као наводно један од чланова новобеоградске групе нарко-дилера која је финансирала Вучићево политичко напредовање, још док је био члан Српске радикалне странке. Кокеза је иначе у изборима 2012. године био 104. на листи Српске напредне странке.
Генерални секретар – Звездан Терзић (Врбас, 21. мај 1966) је бивши српски фудбалер (1984 — 1997), бивши директор ОФК Београда (1997-2005) и бивши председник Фудбалског савеза Србије (2005-2008)
Војводина – добила је трећег председника у последњих месец дана. Зоран Шћепановић добио је једногласну подршку сазива на чијем челу је био Коста Хаџи. За генералног секретара именован је новосадски адвокат Божидар Бероња.
Зоран Шћепановић је новосадски привредник власник маркетиншке агенције“Maxim & Co“ и сувласник брода са интересантном репутацијом “Скипер“.
Рад – Већ смо поменули овај клуб који је првак државе у омладинској конкуренцији, па да се не помисли да је нека друга прича у питању. Алфа и омега овога клуба је менаџер Ранко Стојић (18. јануар 1959. Бугојно, БиХ, ФНР Југославија). Дакако, као и сви горе побројани, представио се као човек са визијом. Од те визије, према многим сведочењима остала је продаја фудбалера, јадна инфраструктура, недостатак завоја у лекарској торби и све богатији возни парк породице Стојић.
Ако се пажљивије размотри профил свих тих људи са визијама и искреном љубави према клубовима кроз које су пролазили, може се поставити јасан шаблон – да су у питању повезани, често спојени у истим личностима политичари, тајна полиција (јер с обзиром на стање суверенитета земље тешко је говорити о некаквој „државној безбедности“), менаџери и новокомпоновани бизнисмени опште и нејасне праксе.
Зар неко мисли да овакви „спортски“ кадрови могу донети српском фудбалу било шта сем пропасти и бруке и срамоте? Они треба код младих људи да развију поштење, радну етику, патриотизам? Којешта!
Шта други немају што ми имамо, и обрнуто?
Направићемо мало поређење. Белгија је земља не много већа од Србије. Њихова репрезентација је током квалификација и минулом СП скренула пажњу добром игром. Посебно је истакнута перфектна организација фудбалског спорта у овој земљи, дакле за углед.
У Белгији регистровано је 443.383 фудбалера, док у Србији тај број не прелази 132.000, скоро четири пута мање. Дакако, оволики дисбаланс се превасходно односи на дечји и омладински фудбал. (Није ово никакав изузетак, већ правило. Скоро све европске земље, од Грчке преко Швајцарске до Данске, о „великој петорки“ да не говоримо, имају више фудбалера у односу на број становника од нас). Можда није згорег у вези масовности скренути пажњу да је само мањи део фудбала усмерен ка производњи врхунских, професионалних фудбалера, док у огромној већини као главни задатак има неке чудне и нама слабо разумљиве циљеве као што су радост игре, социјализација, здравље…
Супротно, у Белгији је званично регистровано 386 професионалаца, код нас се и не зна тачан број. Оперише се бројем од 800 до 1500 „професионалаца“ шта год то значило. Изгледа као да смо ми богата земља а они сиромашна.
Пре неколико година стање је описано овако:
– Док фудбалери Партизана и Звезде примају по 20 000 евра месечно, играчи у другим клубовима имају плату од 20 000 динара… У Србији у две професионалне лиге игра око 800 фудбалера… , већина фудбалера у Србији нема професионалне уговоре и нису у сталном радном односу. Многи се третирају као аматери и немају социјалну и здравствену заштиту… Фудбалери су у просеку стари око 24 године, без породице. А, нажалост, и без образовања. Већина фудбалера нема стручну школу и када заврше фудбалску каријеру, чак 90 одсто играча нису способни да нађу пристојан посао и постају социјални случајеви. [1]
За само неколико година, ситуација је рапидно погоршана, у потпуни циркус и ругло.
Дакако, оно о чему се неће сувише гласно говорити када се хвали перфектна организација западноевропског фудбала је стари „добри“ колонијализам.
Швајцарски научници покушали су да утврде колико клубови у модерном фудбалу посвећују пажње производњи играча. Резултати су поражавајући, што и не чуди, с обзиром на то да је одавно јасно да је фудбал постао огроман бизнис и да нестрпљиви капиталисти желе резултате одмах и сада… Донекле чуди и податак да у енглеској Премијер лиги има више домаћих фудбалера него у Немачкој, иако енглеске клубове бије глас да новцем богатих власника отимају децу сиромашнијим екипама. Међутим, ни Премијер лига ни Бундес-лига не могу да се похвале да им костур екипа чине деца из властитог погона. У Енглеској их је свега 16,2 одсто по клубу, у Немачкој 16 одсто. У Италији свега 7,4 одсто, најмање у Европи.[2]
…И у Африци је честа трговина младим фудбалским талентима. Жил Гарније, бивши директор канцеларије у француском Министарству спорта објашњава у једном интервјуу:
„Европски клубови зарађују новац куповином јефтиних талената, унапређују их и затим скупо продају другим клубовима. Исплати се купити хиљаду играча из Африке, чак и ако на крају можете да склопите посао само са њих двадесет“.
Пре свега француски, холандски и белгијски клубови у Африци су изградили властите „фудбалске плантаже“. Младе таленте често продају у Немачку.
Бразилски селектор Карлос Дунга још се 2009. жалио на ту ситуацију: „Сви говоре да је трговина играчима попут проституције, али свако ту тражи корист за себе.“[3]
Тако долазимо до одиста болне поенте: као робље, превазишли смо Африку.
Међународни центар за проучавање спорта CIES, институт под патронатом ФИФА, објавио је Глобални годишњи извештај о миграцији фудбалера за 2010. На тој листи, која обухвата 103 земље из којих су играчи отишли у иностранство током те године, на првом месту по извозу налази се, наравно, Бразил, из ког је отишло 283 фудбалера. Другопласирана је Аргентина, са 215. А на трећем месту, морамо то објавити с фанфарама и на сав глас, налази се Србија. Током 2010, округло 150 играча напустило је српске клубове и „отиснуло се у печалбу“, у четрдесет различитих земаља. Од свих међународних трансфера у 2010, 6,25% отпада на оне који су потицали из Србије.
Ето у чему ми „доминирамо“! Па шта би било да нас је сто милиона? И, немамо много права да се љутимо на западне капиталисте. Јер, тај мукотрпни јаничарски посао одвлачења српске деце обављају наши људи за стране агенције. Менаџерима лиценце издају национални савези, док ФИФА само прикупља податке од савеза. Стога, добијање дозволе за обављање трансакција у свету фудбала зависи искључиво од прописа које донесу национални савези. У Србији је, према подацима ФИФА, регистровано 103 фудбалска агента, што нашу земљу ставља на једанаесто место у свету. Како би рачун изгледао да се могу убројати и „дивљи“ менаџери боље да не размишљамо.
И не само то! Такође, ми смо земља у коју се и враћа највише фудбалера. То су печалбари коју су отишли неспремни и играчки и ментално, па им је „каријера“ била бесциљно ломатање од немила до недрага. Бивши таленти се враћају офуцани кући, да ухвате још који динар ако се може. Много их сасвим пропадне. Остану ауторитети само у локалним кладионицама, где људи знају „какав је тооо таленат био!“ [4]
Хвала небесима, прошле су страшне „деведесете“. О том времену пок. Бранко Булатовић (чије убиство на сред Теразија никада није расветљено) причао је овако: „Сећам се дана кад је у Савез из Швајцарске или Аустрије долазило и по шездесет захтева за издавање сертификата нашим играчима. За пола тих играча нисам ни чуо. Било је ту и играча трећих лига, аматера. Мали клубови су чак били већи извозници играча од великих, најпознатијих клубова. Некад се знало да играчи из мањих клубова најпре иду у Црвену звезду или Партизан да се афирмишу, па тек после неколико сезона у иностране клубове. Сада играчи немају разлога да тако чине. Просечно је по сезони одлазило око седамсто играча из свих наших лига, а само из Прве лиге годишње је одлазило по педесетак фудбалера. За ових десетак година из наше земље отишло је више од шест хиљада фудбалера. …“
Ето. Сад више није тако. Сада су објекти интересовања агената скоро искључиво деца.
Ко је кривљи од кога: клубови, менаџери, родитељи?
Пошто је трговина децом прописима ФИФА забрањена, наши мајстори скаутинга су као најбољу праксу промовисали „грађанске уговоре“. О томе се више чуло када се „Војводина“ побунила због оваквог врбовања њених кадета. Дете има следећа права: 200 евра месечно, два пара копачки годишње и још нешто опреме. За узврат пристаје на одиста невероватне ствари: „…од дана потписивања уговора не може без изричите писмене сагласности улагача Станковић Михаела потписати нити један професионални уговор или акт везан за делатности професионалног фудбалера и сваки такав акт ће се сматрати ништавим”. Ако Михаел Станковић једнострано раскине уговор, дужан је да играчу плати 2.000 евра док, са друге стране, у случају да играч једнострано прекине уговор мора да плати чак пола милиона евра, те да по завршетку сваке такмичарске сезоне Михаелу Станковићу исплати износ од 12% нето оствареног износа од плата и премија.[5]
Ако овакав “уговор“ није класично робовласништво, шта јесте? Међутим, одговор менаџера је једноставан: „Па нисмо ми никога присиљавали да потпише…“ И то је истина.
Рамадани је ипак Рамадани… Та брига за децу, та професионалност, тај алтруизам, то се ретко виђа….Рамадани избегава новинаре, не дозвољава им чак ни да га сликају, а његов сарадник Дамјанац је пре две године отворио представништво у „Генекс апартманима”.
– Свакодневно ме посећују играчи с родитељима. Водимо рачуна о њима као о својој деци: бринемо о њиховом школовању, плаћамо им курсеве страних језика и усмеравамо их на боље клубове – рекао је Дамјанац у једној од ретких изјава.[6]
Иван Ергић, један од ретких фудбалера који пише о дубљим проблемима фудбала (макар по некад идеалистичко-левичарски), ће рећи:
– Данас готово да нема ниједног фудбалера, или спортисте који нема менаџера или агента. Играч од самог почетка каријере, хтео или не, бива упућен на њих, а управо најмлађи су и најподложнији врбовању и манипулацији. Ти мешетари се често могу запазити на мечевима млађих категорија, турнирима јуниорских екипа, камповима и хотелима, како вршљају тражећи клинце са „великим потенцијалом“. Ти искусни преваранти од самог почетка покушавају да код играча створе психолошку зависност, обећавајући му куле и градове, размећући се наводним контактима и фасцинирајући га причама о великим клубовима. Може се само замислити како то све делује на тинејџера пуног снова, који је тек закорачио у фудбалску бајку. Такође, њему се одмах даје до знања да он „само треба да се концентрише на своју игру, а да ће се за све остало побринути његов менаџер“. То је класична „патка“ која се сервира играчу, да он случајно не би почео да размишља сопственом главом.
Родитељи деце врло често „досољавају чорбу“. Понашају неодговорно, агресивно, до зла бога алаво, рођено дете третирају као робу. Притискају и подмићују тренере да им дете игра. Понекад се међу собом потуку, па их деца растављају.
Али, и родитељи имају своју причу…Ево цитата из једне такве полемике:
„…Кад потпишеш с менаџером ти си будала, а кад одбијеш да потпишеш с менаџером још већа си будала, јер тог менаџера ти обично клуб потури… е онда малог нема на мапи… Желим ти да имаш клинца фудбалера, да видим како би ти то решио с овом твојом причом… Исто важи и за клубове – дају ситне стипендије до 100 евра, родитељи купују копачке, патике, плаћају припреме… а ако је мали репрезентативац онда имају право на обештећење, ако пређе у српски клуб, савезног ранга – просечни лични доходак у том тренутку, X године проведене у клубу од прве регистрације, па све то X 3.Ако оде у земље III фудбалске категорије – 30.000 евра по години проведеној у клубу, земље II категорије – 60.000 евра, земље I категорије – 90.000 евра по години… Што му изађе на исто, робови хохштаплера у клубовима, а ти исти по клубовима траже да потпишете с њиховим менаџерима… Па исти ти кажу да су родитељи зло, зато родитељи не пуштајте децу да тренирају у клубовима боље у паркићу… тако ником не дугујете ништа…“
Ретко се дешава да само један субјекат са визијом и бригом о младом човеку има стопостотно власништво над истим. Општа беспарица изазива општу збрку. Та збрка даље производи још гору беспарицу и тако у круг. Безнадежно је бавити се појединачним чудним случајевима, јер их је безброј. Показаћемо како је Црвена Звезда мајсторски доведена до просјачког штапа. И како даље она вуче друге клубове за собом.
Према финансијском извештају који је крајем прошле године јавности поднео потпредседник клуба Небојша Човић овај клуб је у периоду између 2004 – 2012. године од трансфера играча другим клубовима и менаџерима исплатио 14.456.541 евра. Оно што представља проблем како би ова табела била прегледна је што се у колони провизија не прави разлика између обавезе према клубовима из којих су играчи дошли и према менаџерима. Можда ову разлику и није могуће направити јер се дешава да клубови из којих су дошли играчи продају своја потраживања која имају на основу будућег трансфера из ФК Црвена звезда јер због тешке економске ситуације нису били у стању да сачекају да њихов бивши играч напусти Звезду.
У овој мутној бари прави мајстори се одлично сналазе…. Од својих бивших играча у Србији највише профитира Рад, односно газда-Ранко Стојић који зналачки окупља отписане играче „вечитих”, а затим их скупо продаје управо њима, уз право на удео у будућим трансферима – од Миливојевића 40, од Пантића 35 одсто…
Андерлехт је купио прошле године Александра Митровића за, наводно, 5.000.000 евра. Тренутно, његова тржишна вредност је дупло већа. Али, није још за даљу продају. Шушка се да је „типована“ будућа вредност овог нашег фудбалера око 23.000.000 евра. Његов другар из омладинске репрезентације Сергеј Милинковић-Савић се управо запутио такође у Белгију за 850.000 евра. Већ сад се зна да му је цена вишеструко већа, али се мора. Белгијанци ће покупити кајмак.
Има наше деце, омладинских репрезентативаца, који су продани за 95.000 евра…. Тако у недоглед….
Ипак, за Гиниса је случај Миралема Сулејманија. Он је продат Херневену 2008. за свега 250.000 евра, да би га само годину дана касније преузео Ајакс за 16.250.000 евра! Истина, у Ајаксу признају да су тада направили грешку. Сада кажу:
– Ајакс више неће плаћати десетине милионе евра за појачања из холандске лиге. То није реално. Неће бити нових Сулејманија. Образлажући финансијски успех у протеклој сезони (нето приход 18,2 милиона евра), „копљаници” овим речима најављују повратак традицији – проналажењу талената широм света и производњу фудбалера који могу богато да се уновче, а не куповину скупих појачања.
Дакле, сазнали смо и да је Ајакс у плусу 18,2 милиона евра за годину дана. Партизан једва да би могао да скупи пар милиона евра за кауцију за пуштање из притвора свог председника Ђурића. Каквог онда има смисла истицати податак да је „после Ајакса Партизанова школа најбоља у Европи јер тренутно Ајакс има 69 фудбалера из своје школе у сопственом или у неком од клубова из 31 лиге а Партизан 60 играча, од којих је 47 у иностранству“?
Ситуација у бази
У бази влада синдром самоуправљања и „црних фондова“ као пре толико деценија. Ентузијазам је сачуван само путем тзв. „трећег полувремена“ које нам је постало пуноправни део фолклорне традиције.
Шта се нас тиче свет, ми имамо своје ратове.
У драматичном саопштењу „под парол“ (како се представљао) једног нашег клуба дуге традиције оптужио је комшијски клуб због преотимања играча, уз напомену „Ми смо Арсенал за вас!“. Уследило је контра-саопштење прозваног клуба… “Господин из Арсенала ,немојте критиковати ваше бивше играче све су то добри момци. Ствар је једноставна, услови су много бољи, имају шансу нешто и да зараде… Омаловажавање нашег клуба вам неће користити, у будуће засуците рукаве па на посао… докажите да вам је стало до тих људи, наравно самим тим и фудбала у вашем месту.“ Убрзо се показало да су и у нашем Арсеналу људи засукали рукаве, и уследило је ново саопштење: „Бомба прелазног рока! Мићо Врањеш код нас!“ И заиста, на личној страници на Википедији, ради обавештености целокупне светске спортске јавности, г. Мићо (који се иначе бави скаутингом) је саопштио: „Now Mićo plays for sеmi professional club O.F.K. ... He helps with his influence and experience.“ Ради пружања подршке клубу, један навијач је упутио „телеграм подршке“: „Паклен играч, играо сам неколико пута у ветеранима против њега…………ништа му године не сметају ЕКСТРА!“
Јесте ова наизглед анегдотска прича депресивна парабола о нашем врхунском фудбалу, јер ипак је реч о бившем капитену Војводине. Међутим, клуб који смо назвали „ОФК Арсенал“ је репрезентативни пример целокупног базичног фудбала у нас. Једноставно је питање, какав би други задатак имао такав клуб, већ да буде „друга кућа“ деце и омладине из своје средине. И, одмах ће вам одговорити: „Па ми то и радимо!“ Да, само је све изврнуто наглавачке.
Најпре, имате „Школу фудбала“. Ту деца плаћају „чланарину“ да би се играла. Из чланарине се издржава тренер који „држи школу“. У томе се „државни“ клубови ничим не разликују од приватних школа фудбала, или „Академија“ ако су усмерене ка вишим социјалним слојевима. Клуб с тим нема ништа, сем што уступа свлачионице и игралиште. Међутим, када деца уђу у пубертет, негде седми-осми разред, неће више да плаћају ту фамозну чланарину, а за први тим још нису стасали, те наш аматерски, најчешће сеоски клуб, нема интереса да се бави њима. Уз то, нагласиће, „идемо на прво место“ па су паре неопходне за први тим и не могу се „бацати“ на подмладак. Тако се прекида дечији спортски развојни пут. Многима се фудбал дефинитивно огади. У првом тиму имате неколико остарелих „семи-професионалаца“ који играју за пар десетина евра по утакмици, остали ту и тамо добију „премију“ за неку „велику“ победу. Пред крај првенства се по кућама скупљају не би ли саставили једанаест играча за утакмицу. У ВИП ложи мудро ћутећи седи „Брка“, главни Баја који пере паре, окружен задивљеним поштоваоцима. Како и за кога, нико у светом ћутању не сме да приупита.
Ако мала средина изроди таленат, што се редовно дешава, у великом клубу где дете треба да настави развој ћете се сусрести са захтевом да се одрекнете припадајуће накнаде на коју имате право као матични клуб. Ако којим чудом избегнете ову уцену паре неће бити усмерене у даљи развој дечије школе и инфраструктуре, већ ће их поменути Брка обрнути у интересу клуба да за навек нестану.
Пошто клубови не раде ваљано посао због кога заправо постоје, ту на сцену ступају приватне школе фудбала. Нико не зна шта је то у ствари. У ФСС не знају колико је таквих школа и академија, нити ко се и са колико деце бави. Нико нема увид у финансије ових васпитно-образовних установа. Стојим на становишту да су те приватне школе фудбала апсолутни хохштаплерај. Навешћемо пример: Човек, власник једне такве школе фудбала, који себе крсти као „фудбалског месију“, “Фудбалског Моцарта“ и „Амбасадора стваралаштва“, се усудио после вишегодишњег рада „по највишим светским стандардима“ са већ стасалим момцима да уђе у сениорско такмичење. После шест пораза у првих шест кола у најнижем рангу такмичења иступили су из лиге. Ово, да знате о каквим се фундаменталним битангама ради.
Стварно и могуће
До пре двадесетак година 90% А-репрезентативаца је долазило из „малих средина“, села и приградских насеља. Михајловић из Борова Села, Југовић из Милутиновца, Мијатовић са периферије Подгорице… Зашто? Зато што је дечија игра неприкосновена. Тек са 13-14 година улазили су у прави тренинг. Сећам се размишљања једног Мађарског новинара који је тражио разлоге пропадања мађарског фудбала. У главном, рекао је, након великих успеха од 1952. године, хтели смо да унапредимо фудбал, па смо свуда оснивали школе фудбала. Резултат је био да деца уместо да сваки дан играју фудбал, почели су да тренирају три пута недељно.
Данас, наравно, ако неко хоће да се пробије у фудбалском свету, мора да уђе у овај „школски систем“. Пошто више и нема спонтане дечје игре, можда су те школе неминовне.
У наведеном примеру назови семи-аматерског сеоског клуба све је постављено наопако. Ако упозорите, само ће вас нервозно откачити „Не може друкчије…!“ Зашто „не може друкчије“? Омогући деци да се играју? Колико ће то клуб коштати? Са кадетима ради најозбиљније. Имаћеш добар први тим и неће ти требати господа у поштованим годинама за 30 евра по утакмици.
Даље, закон треба да обезбеди да нема одрицања од дела профита ако твој играч постане професионалац.
Али, апсолутна поента је похапсити људе са визијама и локалне „Брке“.
Поменути Поледица вели:
Када сам у време транзиције играо у Пољској имао сам прилику да видим како се једна комунистичка држава трансформисала у модерну чланицу ЕУ. Како је у пољском фудбалу, као и у нашем, владала велика корупција, државни врх Пољске је у једном тренутку подигао 204 тужбе против челника Фудбалског савеза и председника клубова, суспендовао их и потом све избацио из савеза. Они су се жалили ФИФА, али је председник Пољске лично ургирао код ФИФА да се на овај драстичан начин изврши реформа Фудбалског савеза. Данас се у Пољској игра одличан фудбал, нема корупције у овом спорту, постоји десетак дивних стадиона, а земља је организатор Европског првенства 2012. године. Нешто слично би требало да се изведе и у Србији, да би се наш фудбал спасао од корупције и од пропасти. Уосталом, ФСС и фудбалски клубови су власништво грађана и државе, а не групе монополиста који су овај спорт тотално приватизовали – каже Мирко Поледица.
А не, код нас треба 24 000 пријава, без компромиса, ошурити фудбалског Белзебуба Караџића и све његове ордије. Заправо, треба потпуно дезинтегрисати садашњи систем. Раздвојити врло мали број (реорганизованих) професионалних клубова, аматере где се ради са децом и омладином и хоби-фудбал за пасиониране симпатизере трећег полувремена.
Не би ми били први који би забранили приступ на 500 метара сваком дечијем игралишту „скаутима“ због кршења скаутског фер-плеја.
Ми имамо значајне компаративне предности. Генетски потенцијал тзв. „Динарског типа“ (телесне предиспозиције и менталну снагу), имамо сиромаштво које јесте предност у спорту у односу на оне који живе у благостању. Уз то, фудбал није скуп спорт, довољни су релативно скромни услови за добар тренинг. Ако смо раније имали добре тренере, можемо их поново имати. Дакле, сигурно може много боље. Али, без драконских мера, потпуног демонтирања трулог система, нема напред већ само назад.
Зато, тренутно потпуно је свеједно који ће страни потрошени тренер, Зенга или Адвокат, стати за кормило репрезентације.
—————————————————————————-
[1] http://www.koreni.net/modules.php?name=N...t&sid=2241
[2] http://www.24sata.info/sport/fudbal/8711...y5Scn.dpuf
[3] http://www.vijesti.me/svijet/trgovina-lj...nak-147306
[4] http://www.sportske.net/vest/blog/kradlj...76238.html
[5] http://sport.blic.rs/Fudbal/Domaci-fudba...bovlasnici
[6] http://www.blic.rs/Vesti/Tema-Dana/39971...-fudbalera
Коментари
Постави коментар