ЧЕКАЈУЋИ ЗЕНГУ

(Док трају борбе фудбалских титана)

ПРВИ ПУТ ОБЈАВЉЕНО: уторак, 15 јул 2014.

У току су завршне утакмице Светског првенства у фудбалу у Бразилу.

Уз помоћ моћних напредних технологија репортер нас у „реалном времену“ обавештава да је већ трећи пут Аргентинац Ди Марија истрчао своју деоницу у акцији брзином од скоро 32 километара на час. Да бисте разумели, ни Усаин Болт, у копачкама и на трави, везан за реаговање на промену ситуације коју интелектом мора да схвати и антиципира њен развој, а не реакцијом на глупи пуцањ ћорком из пиштоља, не би могао да постигне толику брзину. Није ово „најстрашније“ што се проблематике брзине у фудбалу тиче. Неки фудбалери могу у идеалним условима да развију брзину преко 35 км на сат [1]. Реалност је да у Србији данас нема атлетичара-спринтера који на тартану у спринтерицама може приближно ономе што могу најбољи фудбалери света у копачкама по трави.

Да би се одбранило ригидно схватање фудбала у нас, покушаће се са демагошким одговором „да је лопта бржа од сваког фудбалера“. Ерго, може се и успорено, „технички“, „ситно-калуђерски“, „на виц и зез“ (којима свако поштовање), треба ћушкати лопту тамо-вамо, па ћемо бити „европски Бразилци“, каквих ни у Бразилу више нема, како смо се уверили. Тешко је објаснити нашим споромислећим верницима китњасте импотентне игре да је лопта једнако реактивна на ћушкање, па рецимо (и) оних који су тако ружно издоминирали над јужноамеричким Србима једне јулске вечери 2014-те.

Једнако се броји и мери сваки покрет и потез фудбалера. Све то гутају и мељу компјутери. Као резултат добићемо нове врсте тренинга и тактике игре. Изнад свега, још један корак напретка у најболнијем сегменту фудбала – селекцији будућих асова. Но то ће већ остати строго чуване тајне, на нивоу шифре за атомско наоружање.


Констатоваће се и код нас уз извесни временски заостатак „да су тренинзи статични, док се утакмице играју у брзом ритму“. Констатацију сам ставио под наводнике зато што потиче из брошуре „Подучавање фудбала“ издате у Бечу 1919. године. Каснимо, дакле, мање од сто година.

У вези Светског фудбалског првенства у Бразилу лансирана је од наших стручно-новинарских експерата страсно ослоњених о шанк, да овај пут дошло до сукоба „страсти и система“ у фудбалу и да је победила страст, јер се тако чинило у једном моменту. Што се поменутих тиче, страст свакако побеђује, али што се фудбала тиче, то је гусларски еп изгубљен у времену. Зар неко уистину мисли да Немцима или Белгијанцима недостаје страсти (истина, неке друге врсте), или да код Чилеанаца или Мексиканаца нема организације и система рада?

Нема ничег новог под капом фудбалском од када је уругвајски жандар вратио лопту у терен 1930 године и тако запечатио судбину једне мале групе фудбалских заљубљеника из Србије, али је том шеретском финтом отворио врата нечега што је истовремено и најлепше у спорту – а светско фудбалско првенство то свакако јесте – али и онога најгорег што људска похлепа може да учини.

Данас је ФИФА „непрофитна организација“ која с тога не плаћа порез, али има обрт 5,5 милијарди долара; чији су врховни функционери бонусно награђени 200.000 долара годишње зато што су функционери непрофитне организације и којима се скромно надокнађује губитак током непрофитног стручног ангажовања у Бразилу са свега 700 долара дневно. Нико нема тако богату лепезу скандала везаних за корупцију, непотизам, варање, намештања и снобовско рентијерство, каквим располажу најмоћније фудбалске асоцијације УЕФА и ФИФА. [2,3]

Фудбал је еволуирао у игру коју играју богати а гледају богати.

За остале постоје телевизори и рекламе Кока-Коле, у којима сва деца света мање-више имају исте шансе.

За дуготрајне врхунске резултате у спорту, а нарочито овако конституисаном фудбалу или по филозофији све више сокеру, озбиљно организован спортски унутар-државни систем је апсолутни услов, kondicio sine kva non, што би се рекло. У обавезној беспрекорној организацији, кључан је темељ који се зове „базични фудбал“, што код нас нема некаквог значења* (* што ћемо објаснити у другом делу написа), или „GRASSROOTS“ [4], што нам тек без везе звучи, мада је иста ствар у питању. Да покушамо ту фамозну „grassroots“ философију поткрепити подацима да је у Немачкој по том основу регистровано 6,308,946 фудбалера сврстаних у 26,837 клубова (што даје резултат од 235 активних играча по клубу), и то није све већ постоји и школски фудбал, рекреативни (хоби) фудбал итд. Ако искључимо дојенчад и трииксел сениоре, ми немамо толико бројно укупно становништво, колико Немци имају фудбалера. Све то прати стручна и организациона структура. Прођите Немачком и видећете да ни игралишта не недостаје.

Наше дубоке и неопростиве заблуде су што мислимо да мање и сиромашније земље не прате предочени тренд, те да ми не можемо тако ради скупоће програма. Није, заправо кад се ради како треба најекономичније је и скоро бесплатно.

Но, није заблуда да и најорганизованији развојни системи нису довољна гаранција успеха. Неко тако надмоћан као што су Немци, сигурно ће са гордошћу пропагирати свој рад, ред и дисциплину, организацију, те необично изражену интелигенцију оличену у високим челима, правим носевима и плавој коси. Али, ради коначног успеха неће се либити да учине много више него што пише у „grassroots-филозофији“, што ће рећи да ће прибећи „допунској селекцији“ талената из народа друге класе, али који, ето, брзо трче и вешто баратају с лоптом за поштену накнаду. Тако, селекциона база Немачке покрива заправо биолошки простор већи од онога који је мачем освојио Александар Велики. И не треба се много чудити овоме. Хитлерове ЅЅ дивизије биле у једнако као и репрезентација лепога Лева, утегнутог у уске панталоне, попуњене из других народа, а у славу великог Рајха. И ти, туђи људи, заиста су гинули са усхићењем и оданошћу за тај велики Рајх, па што нови не би са страшћу играли фудбал?

Међутим, ни то није довољно да се коначно успостави доминација планетом. Насупрот стереотипа о немачкој педантности и некоруптивности, у реалном животу имамо имплантирану Менгелеову филозофију и протекционизам.

Харалд Шумахер у тренуцима предаха

Ако постоји нека лажна сумња да су 1954.освојили свој први светски куп допинговани метамфетамином (первитином), за даље ни тог смоквиног листа нема. И наш др Михајло Андрејевић је подносио пријаве против немачких репрезентативаца због допинга. Безуспешно, наравно. Све о допингу је написао Харалд Шумахер, немачки голман, (отворио душу), у књизи „Почетни ударац” у којој је описао и како су Немци освојили титулу првака света 1986. године у Мексику. Доктор им је, укупно, убризгао седам хиљада инјекција. Шумахер после тога дуго није могао да контролише мокрење, патио је од несанице, није могао да има сексуалне односе...Због искрености прошао је шикану немачког јавног мњења. Опште је познато да је допинг био немачки државни пројекат. Али то је ствар о којој добро васпитани патриота не би смео да гласно говори.

Остаће у аналима забележена сцена када велики Кројф на полувремену финалне утакмице на СП „Минхен `74“ прилази разбијених и крвавих цеваница судији Тејлору, класичној енглеској „пуњеној птици“, да протествује против начина суђења. Кројф је свестан да је већ унапред одлучено да тадашња Западна Немачка – из разлога денацификације хладног рата – мора да победи, али не одустаје од жестоких приговора и херојски добија жути картон. З. Немачка је победила падавичарењем Хелценбајна у шеснаестерцу, које је започео батргањем тамте-вамте коњску дужину раније.

Penal Henesa nad Krojfom u prvom minutu finala

Остаће такође у аналима договорени резултат Немачке и Аустрије (1:0) у Шпанији 1982. Лондонски „Гардијан” назвао даном кад је „свет плакао због Алжира”, а ФИФА због те намештаљке увела правило да у последњем колу по групама сви играју истовремено. Еберхард Стањек, коментатор немачке државне телевизије АРД, рекао је током преноса: „Ово што се догађа на терену нема везе са фудбалом, ово је страшно” а затим је заћутао и до краја утакмице није прозборио ни реч. Шпанска штампа је утакмицу назвала „Ел аншлус“.[5]

У Италији 1990 године финале су одиграли Немци и Аргентинци. Или само Немци, или ни једни ни други. Аргентина је до финала дошла са пола тима. Због картона у финалу нису играли Батиста, Олартикоечеа, Каниђа и Ђусти, а у финалу су искључени Монсон и Дезоти. Одлучио је Андреас Бреме, из једанаестерца у 85. минуту. Пао је Фелер.

За Немачку је досуђено највише једанаестераца, њиховим противницима је додељено највише картона.

Сви досад освојени немачки светски купови су били незаслужени и уз обилату помоћ пријатеља из ФИФЕ.

У међувремену Холандија је добила свога Рудолфа Нурејева (ненадмашног балетанера) у лику и делу Аријена Робена, тако да је, након Јужне Африке где су се доказали као светски касапи, са протестантског лица Холандеза коначно спала излизана и лажна кринка честитости.

Сваке године појаве се вести о масовним лажирањима утакмица на уређеном Западу. Ради примера цитираћемо једну аферу: „Полиција у Немачкој, Великој Британији, Швајцарској и Аустрији ухапсила је 17 особа због сумње да су учествовали у лажирању скоро 200 фудбалских утакмица у девет европских држава, саопштила је данас полиција у Бохуму. Међу утакмицама за које се верује да су биле намештене су и три одигране у Лиги шампиона, као и 12 у новоформираној Лиги Европе….“ [6]

Запад може лако да поднесе афере тако грандиозних размера јер су богати и заправо они јесу ФИФА и УЕФА. Тако су присвојили и право да мале и покварене уче честитости, уместо да ти евроцентрични или егоцентрични расисти сами дођу под старатељство.

Али, та „бела снага“ неодољиво привлачи. Према речима резигнираних сведока, Скадарлија се орила ономад од навијања покондирених српских тикава за Немачку а против погубљених Бразилаца, недостојних својих претходника.

Без обзира на праву слику стварности, наше покондирене тикве са све више страсти и искри у очима булазне о неком максвеберовском* (* Макс Вебер, омиљени Вучићев социолог, измислио „протестантску етику“) протестантском поштењу горепоменутих мајстора лажирања и допинговања, те снисходљивошћу колонијалних слугу уздишу за таквим господарима.

Не знам како ће фудбал преживети Бразилску срамоту. Знам да ће преживети, али не знам како. Задуго, можда никада више, нећемо гледати јединствено бразилско мајсторство.

Овај пут Немци ће можда беспрекорно заслужено освојити Светски куп. „Они су жртвовали све људске карактеристике да постану стројеви од меса и да се подреде колективном строју као његови делови.Фанатични до тоталног самопорицања само да би уздигли Немачку.“ – написа један коментатор. Немам шта за додати. И, истина је, „Они су једна болесно амбициозна предаторска нација...Не би били живи а да читав свет не постане њихово колонијално царство у којем би људе терали као у логорима.“ Нема код њих господског подношења победе и радости хомо-луденса. Код њих има рика предатора над пленом.

Испред још стоје испречени Аргентинци. Као Спартанци код Термопила.

У финалу Светског првенства у фудбалу у Бразилу 2014., неће се играти фудбал, водиће се неравноправна битка до истребљења.

Навијаћу за Аргентину.

[1] http://www.fudbaluzivo.rs/najbrzi-igraci...ifa-i.html
[2] Фифа увек добија
http://pescanik.net/2014/06/fifa-uvek-dobija/
[3] Укините светско првенство
http://pescanik.net/2014/06/ukinite-svetsko-prvenstvo/
[4] http://www.fss.rs/index.php?id=2082
[5] Матеус је играо намештену утакмицу на светском првенству
http://www.politika.rs/rubrike/Sport/spo...vu.sr.html
[6] http://www.vesti-online.com/Sport/Fudbal...e-sampiona-

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

КАКО ЈЕ ТИТО НАПРАВИО ДРЖАВУ ЗА ПРОИЗВОДЊУ АПСОЛУТНОГ ХАОСА

ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА (1): ЗОРАН ЂИНЂИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА