КАКО САМ ПРОВЕО ВИДОВДАН МЕЂУ БИТАНГАМА

Искочио човек из жбуња и физички насрнуо на мене. Класична сачекуша.

Силеџија може унук да ми буде. Уз то, нисам у ситуацији да могу да се браним.

Нико ништа видео, нико ништа чуо.

 

Отуда, полиција ни овај пут није имала основа да интервенише.

 

Тако сам провео време о Видовдану, у солунском Сиригу.

 

Не, колико можда деловало неуверљиво или бизарно, никаквог повода за напад није било. И да је чудом било нечега, за такав насртај оправдања нема.

Показало се, шта год да сам критички или лоше писао о некоме, није било довољно оштро и зато није ни сасвим тачно.

 

То што је урадио баџо, неће ништа променити у његовом животићу. Баџо је професионални делатник у Напредњацима, па му се, ето, може. Осећа се боље као уважени сеоски кабадахија.

 

Да је баџи до некакве освете, могао је господски да сачека да природа уради свој посао. Али, није господин. Ни он ни његово друштво што је сеирило.

Да смо здраво друштво, таквог баџу би средина испљунула са гађењем. Али, нисмо здраво друштво, и баџо се не мора бринути за рејтинг, камоли да ће доживети неку моралну осуду од суграђана или у својој странци.

Затвора одавно не мора да се плаши.

Како је данас? Две жене стоје и нешто разговарају. Виде да пролазиш. Следе значајна размена погледа и званични, хладни поздрав. Шта би било да сам сина једне од те две госпође навео као сведока догађаја? Шта би се десило? Довео бих тог синовца у ситуацију да мора да лаже пред судом, јер да сведочи истинито не би смео. Нема шансе. Далеко било, нећу и другима да товарим своје невоље на врат. Али, питам се у шта би се претворили они тако карактеристични "значајни погледи"? У поглед мржње вероватно, ако би се само на погледу завршило.

Из полиције се не јављају (како су ми раније најавили, јуче је био рок) да ме известе о коначном резултату истраге. А и чему? Исход је известан.

 

Да сам нека Мариника или Динко Грухоњић, сличан насртај би био вест дана, догађај обзнањен на сва звона. Пошто сам само Србин, ништа.

Треба дисати у овом Сиригу.

 

Ето како ми је данас.

И, наравно, претње породици. Кад мене не буде, обећање је, светиће се даље деци. Ти људи немају никаквих моралних граница, ништа од таквих не може да изненади. Зато су тако уважени у средини.

Шта друго у таквој ситуацији него да деци кажеш да се селе из ове долине зла? Нама, како буде.

Каква "пристојна Србија", нема овде живота за Србе. Србија је окупирана од битанги.