ПОСЛЕДЊИ И ПРВИ ЧОВЕК

ПОСЛЕДЊИ И ПРВИ ЧОВЕК

Последње речи: "Звезда га је родила, звезда га је и убила"

Мислио сам да сам последњи и први човек који је на "Филмовизији" погледао мултимедијално остварење које се сматра филмом - "Last and First Men" (2017) Olafа Stapledonа, пошто је дело остало неоцењено. Ни просечни ни изван просечни гледаоци очито нису имали стрпљења да гледају високо-уметничку мрсомуђевину са "наративом" апстрактног тупљења, те коначно дају своју оцену.

Међутим, када сам, желећи да скренем пажњу како се, уз одсуство емпатије, односно присуство потпуне емотивне тупавости, Западни аутори односе према Балкану, зашао мало у информације са интернета, увидео сам да филм у опште није непознат, него је само промакао нашој публици заокупљеној последњим преживљавањем.

Филм “Last and First Men” састоји се од дугих, онирички (= сновидљиво) спорих кадрова који приказују детаље партизанских споменичких комплекса. Споменике је снимао познати дански директор фотографије Sturla Brandth Grovlen. Снимљени су црно-белим, 16мм филмом с уочљиво крупним зрном које даје додатни осећај да су снимци неки пронађени реликт. Снимке споменика прати нарација коју чита славна шкотска глумица Tilda Swinton.

Нараторка приповеда последње поглавље романа “Last and First Men” (1930) британског међуратног филозофа и СФ писца  Olafa Stapledona. Стапледонов прозни текст приређен је као писмо последњих људи на земљи својим прецима. Нараторка приповеда о утопијској, узорној цивилизацији надљуди која је хиљадама година напучивала (насељавала) земљу па се затим преселила на Нептун.

Била је то надмоћна цивилизација којом су као мудраци владали астрономи, а њихов бивак били астрономски торњеви. Цивилизација је говор учинила непотребним, јер је била способна за колективну телепатију, деобу сећања и искустава. Али, астрономски догађај онкрај људског утицаја учинио је да се Сунце помакне из орбите. (ТЈА!) Све планете почеле су се загрејавати, почело је цивилизацијско урушавање.

Након милиона година, хармонично друштво је пропало: људи губе способност телепатије, враћају се “примитивној” вербалној експресији, грађевине се руне. Нису чак били у стању да Нептун покрену из своје орбите, да побегне од сунчевог зрачења. Последњи људи стога као сонду шаљу у свемир извештај о људској врсти. Тај извјештај завршава реченицом о људској цивилизацији као “тренутку између два бљеска звезде”.

Типична магла и типични споменици ничему

Филм је псеудо-документарни, и држи га да се не распадне последња порука коју последњи људи из будућности шаљу у прошлост. Посљедњи људи имају мисију: „Желимо да помогнемо прошлости да направи најбоље од себе.“  Без ове дубоко-мисаоне просеравајуће (по критеријуму филозофа Франкфурта) поруке филм би био сасвим без везе са било чиме. Немогуће је успоставити живу везу гомила искрвљеног обездушеног и хладног бетона са суштином људског бивства.

Иначе, "радња" се одиграва на Нептуну, последњем људском дистопијском уточишту, две милијарде година у будућности. Визуелно-естетски, приповедање (нема глумаца) је пропраћено уметничким сецирањем партизанских ратних споменика са простора екс Југославије и моћном симфонијском музиком аутора филма, који и јесте музичар по основном свом уметничком изразу. У филму, поменути споменици су ултра-футуристичка остварења изграђена на Нептуну само зато да остане белег после људи, обавезно са "оком упртим у космос". Дакле, на нашу задовољштину, када све пропадне, остаће буљава партизанска епопеја уклесана у застрашујућим бетонским грдосијама. Осим уметничких накарада наших социјалистичких бетонских прото-мајстора, ја у неком филму нисам видео толико магле. Где је само толику скупише? Нема боја, мада ја држим да су ти људи две милијарде година млађи од нас, са својим телепатским способностима, могли да региструју шири спектар фреквенција. Дакле, веће богатство свемирских боја. Не може наратор да објашњава како их хладна светлост сунца све више обујма, а да слика показује све више магловитог сивила. Глупо је.

"Онорични" аутори филма траже довољно напете углове

Уз извињење због превода помоћу слабашног Гугл-преводиоца, дајемо једну, држимо, реалну критику дела оног дела човечанства које не познаје нас, људе упућене ка Нептуну.

У " Последњим и првим људима ", Тилда Свинтон је буквални глас будућности: искрцана приповедачица од хипер-еволуиране "осамнаесте врсте" човечанства, мирно али очајно, која нам допире из света који је протекао око 2 000 000 000 АД с обзиром на то. О Тилди Свинтон увек смо сумњали, то је удобан избор: онај који је очекивао, знати необичан детаљ у иначе аморфној, дезоријентујућој научно-фантастичној медитацији.

Последњи и први филм режисера покојног, цењеног исландског композитора Јохана Јохансона, "Посљедњи и први људи", слабо је прилагођен истоименом утицајном роману британског аутора Олафа Стапледона из 1930. године, иако је његова експанзивна приповест из прошлости пресвучена као сјајан 70-минутни аудиовизуални есеј о смртности, изумирању и наслеђу - све је то још јаче због последњег креативног израза њеног ствараоца.

Наизглед наративна фикција, али једноставнија за постављање и програмирање као експериментални мултимедијални комад или квази-документарац, Јохансон је импозантну једнократну представу имао као посебну гала-представу на Берлинеру прошлог месеца. Међутим, први пут се појавио на Манчестерском међународном фестивалу 2017. године, пратећи симфонијску изведбу Јохансонову уобичајено снажне оркестралне партитуре ББЦ Филхармоније. Заиста, перформансе уживо су можда најдуговечнији пут изложбе за филм који није нарочито прикладан за конвенционалну дистрибуцију артхоусеа: Будућа публика ће га вероватно открити у уметничкој галерији или концертној сали као у биоскопу.

Негде, у свету...

И, тако је. Овај "филм" је типичан за ограничене ауторе који своје лимитиране фантазије приказују као свевременске. Да се разумемо: Јохансон у свом експерименталном сновиђењу, ничим се није измакао из пропагандне задатости западне жуте штампе о психологији "Западног Балкана". Зато ни камером није хтео да мрдне отуда. Ексцентричних хрпа бетона лажних уметника има свуда по свету, па да је "храбри" уметник хтео свом делу да све-људски знак, нарација би била праћена анатомијама бетонских чуда са сви страна света, не би све било сведено на једну гломазну, ужасавајућу, али суштински безвредни тачку светске књиге постојања. Са Џамоњом да се објасни пропаст свемира?

Комунисти се нису сетили ово да направе

Шта мислите, да ли би се ексцентрични скандинавски уметник усудио да у првој секвенци свог СФ филма постави као визуелни предложак пропасти неки јеврејски споменик страдања, као што је олако ставио уистину ружни и морбидни јасеновачки споменик? Тако Јасеновачко бетонско "U" у једном тренутку представља утопијску астрономску опсерваторију, жариште мудрости.

Футуристичка уметност бесмисла, која нема везе са Џамоњом

Да ли се пропаст човечанства може приписати, како нараторка дискретно приповеда, једном особитом племену које је имало медвеђе крзно на себи, били су тврдоглави, нервно неуравнотежени и левитирали су празнином главе по космосу. И, ето тако, човечанство је еродирало и заглупело, па се уместо милијарду година коришћеној телепатији (можете то звати и Интернетом) вратило на међусобно мумлање пећинског човека. Ко у циничном приказу не препозна архетип Босанца танспортованог на Нептуну, не вреди да се бави оваквим уметничким остварењима.

Замислите гомилу оноричних медиокритета у смокинзима, са доста пара на рачуну, који окупани, намирисани и у чистим гаћама, прате филм "Last and First Men", и размишљају о крхком човечанству, у коме речи нема о фашизматичном новом добу, суровости похлепних банкстера, НАТО и чудима ратне технике, већ је тема бетон и  босанска бауштела. „Желимо да помогнемо прошлости да направи најбоље од себе.“ . И сад ће банкстери и НАТО да ураде најбоље од себе, и заузму изворе нафте. Након тога, председник УСА добиће оноричну Нобелову награду за мир јер је Америка по ко зна који пут спасла свет од пропасти, уз мање колатералне штете од неколико милиона деце.

На Нептун господо заборавите. То је огромна гасовита планета са притиском неколико милиона пута већим него што је на земљи.