ШЕШИР ПРОФЕСОРА ШАРЧЕВИЋА
ШЕШИР ПРОФЕСОРА ШАРЧЕВИЋА
НЕМАЧKИ " СЛАВИСТА" Др. Ролф Диетер Kлуге:
"Предлажем да се српској деци забрани у школама
учење српске националне поезије”
На округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.
После вишедневног хепенинга свеколике културне елите, Десанка Максимовић је Одлуком Националног просветног савета враћена са својом "ванвременском поезијом" у гимназијску лектиру, зато што је ванвременска. Ономад, образложење Националног просветног савета зашто се нека дела Десанке Максимовић уклањају из програма је што су ванвременска па их деца не разумеју у потпуности. Ревизији одлуке НПС претходио је ударац Ане Брнабић о сто уз патриотски поклич "Не дам Десанку! И тачка!"
Нема ко није дао своје мишљење о овом културном инциденту, уз обавезну игру речима којом се упросечено духовито (сви исто духовити) констатује да је Десанка добила помиловање које је тражила. Друга пратећа појава да је тушта и тма људи од струке дало мишљење ко је све неоправдано избачен из лектире, кога треба укључити у програм а којим писцима ту нема места. Са неколико изузетака, оправдано је страховати да имамо масу књишких чудака.
Коначни закључак је да се наша културна и национална елита, која се срчано изборила за Десанку, још једном упецала као товљени шарани.
Десанка у опште није носећи стуб српске књижевности. Она је споредни, карактерни лик у дистопијском модулу промене свести Срба. Инжињери душа наше деце знају да је Десанка писац женског писма, лепе речи али без истинске дубине коју захтева једно одиста захтевно образовање будуће елите. Безопасна. Зато су је вратили.
Наша квази-културно-национална елита не види шуму од једног дрвета, управо зато што нису потковани знањем, него потковицама. Да је другачије, поставили би ултимативно питање шта се у опште догађа са нашим школством, гимназијом особито?
Нама уџбенике историје пишу Хрвати и Немци, а избор лектире се лагано, али сталним променама, креће у два правца - елиминација националног записа за рачун безличних и/или аутошовинистичких писаца и друго - спуштање критеријума образовања. Циљ: расрбљавање и медиокритетизација, у сврху формирања пожељног типа хомо-фабера са IQ 90 и, за најпослушније, докторатом.
Шта нас је, осим политичког система, могло довести у ситуацију да је потребни просек оцена из основне школе већи за медицинску школу - смер козметика, него за гимназију? Да ли је циљ да козметичарке воде државу или да државници буду тупавији од козметичарки?
Афера са Десанком помогла нам је да боље упознамо системско растројство нашег друштва у коме се о деци брине бар два пута по седам лудих и збуњених бабица. Једна група бабица се зове ЗВКОВ а друга ЗУОВ.
Наиме, није у питању један надлежни Завод, него два: Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВKОВ) и Завод за унапређење образовања (ЗУОВ). Прва институција посвећена је вредновању квалитета рада школа, док друга, ЗУОВ, такве ингеренције нема. ЗУОВ је пре свега саветодавно тело у ком се развијају предлози за – како стоји у називу институције – унапређење образовања. О каквим се образовним мастодонима ради нека послужи податак да ЗУОВ има 86 запослених, подељених по центрима, и 3.000 спољних сарадника - међу њима је и директорка Задужбине "Десанка Максимовић". С обзиром на то да је оснивач ова два тела Држава, јасно је да добар део захтева, и за контролом квалитета и за унапређењем образовања, иницијално долазе од Државе. Затим се у овом трилингу - држава - ЗВКОВ - ЗУОВ преговара по правилима преферанса, док се не усагласи курикулум који личи на акрепа. Обавезна лектира део је захтева Државе, док се изборни део односи на професоре који желе, знају, могу и смеју више.
Јасно је да би у граничном случају исти посао могао боље да уради један компетентни службеник у Министарству образовања од поменуте две ударне бригаде бабица.
Ординарна аутошовинистичка ћурка из ћуркарника Пере Луковића, Сандра Данчетовић, елаборира проблем из своје ћуреће визуре: "Завршила сам књижевност на Филолошком факултету, одлично се сећам и гимназијских и методичких мука, па сматрам не само да сам иоле стручна, већ и спремна да откријем свој шокантни став – није ништа страшно ако „избаце Десанку“.... Па мало даље..." Знате ли да се Данило Kиш (дописати апозицију по избору; моја би била „један од наших највећих писаца“) у средњим школама појављује готово искључиво у првом разреду са „Раним јадима“?!"
Грдни су ту проблеми - шта са плагијаторима? А треба имати интелектуалне храбрости, макар и факултетски образован, па признати да је Данило Киш плагијатор. Чему будућу елиту можете начути ако им задате да проучавају "Гробницу за Бориса Давидовича"? То је апсолутно неморално. Отуда поставља се питање треба ли омладину учити на другим плагијатима, где спадају и Мика Антић и Добрица Ћосић? Наравно, немогуће је из иоле озбиљнијег наставног програма избацити "Време смрти", тако да се ја оглашаван некомпетентним у овом случају.
Други проблем је деидеологизација лектире. Трпање у курикулум ауторе само зато што се уклапају у југо-комунистички концепт, а не зато што вреде; и, обрнуто, елиминација патриотских српских писаца, где је заправо направљен највећи интелектуални масакр.
Kада је Драгиша Васић, писац романа " Црвене магле " који би свакако морао бити део гимназијског курикулума, године 1927. боравио у Совјетском Савезу, слушао је секретара московског Совјета, у црвеној кући у Тверској улици. " Све што се ради, ради се за радничку класу, за њено добро и у њеном интересу. " Васић је ове секретарове речи записао и објавио у својим " Утисцима из Русије " . У истом сведочењу постоје и ове пишеве реченице: " ... Не узимајући у обзир елиту, ја сам запрепашћено гледао како бескрајна празнина духа зјапи на све стране, ја сам био окамењен оном пустошном празнином у којој се душа нигде није могла осетити."
ОЗНА (Одељење за заштиту народа НОВЈ) запленила је 1945. године све белешке, дневнике, документа и писма Драгише Васића, пре него што су га убили, тако да нисмо имали и још увек немамо увид (осим привилегованих појединаца, међу којима су писци Мирослав Kрлежа и Добрица Ћосић) у многе корисне податке о различитим догађајима, датумима и личностима из Другог светског рата, а ни драгоцена размишљања овог писца, као што нам их је пружио из свог искуства у балканским и Првом светском рату.
Е, па, господо потковани интелектуалци, дужни смо доказати да рукописи не горе, ако хоћемо да постојимо.
Још ће нам Перина ћурка Данчетовићка замало објаснити суштину: "Не могу наша деца у четири разреда средње школе под најездом хормона и егзистенцијалне кризе да науче све што нису у претходних осам, још и да стекну чувене радне навике, манире и изграде личност, што је требало да уче још од колевке. Зато није страшно кад „избаце Десанку“ и Десницу сведу на избор уместо обавезе. Дете које никад није видело никог старијег да чита, којем нико никад није дао књигу и покушао да га заинтересује за њу, неће ни читати Десницу, све и да мора. Неће. Програм, веровали или не, не обавезује ни наставника ни ученика."
Знамо да је тако. Наравно. Међутим, иако је "најезда хормона" константа, ипак су предратне генерације излазиле из гимназије перфектно образоване, са школом плеса, обавезним владањем два страна језика и општом културом која је била видно доминантна у односу на данашњу, у главном сиђошку елиту. Професор Коста Вујић је био разредни старешина талентованим ђацима са радним навикама, а не шупљоглавим врећама хормона, како данас видимо средњошколце, док школе зовемо "дебиланама".
Разлог је што нисмо, нити нам пада на памет да изађемо из комунистичке матрице. Ми хоћемо да осам година сву децу проведемо кроз упросечен курикулум и спуштен критеријум на ниво најслабијих и најлењих; да нам основна школа буде уравниловка и за будуће машин-браваре и аутомеханичаре и за будуће дипломате и професоре, а онда за само четири године све доведемо у ред, па да добијемо и добре мајсторе и гимназијалце на нивоу ђака професора Косте Вујића. То је немогуће. Резултат је да имамо мало и добрих мајстора и истинске елите.
Мајстору не треба да чита много књига, већ много праксе за посао за који се определио. Гимназија мора да буде стабилна, да пружи широко образовање. Зато мора да траје колико је раније трајала - осам година.
Наравно то су пусти снови. Уместо тога деца су већ деценијама заморчићи експеримената од Шувара до Шарчевића, са што више пустошне празнине и у души и у глави.
"Предлажем да се српској деци забрани у школама
учење српске националне поезије”
На округлом столу Универзитета у Тибингену, 1997.
Нема ко није дао своје мишљење о овом културном инциденту, уз обавезну игру речима којом се упросечено духовито (сви исто духовити) констатује да је Десанка добила помиловање које је тражила. Друга пратећа појава да је тушта и тма људи од струке дало мишљење ко је све неоправдано избачен из лектире, кога треба укључити у програм а којим писцима ту нема места. Са неколико изузетака, оправдано је страховати да имамо масу књишких чудака.
Коначни закључак је да се наша културна и национална елита, која се срчано изборила за Десанку, још једном упецала као товљени шарани.
Десанка у опште није носећи стуб српске књижевности. Она је споредни, карактерни лик у дистопијском модулу промене свести Срба. Инжињери душа наше деце знају да је Десанка писац женског писма, лепе речи али без истинске дубине коју захтева једно одиста захтевно образовање будуће елите. Безопасна. Зато су је вратили.
Наша квази-културно-национална елита не види шуму од једног дрвета, управо зато што нису потковани знањем, него потковицама. Да је другачије, поставили би ултимативно питање шта се у опште догађа са нашим школством, гимназијом особито?
Нама уџбенике историје пишу Хрвати и Немци, а избор лектире се лагано, али сталним променама, креће у два правца - елиминација националног записа за рачун безличних и/или аутошовинистичких писаца и друго - спуштање критеријума образовања. Циљ: расрбљавање и медиокритетизација, у сврху формирања пожељног типа хомо-фабера са IQ 90 и, за најпослушније, докторатом.
Шта нас је, осим политичког система, могло довести у ситуацију да је потребни просек оцена из основне школе већи за медицинску школу - смер козметика, него за гимназију? Да ли је циљ да козметичарке воде државу или да државници буду тупавији од козметичарки?
Афера са Десанком помогла нам је да боље упознамо системско растројство нашег друштва у коме се о деци брине бар два пута по седам лудих и збуњених бабица. Једна група бабица се зове ЗВКОВ а друга ЗУОВ.
Наиме, није у питању један надлежни Завод, него два: Завод за вредновање квалитета образовања и васпитања (ЗВKОВ) и Завод за унапређење образовања (ЗУОВ). Прва институција посвећена је вредновању квалитета рада школа, док друга, ЗУОВ, такве ингеренције нема. ЗУОВ је пре свега саветодавно тело у ком се развијају предлози за – како стоји у називу институције – унапређење образовања. О каквим се образовним мастодонима ради нека послужи податак да ЗУОВ има 86 запослених, подељених по центрима, и 3.000 спољних сарадника - међу њима је и директорка Задужбине "Десанка Максимовић". С обзиром на то да је оснивач ова два тела Држава, јасно је да добар део захтева, и за контролом квалитета и за унапређењем образовања, иницијално долазе од Државе. Затим се у овом трилингу - држава - ЗВКОВ - ЗУОВ преговара по правилима преферанса, док се не усагласи курикулум који личи на акрепа. Обавезна лектира део је захтева Државе, док се изборни део односи на професоре који желе, знају, могу и смеју више.
Јасно је да би у граничном случају исти посао могао боље да уради један компетентни службеник у Министарству образовања од поменуте две ударне бригаде бабица.
Ординарна аутошовинистичка ћурка из ћуркарника Пере Луковића, Сандра Данчетовић, елаборира проблем из своје ћуреће визуре: "Завршила сам књижевност на Филолошком факултету, одлично се сећам и гимназијских и методичких мука, па сматрам не само да сам иоле стручна, већ и спремна да откријем свој шокантни став – није ништа страшно ако „избаце Десанку“.... Па мало даље..." Знате ли да се Данило Kиш (дописати апозицију по избору; моја би била „један од наших највећих писаца“) у средњим школама појављује готово искључиво у првом разреду са „Раним јадима“?!"
Грдни су ту проблеми - шта са плагијаторима? А треба имати интелектуалне храбрости, макар и факултетски образован, па признати да је Данило Киш плагијатор. Чему будућу елиту можете начути ако им задате да проучавају "Гробницу за Бориса Давидовича"? То је апсолутно неморално. Отуда поставља се питање треба ли омладину учити на другим плагијатима, где спадају и Мика Антић и Добрица Ћосић? Наравно, немогуће је из иоле озбиљнијег наставног програма избацити "Време смрти", тако да се ја оглашаван некомпетентним у овом случају.
Други проблем је деидеологизација лектире. Трпање у курикулум ауторе само зато што се уклапају у југо-комунистички концепт, а не зато што вреде; и, обрнуто, елиминација патриотских српских писаца, где је заправо направљен највећи интелектуални масакр.
Kада је Драгиша Васић, писац романа " Црвене магле " који би свакако морао бити део гимназијског курикулума, године 1927. боравио у Совјетском Савезу, слушао је секретара московског Совјета, у црвеној кући у Тверској улици. " Све што се ради, ради се за радничку класу, за њено добро и у њеном интересу. " Васић је ове секретарове речи записао и објавио у својим " Утисцима из Русије " . У истом сведочењу постоје и ове пишеве реченице: " ... Не узимајући у обзир елиту, ја сам запрепашћено гледао како бескрајна празнина духа зјапи на све стране, ја сам био окамењен оном пустошном празнином у којој се душа нигде није могла осетити."
Тако је Драгиша Васић пре скоро сто година антиципирао наше данашње муке са шупљим духом. Свете који бранисте Десанку Максимовић - не може се Србија одбранити празнином духа. Шупља елита није елита. Без елите, међутим, нема државе.
ОЗНА (Одељење за заштиту народа НОВЈ) запленила је 1945. године све белешке, дневнике, документа и писма Драгише Васића, пре него што су га убили, тако да нисмо имали и још увек немамо увид (осим привилегованих појединаца, међу којима су писци Мирослав Kрлежа и Добрица Ћосић) у многе корисне податке о различитим догађајима, датумима и личностима из Другог светског рата, а ни драгоцена размишљања овог писца, као што нам их је пружио из свог искуства у балканским и Првом светском рату.
Е, па, господо потковани интелектуалци, дужни смо доказати да рукописи не горе, ако хоћемо да постојимо.
Још ће нам Перина ћурка Данчетовићка замало објаснити суштину: "Не могу наша деца у четири разреда средње школе под најездом хормона и егзистенцијалне кризе да науче све што нису у претходних осам, још и да стекну чувене радне навике, манире и изграде личност, што је требало да уче још од колевке. Зато није страшно кад „избаце Десанку“ и Десницу сведу на избор уместо обавезе. Дете које никад није видело никог старијег да чита, којем нико никад није дао књигу и покушао да га заинтересује за њу, неће ни читати Десницу, све и да мора. Неће. Програм, веровали или не, не обавезује ни наставника ни ученика."
Знамо да је тако. Наравно. Међутим, иако је "најезда хормона" константа, ипак су предратне генерације излазиле из гимназије перфектно образоване, са школом плеса, обавезним владањем два страна језика и општом културом која је била видно доминантна у односу на данашњу, у главном сиђошку елиту. Професор Коста Вујић је био разредни старешина талентованим ђацима са радним навикама, а не шупљоглавим врећама хормона, како данас видимо средњошколце, док школе зовемо "дебиланама".
Разлог је што нисмо, нити нам пада на памет да изађемо из комунистичке матрице. Ми хоћемо да осам година сву децу проведемо кроз упросечен курикулум и спуштен критеријум на ниво најслабијих и најлењих; да нам основна школа буде уравниловка и за будуће машин-браваре и аутомеханичаре и за будуће дипломате и професоре, а онда за само четири године све доведемо у ред, па да добијемо и добре мајсторе и гимназијалце на нивоу ђака професора Косте Вујића. То је немогуће. Резултат је да имамо мало и добрих мајстора и истинске елите.
Мајстору не треба да чита много књига, већ много праксе за посао за који се определио. Гимназија мора да буде стабилна, да пружи широко образовање. Зато мора да траје колико је раније трајала - осам година.
Наравно то су пусти снови. Уместо тога деца су већ деценијама заморчићи експеримената од Шувара до Шарчевића, са што више пустошне празнине и у души и у глави.
Коментари
Постави коментар