Пређи на главни садржај

ИЗ САМОИЗОЛАЦИЈЕ У ЖИЦУ

/Педесет други дан самоизолације и повратак у нормално стање окупације/


Из Короне смо изашли гори и беднији него што смо у њу упали. Очито се види како је "најсмешнија зараза" само додатно оголила беду српског друштва. COVID-19 није убио много "бака и дека", али је истерао на површину још зла из мрака наших душа.

Ми смо НИШТА! Ми смо распаднути народ у бегству од себе. Ми смо поплашени робови спремни за кланицу.

Јуче сам се убио од срамоте. Од стида националног.

Ана Брнабић нам објашњава шта је српска застава!? ЕЈ! Ту Ивица Дачић, ту и други њихови. Само нема нашег Пунише Рачића.

Појавио се Бошко Обрадовић, али најјаче оружје коме је дорастао је пластична пиштаљка. Па и њега је СА одред СНС избацио из сале заједно са пиштаљком на захтев фрау Маје Гојковић. 

Онда се у истом "високом дому" за предугу реч јавио Марко Атлагић, личка побегуља, наравно, испред СНС. Говори охоло, безобразно, цинично. Слушајући га, помислио би човек да је неки народни херој. То, како је овај "хералдичар" Марко Атлагић зборио, могло се слушати само за време Тита. Исти речник, иста псина. Наравно, све позивајући се на "патриотизам" кога исти пет колена уназад нема. У лице нам се смеје. Тај да Србију учи родољубљу? Језиво је уистину било слушати ту препарирану партизанију.

Политички гмаз који који води "Скупштину" простачину није прекидао. Деловао је еротски задовољно.

На крају, уноћ, слушао сам на Ју-Тјубе Милана Миленковића, политиколога овдашњег. Тај редовно хвали Тита, али је синоћ превазишао  себе. Да сажмемо његове тираде и патос, партизанија су директни потомци Косовских јунака! То је, вели, никло на Косовском миту и погибији за крст часни. Генерално, последњих дана комуњаре су необично живнуле. Свуда су. Причају своје приче партизанке, и народ им све више верује. Пошто је сада грозно, чини им се да је ономад у "Југи" било добро. А није било добро и све је било лажно. Не виде људи тако просту ствар, да је исти сој данас и на власти и у опозицији и где год се окренете на важним и добрим местима, и да је зато зло.

Да ли неко мисли да ће Ана Брнабић да одбрани српску заставу? Наравно да неће. Ако верујете Брнабићки, Србији ће бити како су усташе зацртале.

Шта мислите, како ће Србији бити пошто смо дозволили да је Босанци и Личани окупирају? Они да воде државу? Шта може друго да се деси већ оно што су Лика и Босна већ доживеле?

Шта Србији може да се деси ако славимо Тита? Па ништа друго него оно што је Тито зацртао Србији.

Ко год има зрно соли у глави, разумеће ме. Не може бити другачије него што са горчином пишем. Не бива.

Лудаци последњих вечери лупају у шерпе, а Вучићеве силеџије, заправо класичне "мрке кошуље", скачу по крововима и треште звучницима.

И шта од тога свега може бити кад се лупачи уморе, него олупане шерпе и суштински фашизам на власти.

Моје гађење према фашистима који су завладали Србијом није мање од гађења према опозицији која је слика власти у кривом огледалу.

Пренео НСПМ пре пар дана интервју Ђорђа Вукадиновића под насловом "О стању у Србији најбоље говори то што је лупање у шерпе најзначајнији политички догађај у земљи - брзи избори би само још продубили кризу".

Послао сам коментар за који сам унапред знао да ће бити цензурисан, иако ништа у њему нема неистинито. Дакле, написао сам следеће:

Ма све о чему се овде прича су изведени проблеми.

Цела "конструкција" ће пући постављањем само једног питања:

Г. Вукадиновићу, где је већа слобода изражавања - у Скупштини Србије или на "Новој српској политичкој мисли"?

Одговор или је у корист Скупштине Србије или се не зна са сигурношћу.

И ту је кључ. Не само да "опозиција" крајњим мерама одржава апсолутну политичку коректност и сигурносни еквилибријум са неспорно квази-фашистичким режимом на власти, већ додатно води споља строго контролисану грађанистичку диктатуру над народном памећу, слично аустругарском шуцкору.

Тачно је да Србији не треба лупање у шерпе и лонце, али не да не требају, већ фатално штете експрес-лонци у виду лажне опозиције и лажних опозиционих сајтова, чији је једини важни део сигурносни вентил за испухавање патриотског народног револта.

Србији треба побуна и народне, србијанске вође, никле из солунског подераног опанка и четничке кокарде, а не марифетлуци дериштади Осме офанзиве и удбашких праунука.

***

Сасвим је могуће да ће избори који следе бити последњи којима ћу присуствовати. последњи пут ћу посматрати са кибиц-фенсера добровољне робове како поносито иду да баце куглицу у ћораву кутију.

И можда би тако и за мене најбоље било. Да не гледам више ово неописиво мрцварење.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …