Пређи на главни садржај

ХАБЗБУРШКА ЧЕЉУСТ СЕПАРАТИСТА


Војвођански сепартизам, суштински чврсто укорењен у аустро-фашизму, процес је који се траје од окупације Србије 1941., те се само појачава променом окупатора 1944. не треба се заваравати да је тај процес хибернирао. Он мења алате и људе, али циљ никако. Тако смо имали прилике да на овом задатку видимо и Сергеја Трифуновића, херцеговачко-београдског дегенерика, зависног од дроге, па дакле и од милости власти, како води кампању за следеће изборе.

Сергеј от Трифунович, на задатку

Пошто се ништа променило није, већ подземне воде упорно подлокавају Србију, понављам текст из децембра 1914., први пут објављен у "Србијанском гласу".

****

Хабзбурсковска усна

Изобличена доња вилица Хабзбурга, у науци позната као „хабзбурсковска усна“, коју прати “мандибуларни прогнатизам“, последица је генетске пропасти због  прављења деце између браће и сестара ради очувања и множења богатства. На крају су се Хабзбурзи толико изобличили да нису могли све речи јасно да изговоре.

Како неко може мислити да инцест кроз генерације напада само доњу вилицу а не и мозак?

Хоће ли се инцестна пропаст оваплотити као „Република Војводина“ ?!

Спонзорисани шовинизам

Влада Војводине ничем дугом не служи до хабзбуршки профилисаном сепаратизму. Зато штедро подржава РТВ Војводине и њен „тим“ доведен са сорошевског Б92 у сврху развијања мржње према „остатку Србије“. Није битно што политичко-информативни програм не привлачи више пажње од 16.000 – 30.000 гледалаца. Битно је да тровачница ради. Остало је ствар времена.

„Аутономија“ Динка Грухоњића  и Недима Сејдиновића, Војвођана какве свет не памти, шири јасни шовинизам према Србима. Занимљиво је да их за тај шовинизам плаћа културолошко одељене ЦИА познато као НЕД, док нас, истовремено, амерички амбасадор убеђује да нам је УСА највећи пријатељ. НЕД плаћа и „е-новине“ Пере Луковића, „Пешчаник“ Светлане Лукић, и све друге србомрзачке медије. Гласила имају још важних спонзора. Једне плаћа Вучић, друге влада Војводине, односно Пајтић, треће БНД илити „Конрад фондација“.

Дупло спонзорисано новинарство се зове „независно новинарство“.

Дементузалеми & синови

Принцип дуплог спонзорисања, у коме наша држава учествује као партнер западним шпијунским фондацијама, важи и за уважени НВО сектор којим је премрежена Србија. Човек некада мора да устукне пред толиком понудом памети, учевности, хуманизма и прогресивности, какве нуде НВО. Сами називи терају на дивљење. Мене особито жмарци подилазе од „културне деконтаминације“ и „политичке изузетности“. Не знам шта тачно значи професионално занимање у НВО „пројектни координатор“, мада наслућујем да је у питању Месијин шегрт.

Нема спора да сви побројани од првог у државном апарату до последњег новинарског гмаза раде на уништењу српске државе и српског народа. Шта ће да раде ако успеју у предузећу, против кога ће се онда борити, кога ће денацификовати и над ким спроводити тешке реформе, непознато је. Можда се надају бољем месту на гробљу.

Јасна порука која је дискретно и љубазно упућена из амбасаде Немачке и која се тиче промене Устава, укидања преамбуле о Косову и Метохији, те бољег дефинисања положаја САП Војводине - по узору на Устав из 1974., дало је нова крила војвођанским сепаратистима.

Бивши аутономашки кадрови који и данас добијају нападе алергијског гушења од јогурта, доживљавају трећу младост. Растрчали се по Војводини ради агитације. Подржавају их млади сепаратистички лавови који нису дементни али мисле исто као поменути метузалеми.

Почетком децембра реформске 2014., у први план је избио витални четвртопозивац Живан Марељ, који је уздрмао јавност изјавом „Србија је била четничка, Војводина партизанска“ па отуда „једини излаз за Војводину је у ЕУ“.

Марељ није презао да свој став објасни дуго чуваном тајном:

“Пошто је британска делегација дошла са списковима официра и војника који су били под контролом владе у Лондону и делом Драже Михаиловића, било је јасно да у Србији практично није било партизана, сем три одреда. На предлог Моше Пијаде, Војводина је ушла у састав Србије јер није имала четника пре рата. С тим се решио однос са притиском Велике Британије, која је тврдила да Југославији не треба Србија, јер је била четничка”, казао је Марељ. - Додао је да је војвођанско руководство из Другог светског рата изашло са целом географском територијом Срема, укључујући и Жупању, Вуковар и тако даље. Хрвати су добили Барању и читав део Срема и тек је тада ушла у састав Србије”.

Из свега Марељ извлачи по њему једино могућ закључак:

„...да се војвођанско питање у својој суштини не може решавати без Европске уније. Војводина има специфичну историју и карактеристике европске регије. Она ће само кроз ЕУ моћи да се оствари”.

Марељу је у тој причи „моја борба“ за пројекат „Остварени као европска регија“ раме уз раме стао Јон Србован. Партијски дугови су прошли исти револуционарни пут од груповође земљорадничке задруге преко соц. савеза до најодговорнијих државничких функција по наративу славне титоидне франшизе „Како сам постао буџован не радећи ништа“.

Историјску потпору пројекту даће и млађи историчар неокумровачке школе Миливој Бешлин, из задруге витеза Ненада от Чанак. Он је полетнији од многих полит-комесара:

„Током антифашистичког и ослободилачког рата 1941-1945. због великог доприноса њених народа победи, Војводина израста у засебну територијално-политичку јединицу и стиче право да одлучује о својој судбини.“

Па отуда извлачи исти закључак као и Марељ и Србован:

„...идеја аутономне Војводине у савременом смислу је пре свега југословенска, космополитска и наднационална.“

На истим таласима сурфују публицисти Павле Радић и Златко Јелисавац и многи слични. Сва таква писања и перформанси су резонација чувене Хитлерове идеје о „уједињеној Европи“ на којој почива данашња ЕУ која нам се догађа.

За нас је ново сазнање да је „публициста“ друго име за „босански дезертер“. Но, типична за дезертера или публицисту Павла Радића је догма да трагично смехотресје, социјалистичка БиХ, представља „...највећи цивилизацијски досег Босанаца и Херцеговаца, мудро уобличен одлукама ЗАВНОБиХ-а...“

Сада би да се иста мудрост спроведе на Војводини.

Можемо извући још једну јаку мисао публицисте Радића:

„Немогућа је европеизација Србије и обнова нормалног живота, ако се првенствено не лечи читава морална вертикала оптерећена страшним наслеђем.“

Другим речима, треба потпуно поништити историју народа коме је и сам публициста/дезертер припадао, која је најсветлији пример слободарства.

Војвођански аусвајс

Тврдње Живана Мареља и другова су у рату са логиком, па се морају прихватити као Богом дана истина. Пошто ми не видимо Живана као Изасланика, ипак ћемо се позабавити његовим „истинама“.

Одмах се намеће питање зашто је закаснио пола века са обелодањивањем истине  да је „Србија била четничка, а Војводина партизанска“? Није хтео ил` није смео, враг би га знао. Пола века ћутања у лажи је ипак превише за некога који хоће да буде Месијин курир.

Друго питање је – кога су партизани масовно стрељали и на разне начине мучили у Војводини од 1944. као „сараднике покрета ДМ“? Ако урачунамо неке друге постројбе које су у току рата чиниле исте злочине уз исти изговор, број страдалих Војвођана под оптужбом сарадње са ЈВуО превазилази патње других националних или идеолошких ентитета.

Уколико су људи ликвидирани под лажном оптужбом, отвара се питање одговорности за масовне злочине.

Кључни проблем Живана Мареља је што не признаје националне мањине за Војвођане. Да је и њих подједнако уважавао, могао би доћи једино до закључка да Војводина није ни партизанска ни четничка, већ нацистичка. Збир немачких, мађарских и хрватских нациста је највећи. Заправо, униформисани војвођански нацисти бројношћу превазилазе свеукупан број партизана, све до присилних мобилизација поткрај рата. Само чувена 7. ЅЅ дивизија „Принц Еуген“ је бројала преко 20.000 војника.

Ове мучне чињенице не могу се раздвојити од морбидног квалификовања САП Војводине као „наднационалне и космополитске“; само синергијски збир крвавих учинака свих постројби са простора Војводине и на простору Војводине, њој даје „цивилизацијске одлике типичне (средње)европске регије“.

Данас се један војвођански Србин жали да му је син „Војвођанин“, који је спреман у сваком моменту да издекламује „разлоге због којих Војводина треба да се отцепи од Србије“.

Други загрижени сепаратиста хладнокрвно констатује да је Војводина увек имала господара, само треба изабрати најбољег.

Најбољи су они господари са искривљеном чељусти.


Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …