Пређи на главни садржај

СРБИ СУ СТАТИСТИЧКА ГРЕШКА

/Четрдесетдруги дан самоизолације/


Пишем ових неколико редова са задршком од неколико дана. Чекао сам да видим реакцију српског јавног мњења на "најновија догађања" која немају везе са мученим корона вирусом.

Јавили су потајни гласници:

Kористећи пандемију коронавируса Вучић је у тишини предао Газиводе сепаратистима у Приштини
четвртак, 23. април 2020.

Дуго времена и у више наврата је Александар Вучић понављао као папагај „Не дам Трепчу, не дам Газиводе“. Kористећи пандемију корона вирусом, у тишини, председник Србије је сепаратистима из Приштине предао Газиводе. Дозволио је да Приштина и Тирана формирају заједничку електро-преносну мрежу Kосова и Албаније а да Србија ниједним знаком није показала да је против тога.

Режимски медији ћуте, понашају се у стилу као да се ништа није догодило а привредних ресурса који су власништво грађана Србије Александар Вучић се олако одриче у корист сепаратиста. Још боље ћуте "грађански" медији. Једва се чују и позерски "национални" сајтови.

Чули смо да су УСА, Британија и Немачка честитали Косови "енергетску независност" која се, (енергетска независност), састоји у уклапању њиховог енергетског система у енергетски систем Албаније. Ако се једна држава "уклопи" у систем друге државе, то очито не може бити независност, али сви знамо да нам се велике силе само мало ругају.

Каже, задужен за проблематику, координатор Радне групе за поглавље 35 Националног конвента о Европској унији Драгиша Мијачић да је чланством Kосова у Еуропске мреже оператора пријеносних сустава електричне енергије (ENTSO) Србија испунила мерила из овог поглавља, али и из Бриселског споразума о енергетици.

Заправо, ствар је сређена још децембра прошле године, сада је само договор практично ступио на снагу.

Претходно, Србија и Kосова потписали су 2015. споразум о управљању заједничком електромрежом, али то, гле чуда, никад није ступило на снагу.

Албанско струјно коло се уклапа у "свеобухватни споразум" са Приштином, по Драгиши. Односно, по Вучићу. Тиме ствара велика Албанија, јасно је, али се радије користи формулација "свеобухватни споразум". Лакше је за прогутати.

Реакција је генерално, све до информативних маргина и обичног света, мрзовољна. Тек по неко је промрмљао псовку, ради реда. Идемо даље, као да се ништа није десило. Свако чудо за три сата. Јавно мњење се вратило питањем свих питања - шта ће бити са поделом сто евра по Вучићевом обећању.

Шта ми да радимо са поглављем 35 уласка у нешто што се распада, а и да се не распада знамо да за нас тамо нема места и Бриселским споразумом који је сраман сам по себи, али се и тако понижавајући по нас спроводи само у оним тачкама које у потпуности одговарају Шиптарима, нико не одговара. Ако ћемо реално, таква питања занимају само статистичку грешку српског народа.

И, тако је. Срба има за под статистичку грешку, остало су случајни Срби, како им је име наденуо Зоран Ћирјаковић. Тиме је покушао да означи припаднике наше блазиране елите који се хвале тиме да немају никакав осећај за ову земљу, пошто су се случајно родили овде. Камо среће да је само толико. Елите, колико год владала инфлација овога слоја и несоја у нас, ипак је мало. Српска национална случајност је пандемијска, односно скоро потпуна. Многи ће за себе рећи да су несрећни као Срби, или да нису Срби иако им тако пише у крштеници. Нико за себе неће међутим рећи да је случајни Београђанин, или случајни човек. Нико од случајних неће рећи да је несрећан што је рођен као човек а не као магарац, мада би по свему ово друго реално било праведније.

Колико пута ћете чути "Југа је била држава, а не ово сада и оно пре!", "У Титово време се лепо живело!". Или, да цитирам једног свог познаника "Шта ће ми Србија ако није комунистичка?!"... Тешко вама ако поменете нешто лоше за тај пропали балкански Дизниленд, макар то подсећање било само на безазлене бонове за кафу и зејтин.

Није зато чудно што за вође бирамо најслучајније Србе. Кога ће случајни бирати него најистакнутије међу собом? Тако долазимо до тога да бирајући државнике изаберемо лудаке; да наводно хоћемо уређено друштво, а покорни смо нарко-трафикантима; да упорно идемо "европским путем" на коме само Кинезе срећемо; хоћемо државу, али нам је важније сто "Вучићевих" евра од Косова и Метохије.

Проћи ће овај грип због кога смо утамничени ево целих шест недеља, и ето нама потом избора, да још једном изразимо своје усхићење Великим Вођом. Ко да не гласа за СНС кад нам је дало сто евра и кутију макарона? Спасли нас помора. Брину о нама као да смо њихови.

И тада, кад тако случајни у животу кренете да обавите своју грађанску дужност, ставите погачу на главу. Остало је државна брига.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …