ЛЕКТИРА ЗА ОДРАСТАЊЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ

ЛЕКТИРА ЗА ОДРАСТАЊЕ У СОЦИЈАЛИЗМУ

/Двадесетшести дан самоизолације/


Често вајкање старијих људи, који су одрасли у добу социјалистичком, почиње отприлике овако "Ееее, ми смо одрастали уз "Смоговце" и "С ванглом кроз свет"", а данашња деца уз ријалитије и Бака Прасета..." итд.

Има у томе истине, али то није цела истина. Фазе одрастања деце се одвијају брзо, те ето те очас у свету који не познајеш, а још си збуњени пионир. Одрастање се продужава и на средњу школу, а ту "Смоговци" више нису референтни. Тако се поставља важно питање: Уз какву је литературу сазревала социјалистичка омладина у другој половини одрастања?

Најпре, неколико хисторијских натукница.

Вековима, као и јуначке песме у десетерцу, с колена на колено су се преносиле и веселије приче необичног садржаја у тадањим патријархалним заједницама, но никако без педагошке подуке. Овај наратив садржи право богатство маштовитих радњи и фигуративних израза, идиомима што би се казало, па тако можете наћи изразе "честоскок" или "пустињак". На прилику, последње место где би поменути "пустињак" имао неког посла је пустиња. И тако даље, превише је обимна ова тема.

Са појавом техничких иновација какви су фотографија и филм, отворили су се нови хоризонти.

Први фото-апарат донет је у Београд 1888, али је дуго служио само за снимање портрета министара и групних фотографија грађанских породица. Тек у другој деценији прошлог века настале су прве фотографије обнажених домаћих жена, по узору на разгледнице са Запада. Гола за бившег љубавника. За њих се зна из приватних писама и полицијских докумената, а прва голишава фотографија снимљена у Београду, која је остала сачувана до данашњег дана, настала је 1919. године. На њој је непозната млада дама обнажене задњице и враголастог погледа, а на полеђини слике је жиг чувеног београдског фотографског студија „Kенинг“ из Улице краља Милана 64, као и посвета: „И дуго сећање, наивна, Ж. Ј.“. Остављена девојка је очигледно љубавнику показивала за чим треба да жали...

Без силикона, само здрава исхрана...

Kао што су Лимијерови филмови у Србију стигли само шест месеци после премијере у Паризу, тако нисмо много чекали ни на ове друге. Већина је увезена из Беча (продукција филмске куће „Сатурн“) и Париза (филмови куће „Пате“). Еротски филмови приказивани су на затвореним сеансама у биоскопима и по кућама виђенијих људи који су поседовали пројекторе. Пројекције су организоване и по борделима, попут оног који се у Београду налазио на месту данашњег хотела „Унион“, у најужем центру града. Одмах у комшилуку, где је сада Музеј Kинотеке, пре Другог светског рата био је биоскоп инспиративног назива „Kосово“, у коме су приказивани порно-филмови, ништа чеднији од данашњих. Све што може да се види данас, могло је да се види и тада, само у црно-белој техници.

Наш први „етно-порнић“, се у свету приказивао под називом „Бугарин“ (да се Власи не досете). „Бугарин“ траје 12 минута, секс се дешава у некој шумадијској кући, а да глумац „ради радњу“ опремљен брчинама, шајкачом и опанцима.

Но беше ту и разних дугих сочињенија, која је грехота прескочити...



После рата, након Лили Марлен и искоришћаване женске пролетреске популације коју су придошли ослободиоци произвели у службенице и намештенице, настало је доба обнове и изградње, под паролом "Снађи се!". Има невероватних прича из тих времена "сналажења", које не бисмо обнародовали да не би контаминирали наш ведри дух.

И добро, обновитељи су се одлукама партијских ћелија поженили и поудавали како је изгласавано, стигао је нови нараштај, и шта сада? Притисак беше превелик, глад за лектиром неутажив.

Тако се дошло до тачке пуцања, када захтев за социјалистичким чудоређем, које за највећег сина наших народа и народности никада није ни важио, јер он је бар толико заслужио, није могао више да обузда набујалу младост.

Први број петнаестодневника ‘Чик погоди‘ појавио се на киосцима 1968 године и био је посвећен енигматици. Часопис је у току свог настајања мењао садржаје и карактер тако да се све више кретао забави и еротици и већ након две године мења назив у ‘ЧИK‘. Био је тада један од најпопуларнијих и начитанијих часописа у Југославији, штампао се и на ћирилици и латиници , а могао се купити на свих пет континената.


У 12. броју еротског магазина коначно су се могле видети голе женске груди (или бар једна од њих). "Чик" у то време успоставља директну везу са читаоцима, кроз форму "драга Савета", па су заинтересовани могли да пишу о својим сексуалним искуствима и проблемима.

Чик је имао тираж од 300.000 примерака. Излазио је два пута месечно на лошем папиру, али је у њему могло свашта да се прочита: трачеви и интервјуи са естраде, еротски фељтони у форми квазиисторијских романа са Истока, „Kама сутра“ у вечитим наставцима...Ударну рубрику чинила су наводна писма читалаца који су износили своја интимна искуства. А она су се одвијала на необичним местима, са разноврсним јунакињама у потпуно сулудим комбинацијама које је нудила веома разуђена обала и богата туристичка сезона, вишенационална екипа, комунизам људског лика, либерализам и економско благостање у коме се друштво тада нашло. Све скупа, нимало невиније од сижеа најгледанијих порно-филмова. Наравно, те исповести су писали чланови редакције, али публика то није знала а није је ни превише занимало.

Доста простора заузимали су и огласи, преко којих се прво стидљиво, а затим све отвореније рекламирала и проституција. Чик је организовао избор за најлепшу ученицу - мис Бамби, па су објављиване слике тинејџерки у купаћим костимима (на разочарење напаљене тинејџерске публике, остајало се на ономе што се могло видети на плажама и часовима фискултуре). Наравно да су биле заступљене и голе жене, али ниједна фотографија тада није била безобразнија од оних које данас објављују све дневне новине.

Да је ипак посвећен социјално одговорном понашању "Чик" је доказао акцијом "Поклон омот за свеску". Овде већ постаје јасно којој циљној групи је часопис био намењен. Било како било, на насловници је прелепа бринета којој се назиру груди, а "Чик" коначно креће у корак с временом, на задовољство отреситијих ђака.

Држава се свим снагама борила против ове нове негативне појаве, па је тако ударала порез на шунд, забрањивала штампање инкриминисаних часописа, а свесни омладинци, чланови руководства ССОЈ, су демонстративно јавно спаљивали "ЧИК" и сличне новине, које су врло могуће за ту омладинску акцију доносили од куће.

Заправо, највећа препрека још већој читаности биле су трафиканткиње, чији је ледени поглед са поруком "знам шта си наумио са овим, гаде мали!" просто сасецао младог купца.

Међутим, ништа није могло да заустави налет онога што се некад звало "часопис за господу".

Тако је, ненамерно, сексуалну револуцију у СФРЈ покренуо је Чик, који су уређивали Љубиша Kозомара, Гордан Михић, Матија Бећковић...Врло активни сарадник је био Брана Црнчевић.

Од мање познатих имена поменућемо Јована Дујовића, књижевника, новинара – фељтонисту, пјесника, антологичара, приповједача, романсијера, писаца за дјецу. Био је члан је Удружења књижевника Црне Горе и Удружења новинара Црне Горе. Његови прилози су редовно објављивани у Ева и Адам, Зум репортер, Титов пионир. Добитник је бројних награда за новинарство и књижевност, а између осталих и Награде за животно дјело „Вељко Влаховић“ Удружења новинара Црне Горе и Награде Удружења књижевника Црне Горе “Марко Миљанов”. Пјесме су му превођене на многе језике и заступљен је у неколико антологијских избора.

Или: Добитник награде Друштва новинара Војводине „Златно перо“ 2015. године ЈОВАН ПЛАМЕНАЦ – Рођен је на Видовдан, 28. јуна, 1955. у Бару.

Писао је за „Зум репортер“, „Свет“, „Дугу“… и више од двадесет, углавном београдских листова.

У Црној Гори је радио у Радио Бару, „Побједи“ и био уредник у „Гласу Црногорца“.

Године 2000. у Митрополији црногорско-приморској рукоположен је у чин ђакона, а 2008. у чин свештеника. Уредник Радија Светигоре био је осам година, а сада је уредник Портала Митрополије црногорско-приморске.

Иако се социјалистичка Југославија у много чему поносила сличношћу са западним земљама, сексуалне слободе у њој доста дуго су биле мисаона именица. Инсистирало се на чистунству, па су у књижевности све жене биле народни хероји, а секс су имале само домаће издајнице (са окупаторима!), док је у штампи било немогуће видети голу женску! Ствари су се из корена промениле тек 1968. године, с појавом магазина Чик. Тај „енигматски магазин“, како је све до гашења вођен у регистрима, уређивали су, рекосмо, Љубиша Kозомара, Гордан Михић, Матија Бећковић... Овај потоњи је, знамо, данас академик, а Kозомара и Михић, што заједно, што одвојено, написали су и потписали сценарија за бројне ТВ серије и филмове: „Kад будем мртав и бео“, „Сироти мали хрчки“, „Црна мачка, бели мачор“, „Војна академија“...

Доста брзо Чик је добио имитаторе: Ева и Адам, Двоје и много „безобразније“, али не и занимљивије варијанте као што су словеначки Kај, па Секспрес и многи други. Један други магазин, загребачки Старт, у објављивању нагих фотографија отишао је корак даље, па су на имитацији Плејбојеве дуплерице стидне длачице биле нормална ствар. Дуго година ова су издања била оптерећена додатним порезом, „порезом на шунд“, односно вишом ценом, али им то није смањило читаност. Власти су предузимале и судске забране, али узалуд - угушени Чик васкрсао је као Зум, па Зум репортер, а чак су и основци имали свој магазин од те феле - ИТД, формата школске свеске, који се рекламирао као „згодан за читање на часу“!


Када су наша западна браћа схватила да има неког врага у сексу, чим се у Србији толико дојима "ЧИК", па се чак та неподопштина и у лијепој њиховој добро прима, и сами су се бацили на производњу истих садржаја, али уз видан напредак у естетици израза.

Ово је био најпознатији врући часопис Југе: Фотке је доносио Санадер (18+)

ПРВИ број легендарне Еротике, "ревије за културу и умјетност љубави", изашао је у вељачи 1985. да би крајем 80-их постао најтиражнији еротски магазин у источној Еуропи с рекордом од готово 400.000 проданих примјерака у бившој држави и додатних 100.000 у Мађарској, тисканих у Загребу на мађарском језику.

Главни уредник и покретач тог, сада већ култног, али и дефинитивно најуспјешнијег ревијалног издања куће Вјесник, Миливој Пашичек, каже да при осмишљавању и одобравању садржаја и концепције тог издавачког еротског пројекта давне 1985. није било готово никаквих проблема.

Еротици су претходила два броја "покусног", али успјешног и профитног РС Магазина Еротика тисканих у 1984. с просјечном проданом накладом од преко 70.000 примјерака што је, како се касније испоставило, умирило социјалистичке "душобрижнике", али је био и знак тадашњем водству куће Вјесник да се и с еротским издањем треба озбиљније ухватити у коштац.

"Југославија је као била конзервативна, али је била десет пута отворенија од данашње Хрватске", каже Пашичек. Додаје како је покретач пројекта био профит, а формула успјеха квалитетни текстови, а не пуко лијепљење еротских фотографија. Стога је и углед Еротике растао због имена аутора и тема којима су се бавили у том еротском магазину.

"Приче за Еротику пуним именом и презименом писали су, између осталих, и Звонимир Мајдак, Иван Kушан, Драго Kастратовић, Алојз Мајетић, Звонимир Балог, Предраг Раос, Тито Билопавловић, Игор Мандић, а 'по казни' ми је био послан и Денис Kуљиш. Сурађивали су и Момо Kапор, Томислав Сабљак, Фадил Хаџић, Стефан Лупино и Перо Kвесић, колумне је писала и Јелена Ловрић, колумнистица Плејбоја Герти Сенгер, а фотографирао је и покојни Иво Пуканић.

Међу новинарима, умјетницима, знанственицима и глумцима сурадници су били Горан Милић, Александар Тијанић, Лордан Зафрановић, Kрсто Папић, Бата Живојиновић, али и професори Дражен Kалођера и Ивица Маштруко" казао је Пашичек.

Подсјетио је да је еротске фотографије тада "лифрао" Иво Санадер који ће касније постати други предсједник ХДЗ-а и хрватски премијер. С Еротиком су тада сурађивали и неки од вођа Савеза комуниста, примјерице Соња Локар, извршна секретарица ЦK СK Словеније и Бранко Бошњак, секретар у тадашњем загребачком партијском комитету.

"Нађите ми данас аутора с именом и презименом као што су у то вријеме били Мајдак, Сабљак или Раос који ће се данас потписивати под своје еротске приче које су већ тада биле жешће. Данас то нитко не би потписао због страха, због реакције конзерви", каже Пашичек.

Ова лепотица је остала у власништву "Википедије"

О чему је тискала ова несумњиво елитна удруга са Ивом Санадером на челу?

У порнографском стилу писања врло важно избегавати дугачке уводе. Дакле, in medias res:

"Ивана је имала слатко лице, док је Звездана била апсолутно презгодна. – Хајдемо на кревет. Тамо ћемо се забавити – рекао сам. "

Даље следе, мора се признати, повремено праве поетске бравуре...

"Њена црна маца је била тачно изнад мог хероја"

"Ивана је наводила мог јунака у њене одаје"

"Са сваким кругом сам био ближи њеном муфу"...

(Разумећете да експлицитније садржаје нећемо објављивати, да не бисмо скандализовали овај блог дуге традиције).

Даљим прелиставањем Еротике наилазимо на чланке информативног типа, попут "Мала историја гангбанга". Овде, између осталог, сазнајемо за девојку уметничког имена Хустон која је "1999. године наређала 620 сексуалних односа са више од 60 мушкараца, од којих је последњи у реду био порно звезда Рон Џереми." Још један од текстова образовног карактера је и "Женски оргазам је могуће препознати по ходу!" Kако се наводи у чланку, једно истраживање је успешно довело у везу начин хода испитаница са њиховим сексуалним животом. "Истраживање је показало да жене које доживљавају оргазме праве дуже кораке и имају покретљивију кичму. То може бити последица једноставног, непрекинутог протока енергије од ногу кроз мишиће карлице до кичме, објашњавају стручњаци." Ок, дакле дуги кораци, покретљива кичма....

Следећи на реду је "Венерин секси саветник" у коме добијамо инструкције за побољшање монотоног сексуалног живота. Између осталог, Еротика нам саветује да је кухиња право место за луди секс. "Kухиња је замрачена и осветљена само светлом из фрижидера. А све оно што се налази у њему наћи ће се ускоро и у устима, на врату, леђима и препонама вашег партнера."

Пробајте секс у фрижидеру, препорука је "Еротике".

Еротика нуди и геј садржај, што указује на напредна схватања редакције, али није довољно за похотљиво тржиште... Тако се закономерно појавио словеначки "Врочи Кај", који је испуњавао прохтеве сваке напаћене душе.

Словеначки часопис Kај издао је специјално издање намењено порнографији, под називом Врући кај крајем 80-их година прошлог века. У њему су објављене порно приче, фотографије голих мушкараца, лезбијски и хомосексуални призори, као и сексуални односи у разним варијантама.

Од полустидљивог мариборског таблоида Kај, специјални магазин без имало стида, разголићен до крајности - Врући кај је био публикација у којој се једнаком снагом представљају голе жене и мушкарци, групне секси-игре, лезбијски и хомосексуални призори. И тај магазин је убрзо од одличних 50.000 продатих примерака стигао до 400.000.

Природно, после часописа почела је и домаћа производња порнића, којима смо могли да се равноправно носимо са европском конкуренцијом.

Но, убрзо је стигао Интернет и све је отишло к врагу. Еротска штампа, која је толико радости донела старијом пионирима, омладинцима и војницима на одслужењу обавезног војног рока (особито на стражи) у доба средњег и познијег социјализма, неумитно је завршила у неком мемљивом буџаку историје.

Коначно, ипак можемо са видним поносом рећи: Да, ми смо расли уз Матију Бећковића, Душана Козомару, Гордана Михића, Брану Црнчевића, Оца Јована, Мому Капора, Игора Мандића, Фадила Хаџића, Звонимира Мајдака, Тита Билопавловића, Горана Милића, Александра Тијанића, Лордана Зафрановића, проф. Дражена Калођеру, Крсту Папића, Бату-Животињу и читаву плејаду знаменитих ликова закључно са Ивом Санадером.

Ови данашњи имају немерљиво већи избор, али, мора се признати, нису то онај квалитет и поетика.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!