Пређи на главни садржај

БУБАШВАБЕ И ЦРВЕНИ ОРКЕСТАР

/Тридесетседми дан самоизолације/


Последњих дана нашим патриотским и пара-патриотским сајтовима се раширио нови напис проф. Слободана Антонића "Хитлер из нашег Твитера". И овога пута аутор се бавио нашом аутошовинистичком елитом, овај пут осматрајући њен лажни левичарски и антифашистички карактер, истичући три основне функције њихових наступа:

1. Ућуткивање: кад прогласите неког за фашисту тиме га апсолутно дисквалификујете за било каква политичка права или за учешће у јавној расправи („с хитлеровским накотом нема дијалога“); овај тотални дисквалификатив служи да се опонент тотално стигматизује и ућутка; дакле, да се усмрти у грађанско-политичком смислу;

2. Замлаћивање: када маргиналну појаву прогласите централним друштвеним и политичким проблемом, тиме ометате, одвраћате и преусмеравате пажњу критичког мишљења на другостепене или чак лажне проблеме; преко антифа манекенства, на пример, левичари се у полуколонији гурају да се првенствено боре против домаћег (дефанзивног) „национализма“ – који се увек проглашава некаквим злокобним нарастајућим фашизмом; с друге стране, питање борбе с (нео)колонијализмом, империјализмом и турбокапитализмом готово да се и не поставља;

3. Легитимација поретка: ако су не само власт и опозиција у некој земљи (про)фашистички, већ је (про)фашистичко и читаво друштво, онда је оправдан сваки репресивни и патерналистички однос „демократског Запада“...

Антонићев текст међутим пати од великих мањкавости те сам на "Новом Стандарду" написао коментар који је брже-боље уклоњен. Тај коментар преносим без измена.

***

Пада у очи мали број коментара на овако амбициозан и кабаст чланак. Изгледа да мало људи има храбрости да се упушта у пажљивије промишљање овако уредно набацане гомиле материјала, те радије прихвата здраво за готово што је уважени и очито вољени професор написао.

Ја се до сада нисам срео са тако развученим и досадним чланком, уз много непотребног понављања, са толико повезница. Мислим да би горњи текст по броју повезница олити линкова могао конкурисати за Гинисову књигу рекорда. Покушао сам да избројим, па сам се мало забројао. Дошао сам закључно до 392 повезнице, а биће да их је преко 400. Дозволићемо питање, ни мало реторичко: колико времена треба за "квалитетно" читање таквог чланка? Дани, недеље...?

Имао сам "срећу" да првим, скоро насумичним "убадањем" линка дођем до онога на шта упорно насупрот С. Антонића указујем: да нема левог патриотизма. Сваки "Збораш", љотићевац, врснији је, духовнији, патриота од било ког овдашњег левичара. Комунизам, у свакој својој алотропској модификацији је зао и антисрпски. Ма, и повремено дезоријентисани Станислав Краков, супериоран је у односу на "леву интелигенцију" (ма шта то - "лева интелигенција", значило). Наравно, јасно је да не може постојати усташки антифашизам о коме Антонић пише у првом делу свог текста, а који /усташки антифашизам/, ево, насупрот здраве памети, ипак постоји. Но, аутор упорно одбија да се ухвати у коштац са питањем где је корен овог шизофреног сторуког организма који коље Србију. Ипак, шта је Антонић о том феномену писао, који је бар бихејвиористички уочљив, нема се нешто приговорити. Но, пише даље немушто С. Антонић:

"Ћирић је, такође, један од плоднијих аутора Peščanika (једно време био је и заменик уредника Peščanikovog online магазина), чест гост Balkan Insight-а (Birn) и драги гост Danas-а, N1, Remarkera, али и левичарског Novog plamena – што не треба да чуди, јер Ћирића Blic представља као „левичара и антифашисту“./Нап: Зашто "не треба да чуди? Зато што је о томе писао Блиц???"/

Даље се С. Антонић изражава повољно о "левичарској интелигенцији" са "Новог пламена", што мене асоцира на нову паљевину, па сам погледао још једном који су ти. И, voilà, ево нас на правом месту. У једном тазе чланку, на НП пишу о извесном чурушком билмезу који је током WW1 дезертирао из Српског добровољачког корпуса и радије се борио против Руса него да се бори за слободу свог народа. На крају чланка стоји захвалница редакције, све кићених "левих интелигената" (преносимо без посрбљавања):

"Hvala drugu Zoranu Petakovu na pomoći pri prikupljanju izvora za biografiju Stojka Ratkova!"

Поновићемо по ко зна који пут, без обзира колико београдски интелигенти одбијали да признају: Зоран Петаков је нулти пацијент аутошовинизма. Због њега сам сковао овај термин за који се упорно приписује да га је смислио левоскренути Зоран Ћирјаковић. Зоран Петаков управо је парадигма, апсолутна депонија свих одлика које морају красити аутошовинисту. О да, он је својевремено урлао "Убили сте нам престолонаследника", истовремено био анархиста, антимонархиста, комуниста и Чанков мали од кужине на синекури Новосадских пијаца. Зашто онда чуди сарадња Ћирићева са НП, који Антонић воли? Сви левичари, овако или онако, налазе исходиште у Титовом "магичном реализму" са куваном свињском главом. Антонић једне аутошовинисте каштигује, друге улепшава, а треће прећуткује. Јер, постоје и десни аутошовинисти. То што се неко дере "Живела Србија" не значи у опште да му Аустроугарска није дража, и да о Србима не мисли једнако као и Антонићев "јунак" приче, усташо-антифашиста Ћирић. Ове треће, ево трећа година, Антонић заборавља и у назнаци да помене, као да га је деменција ударила, или је уграђен.

Лично, не видим разлику да ли Србију пљују Ћирић, Петаков, Гара или Челекетић.

Нема, нити може бити српског патриотизма без дубоке контрареволуције. Контрареволуције бар у души већине људи. Како мислите да градите Србију: са истим станарима на Дедињу и у својој глави? Са туђим власником иза наше тарабе? Са "левом интелигенцијом" и пустом Шумадијом?

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …