БРАЋА ПО БУЛАЈИЋУ
БРАЋА ПО БУЛАЈИЋУ
/Двадесети дан самоизолације/
Орвел нас је научио да "ко контролише прошлост, контролише и будућност", док нас је Гебелс научио да је од прворазредног значаја у тој контроли филмска индустрија. Тако је под Титом настао особит жанр "партизанског филма" у коме се на парадигми вестерна у главном "црвени каубоји боре против брадатих индијанаца" (Димитрије Војнов).
Ми се нећемо бавити уметничким вредностима те групе филмова, нити превише улазити у детаље. Трудићемо се да будемо концизни. Знамо да су сви ти филмови одреда фалсификати - историјски, етички, емотивни и финансијски. Нико не зна колико је снимљено партизанских филмова (касније и ТВ серија), нити колико су коштали. Вероватно је у питању пар стотина остварења, тако да су заступљени сви аспекти прекрајања историје, и сви крајеви државе и племена су добили део партизанског хероизма, макар у реалном времену беху најтврђа нацистичка упоришта. Посебан парадокс је да су два најмаснија, епска фалсификата, "Битка на Неретви" и "Валтер брани Сарајево" имали најбољу прођу код домаће публике, а богами и на ино-тржишту.
Ми се нећемо бавити уметничким вредностима те групе филмова, нити превише улазити у детаље. Трудићемо се да будемо концизни. Знамо да су сви ти филмови одреда фалсификати - историјски, етички, емотивни и финансијски. Нико не зна колико је снимљено партизанских филмова (касније и ТВ серија), нити колико су коштали. Вероватно је у питању пар стотина остварења, тако да су заступљени сви аспекти прекрајања историје, и сви крајеви државе и племена су добили део партизанског хероизма, макар у реалном времену беху најтврђа нацистичка упоришта. Посебан парадокс је да су два најмаснија, епска фалсификата, "Битка на Неретви" и "Валтер брани Сарајево" имали најбољу прођу код домаће публике, а богами и на ино-тржишту.
 |
| Пикасо: Плакат за филм "Битка на Неретви", у првом плану Владимир Смирнов-Владо Рус (Јул Бринер), командир инжењеријске чете која је срушила мост и поново га оспособила за прелаз. Веровали или не. |
Лучоноша партизанског филма је свакако Вељко Булајић. Вељко је из рата изашао са седамнаест година, у чину поручника НОВ и ПОЈ. Међутим, уместо отвореног пута напредовања у војничкој касти, он се определио за филм. Па и ту му је био привилегијом отворен пут јер рекосмо да беше партизански поручник, уз то Црногорац наклоњен Хрватима. По дефиницији Црвени Хрват. Како стоје ствари у његовој глави сазнали смо много касније, када је отварао душу као уредни грађанин Загреба и нове НДХ.
Његов сукоб са реалношћу СФРЈ међутим почео је много раније. У Србији се појавио српски "црни талас" чији су аутори хтели бунтовно да "певају из ропства", сугерирајући да је систем корумпиран и покварен. У "црном таласу" било је много више реализма и ваљања по блату него што су култур-трегери при комитејама могли да толеришу. Булајић упркос сваке животне очигледности до краја истрајава на громком хорском певању о слободи из свог лагодног положаја припадника дворске свите и "Титовог најбољег друга" (Богдан Тирнанић). Његови филмови тако остају системски филмови, упорно тематизирајући “борбу за слободу” из квази-повесне позиције, оверене накнадном и скарадном победничком перспективом; поготово то чине “револуционарни филмови”, партизански спектакли (Kозара, Поглед у зјеницу сунца, Битка на Неретви, Велики транспорт) – поджанр који је Булајић сам и дефинисао, одредивши га, за низ својих опонашатеља у тзв. црвеном валу, који је дискретно подржавао "хрватско прољеће".
"Сто година касније" Булајић, насупрот, тврди да је баш он претеча "црног вала": "Ипак, слажем се с Макавејевом који је увијек тврдио да је мој најважнији филм био 'Узаврели град' који сам снимио 1961. у Србији. Он је такођер награђен у Пули. У Босни је чак био забрањен јер се сматрало да сам негативно приказао индустријализацију, не кроз побједу партије, него кроз главног јунака који је протјеран." Било би то у реду да је наставио тим италијанским филмским правцем, где је учио режију. Али, није. Већ напротив!
Мора се признати да је "црвени вал" разбио "црни талас", будући да се вестерн-партизански филмови и данас често и масовно гледају (утврдили "пиплметри"), мада сви знају да су у питању костимиране измишљотине, дубински анти-српско и анти-православно ђубре, док су филмови "црног таласа" одбачени и заборављени, иако су много ближи реалности.
Непосредно после "Узаврелог града", Булајић снима "Козару". Али, ту је од историјског значаја како је дошао до идеје за снимање: "- Иницијатива је стигла од босанско-херцеговачког министра културе Винка Винтерхалтера који ми је послао 40-ак картица свједочанстава о Kозари, за коју дотад нисам ни чуо."(!?)
Пазите, партизански поручник ни шеснаест година после рата, није ништа знао о Козари!
Извините, да ли је то нормално?
Дакле, Вељко Булајић беше Титова Лени Рифенштал (омиљена Хитлерова и Гебелсова режисерка).
Много касније, тј. у наша доба, Булајић исповедно отвара срце свом новинару:
Ма како то необично звучи, у 'Неретви' нема посве негативног лика: и Нијемац и Талијан приказани су с наклоношћу, четници се доимају трагичарима...Хтио бих да мало прокоментирамо призор борбе против четника који минобацачима гађају партизане скривене иза стећака. Чини се као да тај призор најбоље отјеловљује тадашњу југославенску идеологију, као да су богумили 'претходница' титоизма, несврстаности…
- Могао бих се сложити. Стећака има пуно у том дијелу БиХ па ми се управо из разлога које спомињете свидјела замисао да их дам направити и ставим на сцену. У стварној битки на Неретви четници су били главни противник партизана, усташе су ту имале маргиналну улогу. То је повијесна чињеница.
Па наравно, кад сте пред усташе изашли са белом заставом, предали се и заклели да ћете се борити само против српске војске. Но те сцене, када Ђилас, Коча и Велебит машу белом заставом, у филму нема.
Као што се у филмовима Вељка Булајића не види каква је била стварна судбина рањених партизана.
- Занимљиво је, вели даље задовољни Црвени Хрват Вељко, да су српски четнички емигранти у Чикагу каменовали три кина у којима је играла 'Неретва' па је морала интервенирати и полиција да заштити интересе дистрибутера."
Па шта је у реакцији чикашке емигрантске публике необично када су свака сцена и сваки лик лажни до одвратности?
Но, овде коначно избија Црвени Хрват из комунисте, или обрнуто. Све једно је, пошто је поента иста. Ово је изјава поручника ЈНА Булајића:
БУЛАЈИЋ: Жао ми је што нисам снимио филм о четничкој опсади Сарајева!
...у интервјуу за агенцију Анадолија је изјавио да и даље жали зато што никада није снимио филм "Сарајево", иако је својевремено и од Алије Изетбеговића добио подршку за овај пројекат.
Познати режисер каже да је пре петнаестак година пропуштена велика шанса да се кроз филм, који би био на нивоу "Битке на Неретви", исприча истина о "агресији ЈНА на Босну".
- Пазите, у Сарајеву се десила једна огромна људска драма. Не знам град у савременој историји који је тако страшно страдао од тих агресора, Југословенске народне армије (ЈНА), четника, свега што је кренуло да га уништи. И не само да га физички уништи, већ да уништи његову традицију, културу, дух… Па, одбрана Сарајева, тај отпор, била је то велика могућност за велики филм. Јако ми је жао што тај филм није урађен, али сам видео да је атмосфера која је владала у неким политичким круговима Сарајева била апсолутно… била је таква да се није могао снимити филм. Алија Изетбеговић је имао добре намере за филм 'Сарајево' и био је човек широких погледа. Ја сам са њим разговарао неколико пута. Веровао сам да ће се због његовог таквог односа према филму 'Сарајево' и остали слично понашати. Међутим, приче, интриге, не знам које све ствари, учиниле су то да је и Изетбеговић, на крају, ретерирао - рекао је Булајић, који је додао да је поносан на "Неретву", која је била светски филм номинован за Оскара.
О прогону преко 200.000 Срба из Сарајева, клању и бацању на депонију, о двадесеттри приватна затвора за Србе и иживљавање над њима, о почетној лудој српској нади да сарајевски муслимани нису оно што су били када је у Сарајеву био стожер ЅЅ Ханџар дивизије, о томе да су муслимани уништили сваки траг космополитизма у том граду, од Булајића нећете чути ни словца. Срби за њега не постоје као жртве, једнако како беше са Јеврејима у Берлину.
Други неостварени Булајићев филмски сан је Вуковар:
Вељко Булајић и продуцентска кућа „Лука група“ одржали су састанак с координацијом вуковарских удружења произашлих из Домовинског рата због припреме филма „Вуковар“ за који редитељ сматра да би могао ући у реализацију овога љета или јесени /нап. 2011. године/.
"У низу досадашњих контаката и састанака разматрано је како реализовати филм „Вуковар“ који би нашим и гледаоцима у свијету приказао величину борбе и муке бранитеља Вуковара који су се пренијели на цијелу Хрватску", каже Булајић.
Вуковар је, попут битке код Лењинграда, у самом врху љествице великих трагичних тема.
"Приступ је филму такав да је одбрана Вуковара на симболичком нивоу уједно и филм о настанку хрватске државе, она зато и спада у велике историјске догађаје."
И овај подухват је пропао јер је хрватски државни врх хладно одбацио остарелог партизанског поручника.
Но упадљиво је да ни овај пут страдање Срба у Хрватској не постоји, као што ономад није знао за Козару док се није појавила као права тема за етаблирати се.
Коначно, времешни режисер ће изгледа успети да сними још један ратни филм, под насловом "Бјег од мора". Али, о каква промена!
Вељко Булајић: "Збогом партизани, време је за љубав!"
У новој Независној држави Хрватској није лепо да се Немци и Хрватице не воле, и да партизани рафалима косе немачке војнике, него је упутно да се мазе. Дакле, љубавна прича из рата. Такав обрт је за Булајића природан.
Када се сумирају Булајевићеве потоње изјаве, поставља се питање у чему се "прослављени режисер" и партизански поричник разликује од просечног усташког медиокритета? Па ни у чему. Исто они мисле, и увек су исто мислили. То су браћа по матери. Неминовно, сви ти вестерн-партизански филмови из Титовог доба носе прикривену исту близаначку идеологију.
***
У прилогу, да се разбије свака илузија о уређеној држави за време Тита, оставићемо један цитат како је сниман филм "Велики транспорт" под моћном руком Вељка Булајића у продукцији "Неопланта филма".
Прву финансијску конструкцију филма Неопланта је урадила крајем 1981 године. На састанку Извршног већа одржаном 25. јануара 1982 разматран је и одобрен финансијски план за реализацију филма у износу од 60.000 000 ондашњих динара плус 10.000 000 динара за ангажовање Војске и омладине уколико се услуге нису могле урадити на добровољној бази тј. по цени десет пута већој од просечне цене једног играног филма у Неоплантиној продукцији. Планирано је да почетна средства буду обезбеђена из покрајинског буџета 15.000 000 динара и буџета општина и покрајина 15 000 000 динара а да друга половина средстава се обезбеди од привреде, ТВ НС, међурепубличком филмском сарадњом и слично. Извршно веће Војводине је, следећи овај план из буџета покрајине уплатило укупно 25 500 000 динара у периоду од 22 октобра 1980 до 25 новембра 1982, тј. 10 000 000 динара више него што је било планирано.
Пошто су апетити редитеља и сарадника расли током реализације пројекта и општо су осетили слабост политичко - управних структура Војводине, који су желели да филм испадне грандиознији, потребе за новцем су расле геометријском прогресијом а излаз се нашао у кредитима. Одлуком о утврђивању кредитне политике Војводине за кредитирање филма Велики транспорт обезбеђена је сума од 55 000 000 динара из Депозита друштвено политичких заједница у НБВ.
Уплате за филм су стизале из општинских самоуправних заједница културе, образовања, здравстене заштите, заштите деце, запошљавања, комуналних делатности, ученичког стандарда у Војводини и тако је током летњих месеци 1982 уплаћено 6 779 330 динара, затим из буџета општина, комитета Савеза комуниста, већа Савеза синдиката, општинских конференција ССРН - а, разних секретаријата 9 635 720 динара а од привреде са територије Војводине још 1 557 479 динара. До 25 новембра 1982 на рачун Неопланта филма за реализацију Великог транспорта уплаћено је 103 101 500 динара али ни то није било доста. Према новом прорачуну, недостајало је 76 500 динара.
Kопродуцент Шервуд је у производњу филма уложио 2 000 000 долара кроз трошкове ангажмана и исплате хонорара страних глумаца, исплате дневница и путних трошкова и 38 000 долара за осигурање продукције филма, редитеља и страних глумаца. Уместо југословенског партнера, преузео је обавезу куповине репроматеријала у висино од 200 000 долара. Латерна Едитриче уложила је 250 000 долара кроз осигурање страног глумца и медијске трошкове припреме филма за фестивале што је износило око 15 899 425 динара. У израду филма Велики транспорт укупно је утрошено 337 832 578 динара или 50 пута више од просечних средстава која су тада у Неопланта филму трошена на производњу једног дугометражног филма.
Да се нешто чудно дешава у Неопланти и да се новац немилице троши на филм Велики транспорт, осетили су филмски радници Војводине који нису били укључени у пројекат.
Током снимања филма су указивали на превелике трошкове које је снимање филма правило и сумњиве уговоре са страним партнерима. Група филмских радника Жилник, Петар Љубојев, Душан Животић, Владимир Стојановић и Оливера Маринко у име удружења филмских радника Војводине 24 јуна 1982 упали су у просторије Неопланта филма и обили ормаре тражећи документацију при чему је дошло до сукоба са запосленим у Неопланта филму. РЗ Неопланта филм на састанку 25 јуна 1982 поводом овог догађаја осудила је гест ове групе радника жигосаних као припадници црног таласа Организација СK Војводине, поводом сукоба који је избио између удружења филмских радника Војводине и запослених у Неопланта филму односно екипе окупљене око филма Велики транспорт, је разматрала информацију идејна кратања у филму и закључила да Неопланта није бусија у којој је филм у функцији образовања покрајинске државности, те да су тезе да последњих година у Војводини нема филма, успешних аутора и сарадника неприхватљиве и игнорантске. Реаговали су филмски радници ангажовани на реализацији филма Велики транспорт при чему су демантовали тврдње Жилника на велике хонораре и да се користе бесплатно услуге војске при чему су реаговали да нису изненађени нападима од умишљеног трибуна који је за 10 година снимио само Ране радове и пола филма Слобода или стрип, а да су им хонорари нижи за 23% у поређењу с хонорарима у сличним филмовима. Поводом овог сукоба и због дешавања око филма Велики транспорт, из удружења филмских радника су иступили Александар Тишма, Славко Алмажан, Ференц Деак, Мирослав Антић...
Упркос овом, снимање филма је настављено. Нови, неуговорени захтеви су достављени и америчком продуценту. Тражили су позајмицу од 14.905 долара, за део опреме неопходне у снимању, с обећањем да ће средства вратити. Неопланта је ова средства вратила али са закашњењем од 4 месеца. Затим је Неопланта филм тражила плаћање осигурања у износу од 28.570 долара и филмске траке у вредности од 200.000 долара. Плашећи се да ће посао пропасти и да ће изгубити основну инвестицију, Шервуд је удовољио овим захтевима и 18. јуна 1982 направио писмену допуну уговора којим је договорена ова накнадна инвестиција, што би Шервуду требало ову инвестицију вратити прерасподелом прихода од филма. Редитељ Вељко Булајић је од Шервуда тражио продужење ангажмана глумца Едварда Алберта за 11.500 долара , за услуге маркетинг консалтинга за себе лично 20.000 долара и директора филма 2500 долара. Новац је захтеван под претњом да филм неће бити завршен ако се ово не обезбеди али Шервуд је удовољио овим захтевима.
Апетити ни после овога нису задовољени: Булајић је после завршетка снимања филма тражио још 125.000 метара филмске траке за завршне радове на филму, уз нову претњу да филм неће бити завршен док се ово не обезбеди. Шервудови стручњаци израчунали су да за завршетак филма није потребно више од 35-40000 метара, тако да је Шервуд марта 1983 извршио уплату од 20000 долара у жељи да спасе пројекат, иако је било јасно да су губици на помолу. Представник Шервуда Алан Салке је са представником Латерне 25. јануара 1983 прегледао завршну верзију филма која је трајала око 2,5 сата и делимично преведена на енглески језик. Филм је требало скратити на 2 сата, што је захтевало додатно време и трошкове. Представник Шервуда је био шокиран лошим квалитетом филма и незадовољавајућом фазом завршавања.
Kрајњи уговорени рок за испоруку филма 15 децембар 1982 је био пробијен: компанија Шервуд није могла рачунати на номинацију за Оскара, ни на медијску подршку филма. Наде су усмерене на фестивал у Kану - уговорен нов рок за завршетак филма 20.април 1983. Упркос томе, Неопланта филм је 6 априла обавестила Шервуд да крајњи рок 20 април неће моћи испоштовати, на шта је Шервуд 8 априла 1983 обавестио Неопланту да ће путем арбитраже тражити заштиту својих права. Неопланта је реаговала на овај допис одлуком да обуставља радове на енглеској верзији филма. Српска верзија филма је била завршена: филм је августа 1983 премијерно приказан на Пулском фестивалу а већ у септембру 1983 пуштен за приказивање у биоскопима. Према статистичком приказу гледаности домаћих филмова за 1983, филм Велики транспорт у Србији је гледало 352.997 гледалаца што је филм сврстало на 6 место. Изгледало је да ће се све завршити у најбољем реду и да ће планирана средства од експлоатације филма бити остварена а нагомилани трошкови подмирени. Ипак није било тако.
Шервуд је своју претњу тужбом остварио. Тужба Америчкој арбитражној асоцијацији поднета је 29. марта 1984 којом је Шервуд од Неопланте, због неиспуњавања обавеза из уговора, тражећи надокнаду штете од 3,1 милион долара. У тужби Шервуд је тврдио да је, Вељко Булајић редитељ без знања Шервуда, снимио око 65 000 метара филмске траке за 5 сати филма и изменио сценарио да груба верзија коју је видио Шервуд једва личи на договорени сценарио, да је у току продукције филма Неопланта филм потрошила преко 100 000 долара Шервудовог новца на персонал Неопланте под изговором промоције филма, и да је Неопланта филм преварила Шервуд тако што је Вељку Булајићу обаећала проценат од новца који Неопланта добије од Југославија филма, пошто ово предузеће узме и свој део. Неопланта је без знања Шервуда склопила уговор са италијанском тв кућом РАИ за израду тв серије од филма, а Латерни је уговором уступила дистрибутерска права на неке земље које је уговором поверила Шервуду ( Порторико, Бразил). Пресуда Америчке арбитраже изречена је 15 фебруара 1985 у корист Шервуда а одлуку потврдио виши суд државе Kалифорније за Лос Анђелес 21. јуна 1985 године.
Након пресуде Удружења Америчке арбитраже, Скупштина Војводине је на иницијативу Покрајинског комитета за образовање и културу и предлога Покрајинског друштвеног правобраниоца самоуправљања 29. марта 1985 донела одлуку о привременом ограничавању права самоуправних радника у Неопланта филму. Смењен је Драшко Ређеп са места директора а постављен привремен орган управљања од 3 члана: Трифу Дору - председник и Лаза Хиџић и Мирко Бартуловић чланови. Овај орган је Вишем суду у Новом Саду 16. октобра 1985 упутио предлог за покретање стечајног поступка у Неопланта филму. Стечајни поступак уведен је у новембру 1985 на основу кога је фебруара 1986 године угашена Неопланта филм.
Када се сумирају Булајевићеве потоње изјаве, поставља се питање у чему се "прослављени режисер" и партизански поричник разликује од просечног усташког медиокритета? Па ни у чему. Исто они мисле, и увек су исто мислили. То су браћа по матери. Неминовно, сви ти вестерн-партизански филмови из Титовог доба носе прикривену исту близаначку идеологију.
***
У прилогу, да се разбије свака илузија о уређеној држави за време Тита, оставићемо један цитат како је сниман филм "Велики транспорт" под моћном руком Вељка Булајића у продукцији "Неопланта филма".
Прву финансијску конструкцију филма Неопланта је урадила крајем 1981 године. На састанку Извршног већа одржаном 25. јануара 1982 разматран је и одобрен финансијски план за реализацију филма у износу од 60.000 000 ондашњих динара плус 10.000 000 динара за ангажовање Војске и омладине уколико се услуге нису могле урадити на добровољној бази тј. по цени десет пута већој од просечне цене једног играног филма у Неоплантиној продукцији. Планирано је да почетна средства буду обезбеђена из покрајинског буџета 15.000 000 динара и буџета општина и покрајина 15 000 000 динара а да друга половина средстава се обезбеди од привреде, ТВ НС, међурепубличком филмском сарадњом и слично. Извршно веће Војводине је, следећи овај план из буџета покрајине уплатило укупно 25 500 000 динара у периоду од 22 октобра 1980 до 25 новембра 1982, тј. 10 000 000 динара више него што је било планирано.
Пошто су апетити редитеља и сарадника расли током реализације пројекта и општо су осетили слабост политичко - управних структура Војводине, који су желели да филм испадне грандиознији, потребе за новцем су расле геометријском прогресијом а излаз се нашао у кредитима. Одлуком о утврђивању кредитне политике Војводине за кредитирање филма Велики транспорт обезбеђена је сума од 55 000 000 динара из Депозита друштвено политичких заједница у НБВ.
Уплате за филм су стизале из општинских самоуправних заједница културе, образовања, здравстене заштите, заштите деце, запошљавања, комуналних делатности, ученичког стандарда у Војводини и тако је током летњих месеци 1982 уплаћено 6 779 330 динара, затим из буџета општина, комитета Савеза комуниста, већа Савеза синдиката, општинских конференција ССРН - а, разних секретаријата 9 635 720 динара а од привреде са територије Војводине још 1 557 479 динара. До 25 новембра 1982 на рачун Неопланта филма за реализацију Великог транспорта уплаћено је 103 101 500 динара али ни то није било доста. Према новом прорачуну, недостајало је 76 500 динара.
Kопродуцент Шервуд је у производњу филма уложио 2 000 000 долара кроз трошкове ангажмана и исплате хонорара страних глумаца, исплате дневница и путних трошкова и 38 000 долара за осигурање продукције филма, редитеља и страних глумаца. Уместо југословенског партнера, преузео је обавезу куповине репроматеријала у висино од 200 000 долара. Латерна Едитриче уложила је 250 000 долара кроз осигурање страног глумца и медијске трошкове припреме филма за фестивале што је износило око 15 899 425 динара. У израду филма Велики транспорт укупно је утрошено 337 832 578 динара или 50 пута више од просечних средстава која су тада у Неопланта филму трошена на производњу једног дугометражног филма.
Да се нешто чудно дешава у Неопланти и да се новац немилице троши на филм Велики транспорт, осетили су филмски радници Војводине који нису били укључени у пројекат.
Током снимања филма су указивали на превелике трошкове које је снимање филма правило и сумњиве уговоре са страним партнерима. Група филмских радника Жилник, Петар Љубојев, Душан Животић, Владимир Стојановић и Оливера Маринко у име удружења филмских радника Војводине 24 јуна 1982 упали су у просторије Неопланта филма и обили ормаре тражећи документацију при чему је дошло до сукоба са запосленим у Неопланта филму. РЗ Неопланта филм на састанку 25 јуна 1982 поводом овог догађаја осудила је гест ове групе радника жигосаних као припадници црног таласа Организација СK Војводине, поводом сукоба који је избио између удружења филмских радника Војводине и запослених у Неопланта филму односно екипе окупљене око филма Велики транспорт, је разматрала информацију идејна кратања у филму и закључила да Неопланта није бусија у којој је филм у функцији образовања покрајинске државности, те да су тезе да последњих година у Војводини нема филма, успешних аутора и сарадника неприхватљиве и игнорантске. Реаговали су филмски радници ангажовани на реализацији филма Велики транспорт при чему су демантовали тврдње Жилника на велике хонораре и да се користе бесплатно услуге војске при чему су реаговали да нису изненађени нападима од умишљеног трибуна који је за 10 година снимио само Ране радове и пола филма Слобода или стрип, а да су им хонорари нижи за 23% у поређењу с хонорарима у сличним филмовима. Поводом овог сукоба и због дешавања око филма Велики транспорт, из удружења филмских радника су иступили Александар Тишма, Славко Алмажан, Ференц Деак, Мирослав Антић...
 |
| Из "Историје војвођанског филма" посвећеног "Неопланта филму" |
Упркос овом, снимање филма је настављено. Нови, неуговорени захтеви су достављени и америчком продуценту. Тражили су позајмицу од 14.905 долара, за део опреме неопходне у снимању, с обећањем да ће средства вратити. Неопланта је ова средства вратила али са закашњењем од 4 месеца. Затим је Неопланта филм тражила плаћање осигурања у износу од 28.570 долара и филмске траке у вредности од 200.000 долара. Плашећи се да ће посао пропасти и да ће изгубити основну инвестицију, Шервуд је удовољио овим захтевима и 18. јуна 1982 направио писмену допуну уговора којим је договорена ова накнадна инвестиција, што би Шервуду требало ову инвестицију вратити прерасподелом прихода од филма. Редитељ Вељко Булајић је од Шервуда тражио продужење ангажмана глумца Едварда Алберта за 11.500 долара , за услуге маркетинг консалтинга за себе лично 20.000 долара и директора филма 2500 долара. Новац је захтеван под претњом да филм неће бити завршен ако се ово не обезбеди али Шервуд је удовољио овим захтевима.
Апетити ни после овога нису задовољени: Булајић је после завршетка снимања филма тражио још 125.000 метара филмске траке за завршне радове на филму, уз нову претњу да филм неће бити завршен док се ово не обезбеди. Шервудови стручњаци израчунали су да за завршетак филма није потребно више од 35-40000 метара, тако да је Шервуд марта 1983 извршио уплату од 20000 долара у жељи да спасе пројекат, иако је било јасно да су губици на помолу. Представник Шервуда Алан Салке је са представником Латерне 25. јануара 1983 прегледао завршну верзију филма која је трајала око 2,5 сата и делимично преведена на енглески језик. Филм је требало скратити на 2 сата, што је захтевало додатно време и трошкове. Представник Шервуда је био шокиран лошим квалитетом филма и незадовољавајућом фазом завршавања.
Kрајњи уговорени рок за испоруку филма 15 децембар 1982 је био пробијен: компанија Шервуд није могла рачунати на номинацију за Оскара, ни на медијску подршку филма. Наде су усмерене на фестивал у Kану - уговорен нов рок за завршетак филма 20.април 1983. Упркос томе, Неопланта филм је 6 априла обавестила Шервуд да крајњи рок 20 април неће моћи испоштовати, на шта је Шервуд 8 априла 1983 обавестио Неопланту да ће путем арбитраже тражити заштиту својих права. Неопланта је реаговала на овај допис одлуком да обуставља радове на енглеској верзији филма. Српска верзија филма је била завршена: филм је августа 1983 премијерно приказан на Пулском фестивалу а већ у септембру 1983 пуштен за приказивање у биоскопима. Према статистичком приказу гледаности домаћих филмова за 1983, филм Велики транспорт у Србији је гледало 352.997 гледалаца што је филм сврстало на 6 место. Изгледало је да ће се све завршити у најбољем реду и да ће планирана средства од експлоатације филма бити остварена а нагомилани трошкови подмирени. Ипак није било тако.
Шервуд је своју претњу тужбом остварио. Тужба Америчкој арбитражној асоцијацији поднета је 29. марта 1984 којом је Шервуд од Неопланте, због неиспуњавања обавеза из уговора, тражећи надокнаду штете од 3,1 милион долара. У тужби Шервуд је тврдио да је, Вељко Булајић редитељ без знања Шервуда, снимио око 65 000 метара филмске траке за 5 сати филма и изменио сценарио да груба верзија коју је видио Шервуд једва личи на договорени сценарио, да је у току продукције филма Неопланта филм потрошила преко 100 000 долара Шервудовог новца на персонал Неопланте под изговором промоције филма, и да је Неопланта филм преварила Шервуд тако што је Вељку Булајићу обаећала проценат од новца који Неопланта добије од Југославија филма, пошто ово предузеће узме и свој део. Неопланта је без знања Шервуда склопила уговор са италијанском тв кућом РАИ за израду тв серије од филма, а Латерни је уговором уступила дистрибутерска права на неке земље које је уговором поверила Шервуду ( Порторико, Бразил). Пресуда Америчке арбитраже изречена је 15 фебруара 1985 у корист Шервуда а одлуку потврдио виши суд државе Kалифорније за Лос Анђелес 21. јуна 1985 године.
Након пресуде Удружења Америчке арбитраже, Скупштина Војводине је на иницијативу Покрајинског комитета за образовање и културу и предлога Покрајинског друштвеног правобраниоца самоуправљања 29. марта 1985 донела одлуку о привременом ограничавању права самоуправних радника у Неопланта филму. Смењен је Драшко Ређеп са места директора а постављен привремен орган управљања од 3 члана: Трифу Дору - председник и Лаза Хиџић и Мирко Бартуловић чланови. Овај орган је Вишем суду у Новом Саду 16. октобра 1985 упутио предлог за покретање стечајног поступка у Неопланта филму. Стечајни поступак уведен је у новембру 1985 на основу кога је фебруара 1986 године угашена Неопланта филм.
Коментари
Постави коментар