НЕВЕРОВАТНА СЕЋАЊА БИВШЕГ ДЕЧАКА

НЕВЕРОВАТНА СЕЋАЊА БИВШЕГ ДЕЧАКА

Прва слика које се сећам

Беше из Друговца.

Тукла је олујна киша

У летње поподне.

Муње и громови су пуцали.

Отац је говорио

Да не треба да се плашимо

Јер то је природна појава.

Но, за мене је било тада важније

Да моја сестра има хоклицу,

А ја не.

Хоћу своју хоклицу!

Да равноправно седим под тремом

На спрату

И гледам како град одскаче.

Када сам оцу причао о свом

Првом сећању,

Говорио ми је да сам био сувише мали,

Скоро беба

И да није могуће да се сећам.

Мада, све описано је тачно.

Једини мирис кога се сећам

И данас

Мирис је Друговца.

Предвече, када се сви врате

Са пољских радова,

Или стока са испаше,

Коњи се тимаре,

Чисте се штале и цело село

Мирише на стајњак.

Скоро, да сам, полу-детиње

Пожелео да плачем

Од тог мириса

Моје Србије.

Но бејах већ дечак

Коме такво што

Више не пристаје.

Када сам се оног јутра пробудио,

Знао сам да је отац умро.

Није требало да погледам

Ка постељи,

Или га позовем.

Његовог посмртног лика

Не сећам се.

Сећам се Друговца.

Исто је.

И гледам сада

Прозоре почупане

Једнако као да ми је почупан

Очињи вид.