Пређи на главни садржај

ТРИ СЛИКЕ СРПСКОГ САМОПОНИЖЕЊА


Прошла је још једна годишњица од трагичне погибије витешког нашег Краља Александра I Карађорђевића Ујединитељ у Марсеју, 9. октобра 1934. И поново, дан који смо требали провести у тишини и заједништву, да ојачамо, проведен је у свађи. Па тешко је трпети увреде и нискост србо-комуњара. Ћутали су Хрвати, Бугари, Мађари, Италијани, Немци - сви који су директно учествовали у убиству НАШЕГ КРАЉА. Ћути чак и знаменита атошовинистичка "грађанистичка" Србија. Ћуте и сеире. Није сáмо то убиство њихова победа, већ је победа српска беда духа. Уживају у свађи оних који би да трагични дан протекне у достојанству и лажних патриота који су као бесни пси ударали са свих страна.

Шта да одговорите када неки билмез-аналитикус вас подучи: "...Дубровник и све што си набројао су постале српске гробнице. Да их Kарађорђевићи нису "ослобађали" ..." ИТД, ИТД...


Становници Ново-Србије неће махом да верују својим очима. Они би да Србија буде Србија, али као је Тито замислио. Тачно тако. Тако их учило од бешике.

Али, Србија није била таква како они у својим пасјим душама замишљају.

Слике знају да варају, али некада заиста говоре више од свих речи. И те слике бележе наше пропадање.

Камере су забележиле долазак нашега Краља у Марсеј 9. октобра 1934. Не причамо о атентату, већ о јединственом догађају да масе Француза са искреним одушевљењем дочекују суверена једне мале земље шеснаест година после рата, до када би површне емоције давно спласнуле. Не, овде се види колико су Срби били уважени, не тако давно...Невероватно!




Затим је дошао Тито, који је потпуно уништио француско-српско савезништво, али је још увек третиран као државник.




Пола века касније, Председнику Србије, на прослави стогодишњице завршетка Првог светског рата, додељено је место међу новинарима и аташеима за културу далеких земаља. То место Александар Вучић је прихватио кротко, као пораженоме у рату следује, јер он јесте потомак поражених.




Да се појавио неким чудом само један живи српски војник, редов, Французи се не би смели односити тако презриво. Устукнули би. Према фуњари могу, како је у осталом и заслужио. А ту фуњару су за председника изабрали ново-Срби, махом потомци оних, поражених у Великом рату и резидената "зеленог кадра".

Тај "зелени кадар" данас пише историју моје Велеичанствене Србије и њеног витешког Краља Александра I Ујединитеља.

Такви су. Моје оно друго.




Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
ПЕТ СРПСКИХ ЏЕЛАТА(2)
ЗОРАН ЂИНЋИЋ - КВИСЛИНГ ДЕЧИЈЕГ ЛИЦА„Коме је до морала, нека иде у цркву!“
Све је педантно цензурисано, па не знамо ко је Зорану тата. Штури и никад довољно сигурни подаци Википедије казују да је Зоран Ђинђић (Босански Шамац, 1. августа 1952 — Београд, 12. март 2003) био српски политичар и државник, филозоф и доктор филозофије, један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке, дугогодишњи председник Демократске странке, градоначелник Београда (1997) и председник Владе Републике Србије (2001—2003). Kао мали, живео је са самохраном мајком Милом, која је радила као кућна помоћница на имању богатунске породице Изетбеговић. Иако рођени у истој кући, судбина их је послала на различите стране. Изетбеговићи су стигли из Београда у Босну, док је Ђинђић отишао из Босне у Београд. Алија се касније у Сарајеву борио за Босну, а Ђинђић у Београду против Србије.

Ђинђиђ је папазјанија Лава Троцког, Стева Крајачића и Романа Абрамовица.

И поред похвала кој…
45 ГОДИНА БЛОКА 45- ОД УТОПИЈЕ ДО ДИСТОПИЈЕ

Насеље Сунца

"Насељем Сунца" назива се у титографској митологији Блок 45 на Новом Београду. Пројекат је требао да послужи као идеал комунистичког прогреса.

Почетком 60-их година Регулационим планом општине Нови Београд предвиђено је да се на подручју села Бежанија изгради стамбени рејон са око 60 000 становника.

Уз саму обалу Саве предвиђена су два стамбена блока (45 и 70), величине од око 115 ха за изградњу око 9000 станова са око 32000 становника.

1965. - Општи југословенски конкурс за добијање идејног урбанистичког решења.

1966. - усвојен је Детаљни урбанистички план блокова 45 и 70 на Новом Београду који је израђен на основу првонаграђеног рада аутора архитеката Ивана Тепеша и В. Гредеља.

1967. - уступљено земљиште за изградњу пословном удружењу „Инпрос“ и ГП „Kомграп“, расписан конкурс за добијање архитектонских решења објеката.

1969. - почело се са изградњом првих објеката у Блоку 45. У потпуности је изграђен је и реализован у тада …