ТРИ СЛИКЕ СРПСКОГ САМОПОНИЖЕЊА


Прошла је још једна годишњица од трагичне погибије витешког нашег Краља Александра I Карађорђевића Ујединитељ у Марсеју, 9. октобра 1934. И поново, дан који смо требали провести у тишини и заједништву, да ојачамо, проведен је у свађи. Па тешко је трпети увреде и нискост србо-комуњара. Ћутали су Хрвати, Бугари, Мађари, Италијани, Немци - сви који су директно учествовали у убиству НАШЕГ КРАЉА. Ћути чак и знаменита атошовинистичка "грађанистичка" Србија. Ћуте и сеире. Није сáмо то убиство њихова победа, већ је победа српска беда духа. Уживају у свађи оних који би да трагични дан протекне у достојанству и лажних патриота који су као бесни пси ударали са свих страна.

Шта да одговорите када неки билмез-аналитикус вас подучи: "...Дубровник и све што си набројао су постале српске гробнице. Да их Kарађорђевићи нису "ослобађали" ..." ИТД, ИТД...


Становници Ново-Србије неће махом да верују својим очима. Они би да Србија буде Србија, али као је Тито замислио. Тачно тако. Тако их учило од бешике.

Али, Србија није била таква како они у својим пасјим душама замишљају.

Слике знају да варају, али некада заиста говоре више од свих речи. И те слике бележе наше пропадање.

Камере су забележиле долазак нашега Краља у Марсеј 9. октобра 1934. Не причамо о атентату, већ о јединственом догађају да масе Француза са искреним одушевљењем дочекују суверена једне мале земље шеснаест година после рата, до када би површне емоције давно спласнуле. Не, овде се види колико су Срби били уважени, не тако давно...Невероватно!




Затим је дошао Тито, који је потпуно уништио француско-српско савезништво, али је још увек третиран као државник.




Пола века касније, Председнику Србије, на прослави стогодишњице завршетка Првог светског рата, додељено је место међу новинарима и аташеима за културу далеких земаља. То место Александар Вучић је прихватио кротко, као пораженоме у рату следује, јер он јесте потомак поражених.




Да се појавио неким чудом само један живи српски војник, редов, Французи се не би смели односити тако презриво. Устукнули би. Према фуњари могу, како је у осталом и заслужио. А ту фуњару су за председника изабрали ново-Срби, махом потомци оних, поражених у Великом рату и резидената "зеленог кадра".

Тај "зелени кадар" данас пише историју моје Велеичанствене Србије и њеног витешког Краља Александра I Ујединитеља.

Такви су. Моје оно друго.




Коментари

Популарни постови са овог блога