ШТА СА ДЕЦОМ?

Први пут објављено год. 2016. Српски културни клуб

 

Притиснути великим и тешким државним питањима, некако смо заборавили на децу. Изродили смо кћери и синове, истина много мање него што демографски стручњаци саветују. Демографи нас уче да је за народно здравље нужно да свака породица има троје деце. Они то зову „генофонд“. Ми смо се, каже статистика, одлучили да правимо једно и по дете. Тако се сваке године смањујемо бројчано за једну паланку. Села се одавно празне, па се жилави паланачки дух Р. Константиновића насељава у неколке градове, велеград Биоград особито, у које се преостало становништво бујицом соргало, мутирајући у једнако паланачки дух, само што сада носи лепши наслов „урбани дух“.

Али, децу смо родили колико-толико, љуљали смо их јер је ваљало, шта сад даље с њима, не умемо да одговоримо. Пошто не знамо па смо рефлексно тај мучни проблем ћушнули на споредни колосек, покондирена паланка је заврнула рукаве да нам децу преобликује у дебиле.

Васпитни котао прокувава у Новом Саду.

Гејевски лексикон из станичних клозета Пајтић и буљава дружина подваљује по Војводини као уџбеник сексуалности. Нити је кога питао за одобрење, нити ко од надлежних мари шта му се ради у ресору.

СОШОВ

Војвођанска секретарка за спорт и омладину Мариника Чобану представила је Нацрт стратегије развоја школског спорта на територији Аутономне Покрајине Војводине [1] и оценила да ће се на тај начин побољшати јавно здравље грађана покрајине. Укратко, „стратегија“ се бави лошим стањем здравља омладине, затим се разбацује празним декларацијама и има само једно решење: „Секретаријат жели да на пролеће ове године оживи некада популарни СОШО, односно Спортску олимпијаду школске омладине Војводине“.

Како је то давно угасла СОШОВ доприносила „јавном здрављу“ у стара времена те је г-ђа Чобану прописује као еликсир младости?

СОШОВ је трајао од 1969/70 до 1988 када је укинута. Из мноштва студија на које се позивају концептуалисти нове СОШОВ, изоставили су једно, кључно, истраживање. [2] Зашто? Зато што је у питању најмасивније истраживања физичке развијености и способности Војвођана управо у периоду када је СОШОВ требао давати своје слатке плодове, а није било тако:

„Период 1980-1988. укупно испитаника 21. 199. из Војводине.

3. Генерално, утврђен је инверзиван карактер промена у простору физичке развијености и физичких способности. Односно, тенданција прогреса развијености и регреса физичких способности.“

На први поглед изгледа да је СОШОВ пре негативно утицала на физичке способности третиране популације, али знамо да то не може бити тачно. СОШОВ је једноставно индиферентна према народном здрављу. Проблеми, па дакле и решења, налазе се на другим странама. У осталом, 80-90% учесника поменуте манифестације се иначе бавило спортом у клубовима. Уз то, школска олимпијада је одржавана сваке четврте године, тако да већина деце није имала среће да учествује у кровној манифестацији физичке културе социјалистичке Војводине. Дакле, тврдње покрајинске министарке Чобану немају везе са животом.

СОШОВ је примарно скупо политичко разметање војвођанском ексклузивношћу, па и у физичкој култури, из програма ЛСВ. "Крајњи циљ је да имамо радно способно становништво, психички и ментално здраву децу" – идеја је водиља програма ЛСВ и њезиног вође, радно способног и психички и ментално здравог такмичара на моторним санкама Ненада Чанка са братаницама, док су деца све мање здрава а становништво све килавије.

Да ли раздвајати децу?

Један покушај педагошке иновације у Новом Саду изазвао је прави одијум јавности (сасвим супротно него у случају поменуте илегалне акције рекламирања хомосексуализма међу средњошколцима), те се од идеје одустало. Наиме, након студијске посете Русији, руководство „Радосног детињства“ размишљало је да формира посебна одељења за дечаке и девојчице и уведе билингвалну наставу, односно да у праксу уђе учење руског језика. Уместо да се одмере разлози за овакав иноваторски концепт, још једном се урбано-племенски дух, неспособан да прихвати ишта што му је страно, обрушио свом силином на несуђене иноваторе.

„Фашисти би да нам раздвајају децу“ – Грми НВО сектор и пратећи медији.

ЛСВ тражи смену директора "Радосног детињства"! "Уколико се обистини намера руководства 'Радосног детињства' да уведе сегрегацију - да одвоји дечаке од девојчица, као и да се уведе билингвална настава на српском и руском језику, то би било и више од наметања". Та странка је запитала да ли то значи да ће "деци у вртићима служити кашу и воду, да ће деца имати обавезу да током распуста бораве у манастирима, да дечаци носе бројанице, а девојчице мараме и да ли ће девојчице учити да им је место у кухињи?".

Неизбежна војвођанска омбудсманка Анико Мушкиња-Хајнрих рекла је да је "свако нормалан против овакве идеје" и додала да "Радосно детињство" није компетентно да самостално прави овакве планове. „Процес социјализације детета не може да буде потпун у подељеним одељењима, то је свима јасно. – Вели целомудрена Анико. - Дечаци и девојчице морају да се упознају, а без тога не може бити правилног развоја деце ". Војвођанска омбудсманка такође сматра да увођење билингвалне наставе изузетно сложен процес који није могуће тек тако извести.

Све критичаре поменуте идеје у опште не тангира чињеница да забавишта и школе са енглеским и француским језиком одавно постоје, нити исказују страх да би таква пракса довела децу до индијанских резервата и једења живог меса бизона, или до Бастиље. Смета само оно што је руско. Дакле, у питању је прави расизам, са снажним аустроугарским шмеком.

Но, шта је са одвојеним одељењима за дечаке и девојчице?

Управа „Радосног детињства“ се ослонила на искуства професора Владимира Базарног, који је конципирао различите педагошке моделе за дечаке и девојчице, поштујући полне разлике у менталном развоју и постигао је добре резултате.

Код нас се Владислав Ђорђевић [3] упорно труди да покаже да је школски систем феминизиран, прилагођен девојчицама, па стога дечаци све више заостају у школском успеху.

Да ли су проф. Базарни или В. Ђорђевић особењаци и мрачњаци „уврнутих“ идеја? Нису. Пре можемо поставити питање да ли цењена омбудсманка и сво њено учено друштво тако забринуто за социјални и ментални развој деце, читају нешто па макар само новине, или демонстрирају лажну бригу док заправо не желе да се макну из пaрлога своје идеолошке паланке?

Исти педагошки проблем је већ констатован у земљама у развоју. Исти проблем је констатован у западној Европи, где дечаци заостају у савладавању школског градива читаву годину за девојчицама. Али, иста појава је присутна и у Америци. И, о чуда, амерички научници су дошли до потпуно истих резултата као и Рус Базарни, па и до врло сличних идеја како проблем решити. И (све горе од горег) модел је већ примењен!

„Америчка средња школа "Фоли" од пре неколико година нуди могућност да дечаци и девојчице уче у одвојеним разредима. На ту идеју је дошла Ли Мансел, директорка школе, пошто је прочитала књигу "Дечаци и девојчице уче различито", аутора Мајкла Гаријана...Прве године, када је школа организовала програм наставе посебно за дечаке и посебно за девојчице, уписала се трећина студената, да би се већ следеће године број заинтересованих повећао на две трећине од укупног броја ђака, а треће године је 87 одсто родитеља тражило да њихова деца уђу у тај програм. Директорка Мансел је изјавила да су у да су у разредима где се учи одвојено ђаци дисциплинованији, показују боље резултате у писању, читању и математици, а родитељи пружају већу подршку.[4]

Да ли је ту крај? Није. Идемо до Далеког Истока: „Дечаци тинејџери у једној шангајској школи нашли су се у првим редовима просветне реформе након што су у једном од најбољих образовних система у свету (Шангајски школски систем добио је највише оцене на тестирању 15-годишњака 2009. године од стране Организације за економску сарадњу и развој ОЕЦД, испред вршњака у Јужној Кореји, Финској, Хонг Конгу и Сингапуру) уведени разреди само за мушкарце, због забринутости да они заостају за девојчицама.“ У Шангају иду још даље и разматрају могућност да дечаци крену у школу годину дана касније од девојчица!

Ко је ту, дакле, фашиста?

Стварна сегрегација деце

Две школе у Србији

 

Сегрегација деце постоји, али она не иде разделницама којима нас гњаве дволични професионални борци и боркиње за разне „вредности“, инклузије и „реадмисију“ (еуфемизам за етничко прочишћење аријевских држава), већ прикривено, социјалном/сталешком диференцијацијом, правећи све веће провалије међу децом. Та сеграција се најбоље види када је у питању инфраструктура, школски објекти. Толико декларација о једнаким правима деце, толико пуна уста бриге, толико министара школства заклетих социјалиста, толики закони који брину да сви буду једнаки, а на терену разлике које се могу мерити вековима и континентима. Не узимамо у рачун приватне школе, већ материјалну базу државног школског система. На школским зградама се огледа бестидност и мимикрија оних који деценијама држе у својим рукама образовање и васпитање нових нараштаја.

ОШ "Вук Караџић" Нови Београд

 

Док у једној школи постоји мултимедијални центар, у другој деца иду у пољски клозет – чучавац; док се у једној школи деца купају у базену, у другој школа се снабдева пијаћом водом са извора (?!); неко има халу, другима је школски ходник простор за физичко васпитање.[5] Канализацију нема 50% школа. Опремљеност објектима и справама за физичко васпитање креће се од перфектног до непостојећег.

WC ОШ "Десанакa Максимовић" Козар/Лесковац.

Деца тренутно своје физиолошке потребе обављају у шуми.

 

У школском систему Србије влада потпуни хаос, анархија, неједнакост која у сиромашнијим крајевима поприма све атрибуте јужноафричких црначких фавела од пре пола века.

Васпитна димензија Голдфингерове постеље

Спољашњост показује стање духа. Може ли се очекивати у скицираним условима у просеку више од јавашлука, који ће понегде нарушити какав педагошки Дон Кихот?

Потписник ових редова из свог тренерског искуства пише да деца изађу из основне школе а не умеју да направе `колут напред`. Пола дечака трче као жене. Да се овакве аномалије спрече нису потребни неки посебни технички услови већ минимум професионалности оних који су плаћени да науче децу колуту напред. Али, ни тог минимума нема.

Школски спорт би требао да делује у синергији са системима спортских клубова и такмичења. Ову синергију би требало од времена социјализма да употпуни систем приватних спортских школа. Мрка капа.

Прихвата се као да је у камен уклесано да је довољно да се деца баве спортом па ће бити „одвојена од улице“ и здравија. Заборавите. То је фатални стереотип који можда негде у свету важи, али је на овим просторима одавно у ауту. У једином поштеном истраживању на ову тему, сазнаћете нешто скоро супротно:

„...Спортови се међу собом прије свега разликују по типу негативног учинка, а не по томе да би, бар неки од њих, производили позитивне одгојне ефекте“ [6] (К. Момировић, А. Хошек - о васпитној улози различитих спортова). Мало ближе објашњење:

„На основу више истраживања, потребно је исказати озбиљну сумњу у социјализцијску улогу спорта опћенито, а посебно југославенског“. Чини се да је актуална програмска и друштвена организација већине спортова, иако декларативно увек афирмативна, стварно потпуно индиферентна на моралне и етичке норме и опће системе вредности које, изгледа, постоје само и једино у тзв. Педагогији физичке културе...Догодила се нека врста социјалне мутације или, точније, мутација колективне свијести, која је на површину издигла управо оне вриједности које су, барем што се спорта тиче, највише допринијеле његову социјалном краху. Да се стварно ради о таквој мутацији, овдје добивени резултати најбољи су доказ. Наиме, функционерство је рак рана спорта, и увијек била у свакој земљи. Примитивизам такођер, а особито код нас. Локал-патриотизам и то све више што је средина мања...Међутим, ми смо, коначно, створили социјалну климу у којој је међусобна повезаност ових појединачних феномена прерасла у јединство новог квлитета.” И, укратко, „...сви се успављују уз музику у Голдфингеровој постељи [7], а то, молит ћу лијепо, није на дневном реду данашње расправе!“

Може бити да се нешто у међувремену побољшало?

Шта се може добро очекивати од недопустиво дуго у нас владајућег архи-простачког „естабилишмента“ чија се урбана философија своди на максиму „у се, на се и пода се!“, и који је, гледамо, у најјачем замаху тамо где га не би очекивали – у Војводини?!

Цела наша друштвена грађевина, не само школство и не само физичко васпитање и спорт, просто сама вапи да се развали до темеља, да се курајберски повезана котерија, што јавним читањем „Философије паланке“ глумата дубокомисленост брадатих жена „Колорадо“ циркуса, па тако одурно тражи алиби за сваку свињарију коју чини народу, разбуца за сва времена и сагради све из почетка.

Деца су нам здраво болесна

Каква брига, такво и здравље.

Нема истраживања које налази да је више од 40% деце у Србији здраво, колико год критеријум „здравља“ толерантно поставили. (Бела куга ваљда није болест). Једно истраживање је показало да је од укупно прегледано 662 деце, 142 било без дијагнозе док је њих 520 имало једну или више дијагноза. На то затим наилази адолесценција са свим изазовима ризичног понашања.

Уз то, већина багателише проблем акцелерације. Ради се о убрзавању раста и сазревања. У првој половини ХХ века поросечна висина зрелог мушкарца је била како где, од 163цм до 169цм, што је данас висина просечног „осмака“. Не своди се проблем тако брзог раста само на „продужавање полуга“ и тиме нарушену координацију, већ је страховито брзим, с тога и тешким, па ако хоћете и болним променама изложен цео човек. Акцелерцију идентификују сва истраживања, само скорашња бележе пораст масних наслага за 14% , услед перманентног пада физичке активности и све нездравије исхране.

Решење постоји, насупрот дебелих баба

Овај проблем специјализовани спортски клубови објективно могу да ублаже, ако их, Боже здравља и сигурне руке, приведемо намени, али је кључ у школи, односно у ономе што зовемо „настава општефизичког васпитања“. Ми се хвалимо да смо надарени за спорт (истина, имамо генетских преидпозиција), али у реалности спадамо у доњи просек, и генерално, нашој деци је најпре потребна здравствена рехабилитација.

Стање је тешко, али не зато што тако судбински мора да буде, већ због целокупне оргнизације друштва. У таквој ситуацији немамо ми више шта да питамо гузате бабе из НВО и Ненада Чанака, Пајтића и дружину.

Питам вас, шта мислите како би наш НВО мироклепачки сектор препознао пројекат „Савлађивање тешког пута“? „Нова милитаризација српског друштва“ – рекли би. Што је у питању обавезни део АМЕРИЧКОГ школског програма, чији је циљ сналажење деце у природним условима, нема везе. Али, ја бих га применимо, макар поменуте бабе пресвисле.

Не бих се обазирао ни на друге отпоре:

„Швајцарци на референдуму задржали војни рок, против иницијативе гласало је близу 73 одсто становништва швајцарских кантона.

Министар одбране Улрих Маурер је уочи референдума рекао да би „укидање војне службе прекинуло природну везу која уједињује народ и војску”.

„Војним обвезницима сматрају се сви мушкарци узраста од 20 до 50 година, који су дужни да око пет месеци проведу у школи за регруте, после чега постају резервисти и редовно морају да се враћају на тронедељне вежбе. Укупно, сваки регрут треба да одслужи око 300 дана и за то време „у случају рата” код куће има наоружање.“

Таман да су Швајцарци и супротно гласали, ја сам и за народну војску (у данашње време професионална војска мора да постоји). Добро је рекао швајцарски министар војни. Хоће ли нашим деранима нешто фалити да пет месеци окусе војнички таин? „Ко није за војску, није ни за девојку“ (српска народна пословица, стара вековима, практично проверена). Ма заиста ме не интересује став Маринике и Анико. Оне ће до краја бранити само право деце да пропадну, ни случајно дечје право на здраво одрастање.

Да, треба наставу прилагодити посебно дечацима, посебно девојчицама.

Лажу да нема пара да се у школама направе хигијенски чворови. Има, само слабо кога је брига.

Да, треба удвостучити број часова физичког. Замислите, подржавам француски, (не руски), пројекат „трећина“ – једна трећина за француски језик (у нашем случају српски језик) и математику, једна трећина за подстицајну наставу и једна трећина за физичку културу.

Скупо? Није, исто кошта, исти број часова, само је оргнизација друкчија. Али, и да јесте, с опроштењем, толико људи колико је потребно да се прошири један део наставе, прими по партијској линији неко јавно предузеће које држи до себе. Ту се паре не жале. И мислите да сам фанатик? Не, само подржавам САВЕТ ЕВРОПЕ[8]:

Препорука Комитета министара државама чланицама о унапређењу физичког васпитања и спорта за децу и младе у свим европским земљама

Rec(2003)6

(Усвојио Комитет министара 30. априла 2003. на 838. састанку заменика министара)

Комитет министара, у складу са условима из члана 15.б Статута Савета Европе

Унутар школе

1. Договорено је да број сати физичког васпитања у наставном плану и програму треба да се повећава до обавезног законског минимума од 180 минута недељно, у три временска периода, при чему ће школе настојати да иду даље од овог минимума, где је то могуће. Деца и млади треба, међутим, да имају један сат физичке активности сваког дана...

2. Треба развијати концепт школе као места које промовише здравље на свим нивоима. Физичко васпитање треба да буде главна компонента наставног плана и програма...

3. Важно је подстицати школе да деци и младима учине примамљивим да проводе слободно време напољу играјући разне игре.

...

[1] STRATEGIJA RAZVOJA ŠKOLSKOG SPORTA U AP VOJVODINI

2013-2017. godine

http://www.senta-zentasport.rs/doku/strategija_razvoja_skolskog_sporta_apv_2013-2017.pdf

[2] З. Ахметовић, Ђ. Павловић, Д. Попмихајлов:
“Физичка развијеност и физичке спсобности становника САП Војводине“ – Завод за физичку кулуру Војводине. Нови Сад, 1990.

[3] Владислав Ђорђевић: ПРОБЛЕМИ МУШКАРАЦА У ШКОЛИ

http://www.srpskikulturniklub.com/problemi-muskaraca-u-skoli

[4] http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Razdvojeno-sedenje-u-klupama.lt.html

[5] Сјај и беда српских школа

http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Sjaj-i-beda-sprskih-shkola.sr.html

[6] Кинезиологија, Загреб, Вол. 19. бр.2 Загреб, 1987. (Издавач: Савез педагога физичке културе Југославије)

[7] ...Једну од најупечатљивијих смрти девојака Џемса Бонда сигурно је одглумила Ширли Итон у филму "Голдфингер", која се угушила од тровања златном бојом.

[8] http://webcache.googleusercontent.com/search?q=cache:EM4idYWnRrgJ:www.pravadeteta.com/attachments/288_Preporuka%2520KM%25202003%2520o%2520unapre%25C4%2591enju%2520fizi%25C4%258Dkog%2520vaspitanja%2520i%2520sporta%2520za%2520decu%2520i%2520mlade%2520u%2520svim%2520evropskim%2520zemljama.doc+&cd=6&hl=sr&ct=clnk&gl=rs