"ДОБАР ЧОВЕК НЕ ЛАЖЕ НИ СЕБЕ НИ ДРУГЕ"

У припреми за неки већ заборављени напис пре десетак година сачувао сам део есеја аутора чије име сам заборавио да забележим. Чини ми се да је  добро да се подсетимо размишљања овог аутора из света психологије.
....

Зашто је лаж толико лоша за психу, кад може да буде прилично корисна у животу?

Готово све теорије које су искрсле из психотерапијских праваца, или психотерапијски правци који су искрсли из теорија личности, говоре о томе да је истина лековита, а да је лаж узрок психолошких проблема. Мада ће се то чињеница углавном наћи изречена другачијим речима, она стоји као позадина свих такозваних «откривајућих», психодинамских теприја и психотерапијских метода. Можемо ми причати о механизмима одбране, потискивању, реактивној формацији, рационализацији … али, све су то различита имена за начине на које човек може да лаже себе и друге. Истина се може свести на следеће: Човек изобличује реалности, сопствену истину, несвесно или свесно, да би се заштитио од непријатних осећања. Човек лаже, свесно или несвесно, зато што од тога има неку корист-избегава нешто непријатно. Та корист не мора бити здрава корист. Свако човеково понашање усмерено је ка некој психолошкој користи. Човек ништа не ради ако од тога нема извесну добит, или корист. Људска бића, непрекидно, шта год радила, баве се одређеним калкулацијама у сопственом уму које су, углавном несвесна, прерачунавања односа задовољства и незадовољства која одређени избори и понашања која пористичу из њих доносе. То зовемо «психолошком математиком». Људи имају индивидуалне психолошко математичке формуле по којима калкулишу очекивану добит од одређених избора и понашања. Те «личне психолошкоматематичке формуле» одређују начин понашања особе и њен однос према себи и свету. Такве формуле се изводе на «светлост дана», у свест васпитаника који пролази кроз ОЛИ метод да би се проверила њихова валидност. Да ли наше унутрашње калкулације дају реалне резултате? Да ли добро прорачунавају однос «добитка» и «губитка» који проистичу из наших ставова, судова, процена, избора и понашања?

Из великог броја таквих анализа унутрашњих психолошкоматематичких формула извео сам «статистику» која је, недвосмислено, указивала на одређене психолошке законе. Ти закони, чврсти попут закона у физици, кажу:

Први закон Психодинамике, «Закон потиска» - «Свака лаж, уроњена у психу или ум, истискује ону количину самопоштовања и психолошког здравља колика је« запремина »те лажи.» Или, другачије изражено: «Степен у којем човек, свесно или несвесно, лаже себе или друге обрнуто је пропорционалан степену у којем се приближава идеалу «добар човек», то јест психичком здрављу.

Други закон Психодинамике, «закон спојених лажи» (изведен из првог) гласи: «Степен у којем човек, свесно или несвесно, лаже себе, сразмеран је степену у којем лаже и друге»

Трећи закон Психодинамике, «закон спојених судова» гласи: «Судови о себи спојени су са судовима о другима». Како судиш о себи, тако судиш и о другима. Овај закон, међутим, има две равни испољавања у којима је, наизглед, контрадикторан самом себи: Површински ниво: «умањујући себе, човек уздиже друге. Умањујући друге, човек уздиже себе. » Дубински ниво: «умањујући себе, човек умањује и друге. Уздижући себе човек уздиже и друге. » Манифестни ниво закона спојених судова је лако приметити. Особе које умањују сопствену вредност и одричу се својих моћи величају вредност и способности других. Ако се сматрају неспособнима, на пример, да воде рачуна о сопственом здрављу, величаће способности, знања и титуле лекара. Ако се сматрају неспособнима да управљају сопственим животом тако да им он пружа задовољство и испуњеност, величаће психотерапеута. Свој «центар контроле», како се у психологији означава субјективни доживљај о томе где је место контроле, где је смештен узрок дешавања у нашем животу, преместиће споља, у другу особу, у ауторитет. Тиме ће унизити себе, а уздићи другога. Наравно, привидно. Психоаналитичари је добро позната појава такозваног «позитивног преноса» и «преносног излечења». Обично се позитиван пренос јавља на почетку психоанализе када клијент велича психоаналитичара (преносећи на њега «позитивна» осећања, очекивања, ставове везане за особе из детињства (обично родитеље). Познато им је, међутим, и то да су ефекти «преносног излечења» и «позитивног преноса» краткотрајни и површински. До разрешења такозване «трансферне неурозе» не може доћи док на површину не исплива и «друга страна медаље»-негативан пренос, негативна осећања, ставови и очекивања везана за значајне особе из прошлости. Тек кад се тај «чир» исцеди, долази до развоја реалног односа између аналитичара и анализанта, и до стварних позитивних осећања. Процес се, обично, одвија овако. Анализант умањује себе величајући аналитичара. Тек кад стекне одређену дозу поверења у свог аналитичара, он му показује и другу страну медаље. Зашто бисмо пред неким кога сматрамо стварно вредним, разумевајући, добрим човеком умањивали себе а уздизали њега? Па, зато што му, у суштини не верујемо већ му се удварам. подилазим му. Тако се штитимо. Самим тим што се лажима штитимо од њега, ми показујемо да му не верујемо и да га не сматрамо баш тако «добрим» као што приказујемо. Не можемо умањивати себе пред неким а да тиме не умањујемо и тог другога. Када му укажемо поверење тиме што изразимо и негативна осећања према њему, сумње, амбиваленце … уздигли смо себе јер смо себи дали право да изразимо оно што доживљавамо као истину. Тиме смо уздигли и онога коме то износимо јер га сматрамо достојним истине. Можда га погрешно видимо, можда су наша осећања према терапеуту нереална, пренесена са особа у прошлости које су допринели да се оградимо лажима … Али, тиме што смо дозволили тим осећањима, мислима и ставовима да изађу на светло дана, да их отворено кажемо свом терапеуту, отворили смо могућност и да проверимо колико њему све то «пристаје», колико је реално засновано на његовим особинама личности и понашању. Дакле, на дубљем психолошком нивоу, свако умањивање себе пред другом особом је, у исто време, и умањивање те особе. Уздизање себе отварањем ка истини пред другом особом је и уздизање те друге особе. Она постаје достојна нашег поверења, наше истине. Дали смо јој шансу. Комуникација лажима, колико год она била «удобна» или «угодна» другој особи, умањивање је и те особе, и онога који такву комуникацију покреће. Она је одраз неповерења иза којега се крију негативне мисли, осећања и ставови према другоме, а и према себи. Како судимо себи, тако судимо и другима. Овај психолошки закон није споља наметнут, није проистекао из неких «табела вредности» које су човеку наметнуте. Он је уткан у природу човека, у начин његовог функционисања. Да одговорим на питање које сам поставио у поднаслову: Зашто је лаж толико лоша за психу кад може да буде прилично корисна у животу? Зато што је лаж умањивање себе, а тиме и другога. Од лажи човек може да има одређену корист. Може да га заштити од непријатних осећања, да не види нешто што му не прија, да не осећа неки бол … али, то има своју цену која је већа од онога што је намеравао да «купи». Лажући себе, човек губи себе. Губи свесност о својој суштини, о својим стварним, суштинским потребама, о својим потенцијалима за отварање ка свету, за љубав, за креативност, рад, задовољство и испуњеност. Тако човек умањује себе. Лажући себе, он нужно лаже и друге јер им не открива своју стварну сопственост већ неко фиткивно, социјално ја, које је «бледа сенка» онога што он стварно јесте, његових изворних потенцијала. Тиме их чини недостојним себе, и нуди им нешто што мисли да они мисле да је прихватљиво. Тиме им, заправо, каже да нису достојни истине, као што је није достојан ни он сам, то јест умањује их као и себе. Да, лаж умањује човека. Зато су «услуге» које она пружа превише скупе да би се исплатило користити их, осим када немамо другог избора. Када смо мали и нејаки, можда и немамо другог избора ако смо суочени са изразито болним ситуацијама и односима. Али, кад одрастемо тај избор постоји ако хоћемо да га направимо. Имамо могућност избора и одговорни смо за њега.

Свака психолошка математика која се не заснива на познавању горе наведених закона користи погрешне формуле за прорачунавање односа добитак-губитак, и тиме доводи до негативног животног резултата. Човек «улази у минус», психолошки, емотивни минус. Због тог минуса људи се обраћају психотерапеутима. Свесни су да имају неки минус, неку патњу, фалинку, муку, празнину, симптом … али, не знају одакле им тај минус, какве везе они имају са тим … Људи често осећају да их је тај минус, који је последица њихове погрешне психолошке математике, напросто снашао, десио им се «неоправдано и ничим изазвано». Највећи проблем за психотерапеута је да их доведе до тога да схвате како свој минус праве сами, својим начином перцепције, тумачења стварности, својим несвесним (и свесним) самообманама и понашањем. Ја не кажем да је човек крив за сопствене психолошко-емотивне минусе, јер је много спољашњих утицаја допринело томе да постане такав какав јесте. Али, кажем да је одговоран. Одговоран значи да има могућност избора да на адекватнији начин одговори на животне изазове, ситуације и односе са којима се суочава. Психоаналитичари знају да је најтеже изаћи на крај са такозваним «его Синтон отпорима»-отпорима промени и истини који су Синтон, то јест «блиски егу». Вилхелм Рајх је своју анализу карактера усмеравао управо ка тим за особу типичним, укорењеним, отпорима блиским егу, ка избегавања које особа доживљава као део своје личности и не жели то да мења. Људи избегавају да буду свесни свог доприноса сопственим минусима да би избегли сопствену одговорност за сопствени живот и психичко «здравље». Без схватања и прихватања сопствене одговорности за своје «добро» човек неће променити ништа код себе што би га могло довести до психолошко-емотивног «плуса», до добробити. Није тешко закључити да је, према психолошким законитостима о функционисању људске природе, а не према неком спољашњем моралном кодексу, нужно да добар човек има и следећу особину - Одговорност.