МОЈА ПОДРШКА ЕВОЛУЦИЈИ

МОЈА ПОДРШКА ЕВОЛУЦИЈИ

Ово је више филозофско-песничко дело, а тиче се теорије еволуције. Но, ваља имати у виду, мада се понекоме може чинити другачије, ја се тачно држим онога што дарвинистички објашњивачи нашега постојања тврде да је непорециво тачно.

КАКО СЕ ОД СЛИКЕ СРЕЋНОГ ДЕЛФИНА

ДОШЛО ДО КИСЕЛОГ СВЕМИРА

Делфин сече воду.

Бескрајно срећан.

А нигде никог

ни ничег.

Ни птице

ни планине.

Све стоји.

(Тренутак усликан

Бог зна где и када,

да домаћицама

висећи са календара

у кухињи

смирује нервозне укућане).

Слика не казује разлог призора.

Да ли је весели делфин

тек изронио,

сит,

јер се наждерао рибица,

можда му слана вода

управо опрала кљун

након што је,

пробијајући воду

брзином од шездесет километара на сат

(како је само еволуција

такав продор живог створа

кроз густи флуид

генијално програмирала!),

извевши маневар и нападајући с бока

(што му је исконски,

борбом за опстанак,

генетски у инстинкт уклесано)

зарио тачно,

у срце ајкуле.

Или се, опуштен,

враћа са изненадног и непланираног

сношаја са делфиницом?

Или је то делфиница?

Питање није просто

јер Ерос и Танатос

иду свуда скупа

везани ченгелама еволуције.

Све је започело

много година раније

(заправо, научници су израчунали,

пре тачно 4300000000 година).

У сланој води,

док је горе сумпор доминирао,

скупиле су се киселине

незадовољне владајућим хаосом

и после дугог већања

(неки ауторитети тврде

да се ради о микро-секунди)

одлучиле:

Нека буде живот!

Тако је створена супа.

Истом приликом

су донеле и 

Природне Законе

по којима ће се убудуће

све одвијати,

и можда најважнији међу њима –

Закон еволуције.

Док су преламале

осећале су слатку језу у стомаку

свесне да својом одлучношћу

да крену куда нико

у познатом свемиру

(и онако презаузетим

сопственом ентропијом,

те му није до новотарија),

још није.

И да су,

просветљене,

сада постале 

амино,

што је изнад свега схватљивог

у свету мртвих твари

у коме су бивствовале.

Затим су се,

не стидећи се једна друге,

похотљиво спојиле са фотонима

(јер им се већ казало шта је секс)

А затим,

кад их је све страст потпуно обузела,

и једна с другом

и фотон с фотоном,

градећи неразмрсиве

сплетове и спирале.

Па су почеле да се множе дељењем

и увећавају хранећи се једни другима.

И би живот!

Даље је све ишло

како је описао Дарвин

у баснама за основце.

Не хајући

ни за ударе Астероида од петсто километара

у пречнику,

(које памте наши стари

када је све било веће и лепше),

од којих су испаравали океани

а ваздух горео хиљаду година,

еволуција је напредовала,

усавршавајући

хемијске, електричне и свакојаке

друге процесе

тако да помоћу њих

сперматозоид зна кад да одбаци репић

птица где је север

делфин зашто у води

треба да буде срећан

а човек да он није крај,

већ почетак.

Зато ће сад научници

у лабораторији да створе,

уз помоћ реторти,

кисели клон

и клон црне рупе

(у бункеру дугачком двадесетседам километара,

сто метара под земљом)

и клон великог праска

и све што је потребно

за један нови

уређени свемир,

који се неће ширити безвезе у празно,

постојан у времену

(не ван њега).

Јер дошло је време

надчовека,

киселог клона,

(о коме је,

додуше помало смушено,

писао Ниче, син Дарвинов)

и његове власти

над васељеном.