ВЕЛИКОАЛБАНСКА ЕКСПАНЗИЈА - ДРУГА СТРАНА ИСТИНЕ

ВЕЛИКОАЛБАНСКА ЕКСПАНЗИЈА - ДРУГА СТРАНА ИСТИНЕ

У само неколико дана догодило се на разним странама неколико инцидената, који имају јединствену потку – кумулацију великоалбанске агресије. Коликогод та великоалбанска агресивност, по извору, генези и факту, јесте очевидно простачка и шовинистичка, једноставно анимална агресија недовршених људи скупљених у недовршену фисофску племенску заједницу трибалне етике, па тако спада у највулгарнији нацизам, нема сумње да је, ни мало дискретно, подржана од тзв. „евро-атланских“ центара моћи.

Председник општине Бујановац, која је еклатантан пример подмукле албанизације на коју су слепи и држава и тзв „невладин сектор“*, Јонуз Муслију супериорно даје изјаву да подржава раније изјаве албанског премијера Еди Раме и косовског председника Хашима Тачија о унији Албаније и Косова. Вели Муслију: "Унија Албаније са Косовом без Прешевске долине, без Медвеђе, Бујановца и Прешева, је бесмислена. Сада је кључни тренутак да Албанија и Косово покажу Србији да је то део Албаније у који не треба дирати...Без Ниша, ово није 'Велика Албанија' и Србија чак треба да нам буде захвална што Албанци траже уједињење само Албаније, Косова и Прешевске долине".

Паралелно, везано за захтев Србије француским властима за изручење терористе и Рамуша Харадинаја, из врхова власти мезимчета НАТО, „Репубике Косова“ је поручено да „ако Харадинај буде испоручен Србији, Срба на Косову више бити неће“. Титоидна креатура Вулин је одговорио да „Срби са Косова не смеју постати таоци Харадинаја“. На све то са запада Европе је стигла порука „обема странама“ да се „уздрже од запаљиве реторике“. Такав став би био раван позиву Хитлеровим нацистима и Јеврејима да се једнако уздрже од запаљиве реторике.

У Македонији влада хаос из кога ће Албанци, отворено подржани од ЕУ и НАТО, извесно изаћи као победници.

Албанци на све стране отворено не да „звецкају оружјем“ већ су на корак од општег аншлуса територија које укључују у своје „природно право“.

Гео-стратешки план НАТО је јасан – са Јадрана се спојити са Бугарском па и са те стране притиснути Русију. Албанци, показано је кроз историју, радо убијају Словене и православце. (Изузетак беше Есад-паша, те га убише његови, а убицу прогласише за хероја). У НАТО знају да ће их Албанци покорно служити, као што су служили Османлијама и Хитлеру. Једна велика Албанија би им отуда врло добро послужила.

Контра-банда, олити црногорска политичка елита је, свесна ситуације, безразложно извикану „српску Спарту“ као доњу флундру увукла у НАТО, из уверење да ће тако вечно остати у истом статусу.

***

Након очекиваног ослобађања Харадинаја дошло је до смушене и драмосерне реакције Александра Вучића. Свакоме је јасно да од канцеларових „предузетих мера“ нема ништа, и да је само изазвао још један тихи кикот Запада.

Аустријанка Урлике Луначек, потпредседник Европског парламента и известилац за Косово „поздравила је /без дистанце према злочинцу/ одлуку о пуштању Рамуша Харадинаја и позвала ЕУ да утиче на Србију да повуче застареле налоге за хапшење, као услов за наставак бриселског дијалога под покровитељством ЕУ по принципима добросуседских односа.“

Да, вађење српских органа је давно застарело. Ма, све је застарело, не вреди помињати, сем никад и нигде доказане али радо фалсификоване српске „геноцидности“.

За нашег „известиоца за Косово“ (не и за Метохију) аустријску санџаму Урлке, резон је природно уграђен, од Бењамина Калаја па надаље. Беч је, тек подсећања ради, био главни извор фалсификата тзв. „Карнегијеве комисије“ за „злочине“ Срба над јадним Шиптарима у налету ослобађања Косова и Метохије 1912.-те. Такође, Аустрија (и Немачка) нису казниле ни једног свог официра и владара, од 394 по списку, за геноцид над Србима у WW1. Ту правду су по Версајском уговору били дужни да спроведу ради чувене „катарзе“. Али нису, уз оверени невероватни цинизам швапског правосуђа. Гаврило Принцип је умро у ужасним мукама у аустријској робијашници, јер је убио дегенерисаног физички и ментално Франца Фердинанда, несумњивог србомрсца геноцидних намера. За милион убијених и још више мучених Срба су све своје крвнике ослободили, те су могли надаље плесати Бечки валцер високо дигнуте браде у центру европске културе. Е ту, за више од милион жртава, Карнеги задужбини је колабирала инспирација и бодрост за правду. Двадесет година касније, све су поновили, па још једном, крајем века.

Урлике Луначек је дакле класична наказна манекенка аустрофашизма. И то је јасно, природно и за мало па схватљиво.

Ваља бити јасан: Пуштање Харадинаја је скандалозно и, по себи, добија карактер саучесништва у злочину. Француски суд је тако показао своју политичку „димензију“, да се чак и аутошовинистички „Пешчаник“ нашао у неприлици, и дао ублажено, али ипак јасно објашњење француског гажења правде, будући да су Французи погазили једно од основних норми међународног хуманитарног права (које је наводно за Европу нека врста „Светог писма“) „изручи или суди“.

Нако ослобађајуће пресуде Харадинаја, овај је разметљиво позвао на чишћење Срба по обрасцу хрватске „Олује“. Патриотски део српске јавности је увређено реаговао, и може се рећи да је реакција и одвећ блага у односу на неправдом нанету увреду.

У љутим реакцијама, набрајају се све скорашње француске непријатељске акције према Србима. Наводе се шовинистичке изјаве и уистину одвратне „карикатуре“. Коначно се закључује да нама Француска у ствари никада није била ни савезник ни пријатељ. На крају се поставља питање, шта смо ми толико згрешили да су сви против Срба?

Па да ли је све баш савим тако и имали кривице и до нас?

***

Да одмах нађемо неспорну почетну тачку – на светској ветрометини не воли нико никога. Французи по ксенофобији не заостају ни мало за Енглезима или Немцима. Интереси спајају и немилосрдно раздвајају. Малим народима је врло тешко да нађу моћног савезника. Србији је, с обзиром на констелацију (словенски народ, православни, слободарски, на важном стратешком правцу), то посебно тешко. Отуда, лако је наћи многе примере неправди које су нам наношене, а савезници су често према нама односили суровије од заједничких непријатеља. То је необорива чињеница која се не може и не треба оспоравати.

Па има ли у злом свету и позитивних примера? Остаћемо фокусирани само на Француску. Читава српска национална слободарска идеологија се темељи на француској цивилизацији. Због емотивне везаности за Русију, Србију су често звали „Мала Русија“. Али, једнако, јер изворне генерације србијанске културне и политичке елите припадају „француској школи“, Србију звали и „Мала Француска“. Културни Србин је обавезно владао француским језиком, као што су они из западних крајева користили немачки језик.

И одиста, у неким критичким периодима, Француска јесте била наш савезник, пријатељ и заштитник. Почетком века, када смо се очајнички отимали из смртоносног загрљаја Аустроугарске, каже се да смо опстали и подигли се јер смо се привредно отворили према другим европским државама. Јесте то истина, али треба знати да је у то време 80% ангажованог страног капитала било француског порекла. Без икакве резерве може се рећи да је Француска тада спасла Србију.

Нешто слично се догодило и на Версајској мировној конференцији након Првог светског рата. Да Француска није свом снагом штитила српске интересе (од Енглеза, посебно), Срби би остали последња монета за поткусуривање свачијих интереса.

Зато је у Београду и подигнут споменик Захвалности Француској.

И, шта се после десило?

Доведени су на власт Тито и његови аустрофашисти. И, наравно, одмах је промењен спољнополитички курс, у чијој се невешто скривеној позадини јасно очитава аустријска мржња на Француску. Тито се од СССР све више окретао западу – Британији, Западној Немачкој па и САД, али, пошто је ФНРЈ/СФРЈ била све супротно од Краљевине Југославије, традиција француско-српског савезништва је разбијена. У оквиру наводне „антиколонијалне борбе“, Тито је наоружавао алжирске побуњенике против Француске**. За Француску је Алжирско питање било посебно осетљиво и болно, пошто је северни, обалски појас и по Уставу био француска национална територија. А „ми“ смо упорно и на све начине подржавали арапске побуњенике. У Југославији су лечени алжирски рањеници, пружана је политичка и материјална помоћ. Југословенски бродови су превозили оружје побуњеним Арапима у Алжиру, па је француска морнарица запленила три наша брода са оружјем, а први од њих се звао „Србија“. Можемо само замишљати како су нас Французи тада волели? Како год, они су и ову Титову Југославију поистовећивали са Србима, без обзира што се код Тита за вођење политике Срби нису ништа питали.

Шта мислите, да ли би краљ Александар Карађорђевић бродом „Србија“ слао оружје француским непријатељима?

Ето, тако смо проћердали сваку мукотрпно стечену подршку и свако савезништво. Што се чудимо онда зашто нам је данас овако?

***

Можемо ми кривити стране државе за наше несреће, и бићемо у праву. Али, нико нама не може бити крив што је велики број Срба пошао за аустрофашистом Титом, уместо да га гони на сваком кораку. Као да се није знало за међуратну сарадњу КПЈ са усташама и ВМРО? Као да се није знао шта су наумили у Дрездену. Нико није био толико глуп и неписмен. И шта су урадили нови „ослободиоци“? Рат још није ни завршен, а већ 6.марта 1945 НКОЈ је донео фамозну одлуку бр.153 о „привременој“ забрани враћања колониста на њихова места живљења на Косову и Метохији.

Даље је текло све незаустављивим током како је познато – производња нових нација, етатизација Република (сем Србије) и Покрајина, распарчавање државе, распламсавање национализама, особито великоалбанског национализма. Ко није знао још пре педесет година шта Шиптари раде и да им власт у свему иде на руку?

Лако је овакву унутрашњу политику упоредити са оном између два рата и закључити која је била национално одговорна а која деструктивна и дубоко антисрпска. Довољно је погледати пописе становништва за Косово и Метохију између два рата, па да буде јасно да је настављено са таквом политиком, од садашње великоалбанске претње не би било ничега, нити би било хаоса у Маћедонији, у којој не би постојали ни ВМРО ни албанске фаланге.

***

Можемо рећи да је повлачењем амбасадора из Француске и „протесном нотом“ канцелар/председник Вучић показао бар мрву достојанства. Ево, проносе се гласови да ћемо увести и неке економске санкције овој земљи. Па, добро, јесте смешно, али ми за више у снази нисмо. Међутим, питање је, зашто тако бурно наш канцелар/председник није реаговао у ранијим ситуацијама, можда и горим од ове? Зашто је потписивао све што што му се из Бона и Брисела потури под нос?

  

Сваки иоле политички писмен човек зна да Александар Вучић не би ништа слично мерама против Француске, потписао да је у питању Немачка, ма шта нам ова учинила, таман да му се и рука осуши. Не би чак ни против околних земаља једнако малих као што смо и ми, јер не да Немачка. Његов робовски менталитет је дубок и постојан.

--------------

*

Представници локалних Срба сматрају да Шиптари нису већински народ у општини већ Срби. Према њиховим проценама Шиптара је испод 12.000. Они су предали захтеве, које су поткрепили петицијом са седам хиљада потписа, Влади Србије и затражили пријем код премијера Александар Вучића како би се зауставила албанизација Бујановца. На списку захтева су ванредни попис становништва, ревизија бирачког списка, провера пријаве боравка свих грађана општине Бујановац и заказивање ванредних локалних избора. И ништа није предузето.

**
Да је Титов „антиколонијализам“ био чиста хипокризија доказује и то што је рецимо Фиделу Кастру и Кубанцима одбио да пружи исту помоћ у борби против Американаца. ИТД.