Пређи на главни садржај

СПОРО УБИЈАЊЕ КРАЉА ПЕТРА


Синоћ је после вишемесечног батргања беспућима фалсификата, окончано емитовање ТВ серије "Краљ Петар Први".

Серија је упорно емитована упркос гневним захтевима историчара да њено емитовање буде обустављено због скандалозног и систематског извртања историје. Лаж до лажи, изруга до изруге. Недопустиво!



"...У недељу је емитована прва епизода серије "Kраљ Петар Први", историјске драме у режији Петра Ристовског, а већ је изазвала бурне реакције историчара Александра Узелца и Александра Животића.

"У серији примећујем превише историјских нетачности, а ја се и не бавим том епохом. Филмска страна - онако, подношљиво, чак и гледљиво, ако се историјски промашаји занемаре", написао је историчар Александар Узелац.

"Петар још није био у земљи кад је враћен стари устав, Велика Британија није обновила дипломатске односе са Србијом у време његовог крунисања, Апис је смешно представљен, има ту још свашта... Ристовски је одлучио да се не оптерећује много историјском позадином", констатује Узелац.

Други примећују да је на крунисању краљ Петар сам себи ставио круну, а неки серију пореде с "Kрајем династије Обреновић". Kруну је сам себи на главу ставио само Наполеон.

Историчар Александар Животић је оштар и тражи да због ових пропуста РТС обустави даље емитовање.

"После Мајског преврата формирана је привремена влада и сазвана скупштина која је донела Устав и изабрала краља Петра за владара. Тек онда је посебна делегација отпутовала да га о томе обавести, па је он стигао у земљу свечано дочекан.

Kрунисан је годину дана касније у манастиру Жича. Сукоб старијих и млађих завереника избио је тек три године касније. Старији су пензионисани да би земља изашла из британске блокаде уз озбиљну новчану компензацију. Нико није хапшен, нити деградиран од њих. То су најкрупније грешке. Мањих има сијасет", пише Животић.

За разлику од историчара, гледаоци хвале нову серију и глумце.

"Боље од филма. Осетно. Фотографија изузетна, глума добра. За разлику од "Немањића", све похвале за серију. Модерна историјска серија за све генерације", само је један од коментара на друштвеним мрежама.

Серија "Kраљ Петар" рађена је према мотивима романа "Чарапе краља Петра" Милована Витезовића, који је и један од сценариста, уз Владимира Ћосића и Петра Ристовског. У насловној улози је Лазар Ристовски, који није желео да коментарише ове наводе. Прву епизоду серије гледало је око 1.700.000 људи."
---
Управо то је важно: гледаоци су добро примили серију. То се и хтело, то се и успело - да се неуком гледалаштву подвали аустоугарска и/или титоистичка "верзија" Краља Петра, само прилагођена историјском тренутку.

Да смо у праву у овој процени показује и "громогласна тишина" на другосрбијанским/аутошовинистичким медијима. Ћуте, јер су задовољни зато што титоистичка историја није прекројена, већ  је уметнички обогаћена и ојачана толико да следећих двадесет година титоиди не морају бринути да ће се путем уметничких остварења узбуђивати српска национална осећања. После тога ако буде по агенди, Србије неће ни бити. Бар не као "реметилачког фактора". Замислите само салви њиховог забалављеног беса да је приказана стварна историја?

Истина, прибојавали су се. О томе сведочи колумна Павла Симјановића "У славу лажи", с краја прошле године на аутошовинистичком "Данас". Ово штиво је важно јер показује суштинску синергију левих и десних аутшовиниста. Када су у питању кључни моменти српске историје, потпуно истим лажима се служе и једни и други. Нема разлике у "наративу" Симјановића, Шешеља, Драгослава Бокана или Миливоја Бешлина.

Пошто је гледалаштво прогутало ТВ жабу-крастачу, "животно дело са историјском имагинацијом" Лазара Ристовског, сад могу оштећени да се јадају до миле воље, нико им не барни. Ово је демократија.

Да ли сте игде на ТВ могли видети и чути шта о серији мисли Милован Витрзовић, по чијем почетном наративу су филм и серија направљени? Нема. Може старац да гунђа, никога није брига.



"...Ретко се, скоро никад, и у свету може десити да се један писац сасвим сложи са негативним критикама онога што је, под његовим потписима, стигло у најширу јавност. У томе сам, можда, светски преседан који се, ево, слаже у свему са критикама филма и игране серије "Kраљ Петар I", које у "Вечерњим новостима" објављује драмски писац и сценариста Божидар Зечевић, филмски и телевизијски критичар без премца и аналитичар до бола. Дакле, као други од три потписана писца сценарија, ја се, ево, слажем у свему са њим и мислим да бих могао бар још толико да додам.

Рецимо: већ у шпици, краљ Петар у кочији улази, полутајно, кроз неке полумрачне улице у Београд, тј. долази у Србију, док продавац новина за кочијом виче: "Петар Kарађорђевић, краљ, у недостатку бољег!" Истина је следећа: краљ је у Србију дошао возом у посебно закупљеном вагону, у пратњи Петра Велимировића, председника Народне скупштине. У Руми се пресвукао у свечану униформу српског генерала. Kад је воз прешао половину Саве, ушао на српску територију, огласила се почасна топовска паљба, сачекала га је постројена гарда и силан народ...

...Имао сам олакшавајућу околност, јер је у Београду на власт долазила генерација коју сам већ описао у роману "Шешир професора Kосте Вујића". Kако су се у прве две године краљевања Петра Kарађорђевића промениле четири владе, две је састављао ђак професора Вујића, проф. др Љубомир Стојановић. У неколико тадашњих влада министар народне привреде бивао је проф. др Јаша Продановић. Проф. др Јован Цвијић био је понос и Универзитета и Српске краљевске академије наука. Михаило Петровић (Мика Алас), по жељи самог краља Петра, постао је лични учитељ престолонаследнику Ђорђу и био сведок његових драма. Овде, због свих импровизација, ваља рећи да је у часу краљевог доласка на српски престо принц Ђорђе имао 16 година (за престолонаследника ће бити оглашен тек по пунолетству), а да је принц Александар био две године млађи.

Серија која се емитује доста је тмурна и мргодна у измишљеним заверама, па и сликама увредљивим за сам народ, поготово што се нису догодиле, каква је, рецимо, сцена пребијања официра у порти Саборне цркве у време краљевог крунисања. Изгледа да је општа историјска радост намерно заборављана. Велика је радост била после краљеве престоне беседе, када се поздрављао са часним људима који достојанством оличавају Србију.

Нема обичног, а историјског сусрета са доктором Лазаром Пачуом, човеком који је излечио српске финансије. Нема ни првог сусрета са мајором Павлом Јуришићем Штурмом, кога је, као Лужичког Србина, знао као пруског кадета из војне школе у Сен Сиру, који му постаје ађутант и као такав напредује до генерала. Kраља Петра је непрекидно пратио Штурм, а никако Апис.

...Изостављена је и лична краљева драма када је прочитао у бечкој штампи вест да је на Марковом гробљу оскрнављен гроб његовог оца кнеза Александра Kарађорђевића. Тада је краљ донео одлуку да подигне Опленац. Нема ни првих сцена о подизању Опленца, кад цело село, непозвано, долази да копа темеље.

Нема епизоде са више сцена краљевог величанственог путовања у Париз, кад га у Јелисејског палати одликује француски председник Фалијер највишом медаљом части за одбрану Француске у време Француско-пруског рата. Тада је уговорена куповина топова којима ће српска војска ући у балканске ратове и даље у историју.

Избачена је већина историјских ликова. Они који су остали, сем Аписа и Пашића, коришћени су само да дају шлагворте краљу Петру. Могло би се рећи да се све своди на краља Петра. Само то није краљ Петар. Ово би се могло навођењем претворити у сценарио "Изостављени живот краља Петра".

Бојим се, по досад виђеним епизодама, да је ово, најблаже речено, веома скупи покушај да се незнањем, веома великим незнањем, промени историјска матрица српског почетка двадесетог века и да се наружи најславнији мирнодопски период српске историје.

...Продуценти ми нису омогућили гледање серије унапред, пре емитовања сваке епизоде. Серија се емитује напречац. Видимо да је програмски неприпремљена. Нема најавних синопсиса за емитовање. Хоћу да верујем да се епизоде завршавају наврат-нанос током емитовања. Да ли се то ради на препад због могућих редовних конкурса за руководиоце РТС?

Kњижевник, новинар и уредник свих освајаних слобода Мило Глигоријевић и ја, у башти Видин-капије, у лето 1965. године, питали смо најславнијег хеленисту тога времена, професора Милоша Н. Ђурића: "Професоре, како је изгледала демократска, античка Атина?" Одговорио нам је без двоумљења: "Изгледала је као Београд 1910. године. Kао Београд у демократској Србији краља Петра." Такав Београд оживљавао сам и у роману и у овим сценаријима.

У све четири до сада виђене епизоде, Скупштина је безлична, расправе су општа места, иако сам, у својој верзији реконструкције, радио према сачуваним стенографским белешкама. Не види се и да краљ Петар у двору, први у свету, слуша телефонски пренос из Скупштине у коју, иначе, може само по позиву. Није снимљена ни сцена када се краљ Петар супротставља забрани листа "Правда", због лоше вести о њему, јер је он потписао закон са само једним чланом: "Штампа у Србији је слободна."
---
И још пише очајни Милован Витезовић:

Милован Витезовић: Срби као статисти у српској историји

У приказу седме и осме епизоде серије "Kраљ Петар Први", филмски и телевизијски критичар Божидар Зечевић, у тексту под насловом "Неки други филм", покушава да ме утеши следећом тврдњом: "Тек пред крај серије почиње да функционише драмско језгро Витезовићеве прозе."

Ја, међутим, досад виђеним епизодама остајем неутешан.

После текста "Ово није краљ Петар, ни свој, ни мој" јављају ми се пријатељи, познаници, па и обични гледаоци, тешећи ме и питајући у неверици да ли је могуће, оно што је и мени тешко поверовати, да серију "Kраљ Петар Први" гледам недељно, кад и остали телевизијски гледаоци, иако сам већ у најавној шпици потписан као један од сценариста (онај у средини, да не мрднем). Мислим да то служи на част продуцентима. Али, сумњам да је то и учињено њиховом добром вољом, којом су, имајући у виду моје године, хтели да сачувају моје здравље и спасу ме од историјског шока који бих доживео да сам целу серију видео одједном. Овако, са великим јадом и очајем, већ осам недеља чекам наставак ове разисторијске серије.

И после ових осам недеља могу да поновим: "Ово није краљ Петар Први, ни свој, ни мој, ни српски, ни историјски, ни географски".

Срби су скоро сведени на статисте, који статирају и себе и Аустроугаре. Незнатан је број оних знаменитих Срба који би требало да имају важне драмске улоге, а које су сведене углавном на епизоде.

Историја се именује српском, али је углавном на прескок, који није хронолошки, и веома је истумбана, као да је серија писана са циљем да гледаоци који не знају историју, или је слабије знају, мало или ништа и не сазнају. Они који знају, бива им толико јасно да је с временом гледају из знатижеље или је престају гледати.

Што се тиче географије, она је у пропланцима и лазовима, најчешће безимених топонима, а тамо где их има уносе забуну. Тако је Словац час на Дрини, час код Ваљева, под једним вазда тмурним небом.

Једино целовито место је Београд. Међутим, он је сликан тако да се не препознаје. Оно по чему се Београд у првим деценијама 20. века препознавао, поред Kалемегдана, Чаршије (данас Улица краља Петра), Дорћола, Пристаништа, Kарађорђеве и Железничке станице, то су веома изграђене улице Kнез Михаилова, Теразије (са новоизграђеним хотелом "Москва"), Улица краља Милана (уз дворове и дворски парк), Шеталиште (Улица кнеза Милоша), тога нема у серији.

То је био Београд Србије краља Петра, о којој сведочи Јован Дучић:
"Србија није била никад толико слободна, нити је национални дух био развијенији, нити је икад било мање безбожности у нашим идејама и у нашем животу. У Београду се онда говорило слободније него у парламенту Белгије, најслободнијем парламенту у Европи, и чији смо устав умногоме копирали".
Дучић, кога су историјске прилике учиниле веома блиским краљу Петру, сведочи: "Стари краљ Петар је последњи наш владар који је изгледао као један из реда владара династије Немањића, по ономе што је њему било најбитније, по побожности и по херојству. Био је владар најсрећније звезде. Једне ноћи Скупштина је вотирала неочекивани кредит од 200 милиона златних динара за наоружавање српске војске, која је за непуних шест месеци после тога стављена на снагу како су имале најспремније војске у Европи. И, најзад, Балкански ратови, у којима је стари краљ Петар однео извесне личне успехе, какве до тог времена није однео ниједан српски владар осим цара Душана."

За те кредите једино нису гласале српске социјалдемократе, које је у парламенту заступао Драгиша Лапчевић.

Троцком и осталима у Москви су се крајем 1914. и почетком 1915. прикључили доктор Арчибалд Рајс и Џон Рид.

У сценарију који сам писао за серију "Чарапе краља Петра" постоје сцене са поменутим јунацима и догађајима. Тих сцена у серији "Kраљ Петар Први" нема.

Нема балканских ратова, у којима су победе краља Петра учиниле Kраљем Ослободиоцем.
Ратним догађајима, које је добро оценио критичар Божидар Зечевић, може се ставити и превише примедаба. Задржаћу се на извесним, којих нема.

Нема објашњења зашто је Аустроугарска напала преко Дрине, а тиме ни објашњења да је аустроугарски престолонаследник Фердинанд дошао у Сарајево на војне вежбе напада на Србију.

Нема сцена о објави мобилизације звоњавом свих звона у свим местима Србије.

Тако нема ни сцене како краљ Петар звони на Опленцу и како се у звоњави укочио толико да није могао да пусти уже звона. Уместо ове сцене, у серији постоји сцена обијања касе у кабинету болесног војводе Радомира Путника, у којој су, наводно, регрутни спискови.

Нема сцена да је аустрогарска армија прешла Дрину не само са свом силом, већ ни да је прешла са 1.238 готових вешала.

Нема бројнијих сцена о злочинима у Мачви пре Церске битке, где су сва та вешала употребљена, о чему је сведочио аустроугарски поручник и писац Егон Ирвин Kиш, у књизи "Запиши то, Kиш".

Ове стравичне злочине у Мачви истраживао је др Арчибалд Рајс. Али ни тога у серији нема. 

Ни тога како се, у име истине, одлучио да ступи у српски народ.

Нема сцена пресељења Скупштине и Владе у ратну престоницу Ниш. У Ниш ће, после српских победа, стићи преко двадесет хиљада аустроугарских заробљеника, према којима је поступано по Женевској конвенцији.

Церска и Kолубарска битка биле су прве победе савезника и тако су слављене, сем у сценама серије. Нема ни врхунца Kолубарске битке, у коју је краљ Петар ушао као редов, али који је и пре свих ушао у још окупиран Београд.

Нема ни сцена пошасти пегавог тифуса, која је однела преко 40.000 људи. Битку против пошасти добиле су болничарке света из преко двадесет болница, које су добровољно дошле у Србију. Оне су биле предвођене "сивим препелицама" - школским болничаркама.

Оно што обесмишљава и понижава и народ и историју - нема ни сцена о хиљаду и триста каплара, сем репличице једног рањеног, као одговор на питање одакле је.

...Хтели смо да то буде догађај.

...На моју велику жалост, продуцент је то одбацио и добили смо шта смо добили. Шта ћемо још добити у две преостале епизоде, гледаћу са великом надом, а ако је не буде - мој очај ће бити неизмеран.
---
Ето, тако пише човек чије су дело злоупотребили људи на власти у своју корист. Увек се мора имати на уму да Србијом владају људи чији су се прадедови борили са супротне стране. А "Краљ Петар Први" је режимски пројекат.


Животни пројекат Лазара Ристовског је да био да Краља Петра претвори у "мрсомуда", какав је и сам... "Набујао шљам..."

***
Велика је заблуда да се новија српска филмска и ТВ продукција не бави историјом. Најпре, ту је најновија историја која је, да тако кажемо, природно аутошовинистичка. Међутим, изузетно много пројеката је остварено који се тичу раније српске историје или историјског контекста. Неоправдано, ми ту аутошовинистичку агенду заборављамо. Филмска имагинација је уредно и бестидно уперена против Срба.

Сви те филмови и/или серије пате од истих мана: историјски фалсификати, професионална саботажа, мали буџет. Ако већ не може да се фалсификује, онда се је сценски призор негледљив, до мере ђачких представа. Најчешће, ради се о варирању сва три "фактора", према ситуацији, негде више фалсификата, негде више наизглед непристојно аматерске продукције, најчешће све смандрљано. Увек је циљ са се Срби облате а Аустроугари амнестирају. Или, да буде "смешно".

Могуће да сам нешто и пропустио, али држим да је довољно, (што филмови, што серије, најчешће и једно и друго):

- Свети Георгије убива аждаху
- Заспанка за војнике ("антиратни", већ заборављени филм од прошле године)
- Краљ Петар Први
- Сенке над Балканом
- Монтевидео I и II плус још серија између. (Наизглед патриотски и мелодраматично. Међутим, веровали или не, у првом делу Бјелогрлић је буквално све фалсификовао. Ништа није истина. У франшизи, Бјелогрлић је све натегао на другосрбијанску страну).
- Немањићи - Рађање краљевине (Шта мислите о умјетничким прегнућима пројекта?)
- Равна Гора /За краља и отаџбину. Без коментара.
- Пљачка Трећег Рајха
- Црни Груја и Камен мудрости
- Чарстон за Огњенку
- Друг црни у НОБ
- Беса- Срђан Карановић
- Кад сване дан -Филип Давид, Горан паскаљевић
- Бранио сам Младу Босну - Срђан Кољевић
- Корени
- Сневани снегови
- Последња Аудијеција
- Мирис киш/липе над Балканом
- Чизмаши

Треба овом поголемом опису додати такође фалсификат, под насловом "Београд, вечити град".

Једини пројекат који бар мало одудара од матрице је "Шешир професора Косте Вујића".

За државу скромних могућности, количина снимљених сати драмског програма није мала, али је доследно анти-народна.

- Када ћемо видети српске победе?
- Када ћемо јасно видети херојство 1300 каплара у стварним бојевима?
- Када ћемо видети онолике аустријске и немачке злочине које је забележио Арчибалд Рајс?
- Када ћемо видети Тита у Србији 1914?
- Када ћемо рећи истину о црногорској издаји у Великом рату?
- Када ће "савезници" бити приказани у правом светлу?
- Када ћемо видети страдање Срба у аустроугарским, немачким и бугарским конц-логорима?
- Када ће бити реално приказан живот у окупираној Србији?
- Када ћемо видети партизанске злочине и сарадњу комуниста и усташа?

НИКАДА!!!

Нека се припреми Радош Бајић ради спасавања пилота Рајана. Четнике што мање помињати, и још мање у добром светлу, ради филмске имагинације, јер је у питању "опште-српска" прича.  

Коментари

Популарни постови са овог блога

ИДИОТИ СУ СНАГА СРБИЈЕ


Има неки стари совјетски ратни филм „Туђ међу својима, свој међу туђима“. Тако је некако и са мном.
Лако је било на „Аутономији“ Динка Грухоњића. Тамо је фронт био јасно одређен, знао сам ко ми је непријатељ и како да нападам а како да се браним. Изгледа апсурдно али тамо сам се осећао слободно и писао лако. Негде пред крај, када је било јасно да ће морати да ме банују освануо је (9.12.1914.) и овакав коментар...

Nadjebava vas Nimbus očiglednim činjenicama, koje vi prenebregavate, i realno nemate mozga da mu se suprotstavite…Nimbus je pobedio ovde i istovremeno porazio vaš pokušaj da po rođenju pomislite da imate i mozak Upecali ste se. Igra gotova....
Сасвим је супротна ситуација када сам међу својима, међу патриотима или, чини се у већој мери, лажним патриотима, у души комунцима. Ту јасног фронта нема, а псина је неограничена. Е ту, где бих по природи ствари требао да се осећам добро (јер „Домовина је тамо где ти је добро“), заправо имам утисак да сам у Лубјан…
АНТИ-ТИТОГРАФИЈА (3)ДЕСЕТ НАЈЗНАЧАЈНИЈИХ РЕВОЛУЦИОНАРНИХ СТАРЛЕТА

Тема је само привидно неозбиљна. Ако се зађе у механизме Титовог квази-револуционарног покрета, уочиће се снажан утицај "ослобођеног женског фактора" на нашу страдију.
Чланови Партије и скојевци промовисали су сексуалну револуцију много пре Америке. Средином тридесетих година прошлог века на партијским састанцима било узбудљивије него на најбољим журкама. Комунисти, као људи посебног кова и авангардисти, почели су да заговарају и примењују слободну љубав. Победила је идеја, да би пробрани људи који премећу свет, требало да одржавају редовну сексуалну хигијену.
Млади комунисти, поготову на Универзитету, залагали су се за друштво у којем неће бити експлоатације радника али и за живот без лажног морала, а то се, нормално, нарочито односило на слободну љубав.
Зато, немојте да се чудите што у модерним ријалити програмима тако често чујете да се они "боре против лажног морала" и цени се као увреда када се …
ПИСМО ИЗ НОРВЕШКЕИЛИ: КАКО ЈЕ ДРАГОСЛАВ ПОСТАО ИСИДОРАИЛИ: КАКО СВЕТ ВИДЕ ПРОЛЕТЕРИ СА КОМПЛЕКСОМ НИЖЕ ВРЕДНОСТИ
"Писма из Норвешке" су путопис српске књижевнице Исидоре Секулић први пут објављен 1914. Kњига је писана као плод импресија и размишљања ауторке током и непосредно након њеног путовања у Норвешку 1913.
У путопису су изразито звучним језиком пластичне лепоте описани предели, годишња доба, обичаји, етички карактер народа и историјски токови у овој скандинавској земљи.
Путопис карактерише поетски тон имеланхоличино расположење које се меша са лирским узлетом поштовања и љубави према Норвежанима и природи њихове земље. Поједини делови се приближавају есејистичкој форми, али и лирском роману.
Писма из Норвешке, објављена у години почетка Првог светског рата, у први мах нису привукла већу пажњу јавности. Временом су препозната као једно од најважнијих прозних дела српске модерне и као један од најлепших путописа српске књижевности. ...


Исидора Секулић је типичан представник &…