НА КРАЈУ КРАЈЕВА

 

Историја је завршена. Нема више ничега.
Ми смо лешинари који гракћу над мртвом земљом.

Архива Бр. 35.
27, ФЕБРУАР 2023., ДАН ПОСЛЕДЊИ

Вучић је јуче, 27. фебруара 2023. предао Косово и Метохију.

Прихватио је предају свега српскога. То је коначни биланс његове политике. Кажу, потписаће у марту, вероватно о годишњици почетка агресије НАТО на Србију 1999.

Не мора он у крајњој линији ништа да потпише. Бићемо третирани као да је крвљу нашом потписао. Његова се не рачуна — хлапи одвећ брзо.

Ако потпише, бонус може бити да са Куртијем у пару буде кандидован за Нобелову награду за мир. То је понуда која се тешко одбија. Но, одбити њихово обећање да му неће ништа ако пристане, понуда је која се не одбија.

Јуче Маћедонију, данас КиМ, сутра РС, прекосутра Рашку и Прешево, затим Војводину, успут руднике, воду, земљу. На крају ће, кад му преситом и умрсаном досади, само рећи "Збогом, урадио сам шта сам могао. Ко може боље, ево му га!"

Што је најцрње, и за мене лично неподношљиво, што као држава и народ се гасимо без достојанства које иште једна тако велика трагедија, већ то чинимо као мутавци, евнуси и пајаци, као пијане калаштуре у каљузи.

Да председник умирућег народа, коме баш он последњу крв пушта, онако цминздри у Скупштини крпећи своју велеиздају, да пијан баљезга по "друштвеним мрежама" и да то пијано баљезгање све телевизије морају да прикажу, да глумата вечиту жртву атентата, вечиту своју погибељ, и да при свем томе виче "Живела Србија!", је ужасно. Србија бар то није заслужила.

Узимање црног харлекина Вучића за ма шта озбиљно и веродостојно је својеврсна ментална перверзија. Тај је био навијач — то ваљда спада у ратну биографију? Тај је био јуришлија на станове док су деца гинула на Кошарама. Тај има балаву оклембешену усну, сиса је и спреда и од зада и одозго и с које год стране да се гледа. Неозбиљно је узимати га за инстанцу која ће Србији икада и у било чему донети оснажење. Њему је најбоље да оде некуд колико га ноге носе. Тиме би учинио — једину корисну ствар.

Али, та балава оклембешена жвала је запечатила постојање српског народа. 

Кад се пажљивије осмотри његова политичка путања, од када је препознао себе, нема у тој путањи кривудања - његов политички пут водио је ка јасном циљу. Никаквог финтирања и невидљиве тактике ту не беше. И ево га, на врхунцу је, постигао је свој животни циљ.

Тако је васпитан и учен. То је он.

Историја Србије је завршена. Наше народно стање је више од ропца, мање од смрти. И тако недоклане, још ће нас “западни пријатељи” мрцварити.

Али, то је наш ропац и наше умирање. Не његово и не његове свите — кркана, цајки и острарелих коринђаша.
 
Немоћно присуствујемо незапамћеној, најсрамнијој и, неумитно, последњој велеиздаји у српском народу.

Све везано за Тита и Милошевића огромна срамота и трагедија, ало ово је ритуално ударање маљем на десној обали Саве и Дунава.

Цео народ, сва његова тешка и славна историја, постојање, биће смлаћено коначним замахом бахатог босанчероса подлог погледа, уз ојкање бенасте дружине. 

Странци нам се чак и не ругају.

Ваљда је понекоме лакше кад кажу за црног харлекина да је Шиптар, и да све ради на своју руку. Није он Шиптар. И није сам. Да ли је тај имао мајку да га научи “...немој, сине, изгубити душе;/боље ти је изгубити главу/него своју огр´јешити душу"? Где беше отац да направи човека од њега? Где су му сви његови живи и пострадали да га опомену?

Не, није он сам. Одакле њему једноме толико очију да нас уходи? Како то да има толико руку да нас удара? Чије су ноге којима гази наше градове? Како то да уопште има неку моћ над нама, чијим посредством?

Не, није он сам, нити клетва може пасти на све нас подједнако.

Бестидност је природна за актуелне вучићољубце. Погледајте само како надмено "тумаче" велеиздају као чин највише политичке мудрости и далековидности.

Комуњарски дрипци бацају прашину у очи изјавама аусрофашитичког бурета амонијака од 200 кила и расцветале сифилистичарске носине "Руси долазе!". Тако ће да забашуре ствар, иако одлично знају да смрдљиво буре лаже. 

Са тим непојамним идиотима гадно је у опште даље ступати у било какав контакт.

Не траје међутим овај ужас од јуче. Он је крај, није почетак. Осамдесет и више година његови деру, ждеру, пљачкају, продају све што је српско, а највише србијанско. Не подносе ништа што је у Србији старије од њих. Гади им се све што мирише на Шумадију и Поморавље. Тако и са Косовом. А урлају да су највећи Срби!

Немају он и његови никаквих “црвених линија”. Нигде, ни у чему, никада нису ни имали. Белих линија да, у изобиљу, уздуж и попреко, организовано и помиритељски са суседима, црвених никако.

Он и његова дисциплинована руља не да су се предали, они су се окренули против Срба, све витлајући српским барјаком. У сред битке пришли непријатељу. Само што ова битка траје сто година, а ми смо још у лудој нади да су на нашој страни.

Они су гори од потурица, гори од јаничара. Потурица и јаничар бар признају шта су урадили, ови се праве највећи Срби.

Изборили смо се против Турака, Аустријанаца, Немаца, Бугара... али нам са Динаре сишавши пастири уништише и народ и државу.

Срамно, глупо и банално.

Не, нисам се ја предао. Ниси се ни ти, мучени мој читаоче, предао. И шта да радимо са тим непредавањем? То што се ми нисмо предали значи само да се није предало онолико Србије колико ми својом стопом покривамо.

Они су не трепнувши, да их трунка у грлу није загребала, истргли Косово из наших груди и предали га најгорем злотвору.

У будуће, бринуће се злотвори о националној мањини, као што брину свугде где су исто урадили.

Они ће да брину о нашим манастирима. Неко стварно верује у то? У осталом, хоће: онолико колико им доноси прихода од туризма и да шаље лепу слику у свет. За то им наши манастири служе. Који им не требају, сраће у њему.

Колико је он тамо оставио манастира, цркава и гробљишта да се Шиптари поносе своји ратним пленом? Може ли да се изброји?

И вечита УДБА.

Ово је капитулација не у најави, већ у потпуности, без рестла за који би се неко можда закачио. 

У Србији данас нема војника.

У Србији нема ко да се побуни.

У Србији данас нема ко да ради.

У Србији све рахитично и дрогирано.

У Србији је срамота ћирилицом писати.

У Србији нема живе генерације која памти државу без вербалног деликта. 

У Србији се и данас велича Тито.

У Србији више ни децу не праве. Шта је то друго него одлука да се не постоји више?

Оно што је живо од Срба, живо је закопано.

И то је крај. 

Тачка на лагарију "одбране". За тај крај одговорни су не тек непосредни извршиоци, он и његови, већ сви који су свих ових деценија подржавали ту одрођену багру, и који у њу, ако ћемо право, и спадају. Ту спадају и родољубачки интелектуалци и подржаваоци Алека Вучића који су се јуче предомислили и прешли у млађе дисиденте. Закмекали, повикали да предстоји капитулација, управо ово што је у суштини прихваћено. 

Па ућутали.

Да не говоримо о партизанско-удбашким структурама ове развалине које су суштински подржале, подржавају, и које ће сигурно и у будућности подржавати власт свог огавног штићеника. Или његових једнородних наследника. Партизанско-удбашки накот нас је сравнао. Он је убио наш народ. Не симболички већ дословце. Овај споразум је његово дело, печат његове отпалости и одвратности, као што су Вучић, Дачић, Вулин и следбеници тих подљудских наказа непосредно и потпуно отеловљење духа тј. недуха УДБЕ који Србијом, већ скоро осам деценија, неометано и пустошећи влада. 

Србија је изгубила душу; она нема ни тело: — њена 'душа' је душа УДБЕ, а њено тело дивље растућа малигна био-маса обузета удбодухом. Ту више нема лека; барем не неког природног. Лек — ако је такво-шта могуће — био би једино у чуду васкрсења, из неког потиснутог преостатка здравља, а уистину из гроба и смрти, из Лимба. 

Таква чуда су ретка. Радикални раскид с владајућим у његову сушту животну супротност, као предуслов оцртаног васкрса, с обзиром на све што нас окружује и у чему смо, што нас до темена и у сржи прожима, такође би спадао у чудо. У нешто готово па незамисливо. Србија је исисана, обогаљена, депасионирана и са свим тим пасивно нихилистичка у највећој могућој мери. Она је у зони смрти; више је сен него жива; она блуди хадским пределом, и то није нешто данашње или јучерашње, већ нешто што већ дуго траје и порађа - јер нема шта друго - сломове и поразе попут овога. 

Ово је сума. Сума УДБЕ, партизанске Србије, соц-радикалског "патриотизма". Њихов домет и мера...