ПУРПУРНИ СРБИ

 "Ствари се одвијају толико добро да црвена прелази у пурпурну."

- Кинеска пословица 

Архива Бр. 26. 

Први пут објављено :25-09-12.

Ствари се у Србији, међутим, одвијају толико лоше да је све црвеније. И месец добија крвавију боју.

Што у таквој ситуацији србомрсци шире крила, њима скоро није ни замерити. Такви су, знамо шта хоће. Готово.

Невоља је са Србима који се приказују као велике патриоте, али просвећене, узвишене, далековидеће. Они са презиром гледају на нас јадне патриЈоте, који сем што пијемо пиво, ништа не знамо и све забрљамо.

Ту узвишену врсту можемо назвати Пурпурни Срби.

Пурпурна боја је симбол аристократије, узвишености и надмоћи. Технички, то је црвена боја комуниста у коју се смућка мало светло плаве небеске боје.

И, да, наравно, ради се о најобичнијим дефетистима, „троловима“, „црвенима“ који су умочени у мало плаве боје. Да се Власи не досете. Њима је „троловање“ пасија или занат, скоро је све једно. Битно је да поткопавају и ометају сваки напор, све што може да омете “Србију на путу“ који ми, ограничени Срби, видимо као потонуће.

Ко се још сећа „Новосадских сквотера“ од зимус? Пример друштвено безначајан, али карактеристичан. Ко је тада говорио да је напад на касарну Чанкова ујдурма, био је испљуван од пурпуралиста. Ма шта ви затуцане патриЈоте знате, деца као свуда у свету траже простор за уметничко изражавање. Данас та „деца“, много ближа климаксу него пубертету, раде своје друге плаћене политичке послове, прича о сквотерима је заборављена, а патриЈоти остали испљувани.

Отпор педерима? Хајте људи, будимо цивилизовани и интелигентни, пустимо то, боље поседимо на некој таверни и мирно попијемо пиће...У осталом и педери су Срби и наш виши циљ је да их (педере) придобијемо за „нашу“ (српску) ствар.

Криза у Епархији Рашко-Призренској. Ма каква политика, какво „ломљење кичме Србима“, то су будалаштине, треба искоренити криминал из Цркве! И шта би и са Црквом, и криминалом и српском кичмом?

Дамјанич? Ма какав злочинац, он је био прави Србин. У осталом, морамо се суочити са тим да су Срби били контрареволуција, јер су одбили да буду „мађарски политички народ“. Не каже се има ли Срба тамо где су остали политички народ. Сва вековна борба Војвођански Срба тако, по пурпурнима, постаде нека ситнозуба контрареволуција.

Светозар Прибићевић – онај што је бранио Павелића и тражио Бановину Хрватску, ал да буде што већа? Ма то је био највећи Србин. Џаба што један написа пурпурном историчару – „Нећете ме натерати да постанем старчевићевац“, трол је одрадио посао.

Тако редом. Ко ће се свега сетити. Наравно, може се по неком питању имати посебно мишљење, али не може се скоро редовно имати мишљење супротно народном интересу а себе приказивати као моралну елиту тог народа.

Ових дана, Срби се побунили против стања окупације у коме се налазимо. На патриЈотским порталима појавило се неколико написа који су изазвали приличну пометњу, да се претерано не изразимо – земљотрес. И, нормално, ето их пурпурни Срби са новом идејом. Али, они по ортодоксним принципима троловања не нападају директно, већ изнутра. Да, све они подржавају, али кофронтација са окупаторима никако, макар та конфронтација значила само залагање да профункционише (правна) држава, која ће казнити злочинце, вратити отету имовину, лустрирати окупаторе, искоренити организовани (под државним окриљем) криминал, зауставити распад земље...

Да не бисмо мењали ништа данас, враћају нас у прошлост.

Пурпурни Срби нас упозоравају да су сви из оног рата, и љотићевци и четници и партизани крвнци и мање-више хуље, па нас с тога стављају пред судбиски избор - да останемо запретени вечито у крвавом глибу одавно прошлих, мртвих, завада или постанемо „ модерна нација, која је грађански рат завршила пре седамдесет година и која је посвећена будућности и просперитету – појединца и државе – уместо измишљању непријатеља и тражења разлога за сукобљавање.“

Наравно, услов свих услова да Срби постану та толико жежено жељена „модерна нација“ је „српско-српско“ помирење. Кад се измиримиримо можемо се посветити будућности и просперитету.

Дефиницију шта суштински чини модерну нацију пурпурни Срби оставише у флуидима стратосфере, па не можемо ни обрисе дефиниције да наслутимо, провлачећи као дискретну назнаку да је ово слабовидје плод недовољне способности апстрактног мишљења нас сораба Божјих. Но, уз то, ускратише нас и за одговор на питање зашто се друге, несумљиво просперитетније нације од нас, тако чврсто укопавају у своју традицију, не одричући се ничега, ни лошег и срамотног из те своје традиције, памтећи свако име и знак, камоли оног доброг и поноса заслужног. Ако им зафали традиције, латиће се сложно стварања митова, само да имају нешто своје. Па ће то своје, истинске и лажне вредности и свој начин живота изникао на тим вредностима, агресивно наметати другим народима. О онима који уђу у њихово двориште, да не говоримо.

Но битније је да пурпурни Срби, поред свих својих далекосежнијих и разумнијих спознаја и визија од нас обичних сивих Срба, пропустише да региструју да су се Срби већ само Бог зна колико пута мирили, братимили и кумили са непријатељима. Треба ли подсећати на сва наша епохална и маестрална помирења кроз историју и мудра превођења поражених непријатеља на нашу, победничку страну? И тако, све док нас епохалне комшије, преобраћене из непријатеље у браћу и кумове, нису лагано очистили из простора који им требају, нешто вертикално, нешто хоризонтално?

Колико смо тек труда улагали у сопствена помирења? Да не копамо по богатој историји наших унутрашњих мирења, којих нема ништа мање од братоубилачких епизода и братских умлаћивања за пола метра међе, сећа ли се неко Великог помирења 2000 године? Измирио се Воја са Ђинђићем, Чанак са Вељом, чупав са ћелавим, ишли сви заједно и на причест и на појило. Истина, да се тада не помирисмо, тешко да би данас Србије било. Али, нисмо се договорили да се тако помиримо. Нешто друго смо се ми договарали, а не да гутамо жабе, цепамо Отаџбину и себе пљачкамо да би дали онима истима за које је Србија и предходно била ратни плен.

На крају ове опште теорије помирења банално питање за високоцењену пурпурну Србадију: Кад стигосте, части вам пурпурне, да се међу собом испосвађате, а нема пола године да сте се окупили у мисији новопросветитељског спасавања Србије? Шта то пуче између Тулимировића и Вукадиновића, по којим то шавовима попуца Нова Зора Србије звана НОПО?

И сад ћете вас петорица или десеторица, међу собом надрндани ко успаљене комшинице, да нас кадите помирењем?

Не могу ја да побегнем и од личног искуства. Сећам се, оних октобарски дана по партијској односно коалиционој директиви, као сваки племенити корисни идиот, послат сам у Радио Темерин да „смирим и средим стање“. И шта сам радио у овом свом хаотичном микрокосмосу? Мирио сам припите „отопраше“ (даће Бог, само припити) који су хтели да поменути „медиј“ револуционарном методама преко ноћи, фикете и готово, преузму, са новинарима члановима СПС, које сам избачене, уплашене и смањене, срео на улици. Па и једне и друге са младим кадровима, који су, неколико година касније схватили да припадају некој другој Србији, и сетили се Сребренице. Али, у оном моменту само су били млади, лепи и слободоумни. На крају сам све три групе мирио са Мађарима, који су чврсто наумили да ту малечку Радио Станицу поделе на два дела, да се сепаратишу. И све сам радио строго пазећи да ме не уједе змија па да седнем у неку чаробну фотељу и залепим се неповратно за њу.

И шта је после било? Па остали измирени. Станица дрнда „народњаке“ са све „Хитом дана“ као и раније, а особље уредно сложено по полицама и ротирајућим седалима, дремуцка у блаженој синекури чекајући пензијице. По неко напише текстић за „е-новине“, али тематски прилагођеног политичком тренутку. Изменило се ипак што се руководећа места множе самодеобом, па се од једне фотеље изроде две. А има и случајева безгрешног зачећа, где се радно место створи ни из чега.

Само ја остао фашиста.

На мене, поганог фашисту, с висине гледају они што лепе плакате са Ђинђићевим ликом, и објашњавају младима (а ја се ни једног од тих новопечених апостола не сећам из старих дана) шта је покојни визионар, коме историјска мисао беше „Коме је до морала нек иде у цркву“, те је тако и завршио, хтео да нам остави у аманет, јер нешто хтеђаше и да нам остави, није он био човек који само отима.

Фашиста сам и за оне што су нас терали у рат, уместо да нас поведу.

Па ево, фашиста сам и за Пурпурне Србе, чија је надмоћ у томе што виде иза брда, а ја само што је преда мном.

Али, добро. Којих, дакле, седам услова још треба да испуним, којих седам покора молећи се за своју фашистичку душу да кротко истрпим, па да и ја постанем Модеран Србин, савршено интегрисан у цивилизацију која је толико напредна да је више нико не може зауставити?

Треба ли у стану да качим „Теслину пурпурну плочу“, а око врата носим пурпурну аманлију, да би ме холастичарски мази свемирском енергијом преобратили у смиреног, трансмутираног, трансформисаног, уравнотеженог, исцељеног кроз бол, медитативног, духовног, Србина?

Са ким још, у својој ретроградији и затуцаности, заборавих да се помирим?

Ова мучена згрбина од земље и смалаксали патрљак од народа само што нису мањкали.

Тамара Калитерна, колумнисткиња „Пешчаника“ па редом родомрзачких платформи, свесна ситуације, из своје Београдске резиденције шаље путем друштвених мрежа ликујући „статус“:

Kao i svakoj kvarljivoj robi i Srbiji je istekao rok trajanja. Vreme je da je bacimo u đubre i zaboravimo.

Да ли је она пример субјеката мог будућег трансцедентално уравнотеженог мирења и стварања Нове Будућности?

На „Слободној Војводини“ а из пера неког Сабахудиновог и Недимовог посинка, а можда и лично од њих, поводом најновијег Чанковог перформанса у виду пребијања извесног Паје Леша, кога он и његове гориле нису тукле што је Леш, него што је с ону страну Дунава, изникао је напис из класичне школе „теорија завере“, где је основна нит да је ДБ сместила клечку наивном Чанку. Исти текст почиње реченицом:

Sećate se izvesnog Martinovića sa flašom u dupetu, koji je bio povod za ''ubijanje Boga u Albancima'' na Kosovu 80-tih?

„Извесни Мартиновић“ је мученик коме су шиптарски терористи набили срчу од пивске флаше. Стане Доланц је наредио да се јавности да извештај да је повреда настала као последица неопрезног самозадовољавања. „Извесни Мартиновић“ је после неколико година умро од задобијених рана у тешким мукама.

И са креаторима такве „Слободне Војводине“ треба да се мирим, да би Пурпурни Срби били задовољни са мном?

Нећу више да се мирим ни с ким сличним. Јер, нећу да се стављам на страну ни Паје Леша ни Ђуре Мутавог. И Чанак и сво то поменуто и непоменуто друштво су моји смртни непријатељи, будући да су смртни непријатељи Србије.