БЛИСКИ ИСТОК: КО ЈЕ ЗАПАЛИО ОГАЊ ТЕРОРИЗМА?

 

У живо, пред нашим очима, одвија се израелска акција у Палестини, која опасно воња на геноцид и америчко-израелска агресија (бар је тако по Повељи УН) на Иран, уз мања чишћења у околним арапским државама. Мотив је "борба против тероризма и спонзора тероризма те недемократског иранског режима" и, изнад свега, право Израела да постоји - у чему има доста истине, али свакако није пуна истина.

Свакако да се поред регионалних сукоба око граница, питке воде, поседом над нафтним токовима, светском супер-доминацијом и опкољавања Русије. Ако је реч међутим само о тероризму, онда се у широким дискусијама на мејнстрм медијима често пренебрегавају важне чињенице и околности, на које желимо да укажемо.

Модерни политички тероризам у том региону није настао у једном тренутку нити у једном покрету. Развијао се постепено током XX века и у великој мери кроз међусобну ескалацију супротстављених страна.

Први тероризам није арапски тероризам, што је уврежено мишљење, већ јеврејски тероризам. 

Током периода British Mandate for Palestine (1917–1948) појављују се јеврејске подземне организације као што су Irgun и Lehi. Оне су користиле атентате, бомбашке нападе и саботаже у борби против британске власти и у оквиру ширег сукоба са арапским покретима. Један од најпознатијих напада био је King David Hotel bombing 1946. године. Јеврејске подземне организације биле су мотивисане циљем стварања, а касније и одбране државе Israel. Њихова стратегија била је усмерена углавном на локални конфликт у Палестини и на борбу против британске управе и арапских противника.

Разлика је следећа: док вође исламског тероризма убијају, родоначелник јеврејског тероризма, који је распалио друге тероризме, Менахем Бегин је добио Нобелову награду за мир.

Државно политичко насиље није једносмерно.

Израелска држава је такође развила специфичне методе борбе против тероризма, укључујући циљане ликвидације, обавештајне операције, ударе у иностранству.

Најпознатији пример је операција: Operation Wrath of God коју је спровео Mossad после Munich massacre.

И те методе су касније копирале друге државе.

Први арапски тероризам је био палестински, секуларни и марксистички.

Прве палестинске организације које су прибегавале терористичким методама углавном нису биле исламистичке. Током 1960-их и 1970-их многи покрети су били секуларни и идеолошки блиски левици. Организације као што су Popular Front for the Liberation of Palestine биле су отворено инспирисане марксизмом и револуционарним покретима тог времена, док је Palestine Liberation Organization окупљала више фракција различитих секуларних националистичких оријентација. Исламистички покрети постају доминантни тек касније, нарочито од краја 1980-их са појавом организација као што је Hamas.

Током 1960-их и 1970-их главни носиоци политичког насиља постају палестинске националистичке организације као што су Palestine Liberation Organization и Popular Front for the Liberation of Palestine. Оне уводе нове облике тероризма — нарочито отмице авиона и међународне нападе — што кулминира догађајима као што је Munich massacre. Од 1980-их година појављује се нова фаза конфликта: успон исламистичких организација. Покрети као што су Hezbollah и касније Hamas комбинују национални конфликт са религијском идеологијом. У том периоду шире се и нове тактике, укључујући самоубилачке нападе, чија је једна од првих великих примена био 1983 Beirut barracks bombings.

Зашто је сукоб ескалирао?

Израелски тероризам је усмерен на стварање, заштиту и ширење јеврејске државе. С друге стране, палестинске и исламске организације често су као своје мете виделе не само Израел, већ и његове главне међународне спонзоре и савезнике, пре свега САД и западне државе окупљене у оквиру НАТО. На тај начин конфликт је постепено добио и ширу међународну димензију. У условима ескалације Хладног рата СССР је током више деценија пружао политичку, војну и дипломатску подршку појединим арапским државама и палестинским покретима. Тако је блискоисточни сукоб, који је у почетку био локални национални конфликт, постепено постао део шире глобалне конфронтације великих сила.

Историчари често наглашавају да су се методе политичког насиља на Блиском истоку развијале у динамици узајамне радикализације: свака страна је временом одговарала на тактике друге стране, уводећи нове облике борбе и ескалације.

Тек када се тај историјски контекст узме у обзир, постаје јасније зашто се конфликт у том региону толико дуго одржава и зашто је толико тешко пронаћи трајно решење. У суштини, блискоисточни конфликт је истовремено локални национални сукоб, идеолошки сукоб и геополитичко бојиште великих сила.

Коначно, не можемо побећи од опорог утиска да је блискоисточни сукоб реинкарнирао Хитлерову доктрину  Lebensraum, само са помешаним предзнацима.