БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУТЕДТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (1)

 

                                  Protestni miting Ujedinjene studentske omladine 1939. - Извор: Википедија

Семениште

"Најреволуционарнији студенти у Европи"

Студенти универзитета у Мадриду и Београду, у деценији која претходи Другом светском рату, били су припадници најорганизованијих комунистичких покрета међу студентима на свету, након студената  Пекиншког универзитета.

Студенти Београдског  универзитета дали су изузетно значајан допринос инсталирању Титове страховладе у Југославији.

Процењује се да је преко 5.000 недовршених и дипломираних студената Београдског  универзитета учествовало у партизанском покрету, док је њих 205 проглашено за народне хероје. Велик број припадника ове револуционарне студентске генерације није преживео унутарпартијске обрачуне  и Други светски рат.

Међуратни револуционарни покрет на Београдском универзитету био је најборбенији део антидржавног покрета у Краљевини Југославији. 

Комунисти су били дубоко подмукли и бескрупулозни, а приказивали су себе као ексклузивне и провиђењем послате анђеле заштите високих академских вредности, као што су "мир" (у свету наравно, не у држави — њу треба уништити) "аутономија универзитета", "студенска права", "слобода", "антифашизам", ”заштита сиромашних и потлачених" и слично. Једна од главних парола парола беше "За бољи живот, хлеб, мир и слободу!".

Изграђивали су о себи слику мученика борбе за "боље друштво". Сталним бучним истицањем таквих идеала су привлачили и велики део омладине која није била марксистички већ демократски оријентисана. Истински, комунисти, особито њихове коловође, махом најгори и најлењи студенти, брутално су газили светињу академског гостопримства, будући да је једини њихов циљ била је ВЛАСТ: Свакако, државни органи нису могли благонаклоно посматрати  деструктивне делатности КПЈ, па је у међуратном периоду ухапшен велики број студената и да су поједини студенти изгубили живот у обрачуну с полицијским органима.

За овладавање Универзитетом посебно су погодни били студентски домови, као изоловане микро-средине. Ту су комунисти,  организовани у чврсту, хијерархијски устројену банду, терорисали све који им се не би покорили. Имали су своју унутрашњу силеџијску "пара-милицију". Узимали су "рекет" од студената, уцењивали боновима за мензу, одлучивали ко у опште може да постане домац; студенткињама, које нису хтеле да преко ноћи излазе "са друговима марксистима", прети се избацивањем из Дома. Студентске мензе су користили као агитационе центре. Штрајкови под изговором заштите горепоменутих "академских вредности" били су хронична појава, каменовање као врло ефикасна и безбедна метода пацификовања противника редовно је коришћено. Дакле, средства комунистичке пропаганде увек су бестидна, перфидна и опасна. [1]

Љубав на скојевски начин

Комунисти су на пропаганди радили су кроз спортска, културна и стручна студентска удружења основана пре Другог св. рата на београдском Универзитету. Они су били од стране партије задужени за рад у првом реду кроз  удружење студената планинара и кроз студентски феријални савез, који је има најважнију и специфичну улогу, типичну за најмонструозније верске секте. Ова удружења су преко лета организовала своје колоније поред јадранске обале и на неколико наших познатих планина. Приликом ових летовања ђацима и студентима су држани специјални политички курсеви преко којих су увођени у марксизам а затим кроз исти и у комунизам односно у партију. Да би се ђаци и студенти, нарочито они из конзервативнијих и боље очуваних породица, што лакше придобијали и индоктринирали, за њих су приликом ових летовања комунистички агитатори приређивали и организовали разне привлачне разоноде и атракције. У првом реду т. зв. курсеве слободне љубави са теоријским предавањима а после истих и практичном применом. [2]

Чувени међуратни комунистички анфан терибл, ратоборан и неуравнотежен, изврсни шахиста и анархични распуштени љубавник  који ишао је са две скојевке истовремено, идол студентске омладине, био је Младен Патерностер. Његов лик уградио је у један свој роман и Добрица Ћосић [3].  

Један други млади комуниста, Слободан Тузлић — будући народни херој, је за своју рођену сестру Смиљу у лични дневник оставио белешку, након раздевичења које је савесно извршио беговски син Махмут Бушатлија:

“Сада сам најзад миран и срећан. Успео сам да после дугих напора и перипетија разбијем С. упорност и тврдоглавост, пошто је она пристала и већ синоћ учествовала у првој вечери слободне љубави. Тако смо и код ње истрајним и напорним радом и убеђивањем успели да отклонимо и последњу буржоаску предрасуду лажни стид и сексуално уздржавање, те сам уверен да ће после овога она с обзиром на своју интелигенцију, вредноћу и упорност бити врло користан и одличан члан партије. Пошто је прегорела и прежалила и ту једину буржоаску и малограђанску предрасуду која је била код ње још преостала, лажни стид и привремену и извештачену невиност.” [4]

Да брат сестру подводи из било ког разлога је одвратно по себи. Но, ми се овде сусрећемо са једним екстремним и за цивилизоване људе невероватним обредом иницијације. Мора се увек имати у виду кроз шта је пролазила и шта је радила сва та "напредна омладина", "авангарда", сви, без изузетка, "револуционари" и "револуционарке" који се и данас намећу као апсолутни морални узори српском народу.

Партија или секта?

Пошто су сматрали да им је у револуционарној борби све дозвољено, инфилтрирали су се у друге партије преко којих су наметали своје идеје. Највећа афера избила је када Демократска странка распустила секцију на Београдском Универзитету, јер се испоставило да је њоме овладала група комуниста на челу са Станком Џингалашевићем. [5] 

"Фашизам" је једна од речи коју су комунисти најчешће употребљавали. Ко је фашиста? Свако кога нанишане  је у том тренутку као политичког противника. Са ким су у савезу, тај није фашиста/нациста, макар био најгори. То нису били ни хрватски франковци ни немачки нацисти када су склопили савез са Совјетима.

О каквом се "антифашизму" ради, и колико су "уједињени студенти" били одвојени од "свих политичких партија", демаскира њихов проглас с почетка 1940- године:

Опшити студентски збор, одржан 21 јануара 1940 год., упућује свим студентима, омладини и јавности следећу опште-политичку 

Д Е К Л А Р А Ц И Ј У 

На основу обостране анализе ситуације створене избијањем рата у Европи, студенти Београдског Универзитета констатују: 

1) да је рат између Енглеске и Француске с једне стране и Немачке с друге стране, рат неправедан и противнародни, рат изразито империјалистичког карактера; 

2) да англо-француски завојевачки ратни блок настоји свим могућим сретствима да прошири обим данашњег рата увлачењем малих држава на своју страну; да се у сарадњи са реакционарним, противнародним владајућим круговима још незараћених земаља, припрема проширење рата на Скандинавију, на Балкан и Блиски исток; 

3) да су сва такозвана оправдања англо-француских империјали-стичких мотива „борба за одбрану демократије, слободе и цивилизације"  лажна и неискрена, у толико више што долазе са стране тлачитеља небројених милиона колонијално-поробљених народа, са стране саучесника и потстрекача почињених злочина над Абисинијом, Кином, Шпанијом, Аустријом, Чехословачком и Албанијом;

4) да је свеукупна активност сила запада уперена на формирање нових фронтова против Немачке и Совјетског Савеза и да се у том циљу припрема увлачење малих народа у рат; 

5) да је Акција Совјетског Савеза у корист финског народа и финске Демократске Републике, против тлачитеља и Финске, против Танер—Манерхајмових банди драгоцен допринос ствари мира и рушења империјалистичких планова за напад на Совјетску Унију; 

6) да је животни интерес свих малих народа Европе и целог света, да је интерес трудбеника свих земаља што хитније окончање овога империјалистичког рата. 

Свесни ситуације створене оваквим стањем ствари, студенти Београдског Универзитета позивају све омладинце свих народа Југославије у јединствену неодступну борбу против империјалистичког рата. 

Верни својој досадашњој борби за мир и слободу, доследни својим напорима у великом покрету младог нараштаја за бољи живот и сретнију будућност, ми изражавамо своју спремност да новим полетом и удвострученим снагама одговоримо својим новим дужностима према народу, омладини, људском роду.

Уверени у могућност одбране мира у нашем делу Европе, знајући да је животни интерес наших народа и омладине да остану ван оквира рата и знајући да је једном мудром и народним потребама одговарајућој политици то остварљиво, ми констатујемо да данашња влада Цветковић Мачек, уз подршку свих реакционарних снага, службеника империјалистичких провокатора рата, води недемократску унутрашњу и спољну политику приближујући нас ратној кланици злонамерно и свесно. 

Најодлучније осуђујемо све отвореније припреме за улазак у рат на страни енглеско-француског империјализма, енергично протестујемо против провокаторске сарадње београдске владе у прљавом делу формирања антисовјетског блока на Балкану.

Сматрамо да је влада крива за тешки економски и социјални положај радних маса Југославије створен политиком одбране интереса крупног капитала, да је влада крива за све већу скупоћу која дави сиромашне слојеве народа. 

Устајемо против бесомучног терора над правим и искреним бор цима за слободу, хлеб и мир, против полициских прогона и свакодневног премлаћивања по главњачама Југославије. 

Жигошемо пооштрење шестојануарског терористичког односа владе према економским акцијама и политичком покрету радног народа и изјављујемо да ћемо ући у безпоштедну борбу против најсрамнијег и најодвратнијег напада на грађанске слободе отварањем концентрационих логора. 

Констатујемо, најзад, да целокупна политика целе владе сведочи о несумњивим припремама за увлачење Југославије у рат. Подвлачимо да та противнародна политика наилази на подршку и помоћ реакционарних вођстава свих странака у „опозицији" од ЈНС до назови „демократских“ србијанских партија, од Љотића и Хођере до Топаловића и Дивчевих „социјалиста". 

Изражавамо, најзад, своју решеност да до победе народних идеала останемо уз народ, на бранику омладинских права, у борби против реакције, рата и ратног терора данашње владе, у борби за мир и слободу, за хлеб, за будућност среће и напретка, за бољи живот младе генерације. Позивамо све студенте, сву омладину да уједине своје снаге реакцији - насупрот, терору и репресалијама - упркос у борби за права младих, за Мир! 

Главу горе другови! Корачамо новим, великим победама! 

Београд, 21-1-1940. 

                                                                                                         Студенти

                                                                                                 Београдског Универзитета.

Омладино, кроз заједничку борбу за мир н слободу остваримо јединство живих, да неби ратом у заједничким гробовима нашли јединство мртвих.

- Наш студент,

01. 02. 1940.

Дакле, у комуниста се у току већ разбукталог Другог светског рата не може пронаћи антифашизам ни у траговима, већ само клетве на империјалисте и Србијанаце, док пишу хвалоспеве о совјетској агресији на малу Финску. 

"Нови однос" КПЈ према нацистичкој агресивној политици и пропагирање истог преко Уједињене студентске омладине, одмах је био препепознат код студената: 

„Студентски покрет, Уједињена студентска омладина и Демократски студентски клуб“

... до 23. августа, чланови Уједињене студентске омладине били иницијатори многих „патриотских приредби“, да су оснивали „добровољачке батаљоне“, певали „патриотске песме“, те да од наведеног датума „почиње једна свесна саботажа целог тог посла: „Ту опет имамо ону исту групу“. Ратоборни и патриотски надахнути њени чланови преко ноћи постају скрушени миротворци. „Нападачка и варварска земља“ постаје, опет за ноћ „нападнута и мученичка земља. И још много сличних чуда! Дефетизам и дефетистичке пароле чују се на сваком кораку“.

- Демократ, 1.1. 1940.

Комунистичка партија, а особито њена испостава на Београдском Универзитету , деловали су по кодексу најфанатичније секте : 

- Ексклузивност – Чланови верују да поседују „истинито“ знање или спасење, док су остали у заблуди.

- Строга хијерархија – Вођа или мала група има апсолутну контролу над учењем и праксама.

- Изолација – Подстицање дистанцирања од породице, пријатеља и ширег друштва.

- Контрола информација – Ограничен приступ спољним изворима знања, уз нагласак на интерне доктрине.

- Психолошка манипулација – Коришћење страха, кривице или обећања о духовном уздизању за контролу чланова.

- Ригидни ритуали – Јединствени обреди и правила која се морају строго поштовати.

Уз главне карактеристике, мора се додати још једна кључна:

- Екстремно насиље. Револуционарни терор. Комуниста мора да мрзи и да уништи све који се не покоравају надмоћи њихове секте.

Организација комуниста на Универзитету била је изузета од територијалне поделе и повезана по посебној линији с Месним комитетом СКОЈ-а за Београд. Због конспиративности у раду готово је немогуће одговорити на питање с којим бројем присталица је КПЈ располагала на Београдском универзитету. Према неким истражи-вањима, 1939/40. на факултетима у Београду било је од 20 до 22 ћелије, са 80 до 85 чланова КПЈ и 38 до 40 ћелија и са 180 до 220 чланова СКОЈ-а. Овако приказани резултати могу навести на погрешан закључак да КПЈ није уживала велику подршку међу студентима. То најбоље демантује податак да се од 1934. под контролом КПЈ налазио Акциони одбор стручних студентских удружења (АОССУ), кровни орган свих удружења основаних на стручној основи. О снази комунистичког покрета крајем тридесетих година XX века на Београдском универзитету сведочи и податак који је изнела Управа града Београда „да студенти-комунисти држе сва стручна, културна, економска и спортска студентска удружења, да је у њима учлањено преко 6.000 студената“ и да је од овог броја „нарочито активно 1.500 до 1.800 студената“. Исто тако, из Обавештајног одељења Генералштаба краљевске војске је 1937. јављано да су студентске мензе „100% комунистичке“, као и студентска задруга за рад и штедњу „Самопомоћ“. Мали број чланова КПЈ и СКОЈ-а у односу на број симпатизера резултат је конспиративности и оштрих критеријума које је морао да прође сваки кандидат како би био примљен. Да су крајем тридесетих година комунисти „овладали“ Београдским универ-зитетом, сведочили су и њихови противници, називајући га „црвеним универзитетом“ и „комунистичком тврђавом“. Узроци таквог стања су разноврсни и у историографији и друштвеним наукама су тражени у историјским и друштвено-економским околностима; отпору фашизму; бунтовном, радикалном и идеалистичком расположењу студентске омладине; преовлађујућем социјалном статусу, сиромаштву и пореклу великог броја студената из пасивних „монтањарских“ крајева; организованости, пропаганди и „мистичности“, али и агресивности Комунистичке партије; ширини политике Народног фронта итд.

У таквим оценама има нешто истине, али недовољно.

Камуфлирана реакција

Најпре пада у очи једна контрадикција:

Непосредно пред Други светски рат (1939) само једна четвртина београдских студената била је пореклом из социјалне средине коју су комунисти препознавали као потенцијалног носиоца револуционарног бунта (22% студената потицало је из сељачких породица, а тек 3% из радничких породица). Међутим, чињеница је да је револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету након 1934. успевао да анимира преко половине студената.

Како објаснити чињеницу да је значајан део студената, који су били пореклом из грађанске класе [6], снобови или деца пропалих бегова, дакле из социјалног миљеа који није био наклоњен идејама социјалне револуције, био ангажован у револуционарном покрету?

Знатан број студената идејно-политички радикализовао управо на Универзитету, у додиру са студентима комунистима, и који су били мање отпорни на њихове психолошке манипулације и пропаганду.  Пооштравање репресије над комунистима на Универзитету је повећавао симпатије њихових мање радикалних колега.

Међутим, поређења ради, осврнућемо се и на социјалну структуру студената Загребачког свеучилишта, у истом раздобљу. Око половине студената ове високошколске установе било је пореклом из сеоских породица, док је проценат студената пореклом из радничке класе био скоро дупло већи него на Београдском универзитету. И поред тога, револуционарни левичарски покрет на Загребачком свеучилишту није био онолико масован и политички релевантан као на Београдском универзитету. Такође, утицај деснице (најпре Хрватске сељачке странке, потом и клерофашиста) био је видљивији у Загребу него у Београду. С друге стране, КПЈ је у Загребу имала подједнако упориште међу радничком омладином као у Београду.

Дакле, ни од комунистичке темељне доктринарне поставке о радничкој класи као носиоцу револуције (као и од антифашизма) нема ни говора. Па где је онда одговор?

Пречански фронт у срцу Београда

На БУ су се уписивали студенти са око 2/3 територије Југославије: из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније, Војводине и Хрватске (Далмације и српских крајева Хрватске), и мали број Словенаца. Због тога је за развој студентског покрета на БУ било посебно значајно какав је однос владао међу студентима разних националности.

Школске 1938— 1939. године, од око 7.700 југословенских студената било је 2.707 Срба (тј. Србијанаца), 1.297 Црногораца, 1.077 Босанаца и Херцеговаца, 799 Маћедонаца, 842 Хрвата, затим следе мање групе представника других националности (144 Словака, 431 Рус, 87 Мађара, 56 Немаца и др.). Србијанаца је дакле било једва 35% на србијанском универзитету.

Формирају се завичајна студентска удружења [7], у којима, од 1936— 1937. године, комунисти играју водећу улогу, преузимају у своје руке Управе тих удружења и врше јак утицај на целокупан њихов рад. То је интерпретација комунистичких историчара. Заправо, догодило се обрнуто — прекодрински племенски кланови завладали су студенском организацијом. Уместо прокламоване комунистичке "наднационалности" реално је постојала не национална већ антидржавна и антисрбијанска племенско-клановска доминација. Добили смо, паралелно са "Загребачким пунктацијама", пречански фронт без Хрвата у срцу Београда. [8] Уз то, прекодринске "фронтовце" је плавила завист према гостподственијим домаћинима. За њих су све вредности за које су се грлато и агресивно залагали биле тек modus operandi за остварење циља — отимања власти и богатства, преузимања места које су заузимали њихови великодушни домаћини.

У тим племенско-клановским удружењима није постојало апсолутно антидржавно опредељење, већ је оно било преовладавајуће. Долазило и до сукоба између национално опредељених студената и федералиста/сепаратиста, који су временом однели потпуну превагу. [9] 

Чињеница да се међу србијанском омладином комунизам запатио претежно код снобовског дела омладине, тиме показује да није могао пустити дубље корене јер је снобовштине било мало, са слабим угледом у народу. Али, не треба бежати ни од чињенице да је продор комунистичке идеологије код школоване омладине несумњиво био знак ерозије националне и државотворне свести у Србијанаца.

У Студентским новинама, 20. маја 1937, појавио чланак у коме су комунисти назначени као носиоци целокупног рада удружења "Петар Кочић" и истиче да су „дали печат и ток раду удружења и од културно-националног удружења какав је по духу свог оснивања био Петар Кочић, створили једно од најјачих и најистакнутијих сепаратистичко-марксистичких друштава” . У чланку се даље каже да је то удружење „сасвим у њиховом (тј. комунистичком — Н. Ј.) духу" и да тврди „да су Босанци засебан народни индивидуалитет у овој земљи и да трпе страховиту србијанску хегемонију, шире и сепаратистичко народно-фронтовску пропаганду. На књижевне вечери и приредбе које приређују зову истакнуте марксистичке литерарне и политичке агитаторе". Да чланови и Управа удружења „место ширења просвете и културе по забаченим и запостављеним босанским селима и паланкама, шире отворено комунизам, раде на стварању народног фронта и што већег јаза међу нашим народом".

Један за другим следили су прогласи  и отворена писма "браћи и сестрама" и свој "поштеној јавности", у којима се срчано залажу за права "потлаченог хрватског народа", за народни споразум, за федерализацију Југославије испод србијанског јарма [10], аутономију Босне и Херцеговине, за слободу Црне Горе, Македоније, за све високе циљеве који су ишли у прилог политици СССР, а који су се нагло мењали (као однос према Нацистичкој Немачкој до споразума Рибентроп-Молотов и након тог споразума). Испод прогласâ потписани су многобројни Босанци, Црногорци, муслимани (скоро сви потомци пропалих босанских ага и бегова), али у великом броју и Јевреји, који обично пролазе "испод радара" када се разматрају питања везана за сепаратистичке тенденције у Југославији.

"Храни куче да те уједе!" 
(Народна пословица)

Међу комунистима, перјаници и барјактари су били Црногорци.

Како један племенити напор државни, пун вере у  Црногорце и њихово велико српство, интерпретирају сами Црногорци, наводимо из пера историчарског ауторитета Милије Станишића [11]:

И нова држава — Краљевина СХС — имала је потребе за масовнијим школовањем црногорске омладине. Владајућа великосрпска буржоазија је то чинила из три основна разлога: прво, сматрала је и рачунала да су Црногорци, ,,најчистији Срби” и да ће они као чиновници бити највернији спроводници њене хегемонистичке политике; друго, рачунала је да ће масовним школовањем црногорске омладине, и фаворизовањем Црногораца — чиновника у другим крајевима земље, придобити интелигенцију Црне Горе за своју идеологију и политику — и тиме олакшати себи посао да угуши било какву идеју о црногорској националној индивидуалности; и треће, немајући намјеру да улаже крупнија средства у привредни развој Црне Горе, владајуће снаге Краљевине СХС су сматрале да ће масовније отварање школа бити „награда” Црногорцима за њихову вишевековну борбу ,,за спас Српства” , као и да ће се тим путем ублажити последица тешког економског стања у Црној Гори...

Тако је, највећим делом о трошку државном, 1938/1939. на Београдском универзитету је било око 17% Црногораца; — а 1939—1940. године, од свих студената који су на Правном факултету примили дипломе било их је из Црне Горе око 20%. У то време, становништво Црне Горе је чинило свега око 2,5% становништва Југославије;

Већ 1932. године, студенти Београдског универзитета — Црногорци, сматрани су од органа власти за револуционизирајуће елементе, који узбуђује омладину и становни-штво, уносе немир и дух неповиновања властима, па су били будно праћени за време њиховог боравка у родном крају. 

Особито агресивни и разметљиви црногорски студенти су били међу најактивнијим у свим студентским, стручним, економским и културно-просветним удружењима на Универзитету.  Већином су се одмах укључивали у студентски покрет, а често и водили главну реч у многим акцијама. [12]. Од осам секретара Универзитетског партијског комитета од 1932 до 1941. године, шесторица су били Црногорци. [13] Неколицина од њих, попут Жарка Мариновића Мирка Срзентића који су "погинули у борбама на студентским барикадама", према црногорским виђењима, су постали "појам напредног студентског покрета".

-----

[1]У десничарској студентској штампи тридесетих година о том питању писало се овако:

...На годишњој скупштини Академског клуба наговештавало се да ће "патентирани националисти" бити отстрањени из Дома и да ће ове године дом постати потпуно студентски, т. ј. комунистички, јер ће Академски Клуб у пуној мери учествовати у пословима Управе Дома и ликвидирати све оне који сметају да Дом постане потпуно наш.

...Национално исправни студенти названи су са поменутог мегафона "финским плаћеницима", и на други погрдан начин. (Националисти нису били у прилици да мог да узврате).

...У Студентском дому у последње време завладао је, међутим, један анационалан дух који утиче разорно на васпитање академске омладине у дому. Студенти у дому подлежу том деструктивном духу и тероришу све друге који неће да се потчине вођству оних студената који комунистички дух сеју међу својим друговима. У дому налази око 500 студената своје уточиште. У дому све тероришу тзв. "Академски клуб у Студентском дому" у чијој се Управи налазе познати марксисти. То су претседник Академског клуба Мирко Пејатовић, ст. технике, Љуб. Филиповић, бивши претседник клуба, Раде Мирковић, студент технике и спикер на "Радиу" Студентског дома, Љубомир Вељковић, студент технике, бив. секретар Клуба, Баја Секулић, студент права и "Комесар за исхрану", Љубомир Нешић, студент права и претседник Дебатног клуба, Ратомир Журић, студент технике и Миленко Ђуровић, дипломирани правник и секретар Студентског дома.

[2]"Слободна љубав" је идеја анархиста и практично су је испробали још раније у Сарајеву српски младобосанци.  Међутим, у овом модерном случају, "секс без граница" је кориштен, уз најпримитивније блудничење,  као пуко средство примамљивања и заробљавања омладине, јер кад једном упадну у то коло, нарочито девојке, излаз је готово немогућ. 

Београдским студентима комунистима стоје на расположењу ради пропаганде, женске и мушке екипе за пропаганду слободне љубави, а путем ње – наравно – за ширење марксистичке "идеологије".

Младој и новој студенткињи, или студенту, тек изашлом из гиманазијске клупе, приступа овакав партнер или партнерка са пуно пажње. Учиниће им много ситних услуга: понудиће им се да попуни уписницу, ђачки лист, купи марке, да на послугу пенкало, па чак и поклон да. Онда се у разговору пређе на конкретне ствари, те комунистички пропагатор слободне љубави показује пуно "разумевања" за "унутарње проблеме које муче душу и тело сабеседника или сабеседнице". Показаће му лепо како треба бити "напредан" и како треба "одбацити глупе предрасуде данашњег буржоаског склопа" и "наших застарелих предака", како треба "и проживети", "треба се иживети" и "само глупаци и ненапредни људи иду против природе". Разуме се "полни живот ван брака је много бољи и природнији", јер ту младић и девојка могу да мењају партнере, по избору, што је "природно", "јер то чине и животиње". Тако, мало по мало, док под утицајем ових прича и литературе која се некако "случајно" нађе уз ове "напредњаке", или коју они врло раду донесу, пошто је врло "научна" – те полако та "интелигентна птица" долети у кавез. После све иде лако. Напоредо са практичним упражњавањем слободне љубави долази на ред кљукање марксистичком "једино спасавајућом" литературом, водање по састанцима, кружоцима и зборовима, ноћивање по заједничким преноћиштима "у колективу". Долази на ред упошљавање у "мучној студентској борби"; дељење летака, сукоб са националним студентима, агитовање и борба против државне власти – и нови студент остао је изгубљен за Отаџбину: он је постао комуниста. Из тога круга напоље не излази се лако. Јер, дошло се већ у сукоб са породицом, са друштвом, са Државом, са свима етичким и моралним принципима.

[3] Младен Патерностер је бањалучки Словенац, извршио из нејасних разлога самоубиство. Млађи његов брат Ратимир, био је такође комуниста који је страдао од комуниста у току рата, такође под неразјашњеним околностима, но то већ спада у комунистичку тајну историју међусобног убијања, која су листом у историографији остала "неразјашњена".
Зоран С. Мачкић - Браћа Патерностер
https://www.glassrpske.com/cir/magazin/istorija/zapisi-iz-arhiva-republike-srpske-2-braca-paternoster/100335

[4]Душан Буковић - Одломак из дневника једног Скојевца
https://www.in4s.net/odlomak-iz-dnevnika-jednog-skojevca/

[5] Управу Студентског демократског клуба суспендована“ Вест: Време, 1. децембар 1939, стр. 7)

Станко Џингалашевић - рођен у Кладову 1913. године, из фамилије угледних привредника. Између осталог, био је талентован лако-атлетичар. Заједно са Лолом  Рибаром и Рифатом Буџевићем покретач листа "Студент". Био члан савета Покрета светског омладинског конгреса. У КПЈ од 1937., у строгој конспирацији, мада је очито био у самом врху комунистичког покрета на Б.У. Његова улога шпицлова и политичког партизана у ДС је разоткривена тек после две године.

Џингалашевић и његова група су пружили јавни отпор свом искључењу. Међутим, реторика коју су употребљавали, као и оцена карактера Другог светског рата у прогласу распуштеног Демократског студентског клуба, биле су у политичком и идеолошком погледу толико на линији КПЈ, да су се сасвим разоткрили и показали да су Уједињену студентску омладину комунисти успели да преварно укључе у своју илегалну организацију.

У рату није бранио државу већ се прикључио партизанима, учествовао у формирању Прве пролетерске бригаде. Био политконесар батаљона. Погинуо на Купресу 1942. године.

https://www.scribd.com/document/626510273/Izgubljena-Trka-Stanka-Dzingalasevica

[6] По једном летку, који је издала "Уједињена студентска омладина" комунистичко-демократска на Београдском универзитету, видимо да углавном фигуришу баш они комунисти који су имућни а не "сиромашни" и "социјално необезбеђени студенти. Ево из тог летка неколико имена која документују ову нашу тврдњу.

ОЛГА и ЂУРА НИНЧИЋ, деца министра Нинчића, Милица Сарић имућна девојка из Београда, Момчило Смиљанић син имућног инж. Смиљанића; Десанка Вуњак ћерка богатог трговца Вуњака; Вера и Милош Касапић деца једног вишег чиновника; Слободан Тузлић син сопственика дрваре; Пера Марковић, секретар и рођак министра Лазице Марковића; Оливер Минић, син власника хотела "МАЖЕСТИК" у Београду; Бранко Златарић, син добростојећег генералног секретара Савеза српских земљорадничких задруга (иначе Хрват), Милован Матић, богаташ; Мирко Трифуновић, син бившег бана; Војислав Богатић, син трговца Богатића; Драгослав Боговац, син богаташа Боговца, Миодраг Јовић, богаташ из Власотинаца; Милева Ђерић, кћерка преседника суда, Дивна Алексић, кћи посланика Алексића; Михајло Смиљанић, син попа Смиљанића из Равни; Добривоје Симић, син богатог трговца; Бесаровићи Здравко и Јован, такође деца богаташка; Ненад Младеновић, син индустријалца из Пирота; Мирка Вучићевић, такође; Зоран и Младен Виторовић, Бранислав Барјактаревић, Разуменка Петровић, Првослав Васиљевић, Владислав Ротајац, Дедијер Владо, све деца имућних родитеља; син београдског трговца Станковића; Бакотић, кћи управника болнице и помоћника министра Д-р Луја Бакотића; Пламенац Марко, чедо бившег Црногорског министра претседника; Душан Месаровић, Драшко Стефановић, Александар Финц и Кениг син Др. Кенига све "сиромашна" деца; и многи други исти такви.

[7] Студенти из Србије нису (осим друштва Јован Скерлић, чији је рад одобрен тек 1939) формирали своја посебна удружења на Универзитету.

[8]Један од првих полицијских докумената, у коме је подцртана улога завичајних студентских удружења, представља допис министра војске и морнарице министру просвете, Добривоју Стошовићу, од 9. јуна 1937. године, у коме се наводи извештај команданта Београда. Тај извештај носи наслов Сличице и методе марксистичке пропаганде на Универзитету и Београду. У њему се, поред осталог (оцена улоге Опште студентске мензе, дебатних клубова, усмених новина), даје осврт на делатност покрајинских културно-просветних удружења као спроводника марксистичке пропаганде. Тако се Вардар карактерише као удружење са „свим марксистичким и федералистичким тенденцијама”, Петар Кочић као ,,чисто марксистичко са „ублаженим народносним тенденцијама”, Стјепан Митров Љубиша, као „марксистичко и федералистичко удружење”, Војвођански академски клуб, као удружење са чисто марксистичким и федералистичким аспирацијама”, док се за удружење Неретва каже да је некада окупљало студенте националисте из Херцеговине, а сада изразите марксисте. На крају се закључује: „Сва ова удружења шире активност, а нека чак имају и своје просторије у универзитетским зградама као легална и призната од стране универзитетских власти, а раде на горе изнети начин.”

[9] Такав случај је био са удружењем босанских студената Петар Кочић и с удружењем Војвођана и њиховом Војвођанском академском трпезом. Већ у јесен 1935. године, комунисти воде борбу у удружењу "Петар Кочић" против националиста и десних земљорадника, а на годишњој скупштини, одржаној 24. октобра, истичу своју листу. То доводи до физичког сукоба и прекида рада годишње скупштине. Школске 1936/37. године, комунисти се појављују са својом листом чланова управе на годишњој скупштини овог удружења и побеђују на изборима. У име универзитетског комитета КПЈ, за рад међу босанско-херцеговачким студентима у Петру Кочићу, био је задужен Цвијетин Мијатовић. Он је један од организатора борбе за преузимање управе удружења и говорник на годишњој скупштини, на којој је изабрана управа од представника са листе комуниста. На тој скупштини, (одржаној 27. новембра 1937. године), за председника удружења изабран је Слободан Принцип, а у управу: Ристо Илић, Миларем Церић, Олга Мајсторовић, Махмут Бушатлија, Зијах Диздаревић и други. Према записницима седница Управног и Надзорног одбора, одржаних крајем новембра-децембра 1937. године, може се судити о карактеру активности и правцу деловања тог удружења.

[10] Из једног комунистичког летка, Писмо политичких затвореника Београдским студентима – народној, антифашистичкој студентској омладини у Београду, у коме између осталог кажу и ово:

"...... На тај начин је студентска антифашистичка омладина Војводине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Херцеговине, Косова, Санџака и Србије, показала своју највећу љубав и оданост своме народу ИЗ КОГА ЈЕ ИЗРАСЛА као и своју непоколебљиву вољу да се до краја бори против душмана..." 

[11] Милија Станишић је архетип комунистичког самопријегорног револуционера -  од оца православног свештеника, несвршени студент медицине, партизански политкомесар, после рата, са 26 година, постао је генерал ваздухопловства.   Пензионисан 1963 године (са своје четрдесет две године, био четрдесет осам година у пензији) у чину генерал-потпуковника авијације (мада се не зна да ли је летео авионом, сем путничким), публициста и историчар философске провенијенцује. Његова капитална дела су :
- Стратегијске вертикале Народноослободилачког рата Југославије 1941—1945, 1999.
- Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори, 2005.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Milija_Stanišić

[12] Према крајње непоузданим црногорским ауторитетима , Партију су на Београдском универзитету 1939. године Црногорци попуњавали са чак 62%! Наводе се и подаци за поједине факултете, но сматрамо да се и без тих црногорских конфабулираних статистика може сматрати да су Црногорци у КПЈ на Универзитету, у односу на укупну своју бројност, од свих прекодринских племена били највише заступљени.

[13] Јован Мариновић, Ђоко Ковачевић, Рифат Бурџовић, Владо Поповић, Војин Николић, Никола Никић.
Осим њих, председници Акционог одбора стручних студентских удружења били су први председник Вељко Влаховић, Влатко Митровић, Војо Деретић, Никола Вујановић.