БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУТЕДТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (2)

Policija rasteruje demonstrante u beogradu prilikom dolaska Ivona Delbosa, 1937, Извор: Машина

 

Црвени активизам

 У нама врије врутак вруће лаве
- Мирослав Крлежа

Сходно почетној доктрини бољшевика о преузимању власти у крви, и студенти су врло брзо почели са организовањем провокативних и насилних акција, што је изазвало реакцију десничарске и патриотске омладине. До првог сукоба десничарских студената и чланова Клуба студената марксиста долази 24. децембра 1922. када су припадници ОРЈУНА и СРНАО напали скупштину студената припадника опозиционих, републиканских партија. Припадници ове две организације растурили су ову скупштину, отели и запалили црвену заставу.

Хронологија догађаја, између осталог, бележи да су комунисти 1919. обновили рад предратног клуба студената социјал-демократа под новим називом Клуб студената комуниста, да су исте године незадовољни хапшењем и искључењем са Универзитета Владимира Ћопића организовали прве демонстрације, да су 1924. стали на страну пензионисаних професора и "бранили" аутономију Универзитета. До интензивнијих сукоба левичарских студената и њихових колега патриотског опредељења долази приликом обезбеђивања четвородневног студентског штрајка (5-9. децембар 1924). Десничарски студенти физички спречавају ширење штрајка, организују агитацију међу неодлучним студентима како се не би повели за комунистичком демагогијом.  Сукоби сличних нарави трајали су све до рата 1941. године. Комунисти-студенти прилику за исказивање антидржавног расположења искористили су организовањем тродневних демонстрација пред  Студентским домом „Краљ Александар“ од 28. до 30. маја 1928, поводом ратификације Нетунских конвенција у Народној скупштини,  затим су 1932. демонстрирали поводом доношења Опште уредбе Универзитета, па се 1935. залагали за пуштање на слободу њихових колега из логора у Вишеграду, одмах следеће године протестовали против увођења студентске страже итд. Те њихове непрестане "акције" биле су најчешће синхронизоване или отворено солидарне са загребачким студентима - франковцима.

У периоду од 1929. до 1941. смртно је страдало девет студената, ухапшено је преко 2.000 студената (неки од њих и по неколико пута), док их је неколико стотина судски процесуирано. Организовано 75 демонстрација, 64 протестна збора и 12 штрајкова. Оно што историографија није систематизовала је колико су студенти-комунисти убили људи, колико су повредили и колико су физичке штете нанели универзитетској имовини и, најчешће каменовањем, грађанима, њиховим кућама и локалима.

Предвечерје Другог светског рата КПЈ је дочекала камуфлирана  "платформом" Народног фронта, формулисаној 1935 године. Уједињена студентска омладина прокламовала је независност у односу на све политичке партије (sic!), а као главне циљеве истакла пружање помоћи студентима, сарадњу са омладинским покретима изван Универзитета и остварење Народног споразума и очување мира. У стварности, комунисти су преко Народног фронта проносили најцрњу социјалну реакцију, моралну деструкцију и назадњаштво. [1]

Kомунисти нису излазили из штрајкова, протеста, окршаја, прокламација, агитовања, роварења по универзитетској друштвеној структури. Кад се додају и поменуте ван-наставне активности, питање је кад су стизали од толике револуционарности да уче. Зато није чудо што су пречесто бивали још студентима са двадесет шест-седам година. Оно што је изазивало огорчење националне омладине у вези са роварењем комунистичке мафије на Београдском универзитету није само у чињеници што је она комунистичка, него и у сазнању да се под том комунистичком маском камуфлира најцрња социјална и национална реакција у држави.

Сударајући се са комунистичким фронтом на Универзитету – писали су студенти-националисти – ми се сударамо са оним истим реакционрним снагама које су стојале на супрот нашим борбама за политичко ослобођење народа, за социјално ослобођење нашег сељака и за победу мисли јединства народа и Отаџбине над партикуларистичким, регионалним осећањима и расположењима. Када су наши очеви проливали крв и давали животе против те реакције, нису ни слутили да ће она једног дана, под комунистичком фирмом, политички и брахијално запосести највише духовно огњиште у Отаџбини – Београдски универзитет. Синови босанских бегова, ага и агица, данас студенти Београдског универзитета, оденули су у комунистичку одору, исту ону атавистичку мржњу на Србина и Српство, са којом су њихови очеви пратили борбу против српског кмета, када се овај борио да учини крај вековноме социјалном и националном ропству, да стера са гувна беговске и агинске чибуке и да образ и част своје породице и "једрих влахиња" сачува од необуздане похотљивости варварског феудалца. Она мржња тих комунистичких агица и бегчића са којом дочекују све што је национално и напредно, само је свестан израз мржње, његових феудалних предака, и сви султани, од Фати-Мехмеда до Абдул-Хамида, ближи су срцу тих младих реакционара од једног националног живота који је никао из социјалне и националне борбе поштеног сељака.

Не-комунисти

Дуго је КПЈ имала апсолутну доминацију на Београдском универзитету. Но, временом ствари се мењају.

- Демократски студентски клуб. Демократска странка је представљала носиоца српског грађанског фронта о чему сведочи и велики број гласова које је ова организација освајала на свим изборима. Они су, политички и национално анемични, били најлакши плен комунистички. [2]

- Словенски југ је био националистичка организација, везана за ЈРЗ.

- Омладинска секција СКК основана је у лето 1939. „са циљем ширења идеја Српског културног клуба међу омладином, и окупљања свих здравих националних српских омладинских снага читаве земље“.  Врло брзо, постала је идеолошки најозбиљнија препрека комунистичком дивљању по Универзитету.   Оснивачи и водећи људи секције били су студенти Београдског универзитета, Милорад М. Драшковић [3], Војислав (Војин) Андрић [4] и Ђорђе Стефановић.

Омладинска секција СКК у први план је истицала национализам и патриотизам као две основне вредности за које се залагала. [5]

Нема података колико је чланова имала Омладинска секција СКК. Према сведочењу савременици за кратко време ова организација на факултетима у Београду освојила велику подршку и процењују: „да није било рата за две-три године имали бисмо на Универзитету већину Српског културног клуба“ . 

- Омладинска организација „Збор“ је основана у јулу 1936. године. У први план чланови ове организације истицали су да су: „монархисти по принципу и Карађорђевци по великој традицији“, „националисти“ чији „национализам је носилац социјалне и божије правде“, „славени“ јер верују „у славенску мисију у човечанству и зато што јако словенство представља најснажнију гаранцију слободе малих словенских народа“ и „југословени“ јер су веровали „да су Срби, Хрвати и Словенци у ономе што не овиси од воље садашњих генерација, по крви, језику и етничкој култури, једно.“  Чланови „Збора“ представљали су најекстремнију националну организацију на Београдском универзитету. [6] Омладинска организација „Збор“ представљала бројчано малу организацију, која је имала чврсту организациону структуру и чији су се припадници одликовали фанатичношћу у раду и били спремни да комунистима узврате истом мером. Забраном деловања „Збора“ у новембру 1940. престаје да легално делује и његова омладинска организација.

-----

[1] Ноћу, између 17. и 18. маја 1938, власти на Универзитету (Технички факултет) проналазе читаво стовариште комунистичког материјала, брошура, летака, елабората, па чак и оружје. Претрес одобрава Ректор, и он се врши у присуству факултетских наставника и функционера. Од нађеног материјала вреди поменути проглас ЦККЈ, (Централни Комитет Компартије Југославије (где се износе одлуке са састанка Коминтерне, резолуције са састанка комунистичких студената Црне Горе, Македоније, Војводине, Словеније, Босне и Херцеговине, затим комунистички часописи, и друго.

[2] Десничари су о демократама говорили са отвореним презиром:

„Поред свих аномалија које се коте на београдском Универзитету и тако својом егзистенцијом дају печат данашњице, печат пун апсурда, конфузности и нелогичности, још једна таква аномалија, мизерна и смешна постоји у нашем највећем храму попљуваном и загађеном од јеврејских агената-комуниста, а то је група демократа око листића ’Демократ’“. 

 

Чланови Словенског југа оптуживали су демократски оријентисане студенте да су повезани са Јеврејима, масонима, комунистима, да су „превртљивци и незналице“, да су „добро угојени синчићи академичара“, који „крстаре ноћу по баровима“ а затим једном недељно „пискарају о једнакости и правди“.

Десничари су демократама поручивали да је „доста већ једном са том одвратном демагогијом „о правима народа“, „о давању могућности народу да каже своју реч“, о „народним слободама“ и „народним жељама“, кад је већ и самом народу познато да ти који кукају тобож за њега, кукају за себе и своје незајажљиве амбиције“, да је „народу потребан рад, хлеб и бољи живот, а не формула лажне демократије“...

[3] Милорад М. Драшковић, рођен је 8.11.1921 године у Београду, као посмрче др Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС кога је 21. јула 1921. године у Делницама убио терориста Алија Алагић, припадник илегалне комунистичке организације Црвена правда.

Уочи рата је похађао Прву мушку гимназију, где се изградио као либералдемократа и антикомуниста. Придружио се Српском културном клубу. За време рата часно се борио у ЈВуО. Затим емигрирао, радио између осталог на универзитетима Харвард и Беркли. Умро 1996. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милорад_М._Драшковић

[4] Војин Андрић, 3. март 1917. - ?, јесен 1964.) У рату члан чувеног "штаба 501), робијао од 1945-1963. године, убијен у покушају емиграције.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Војин_Андрић

[5 ]Од свог оснивања чланови Омладинске секције СКК су се трудили да организују велики број културно-националних вечери, предавања, приредби и других манифестација. Поред манифестација које су се одржавале у просторијама СКК које су се налазиле на Теразијама у палати Извозне банке, чланови овог клуба су организовали сличне приредбе и у Сомбору, Лесковцу, Вуковару, Скопљу, Охриду и другим деловима Краљевине Југославије. 15 Као предавачи су довођени: Илија Трифуновић Бирчанин, „четнички војвода“, који је, како се наводи у једном од извештаја о раду секције, публици „оживео успомене на неколико снажних“, али и „нажалост заборављених фигура из редова наших четника – хероја и осветлио многе моменте из безобзирних епизода наше исполинске борбе за слободу“; Младен Жујовић, који је одржао предавање „О уставним борбама и уређењу државном“; „О српској култури“ говорио је Слободан Драшковић итд. 16 Поред политичких предавања, саставни део већине ових манифестација били су рецитали песама Ђуре Јакшића, Јована Дучића, Алексе Шантића, Војислава Илића Млађег и других.

[6] Послератна историографија "Збор" сладострасно представља као србијанску фашистичку организацију. Међутим, они не само да нису били фашисти, већ не могу бити ни српски ултра-националисти, већ евентуално југословенски ултра-националисти, али таква дефиниције нема дражи за комунистичке теоретичаре и историчаре.