БЕОГРАДСКИ УНИВЕРЗИТЕТ У КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ — СТУДЕНТИ ЗА ДОМ СПРЕМНИ (3)

 

Владо Дапчевић, 1938. Извор: АнтенаМ

Камуфлирана реакција

Најпре пада у очи једна контрадикција:

Непосредно пред Други светски рат (1939) само једна четвртина београдских студената била је пореклом из социјалне средине коју су комунисти препознавали као потенцијалног носиоца револуционарног бунта (22% студената потицало је из сељачких породица, а тек 3% из радничких породица). Међутим, чињеница је да је револуционарни студентски покрет на Београдском универзитету након 1934. успевао да анимира преко половине студената.

Како објаснити чињеницу да је значајан део студената, који су били пореклом из грађанске класе [1], снобови или деца пропалих бегова, дакле из социјалног миљеа који није био наклоњен идејама социјалне револуције, био ангажован у револуционарном покрету?

Знатан број студената идејно-политички радикализовао управо на Универзитету, у додиру са студентима комунистима, и који су били мање отпорни на њихове психолошке манипулације и пропаганду.  Пооштравање репресије над комунистима на Универзитету је повећавао симпатије њихових мање радикалних колега.

Међутим, поређења ради, осврнућемо се и на социјалну структуру студената Загребачког свеучилишта, у истом раздобљу. Око половине студената ове високошколске установе било је пореклом из сеоских породица, док је проценат студената пореклом из радничке класе био скоро дупло већи него на Београдском универзитету. И поред тога, револуционарни левичарски покрет на Загребачком свеучилишту није био онолико масован и политички релевантан као на Београдском универзитету. Такође, утицај деснице (најпре Хрватске сељачке странке, потом и клерофашиста) био је видљивији у Загребу него у Београду. С друге стране, КПЈ је у Загребу имала подједнако упориште међу радничком омладином као у Београду.

Дакле, ни од комунистичке темељне доктринарне поставке о радничкој класи као носиоцу револуције (као и од антифашизма) нема ни говора. Па где је онда одговор?

Пречански фронт у срцу Београда

На БУ су се уписивали студенти са око 2/3 територије Југославије: из Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније, Војводине и Хрватске (Далмације и српских крајева Хрватске), и мали број Словенаца. Због тога је за развој студентског покрета на БУ било посебно значајно какав је однос владао међу студентима разних националности.

Школске 1938— 1939. године, од око 7.700 југословенских студената било је 2.707 Срба (тј. Србијанаца), 1.297 Црногораца, 1.077 Босанаца и Херцеговаца, 799 Маћедонаца, 842 Хрвата, затим следе мање групе представника других националности (144 Словака, 431 Рус, 87 Мађара, 56 Немаца и др.). Србијанаца је дакле било једва 35% на србијанском универзитету.

Формирају се завичајна студентска удружења [2], у којима, од 1936— 1937. године, комунисти играју водећу улогу, преузимају у своје руке Управе тих удружења и врше јак утицај на целокупан њихов рад. То је интерпретација комунистичких историчара. Заправо, догодило се обрнуто — прекодрински племенски кланови завладали су студенском организацијом. Уместо прокламоване комунистичке "наднационалности" реално је постојала не национална  већ антидржавна и антисрбијанска племенско-клановска доминација. Добили смо, паралелно са "Загребачким пунктацијама", пречански фронт без Хрвата у срцу Београда. [3] Уз то, прекодринске "фронтовце" је плавила завист према гостподственијим домаћинима. За њих су све вредности за које су се грлато и агресивно залагали биле тек modus operandi за остварење циља — отимања власти и богатства, преузимања места које су заузимали њихови великодушни домаћини.

У тим племенско-клановским удружењима није постојало апсолутно антидржавно опредељење, већ је оно било преовладавајуће. Долазило и до сукоба између национално опредељених студената и федералиста/сепаратиста, који су временом однели потпуну превагу. [4] 

Чињеница да се међу србијанском омладином комунизам запатио претежно код снобовског дела омладине, тиме показује да није могао пустити дубље корене јер је снобовштине било мало, са слабим угледом у народу. Али, не треба бежати ни од чињенице да је продор комунистичке идеологије код школоване омладине несумњиво био знак ерозије националне и државотворне свести у Србијанаца.

У Студентским новинама, 20. маја 1937, појавио чланак у коме су комунисти назначени као носиоци целокупног рада удружења "Петар Кочић" и истиче да су „дали печат и ток раду удружења и од културно-националног удружења какав је по духу свог оснивања био Петар Кочић, створили једно од најјачих и најистакнутијих сепаратистичко-марксистичких друштава” . У чланку се даље каже да је то удружење „сасвим у њиховом (тј. комунистичком — Н. Ј.) духу" и да тврди „да су Босанци засебан народни индивидуалитет у овој земљи и да трпе страховиту србијанску хегемонију, шире и сепаратистичко народно-фронтовску пропаганду. На књижевне вечери и приредбе које приређују зову истакнуте марксистичке литерарне и политичке агитаторе". Да чланови и Управа удружења „место ширења просвете и културе по забаченим и запостављеним босанским селима и паланкама, шире отворено комунизам, раде на стварању народног фронта и што већег јаза међу нашим народом".

Један за другим следили су прогласи  и отворена писма "браћи и сестрама" и свој "поштеној јавности", у којима се срчано залажу за права "потлаченог хрватског народа", за народни споразум, за федерализацију Југославије испод србијанског јарма [5], аутономију Босне и Херцеговине (уз чувени поклич "Босна Босанцима"), за слободу Црне Горе, Македоније, за све високе циљеве који су ишли у прилог политици СССР, а који су се нагло мењали (као однос према Нацистичкој Немачкој до споразума Рибентроп-Молотов и након тог споразума). Испод прогласâ потписани су многобројни Босанци, Црногорци, муслимани (скоро сви потомци пропалих босанских ага и бегова), али у великом броју и Јевреји, који обично пролазе "испод радара" када се разматрају питања везана за сепаратистичке тенденције у Југославији.

"Храни куче да те уједе!" 
(Народна пословица)

Међу комунистима, перјаници и барјактари су били Црногорци.

У тридесетим годинама, после попуштања диктатуре и Октроисаног устава (1931)
дошло је до новог таласа студентских демонстрација, невиђених до тада по организованости и дуготрајности.

Демонстрације су избиле у Студентском дому Краља Александра, у којем је 1929. године било смештено 543 студента из разних крајева Југославије. У односу на број становника сваке области било их је највише из Црне Горе (78), као што је уосталом био случај и са студентима у целини. Међу 7.678 студената 1934. го­дине из Зетске бановине је било 1.232 (једино је из многољудне Дунавске бановине долазило више, 1.981 студент). 

Демонстрације су избиле "због идеала". Јер, услови живота у дому су били добри. Светозар Вукмановић Темпо пише да су за њега услови били „изнад сваког очекивања“. Студентски дом је уживао аутономију, као и сам Универзитет.

Велике демонстрације 1931. године започеле су 27. октобра разбијањем предизборне конференције Косте Куманудија и Божидара Максимовића у оближњој кафани „Жагубица“. Када их је полиција отерала из кафане, студенти су наставили да извикују пароле у дому.

На другој предизборној конференцији следеће недеље (5. новембра) поновљен је исти сценарио: узвикивање парола на конференцији, повлачење у Дом и узвикивање парола са прозора и балкона. Овај пут, међутим, демонстрације су продужене на Универзитету и околним улицама, где их је разбила полиција. Студенти су се затворили у Дом, где је Милован Ђилас одржао свој први говор.

Како један племенити напор државни, пун вере у  Црногорце и њихово велико српство, интерпретирају сами Црногорци, наводимо из пера историчарског ауторитета Милије Станишића [6]:

И нова држава — Краљевина СХС — имала је потребе за масовнијим школовањем црногорске омладине. Владајућа великосрпска буржоазија је то чинила из три основна разлога: прво, сматрала је и рачунала да су Црногорци, ,,најчистији Срби” и да ће они као чиновници бити највернији спроводници њене хегемонистичке политике; друго, рачунала је да ће масовним школовањем црногорске омладине, и фаворизовањем Црногораца — чиновника у другим крајевима земље, придобити интелигенцију Црне Горе за своју идеологију и политику — и тиме олакшати себи посао да угуши било какву идеју о црногорској националној индивидуалности; и треће, немајући намјеру да улаже крупнија средства у привредни развој Црне Горе, владајуће снаге Краљевине СХС су сматрале да ће масовније отварање школа бити „награда” Црногорцима за њихову вишевековну борбу ,,за спас Српства” , као и да ће се тим путем ублажити последица тешког економског стања у Црној Гори...

Тако је, највећим делом о трошку државном, 1938/1939. на Београдском универзитету је било око 17% Црногораца; — а 1939—1940. године, од свих студената који су на Правном факултету примили дипломе било их је из Црне Горе око 20%. У то време, становништво Црне Горе је чинило свега око 2,5% становништва Југославије;

Већ 1932. године, студенти Београдског универзитета — Црногорци, сматрани су од органа власти за револуционизирајуће елементе, који узбуђује омладину и становништво, уносе немир и дух неповиновања властима, па су били будно праћени за време њиховог боравка у родном крају. 

Особито агресивни и разметљиви црногорски студенти су били међу најактивнијим у свим студентским, стручним, економским и културно-просветним удружењима на Универзитету.  Већином су се одмах укључивали у студентски покрет, а често и водили главну реч у многим акцијама. [7]. Од осам секретара Универзитетског партијског комитета од 1932 до 1941. године, шесторица су били Црногорци. [8] Неколицина од њих, попут Жарка Мариновића Мирка Срзентића који су "погинули у борбама на студентским барикадама", према црногорским виђењима, су постали "појам напредног студентског покрета". 

 

Не-комунисти

 

Дуго је КПЈ имала апсолутну доминацију на Београдском универзитету. Но, временом ствари се мењају, али преспоро и закаснело.

На Београдском Универзитету су осим комуниста били активне, мада до пред рат инфериорни и друге политичке организације. 

- Демократски студентски клуб. Демократска странка је представљала носиоца српског грађанског фронта о чему сведочи и велики број гласова које је ова организација освајала на свим изборима. Они су, политички и национално анемични, били најлакши плен комунистички. [9]

- Словенски југ је био националистичка организација, везана за ЈРЗ.

- Омладинска секција СКК основана је у лето 1939. „са циљем ширења идеја Српског културног клуба међу омладином, и окупљања свих здравих националних српских омладинских снага читаве земље“.  Врло брзо, постала је идеолошки најозбиљнија препрека комунистичком дивљању по Универзитету.   Оснивачи и водећи људи секције били су студенти Београдског универзитета, Милорад М. Драшковић [10], Војислав (Војин) Андрић [11] и Ђорђе Стефановић.

Омладинска секција СКК у први план је истицала национализам и патриотизам као две основне вредности за које се залагала. [12]

Нема података колико је чланова имала Омладинска секција СКК. Према сведочењу савременици за кратко време ова организација на факултетима у Београду освојила велику подршку и процењују: „да није било рата за две-три године имали бисмо на Универзитету већину Српског културног клуба“ . 

- Омладинска организација „Збор“ је основана у јулу 1936. године. У први план чланови ове организације истицали су да су: „монархисти по принципу и Карађорђевци по великој традицији“, „националисти“ чији „национализам је носилац социјалне и божије правде“, „славени“ јер верују „у славенску мисију у човечанству и зато што јако словенство представља најснажнију гаранцију слободе малих словенских народа“ и „југословени“ јер су веровали „да су Срби, Хрвати и Словенци у ономе што не овиси од воље садашњих генерација, по крви, језику и етничкој култури, једно.“  Чланови „Збора“ представљали су најекстремнију националну организацију на Београдском универзитету. [13] Омладинска организација „Збор“ представљала бројчано малу организацију, која је имала чврсту организациону структуру и чији су се припадници одликовали фанатичношћу у раду и били спремни да комунистима узврате истом мером. Забраном деловања „Збора“ у новембру 1940. престаје да легално делује и његова омладинска организација.

-----

[1] По једном летку, који је издала "Уједињена студентска омладина" комунистичко-демократска на Београдском универзитету, видимо да углавном фигуришу баш они комунисти који су имућни а не "сиромашни" и "социјално необезбеђени студенти. Ево из тог летка неколико имена која документују ову нашу тврдњу.

ОЛГА и ЂУРА НИНЧИЋ, деца министра Нинчића, Милица Сарић имућна девојка из Београда, Момчило Смиљанић син имућног инж. Смиљанића; Десанка Вуњак ћерка богатог трговца Вуњака; Вера и Милош Касапић деца једног вишег чиновника; Слободан Тузлић син сопственика дрваре; Пера Марковић, секретар и рођак министра Лазице Марковића; Оливер Минић, син власника хотела "МАЖЕСТИК" у Београду; Бранко Златарић, син добростојећег генералног секретара Савеза српских земљорадничких задруга (иначе Хрват), Милован Матић, богаташ; Мирко Трифуновић, син бившег бана; Војислав Богатић, син трговца Богатића; Драгослав Боговац, син богаташа Боговца, Миодраг Јовић, богаташ из Власотинаца; Милева Ђерић, кћерка преседника суда, Дивна Алексић, кћи посланика Алексића; Михајло Смиљанић, син попа Смиљанића из Равни; Добривоје Симић, син богатог трговца; Бесаровићи Здравко и Јован, такође деца богаташка; Ненад Младеновић, син индустријалца из Пирота; Мирка Вучићевић, такође; Зоран и Младен Виторовић, Бранислав Барјактаревић, Разуменка Петровић, Првослав Васиљевић, Владислав Ротајац, Дедијер Владо, све деца имућних родитеља; син београдског трговца Станковића; Бакотић, кћи управника болнице и помоћника министра Д-р Луја Бакотића; Пламенац Марко, чедо бившег Црногорског министра претседника; Душан Месаровић, Драшко Стефановић, Александар Финц и Кениг син Др. Кенига све "сиромашна" деца; и многи други исти такви.

[2] Студенти из Србије нису (осим друштва Јован Скерлић, чији је рад одобрен тек 1939) формирали своја посебна удружења на Универзитету.

[3]Један од првих полицијских докумената, у коме је подцртана улога завичајних студентских удружења, представља допис министра војске и морнарице министру просвете, Добривоју Стошовићу, од 9. јуна 1937. године, у коме се наводи извештај команданта Београда. Тај извештај носи наслов Сличице и методе марксистичке пропаганде на Универзитету и Београду. У њему се, поред осталог (оцена улоге Опште студентске мензе, дебатних клубова, усмених новина), даје осврт на делатност покрајинских културно-просветних удружења као спроводника марксистичке пропаганде. Тако се Вардар карактерише као удружење са „свим марксистичким и федералистичким тенденцијама”, Петар Кочић као ,,чисто марксистичко са „ублаженим народносним тенденцијама”, Стјепан Митров Љубиша, као „марксистичко и федералистичко удружење”, Војвођански академски клуб, као удружење са чисто марксистичким и федералистичким аспирацијама”, док се за удружење Неретва каже да је некада окупљало студенте националисте из Херцеговине, а сада изразите марксисте. На крају се закључује: „Сва ова удружења шире активност, а нека чак имају и своје просторије у универзитетским зградама као легална и призната од стране универзитетских власти, а раде на горе изнети начин.”

[4] Такав случај је био са удружењем босанских студената Петар Кочић и с удружењем Војвођана и њиховом Војвођанском академском трпезом. Већ у јесен 1935. године, комунисти воде борбу у удружењу "Петар Кочић" против националиста и десних земљорадника, а на годишњој скупштини, одржаној 24. октобра, истичу своју листу. То доводи до физичког сукоба и прекида рада годишње скупштине. Школске 1936/37. године, комунисти се појављују са својом листом чланова управе на годишњој скупштини овог удружења и побеђују на изборима. У име универзитетског комитета КПЈ, за рад међу босанско-херцеговачким студентима у Петру Кочићу, био је задужен Цвијетин Мијатовић. Он је један од организатора борбе за преузимање управе удружења и говорник на годишњој скупштини, на којој је изабрана управа од представника са листе комуниста. На тој скупштини, (одржаној 27. новембра 1937. године), за председника удружења изабран је Слободан Принцип, а у управу: Ристо Илић, Миларем Церић, Олга Мајсторовић, Махмут Бушатлија, Зијах Диздаревић и други. Према записницима седница Управног и Надзорног одбора, одржаних крајем новембра-децембра 1937. године, може се судити о карактеру активности и правцу деловања тог удружења.

[5] Из једног комунистичког летка, Писмо политичких затвореника Београдским студентима – народној, антифашистичкој студентској омладини у Београду, у коме између осталог кажу и ово:

"...... На тај начин је студентска антифашистичка омладина Војводине, Црне Горе, Хрватске, Словеније, Македоније, Босне и Херцеговине, Косова, Санџака и Србије, показала своју највећу љубав и оданост своме народу ИЗ КОГА ЈЕ ИЗРАСЛА као и своју непоколебљиву вољу да се до краја бори против душмана..." 

[6] Милија Станишић је архетип комунистичког самопријегорног револуционера -  од оца православног свештеника, несвршени студент медицине, партизански политкомесар, после рата, са 26 година, постао је генерал ваздухопловства.   Пензионисан 1963 године (са своје четрдесет две године, био четрдесет осам година у пензији) у чину генерал-потпуковника авијације (мада се не зна да ли је летео авионом, сем путничким), публициста и историчар философске провенијенцује. Његова капитална дела су :
- Стратегијске вертикале Народноослободилачког рата Југославије 1941—1945, 1999.
- Дубински слојеви Тринаестојулског устанка у Црној Гори, 2005.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Milija_Stanišić

[7] Према крајње непоузданим црногорским ауторитетима , Партију су на Београдском универзитету 1939. године Црногорци попуњавали са чак 62%! Наводе се и подаци за поједине факултете, но сматрамо да се и без тих црногорских конфабулираних статистика може сматрати да су Црногорци у КПЈ на Универзитету, у односу на укупну своју бројност, од свих прекодринских племена били највише заступљени.

[8] Јован Мариновић, Ђоко Ковачевић, Рифат Бурџовић, Владо Поповић, Војин Николић, Никола Никић. Осим њих, председници Акционог одбора стручних студентских удружења били су први председник Вељко Влаховић, Влатко Митровић, Војо Деретић, Никола Вујановић.

[9] Десничари су о демократама говорили са отвореним презиром:

„Поред свих аномалија које се коте на београдском Универзитету и тако својом егзистенцијом дају печат данашњице, печат пун апсурда, конфузности и нелогичности, још једна таква аномалија, мизерна и смешна постоји у нашем највећем храму попљуваном и загађеном од јеврејских агената-комуниста, а то је група демократа око листића ’Демократ’“. 

Чланови Словенског југа оптуживали су демократски оријентисане студенте да су повезани са Јеврејима, масонима, комунистима, да су „превртљивци и незналице“, да су „добро угојени синчићи академичара“, који „крстаре ноћу по баровима“ а затим једном недељно „пискарају о једнакости и правди“.

Десничари су демократама поручивали да је „доста већ једном са том одвратном демагогијом „о правима народа“, „о давању могућности народу да каже своју реч“, о „народним слободама“ и „народним жељама“, кад је већ и самом народу познато да ти који кукају тобож за њега, кукају за себе и своје незајажљиве амбиције“, да је „народу потребан рад, хлеб и бољи живот, а не формула лажне демократије“...

[10] Милорад М. Драшковић, рођен је 8.11.1921 године у Београду, као посмрче др Милорада Драшковића, министра унутрашњих дела Краљевине СХС кога је 21. јула 1921. године у Делницама убио терориста Алија Алагић, припадник илегалне комунистичке организације Црвена правда.

Уочи рата је похађао Прву мушку гимназију, где се изградио као либералдемократа и антикомуниста. Придружио се Српском културном клубу. За време рата часно се борио у ЈВуО. Затим емигрирао, радио између осталог на универзитетима Харвард и Беркли. Умро 1996. године.

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Милорад_М._Драшковић

[11] Војин Андрић, 3. март 1917. - ?, јесен 1964.) У рату члан чувеног "штаба 501), робијао од 1945-1963. године, убијен у покушају емиграције.
https://sr.wikipedia.org/sr-ec/Војин_Андрић

[12] Од свог оснивања чланови Омладинске секције СКК су се трудили да организују велики број културно-националних вечери, предавања, приредби и других манифестација. Поред манифестација које су се одржавале у просторијама СКК које су се налазиле на Теразијама у палати Извозне банке, чланови овог клуба су организовали сличне приредбе и у Сомбору, Лесковцу, Вуковару, Скопљу, Охриду и другим деловима Краљевине Југославије. 15 Као предавачи су довођени: Илија Трифуновић Бирчанин, „четнички војвода“, који је, како се наводи у једном од извештаја о раду секције, публици „оживео успомене на неколико снажних“, али и „нажалост заборављених фигура из редова наших четника – хероја и осветлио многе моменте из безобзирних епизода наше исполинске борбе за слободу“; Младен Жујовић, који је одржао предавање „О уставним борбама и уређењу државном“; „О српској култури“ говорио је Слободан Драшковић итд. 16 Поред политичких предавања, саставни део већине ових манифестација били су рецитали песама Ђуре Јакшића, Јована Дучића, Алексе Шантића, Војислава Илића Млађег и других.

[13] Послератна историографија "Збор" сладострасно представља као србијанску фашистичку организацију. Међутим, они не само да нису били фашисти, већ не могу бити ни српски ултра-националисти, већ евентуално југословенски ултра-националисти, али таква дефиниције нема дражи за комунистичке теоретичаре и историчаре.