УДБА 2065

 

„Све док исти људи настављају активности заступајући иста увјерења и вјеровања, ми морамо да третирамо тај покрет као да је преживио, упркос чињеници што је покрет престао званично да постоји“.

-Чарлс Тили, амерички социолог

Кажу људи "комунизма више нема, па ево како нам је". Говоре тако људи док пред њиховим очима синови и кћери комуниста, титових барона и подрепаша, до душе у новом оделу, урнишу последње што је остало од Србије.

Чија је држава Србија, запитаћемо се, док исти људи настављају да владају заступајући иста уверења и веровања Тита и КПЈ који одавно више не постоје?

Сасвим тихо и далеко од свакодневних политичких узбуђења, провучена је једна одлука мимо закона, због чега се (гле!) нико није побунио. То је дискретна одлука продужења забране отварања досијеа УДБА до 2065 године. Прошло је без гунђања посланичких, конференција за медије и заклетви да ће ово безакоње бити исправљено. Као да је свима, па и праведницима из опозиције и моралним громадама из НВО, годило ново решење.

О тој историји удбашке биополитике у Срба, која (удбашка биополитика) није тек начин да српско племе функционише на пожељан, а за њега застрашујуће погибељан начин, већ да дугорочно (или "до краја") колективно мислимо, осећамо, желимо, понашамо се на давно пројектовани начин, коликогод све то пропастно било, указује нам један анонимни историчар кога, будући да није из свите или фамилије или касте владајућих, немате прилике да чујете у главним а ни споредним медијским токовима.

***

Истекли су сви рокови за отварање досијеа ОЗН-е и УДБ-е из времена Брозоморије. Међутим, актуелна власт је одлучила да забрану отварања досијеа продужи до унедоглед.

Гашић је самовољно потписао продужетак забране отварања досијеа УДБЕ до 2065. године.

Одлуку није донела Народна скупштина Србије, иако таква одлука може бити само предмет законских, а не подзаконских аката. Макар по нашем Митровданском Уставу.

Али, опозиција до сада није рекла ниједну једину реч о овоме страшном кршењу свих писаних, али и моралних закона и вредности.

Најбољи пример да УДБА не постоји, што слушам апсолутно сваки дан од којекаквих доконих типова који ми објашњавају природу ове и свих претходних власти.

"Преживеће УДБА или ће преживети Србија - и једно и друго не може!"

Постоји УДБА и после Ранковића, а чини ми се и после Броза. Постоји ли партија после Ранковића, а нарочито после Броза?

Углавном, у нашој полемичкој јавности се одавно, додуше спорадично и ван мејнстрим токова, водила расправа о типу државе у којој живимо. Има мишљења да је Југославија, још од Устава из 1974. године, лагано клизила од партијске ка полицијској држави. Али, већинско је мишљење да се то сигурно догодило у другој половини 1980-их година.

Овде треба додати да постоји прича да говор професора Михаила Ђурића, ред. проф. Правног факултета Универзитета у Београду, пред Наставничким већем тог факултета, а поводом амандмана на Устав из 1963, који су донети 1971. године, када је и одржано ово предавање, скраћен у једној битној сентенци. Наиме, професор Ђурић је тада, између осталог, рекао да ће ти амандмани неминовно довести до новог Устава, јер су непроводљиви у постојећем, да ће нови Устав бити конфедералног карактера, да ће то бити увод у стварање нових држава од република које су твориле Југославију и да ће у тим републикама бити створен национализам на нивоу тих република, што ће неминовно довести српски народ у неравноправни положај у свим републикама осим у Србији, а с обзиром да ће се ти републички национализми и сукобити да ће српски народ бити у озбиљној опасности.

Због овога говора је проф. Ђурић суђен и осуђен, прво на две године, а одлежао је 9 месеци робије. Оно што је, наводно или тачно, изостављено из овог говора који се може наћи у писаном облику у Аналима Правног факултета, је да је рекао и да такав развој догађаја слаби утицај централизоване партије на нивоу Југославије, а науштрб тајних партијских полиција унутар република, што доводи до закључка, да ако стање потраје, да ће партијска држава склизнути лагано у полицијски тип државе што може довести до несагледивих последица.

Овакав пророчки говор никада није изговорио ниједан професор Универзитета у Београду у његовој дугој историји.

Углавном,постулати и идеологија комунистичке партије су рашрафљени комад по комад: нестало је братство и јединство, самоуправљање, постепено и друштвена својина, нестао је ЗУР, Раднички савети, на крају и ЈНА.... Али, републичке удбе нису нестале.

Онима којима је ишло у прилог растурање Југославије, било је јасно да се то не може извести преко дотадашњих партијских структура. Потребно је било наћи нове, а за стварање истих је било потребно време, а времена није било. Зато се умешала полицијска држава и створила политичке странке онаквим какве може да контролише приликом главног задатка - растурања Југославије. Заузврат, следила је приватизација друштвених и државних предузећа, и залог за ново друштвено уређење где ће полуге капитала и власти остати у крилу оних који су створили и творе полицијски тип државе.

Био је покушај, рушењем Милошевића, од Запада директно, да се полицијска држава у Србији уништи и преведе опет у партијску државу. Тај покушај, почетком 21 века није био само у Србији, него је паралелно ишао и у Хрватској, Македонији, Словенији.... Међутим, неко је, после свега две-три године, утврдио да је много лакше спроводити идеје Запада на овом простору преко полицијске, него преко партијске државе. Тако да се од те идеје до даљег одустало.

У том несрећном галиматијасу живимо и данас. То су и прави разлози зашто је неки тамо Гашић потписао забрану отварања досијеа УДБЕ, од којих су нека настала и пре његовог рођења, и зашто је неком данас важно да сакрије нешто што се десило пре 50 или 60 година. Ту се крије кључ те мистериозне браве.