ЈОШ ЈЕДНОМ О ЕВРОПСКОМ ПРВЕНСТВУ ИЛИ И БОГУ СМО ТЕШКИ

 

Нека виси Пиксе!

Испали смо у првој фази такмичења на ЕП у немачкој 2024., на које смо отишли са стрепњом од пуне мреже голова и окићени хрватским заставама.  

Главна жртва ове приче, селектор Драган Стојковић Пиксе, налазио се под циљаном ватром из одређених кругова (како се то воли рећи) и пре Првенства, да би се паљба појачавала и на крају смо присуствовали правом баражу из свих расположивих медијских оружја. Ни по Ђиласу и Шолаку није тако тукло у кампањи како по мукотрпном Пиксету.

Фронтмен медијског линча илити персона драматис је, од широких народних маса неслужбено произведен у народног хероја, Раде Богдановић, иначе пофалићки дезертер. И то не обичан дезертер каквих је било на десетине хиљада, већ први спортиста који је убјежао да му други кућу бране.

- Сви смо с терена побегли. Они у аутобус па на аеродром, ја у кола па кући. Видим барикаде по граду и схватам да није добро. Затим сам и мобилисан био у Војсци Републике Српске неких 10-15 дана, али сам тада дошао до закључка да ја себе ту ''не видим'' ни у чему. И био сам први спортиста који је напустио Сарајево. Ја и Горан Гутаљ. Дошао сам у Београд негде око 12. или 14. априла, војним авионом до Батајнице.

Ја не верујем ни мало у србијански патриотизам пофалићких дезертера, са којих (високих србијанских патриотских позиција) Раде прчевито наступа у својим стендап "фудбалским анализама" које почињу и завршавају са Пиксетовом главом на тараби.

Раде ставља у смртне грехе Пиксету сујету и моћ.

Не могу рећи да смо у Немачкој доживели дебакл, јер ништа нисам ни очекивао. Дебакл је сама чињеница да је Драган Џајић председник ФСС-а, а Пикси селектор

Опет, неки постављају питање да ли је Стојковић једини кривац за неуспех имајући у виду турбулентна дешавања у Савезу и политички избор Драгана Џајића. Посматрајући ствари и са те стране, лако је закључити да је Драган Стојковић све и свја у Савезу. Нисам џабе рекао да се уздигао изнад тима и Савеза, што значи да о свему он одлучује. Да није тако не би се Бранислав Недимовић, потпредседник ФСС, човек који је дошао из политике, повукао у илегалу.

Раде није објаснио о чему је то "све и свја одлучивао" Пиксе, сем што се мешао у састав репрезентације па ту Недимовић није остварио пројектовани утицај? Питали бисмо и чему је намењен Џаја са заслужено додатним ник-нејмом "Бајден", сем да се спречи избор Немање Видића, конкурента Непомјаниковог фаворита Недимовић, за председника ФСС.

За Видића сам сматрао да не зна са каквом се хоботницом донкихотски уплео. Молио сам се Богу да накнадно не спозна визију Непомјаникову и не упадне у систем који ће га самлети. Како гласници јављају, изгледа да ће се манути ћорава посла. Боже дај! Покушао је да се бори, видео је да нема шансе против добро уходане гласачке машинерије. Делује да је обичан народ уз њега, баш као и већина српских фудбалера, али то није довољно. Иди и не окрећи се.

Да, препознаје се, Раде је прихватио тешку улогу Непомјаниковог трбухозборца.

Коначно се објавио Велики Вођа Непомјаник из Брисела: "Доживели смо дебакл!"

Не, није о својој политици, него о фудбалској репрезентацији.

И невероватно, о чуда!, како су се све Србије ујединиле око спортске ликвидације Пиксета.

Грми Раде, али горе куне ДЈВ са Информера, док припевају  Горчин Стојановић, и тајновити Г.А. (овде и овде)...

Нека иде Пиксе!!! - Грми Србијом кано клисурином.

Зашто се побогу дешава невиђена линчоманија? Вратисмо ли се у четреспету, скојевско каменовање кулака и крајишких букача са бурета? Цела се Србија претворила својим спортским духом и гестом у бурт.

82% српских селектора се тако сложило да је за све крив Пиксе. Могло се боље, него Пиксе нема пооојма.  Како, с којим снагама, нико од громогласних пуцача из стрељачког вода не помену.

Популисти&букачи&либераши су у заједничким снагама одрадили кампању. Зашто? Нико не зна.

Ко дуже памти, зна да је било свакојаких смена селектора, али овакав начин је незапамћен. Чак је и према коњастом Крстајићу, коме је крајњи тренерски домет Бачки Јарак и ни корак даље, било више обзира. Сећање како нас је Југословен (не Србин, по личном избору) буквасто водио на СП у Русији 2018. већ је покрио лишај и шаш. Али, Крстајић је наставио даље, по својим тротулозним визијама, па смо доживели дебакл од Украјине 0:5.  Ни тог дебакла се наши стручњаци са памћењем амебе више не сећају. Но, тада је храбро наступио председник ФСС ноторни Кокеза са изјавом: "Крстајић ради феноменално и има нашу подршку!" Подршци се придружио и спортски дирекор Дарко Ковачевић. Феноменалних 0:5!

Пре Крстајића селектор беше Муслин, који је постао урбана легенда, и кога сви данас славе као моралну громаду и "правог господина", који је достојанствено пао зато што је одбио да у репрезентацију укључи СМС. Истина је да се тешко провукао кроз квалификације за СП у Русији победом над Грузијом 1:0 у Београду. Какво је тада мишљење владало о њему, цитирамо неколике коментаре после пораза у Бечу од Аустрије:

(субота, 07.окт.2017)

Сале

Човече поднеси оставку,очигледно је да у ову генерацију губитника верујеш само ти...волим моју земљу нај више ма свету али се искрено надам да ће мо испасти...као и до сада брука и срамота ! Није овде појединац проблеми овде је већ деценијама за отпад читав тим и стручни штаб.........вучете се по терену као мрцине.....одлазите СВИ до једнога !

анонyмоус

Ни Дунав те опрати неће после синоћне срамоте. У онаквом амбијенту пљунити на лице целе дијаспоре. Оставка!

Јовановицћ Аца

Ово је брука за Србију поред играча је главни кривац Муслин који нема концепт за игру и није у току данашњих дешавања у модерном фудбалу форсира неке играче којима није место у репрезентацију. Са оваковом игром ми ћемо изгубити од Грузије у понедељак. Са Муслином ми немамо ста да тражимо у Русији ако уопсте и одемо.

Муслина иначе није сменио СМС него ипак Кокеза. Кокеза је тражио да игра за репрезентацију (да, да!), а Муслин није дао. Друга урбана легенда каже да је Муслин од младих играча наплаћивао да их уврсти у репрезентацију, што је СМС одбио. И не дивите се овоме, узимање ушура за улаз у репрезентацију је југословенска спортска традиција, коју и наш Раде потврђује, јер је од њега ондашњи генсек Булатовић тражио 50.000 марака да уђе у YU-репку, и да га после види Бог. Све те приче показују ужасно стање у нашем фудбалу. Ако нема ништа, онда се потегну жене, ко је чију крећо, и сл. Наравно, разлози су дубљи и свакако се тичу (и) поделе плена.

Лично, не би ме чудило да су сличне коментаре о Муслину ономад писали наши амебоиди вулгарис  који данас пљују Пиксета а величају Муслина.

Отићи ће мучени Пиксе. Мора тако да буде. Пресуда је пала и раније, из Брисела је само одаслат гајтан, и то ни мало свилен, него нека говеђа жила.

И природно је да оде, пошто је ситуација затрована, без обзира што никаквог дебакла не беше. Тако бива у спорту. Није то и није он питање.

Стигла је директива да уз Пиксета буду почишћене фудбалске Курте попут Млитавог Недимовића и Шурбатовића. И ту неће бити крај. У "нову кућу фудбала морају ући нови људи" (реко Раде). О томе мало касније.

Непомјаник ће у даљем развоју динамичне ситуације довест свог чоека, да туди заведе ред.

Биће то још један у серији стрмоглавих скокова у будућност.

Тек када је Пиксе медијски гиљотиниран, пуштени су неистомишљеници да кажу коју, демократије ради.

Кошаркашки тренер Душко Вујошевић каже за Данас да атмосфера линча коју пролази селектор репрезентације Србије у фубдалу Драган Стојковић Пикси нема смисла, те да би његов одлазак из репрезентације требало да буде одрађен са стилом и господски.

Шта је са репрезентацијом?

Најглупља и најнепоштенија ствар је тако крвнички черечити селектора.

Крпио је оно што има, па шта нам Бог да.

Србија нема добрих играча. Разумеш ли поштовани читаоче: Србија нема добрих играча! Оно што има, све лимитирано.

У Србији нема честитог чворноватог бека. Нема! Ја сматрам да фудбал не може да се игра без бекова. Да један играч може да држи сто метара терена и напред и уназад (што у коначном захтеву поставља да тај играч мора да буде на два места истовремено), онда би се играо апсолутно тотални фудбал у формацији 0-10-0, па сви да буду истовремено и напред и назад. Зато је форма 3-5-2 еуфемизам за 5-3-2 или неку подваријанту. Тако може да се игра са Коларовим на "спољњој" или, извините на изразу, бековској позицији. Ако покушате да исту ствар одраде крила (исто звана "спољни" и сматрани маневарским играчима) отворићете све могуће дијагоналне коридоре (= читај "рупе") у структури одбране. Ако бих нешто, без довољног увида у конкретно стање, приговорио Пиксету, онда је то што током читавог циклуса, не сада на крају и општој агонији, није пружио више шансе оном једном или двојици бекова које имамо  Алекси Терзићу (тржишна вредност 4,5мЕ) и/или Милану Гајићу ( 5мЕ), да се јасније види шта се на тај начин може.

Међутим, у тој варијанти ако би се показала довољно успешном, остали би сасвим слаби у у маневру. Зато што ми немамо тако чврст блок какав су чинили  Брозовић, Ковачић и Модрић у Хрвата. Немамо! Тадић и Срегеј немају дефанзивна својства. Имамо Гудеља (3,5мЕ), Лукића (9,8мЕ), Илића (16,5мЕ) што, бар када су друга двојица у питању, може да буде задовољавајућа основа у будућности, али нисам сигуран да им је наступ на овом првенству подигао цену, а и иначе су у стагнацији. Ако се узме у обзир и да смо већ традиционално међу најспоријим репрезентацијама у светским размерама, види се зашто је наша констелација порозна у фази одбране. Када је покушао да заштити одбрану од промаје увођењем више дефанзиваца и обавеза у фази одбране, у нападу се спарушио. И то је проблематика коју ни Пиксе, а мајци, ни Мурињо да га доведете, не може да реши.

Ми имамо играче који су спремни да гину за Србију. Ко сумња да би Страхиња Павловић (25мЕ)сутра не трепнувши дао живот за Отаџбину? (И не само он да је посвећен националном грбу... Миленковић (15мЕ), Вељковић (4,5мЕ), Живковић, Јовић, Костић... су доказали да су искрени патриоти). Скоро парадоксално и свакако неочекивано, управо последњи одбрамбени ред који до ЕП није уливао поверење, показао се најстаменије. Посвећеност+срчаност+фокусираност+уиграност су дали добар резултат. Не видим шта би још ту могло да се побољша. Признаћемо ипак да немамо штопере врхунске европске вредности, па би тешко издржавали са само двојицом централних бекова у задњој линији. Вредност на тржишту Миленковића и Вељковића је у паду, док је Павловић изгледа достигао свој максимуму.

Ако је за будућност, ја бих (примера ради) можда повео на ЕП штопера Партизана, а сада Болоње, Михаила Илића (21г, 4,5мЕ)

Логично да је, суочен са немогућношћу да учврсти игру у дефанзиви, Пиксе бацио све карте на напад, где смо били кудикамо конкурентији. Али, Пиксе не може бити крив што Сергеј Милинковић-Савић (30мЕ), Митровић (28мЕ), Тадић (тренутна вредност мизерних 3,5М Е) Костић (6,5мЕ)..више нису у старој форми. А без њих се не може. И опет, човек који је у првом колу претрчао највише од 250 играча (СМС), како брзо и куда тужнија је тема, оптужен је у чаршији "да се не залаже". Еклатантно чаршијско лупетање! Знате, има много сличности у стварању игре између СМС и Николе Јокића. Само, јбг, фудбал и кошарка нису исто. Јокић може себи да дозволи да је спор у простору, да има одраз за извући новине испод патика и да буде габаритан (што му даје надмоћ у дуелима, јер то су дуели мање-више у месту), у фудбалу су такве ствари погубне. Не може СМС да се заука и закочи ни изблиза толико брзо колико игра захтева. Није црнац. Уз то, СМС не може да игра задњег везног, није му у психи, као ни Тадићу, и штетно је постављати га на ту позицију, сем у случају изнуђене опште офанзиве.

Колетеларна корист овог дела приче је што можемо научити да се често паре зараде на ћуприји а изгубе на мосту. Конкретније, наши кључни играчи су отишли у Сауди-Арабију да би зарадили новац, што је у реду. Но они нису још превалили тридесету, а играњем у пензионерској лиги, па тако у пензионерском штимунгу дошав на ЕП, себи су оборили и цену и углед.

Влаховић (60-65мЕ), кога би Раде "забетонирао" на "деветки", а отерао Митровића, је добио велику минутажу, али није доказао своју тржишну вредност, сем на моменте против Данске, те се тако изборио, поред оронулог СМС, за позицију у "топ-тиму" разочарења Европског првенства. Како Раде, врсни фудбалски аналитичар  и агитатор са бурета на ТВБ, није видео што је цео свет видео, јасно је само ако се пође од чињенице да његови иступи и нису мотивацијом пресудно стручно-спортски, већ  залазе у мрачне ходнике испод трибина.

Друга је прича са Митровићем кога ја необично готивим (мој Смедеревац), и тепам му "Митриште". И поред видне отромелости, он је свој посао како-тако одрадио. На Митровићу је направљено три (недосуђена) пенала и заслужен један (недосуђени) црвени картон када га је Дански "фластер" набо лактом у плексус у 16м. И то је судијски инструктор Медић констатовао, а Раде успијено прећутао. Прећуткује и амебоид-вулгарис јавно мњење. Чудно, али је тако. Кад би се сагласили у оцени преваре ВАР, Пиксе не би био довољно крив. Ееее, то не може! Мора да виси. Један пенал променио би све. Бар до осмине финала. Срећа Радетова те судац није фућнуо у пишту бар једном када је морао да фућне.

Додаћемо, довољан је"случај" Митровић да се докаже да је ВАР систем за исправљање случајних грешака. Од Русије Митровића руше и пентрају се по њему (и по двојица ако један није кадар), вуку га, чупају, подпетљавају, набадају, али никако да све то достигне "довољан интензитет". Јес` пенал, али није довољно интензитетан. Ја мислим да је прекршај довољно интензиван чим играча спречи да постигне гол. Али ето судије и ВАР-експерти воде своју курвањску политику управљајући утакмицама, а наша поблесављена чаршија се том ФИФА/УЕФА/НАТО курварлуку снисходљиво покорава. Така нам судбина, треба бити реалан ( "...јер према неким Савезима /државама/ се понашају као мајка а према неким као маћеха /не мислим само на нас/" - Жива Векицки), вајкамо се. То о другим државама за нас није релевантно. Чињеница је да судије и ВАР раде против нас. Ја комплекс њихове више вредности у односу на нас немам. Имам презир.

На другој страни за домаћина Немачку, коју ФИФА (традиционално) припомаже у походу на титулу, свиран је пенал зато што је дански фудбалер био руком у додиру са лоптом петстоти део секунде. Ту је дакле било довољно интензитета.

Не верујем ни у честит однос Енглеза у игри против Словенаца.

На то се надовезао неопростив гаф капитена и лидера тима Тадића. Да се ради како струка заповеда, он би морао бити моментално удаљен из тима. Није он клинац да не зна када је којој и где причи време. Ако се једном главни баја у тиму намерачи да отера тренера и успе у томе, он ће исто поновити првом следећом приликом. Или ће са кликом која се закономерно формира око њега, он састављати тим, он се питати како да се игра и како да се тренира, примерено његовој мрзовољи. Не може више да трчи а хоће да командује на терену. Није он први такав случај.

Додаћу: ја Гаћиновића више не бих позивао.

Постоји још један феномен, на који нико не обраћа пажњу. Један спортски лист је пре утакмице Србија -Данска објавио саставе тимова и устврдили су да наши репрезентативци на тржишту укупно вреде 313,4мЕ.(sic!) Међутим, кад саберете истом приликом презентоване курентне цене наших играча прве поставе, права њихова тржишна вредност је свега 140,3мЕ. (Данска 259мЕ, Словенија 115мЕ). О, не! Није Пиксе јефтине играче ставио у тим, а скупе на клупу (сем поменутог Влаховића). Када се уђе у ову проблематику види се општи тренд пада вредности наших играча.

Рајковић је стабилан на 10мЕ, Павловић је у успону за 5мЕ у односу на две године раније."Свежа крв" Бирманчевић (26г, 9мЕ) и Самарџић (22г, 20мЕ) су такође у успону. Ту је и Митровић коме је цена порасла са 20 на 28 милиона евра, но држимо да је у питању добар пазар са Саудијцима а не боља форма. И то је све што се активе тиче.

На другој страни је група од четрнаест играча којима је вредност у паду. Застрашујућа је потонуће Сергејево који је на губитку 60мЕ (пао са 90 на 30 милиона евра). Ништа боље није ни са Луком Јовићем који је на губитку 53мЕ (са 60 на 6,5), Костић 33 милиона (са 40 на 6,5), Миленковић 20 милиона, колико је пала цена и помало извиканом Влаховићу, итд. Укупан пад вредности нашег тима у последњих 4-5 година је 245 милиона евра!

Нереално је очекивати добру игру и самопоуздање од играча којима каријере иду тако лоше.

Да буде горе, види се да нема играча у прогресији који би унели квалитетну промену и нови полет нашој посусталој дружини.

Симптоматичан случај је наш најбољи играч Душан Тадић. Његова тржишна вредност никада није прелазила 25 милиона евра (што ме признајем чуди), а сада га можете добити за свега 3,5 милиона. Не кажем да Тадић није наш најбољи играч. Кажем куку нама!

Зато, репрезентација Србије није довољно квалитетна за дати степен такмичења, али са два нерешена резултата и једном поразом 0:1 од Енглеске, нема говору о "дебаклу", нити су Пиксетови грехови толико страшни каквима се приказују.

Србија нема школу фудбала

Не пишем ја ово први пут, понављам се, али таква је ситуација, са снажном стрмоглавом тенденцијом.

Наш фудбалски спорт има неколико генератора дегенерације који делују симбиотски. Не може се посебно посматрати шта је последица нестручног рада, шта утицај фудбалске дубоке државе (политичари, криминалци, менаџери) а шта наслеђене системске деформације. Но, од некуд се мора почети.

Од центарфора, господо 1 и 2, ако нисте знали, почиње одбрана, појединачна, групна, тимска. Високи пресинг, притисак на противника, игра под притиском и сличне вредности. Ништа то не важи код нас, ма колико сва горка и прегорка искуства својом тежином просто намећу да утувимо у тврде главе да су наши "тренинзи спори, док се утакмице играју у брзом темпу!" . Ова констатација је цитирана из брошуре "Подучавање фудбала" издате у Бечу 1919. године. Ми тако просту ствар ево 105 година нисмо схватили. Одбијамо. За нас је "Дејо, геније!" и нема даље. Он је врх. Са друге стране те вертикале са Дејом на врху, још ми звони у ушима директива једног селског самонабеђеног тренера који је некада био невиђен таленат и друголигашки играч на два тренинга али му је шанк био милији, како учи свог пулена коме је главни, ако не и једини квалитет страховита брзина: "Стани налопту, сачекај, погледај, додај човеку!"... и тако у круг. Закочи. То је дубоко и широко укорењена филозофија игре у наш народни хабитус. Ко се бори и трчи тај "не зна". Да зна, "играо би мозгом". Физичка спремност и тактичка дисциплина су болест. "Шта се онај онако растрчао по терену?" - "Мани га, има кондицију!". Онај други се понижава јер "ко кер трчи за човеком". И таква нам је "школа фудбала" од базе до врха. Почело је са "Иди биди бек!" за јаке момке слабог талента код Чика-Даче, да бисмо дошли до тога да нико неће да бидне бек, ваљда није у складу са цивилизацијским токовима, али менталитетом смо остали код Чика-Даче и невиних фудбалских времена "ситног веза" без везе.

Није посао селектора да учи играче основама како се игра у одбрани а како у нападу, и не може он да ствара навику на дуел игру, већ је то посао тренера који раде са децом од 7-17 година. После је касно, или бар много јаловије.

Али није ни то највећа мука. У Србији се са децом слабо ради. И тај нерад и нехат су системски, уграђени у читаву спортско-друштвену структуру. Један парадокс ово доказује - Срба има све мање у професионалном светском фудбалу.  2017 били смо на четвртом месту у свету са извозом од 607 професионалаца, да би 2022 пали на девето место. Србија је једина земља у топ 10 која бележи пад „извоза“ фудбалера. У односу на 2017. годину имамо 69 играча мање у страним лигама, што је пад од 15 одсто. И, све смо јефтинији.

Па, да ли стварно продајемо све мање фудбалера? Не знамо, пошто нема података, или ја бар нисам наишао на адекватне информације, но сва је прилика да се менаџерско интересовање спустило на млађе узрасте, на извлачење јефтиних а слабо обучаваних талената и да се тако убрзано претварамо у џунглашку колонију у којој бели ловци (читај менаџери) сафаријем лове децу пресрећних родитеља јер ће узданица да им се обогати од лопте.

И, знамо, као повратну информацију родитељима са уздрхталим желуцем од тихе наде да ће дете лоптом да обогати и себе и њих,  ми смо земља у коју се и враћа највише фудбалера. То су печалбари коју су отишли неспремни и играчки и ментално, па им је „каријера“ била бесциљно ломатање од немила до недрага. Бивши таленти се враћају офуцани кући, да ухвате још који динар ако се може. Много их сасвим пропадне. Остану ауторитети само у локалним кладионицама, где људи знају „какав је тооо таленат био!“ 

Ми смо међутим вероватно једина држава на свету која не да се не бори против менаџерског јаничарења, већ врхушка ФСС лично учествује у том најпрљавијем послу. ФК Бродарац је клуб који се бави омладинским трафикингом, а чија је узданица са пивским стомачићем био Славиша Кокеза, екс прецедник ФСС.

Питам се колико зломислен човек мора да буде да Кокезу намести за председника Фудбалског савеза? Ја одбијам да уопште разговарам о части, патриотизму и доброј намери људи који нам такве ствари чине.

У осталом, наш Раде у свом исповедном интервјуу горко констатује "Ко ће удовољити Црногорцима и свим осталима који су требали да се продају?". Сви знамо да је живу истину изрекао. Но, ја не видим што би се фемкали да изрекнемо истину и данас, када су Црногорце превладали Босанци, и то дезертерске провенијенције?

Славиша Кокеза. Фудбалер, спортски посленик, политички и национални борац
Радетов Срарајлија

У чланку "Јапији из Бродарца", поменуо сам тројицу омладинаца, сви 1999. годиште: Најбољи тадањи млади играч Србије Џенан Ђелменац, доведен у Бродарац из Новог Пазара. Њега нема нигде. Други је Чочај Аријас који је као један од најталентованијих играча Партизана прешао у Бродарац. Послењи забележен клуб у коме је играо је БСК из Борче 2021. године, од тада без ангажмана. Најуспешнији је Матија Бабовић, кога је стриц Стефан из ОФК Београда, такође у интересу развоја, усмерио у Бродарац а не свој матични Партизан, како би се дало очекивати. Матија је постао интернационалац и игра у Гокулам Керала ФЦ у Индији за 150кЕ.

Ову суморну причу можемо проширити на читаво 1999. годиште. У прегледу наслова читамо 2017. године: "Омладинци крећу ка европским висинама, Милош Велебит одабрао играче за први круг квалификација у Републици Ирској". Ни на каве висине ти омладинци нису стигли. Нису се пласирали. Но, друга ствар је битнија. Поред главне селекције, Велебит је извршио додатну селекцију од 67 најталентованијих играча те генерације. Дакле, имамо увид у биографије укупно 100 (сто) најталентованијих играча, што је довољно широк узорак да се уверимо у стварно стање, пошто стално тврдимо да је Србија "непресушни извор талената". Укратко, половина од побројаних се може некако пронаћи по стрњиштима и кукурузиштима наше лепе Србије, па како се договорите уз гајбу пива. Најуспешнији из тог годишта је Дејан Јовељић (4,5мЕ) који игра за Лос Ангелес Галакси. Читава та генерација, њих сто који ономад кренуше ка европским висинама, могли би се купити за, ред величине, 30 или 40 милиона евра. А управо они, данас двадесетпетогодишњаци, уз неколико додирних годишта, требали би допунити ако не и већински заменити посустали наш А састав. У стварном животу у најширем саставу А-репрезентације, међу 47 кандидата, налазе се голман Ђорђе Петровић, бек Алекса Терзић, нападачи Дејан Јовељић и Ђорђе Јовановић. И, то је све. То је наша будућност.

Ако кренемо са другог краја исте приче, наићи ћемо на системску заосталост и запарложеност. Елем, званично ФСС има регистрованих фудбалских клубова 3.087, лига у којима се одвија такмичење 365, регистрованих играча 110.339, фудбалских тренера са дипломом 4.901. Активно сигурно није толико клубова, али рецимо да имамо 110.000 фудбалера. То значи да је у фудбал обухвата 1,7% становништва Србије. Е, па добри моји фудбалољупци, европски стандард је 3,5%, или дупло више него у Србији. Ништа нас не спречава да достигнемо тај европски стандард сем нас самих. Недостатак се најгрубље очитује у младим селекцијама, пошто професионалаца, Богу драгом хвала, имамо колико и Немачка. Дакле, у овом часу ми смо у дефициту за равно 100.000 (сто хиљада!) деце и омладине у фудбалском систему. Последично, недостаје бар 5.000 тренера. Па гле изазова за наше фудбалске прегаоце! Али, не! Ко је луд да се таквим беспослицама бави?!

Да би дочарали сву пустош, спуштамо се до базе, до ФС Нови Сад, који покрива подручје са око 500.000 становника. Ту има две "аматерске" градске лиге са укупно 32 клуба. Ти клубови суштински немају другог посла него да се баве децом из свог села или краја. Али шта имамо? Само два клуба, Жабаљ и Каћ, имају подмлатке, још 4-5 имају про-форма селекције, да се каже да имају. У вишим разредима је боље, али општа лоша слика не може да се поправи. Један омладински/кадетски тим на 12-15 хиљада становника је несумњиво премало.

Зашто ово наводим? Док је предсеник ФСЈ био Миљан Миљанић направљена је једна студија о репрезентативцима Југославије. Установљено је из биографија преко шест стотина играча да је 90% њих до своје петнаесте године живело на селу или периферијама мањих градова. Та ситуација се сигурно донекле изменила, али не на корист фудбала.

О фудбалским прегаоцима

Шта раде сва та силна клупска руководства? Менаџеришу. Више од половине поменутих малих клубова има плаћене играче. "Бомбе прелазног рока" и све друго као доликује Реалу и Манчестеру. Ако у неком сеоском клубу држе "легију странаца" а немају подмладак, то није здрава средина и није здраво стање. То је пут у беспуће. Међутим, то је сидром који влада Србијом.

Ми смо од СФРЈ наследили јавашлук-организацију у којој се не зна ко за шта одговара ни шта је чије. Из тог времена потиче наш неаматеризам као начин спортског битисања. Чим можете да одредите шта није, али не можете да дефинишете шта јесте, не можете ни спортски да мислите у таквом систему. Црни фонд је стање свести неаматера. Они друкчије не могу да функционишу. Ко коме, колико, ко "затворио" судије за првенство, кога савез гура. То је све. Деца су досадна. Одузимају и време и новац. У 3000 клубова имате бар две хиљаде председника и још десет хиљада најближих сарадника са сто појмова у глави са којима оперишу (и не желе вишком да се оптерећују) и без стега лажног морала. Сви чврсто спрегнути у једном политичком калупу, и са снажним алибијем деловања у локалпатриотизму. Иста ствар у хијерархији фудбалске бирократије. Тако да нема регуларног такмичења у наших 365 лига, па чак ни у оним најнижим, већ се све решава парама и директивама из којекаквих од локалних до највиших политичких комитеја. Све то у коначном прорачуну издржава држава, најчешће кроз подршку клубовима из јавних предузећа. Огромне су то паре за одржавање једног дубоко корумпираног и спортски јаловог система.

Ти клупски прегаоци, у главном тешко сменљиви, шутирају около тренере као лопте. Чувена "тренерска вртешка". Тренери се пак утапају у систем у коме су фамозно "3 за 3" и сличне ајнштајновске формуле, те "рад са судијама",  сondicio sine quo non успеха. Још, будући да су све моралне бране попуцале, сами могу (родитељима) да одређују тарифу да им дете игра у првој постави или бар полувреме, или да дете пошаљу код колеге на "допунски индивидуални рад". Што је онда чудно што нам је тренерски кадар пропао, па немамо једнога међу 4901 тренера са дипломом да замени Пиксета, него селектора морамо да тражимо по белом свету?

То није стање у коме је могућ развој младих играча. И то се види.

Један клуб је видљив изузетак. У њему је сређено стање и раде добро. То је ТСЦ из Бачке Тополе. ТСЦ је под заштитом мађарске државе и њих не дира нико.

Зато Видић није имао шансе. Могао је он да преузме руководство у врху Савеза, дочекало би га 15.000 неаматерских фудбалских посленика снажно подупрти из државне машинерије, са финансијским изворима у својим рукама.

Каже наш Раде са почетка, да "држава даје паре". Тек смо натукнули коме и како. (Нема се простора за толику причу). Исто понови Непомјаник. Онда Недимовић подигне нови стадион у Зајечару на коме нема ко да игра???!!!

То стратегија, то памет? Како то може?

Једно сведочење:

Ко је био скоро у Зајечару и видео онај стадион, мени делује као да је слетео неки свемирски брод. Стадион а около туга, сиромаштво беда и жалост. Ти стадиони ће пропасти за мање од две године, буквално ничему  не служе а друго прескупи су за одржавање и нису економски исплативи. Зајечар игра трећу лигу као и Лозница /Нап:  Лозница  је град са мање од 20.000 становника, Недимовић направио стадион за 8.500 геледалаца???!!!/, Лесковац игра другу лигу то нема ни 100 гледалаца по утакмици. Да би имали економску исплативост ти стадиони сваки други викенд када игра њихов тим би требали бити дупке пуни...Зајечар нема ни 50 гледалаца по утакмици а добио стадион чини ми се од 10 хиљада гледалаца. Цео Зајечар да дође да гледа неби напунио стадион.

Три болно бесмислена стадиона - у Зајечару, Лозници и Лесковцу коштају званично милијарду евра. Реална цена је сигурно много нижа. Раде није чуо за прање пара и уграђивање? Ко ће толику лудост и алавост режимлија да плати и издржи? То што државни режим у фудбалу урадио преко свог експонента Недимовића, који се "због Пиксета повукао у илегалу" (јадничак!), како метанише Раде, није нормално. Није за ову страну браве! Неко заиста верује да ћемо са оваквом памети стићи некуда?

Сад ће Непомјаник да направи чистку и отера Курте Недимовића, Шурбатовића и друге. У "нову кућу фудбала" ући ћемо са новим Муртама чврсте руке и визије, а Пиксе неће смети живу главу нигде да промоли да не би фасовао.

И без Радета, и Богу смо тешки.