ПЕНЗИОНЕРИ И КОВИД

ПЕНЗИОНЕРИ И КОВИД

Има три године како сам доспео у мировину. Међутим, одолео сам примамљивој понуди да се учланим у пензионерску удругу. Имају пензионери бројне погодности (којих никад није довољно колико су задужили ову земљу), но признајем да ми је удобније да живе сведоке изградње социјалистичког раја не гледам, макар пред изборе остајао ускраћен за зејтин, макароне и ђачку паштету. Био сам са тим горућим неимарима новог света у пионирској организацији, па сам био и узорити омладинац, довољно је то греха за један живот. Не морам под старе дане - у јесен живота што но се каже - да се гурам шњима око гајбе јабука повољно на три рате, бесплатних очних и шећерних прегледа, организованих излета "путевима револуције", такмичења на гулашијади, неизоставног шеш-беш домињања у пензионерском клубу где се служи лепа домаћа ракија јабуковача са 60% шпирита и претреса политика на нивоу идиота. Не могу да слушам церекање кêша, пардон, наших бака и дека, свему што се не уклапа у медену слику перверзне лагарије познате као Титов Дизниленд СФРЈ.
 
Моји исписници су прекаљени борци за ново друштво под револуционарном девизом "у се, на се и пода се"! Сада, када су доспели у фазу "у се и на се", планету је задесила пандемија Короне или Ковида. Никада мира и одушка.
 
Мене је за сада заобишла Корона, али сам мучки нападнут од стране бубрега. Јесенас сам једва претрај'о. Не волим да мислим а камоли да причам о тим данима. Ограничићу се на напомену да, насупрот честих критика па и жучних оптужби, имамо одличне лекаре, шире, медицинско особље. Свакако, много боље него што заслужујемо. Спадам међу оне које су лекари вратили са "пола пута". Какви смо, ми смо пре заслужили пекаре што месе погачу за-на-теме, ако ме разумете.
 
Сада идем на контролне прегледе па се хтео - не хтео срећем са масом кретеноида старог социјалистичког кова. Колико је фамозних бака и дека у јавном промету, немогуће их је избећи куд год невољом кренули. Тако сам стекао ширу слику "људства" које испуњава основну карактерну особину ђутурума - имају снажну жељу за мучењем људи у околини а да и немају неке опипљиве личне користи. 
 
Тек неколико примера као се наши најстарији суграђани понашају у доба Короне:
 
Сећате се да је у првом прошлогодишњем "пику" заразе, за време "лок-дауна" био одређен посебан термин када су сениори моги да иду у продавнице и снабдеју се потрепштинама? А не, пензоси су пропуштали то време, нису ваљда стизали од обавеза, те су упадали у продавнице кад им време није, трпајући се на тезге преко млађег света који би да купи шта му треба а не зарази се.
 
У продавнице су улазили и они за које се знало да су "позитивни" или имају у кући болесне, и то без маске. Ако их продавачица, најблаже и уљудно опомене, следе салве старачког беса.

Јесенас, у време ширења короне, градски аутобуси у Новом Саду били су крцати пензионерима. Судећи по скоро празним зембиљима и новинама које су дубиозно читали удобно заваљени у јапанска седишта, неког посла нису ни имали у граду. Па зашто се онда бесциљно мувају? Омогућило им бесплатан градски превоз, па погодност треба максимално искористити. Ето, зато! Штета што се "кризни штаб" није досетио да укине ову непотребну пензионерску повластицу, ризике заразе би значајно смањио.

У чекаоници градске Поликлинике по природи ствари већином је старији свет. По истој природи ствари влада вечито отимање да се уђе преко реда. Деке и баке само нешто зановетају, шапућу на уво дежурним сестрама, вуку лекаре у пролазу за рукав, бучно негодују због "слабе организације" и тако док не направе потпуни неред поред клонулог и смореног особља. Последњи на ред стигну они који ћуте и гледају шта се ради.
 
Пре неколико дана су загушили телефонски саобраћај и рад у ординацијама само једним питањем које је поновљено хиљаду пута са свих страна и даљина: "Коју вакцину да примим?". Затим следи допуна питања, која је због дужине и бесмислености далеко опаснија. Почиње речима: "Ево мој случај..." Особље није могло не да ради већ да дигне главу од савесних бака и дека који су се дисциплиновано одазвали на Вућићев захтев за вакцинацијом, без обзира на сопствено здравствено стање, само да им се детаљно објасни вакцина ког произвођача је најспасоноснија за њих.

Коначно сам тог тешког дан кренуо кући. Опет градски аутобус. У аутобусу залепљене писане препоруке да на двојним седиштима седи само по један путник. Овај пут није било нарочите гужве. Време ручка, пензоси се навозали. На једној станици улази млада жена у поодмаклој трудноћи. Моја кћерка, која је ишла са мном (за сваки случај), устане да јој ослободи место. Кад се међутим са друге стране залете као парип неки старкеља и седе жени "испред носа" на ослобођено место. Само то је по себи већ нељудски. Ама, није прошао минут, испред аутобуса излете неки ауто. Зашкрипаше кочнице, трудница изгуби равниотежу и стомаком удари у попречну шиппку за придржавање! Зајаука! Ухвати се за стомак. Матори прдоња ни трепнуо није, загледан кроз прозор.

Јавило данас да стиже педесет евра помоћи за баке и деке. За труднице ни реч извињења.

Коментари

Популарни постови са овог блога

ВЕРОВАЛИ ИЛИ НЕ: УЗБУЊИВАЧИ СПРЕЧИЛИ НАПРЕДЊАКЕ ДА УГАСЕ ПОЖАР?!