НОВАК СРЂАНОВ ЂОКОВИЋ И ТЕНИСКА ГОСПОДА

Мурал са Ђоковићем испред стана у ком је живео током бомбардовања Београда 1999. године
ФОТО: BBC - SPORT

Новак Ђоковић је освојио Вимблдонски турнир невероватном срчаношћу. Оно што је ипак дало белег турниру је незапамћено понашање публике. У анализама случаја које су уследиле прве кључне речи за препознавање проблема су "господин" и господство".

Нама је први шлагворт за анализу свакако вишедимензионалног проблема дао другосрбијански аутошовиниста Љубодраг Стојадиновић са памфлетом  "Новакова лекција домаћој фукари".  Није јасно из ког разлога Стојадиновић себе издваја из корпуса "домаће фукаре" а страну фукару изоставља, али ћемо се ипак фокусирати шта тамо пише. Цитирамо:

"Чини нам се као да смо сви ми помогли Новаку Ђоковићу да постане легендарни јунак спорта, упркос Федереру и 15.000 пакосних противника."

Најпре, тенис је добио описни назив "бели спорт" управо по Винблдону. У психологији и социологији спорта та "белина" је јасно објашњена: симболика беле боје указује на чистоту, беспрекорност, издигнутост изнад других, аристократију, господство, џентлменско понашење свих судионика. Отуда, турнирска правила су ригорозна. Ђоковић није могао носити ни качкет чија доња површина обода није бела. Иста, мада неписана правила гајена сто педесет година важе и за публику. То није фудбалска публика, то није "Коп", то је аристократија, чији је први знак препознавања уздржаност, уз обавезни џентлменски гест.

Замислите да се Ђоковић појавио на Турниру обучен као папагај; или сав у црном? Та не би га пустили ни на прва врата. Публика је себи дозволила управо то - да погази господски "дух Вимблдона" који је сама изграђивала толико дуго и понашала се на мечевима Новака Ђоковића као јато гаврана.

Публика је Ђоковићев успех доживела као своје понижење. Не чак ни као спортски пораз, мада Швајцарац није њихово дете, већ као понижење?!

За разлику од анти-фукарног Стојадиновић, Хрвати су били знатно тачнији и поштенији:

"Иако су на трибинама најславнијег тениског терена сједили и бројни припадници племства, чак ни прекаљени телевизијски коментатори нису могли прешутјети понашање публике у Лондону. Додуше, користили су  еуфемизме, говорили да се публика понашала 'непристојно' иако би било прикладније рећи 'примитивно'. Пљескали су чак и на Ђоковићеве погрешке, што се у тенису никад не ради."

И понеки Немац имао је више части од анти-фукарног Стојадиновића:

"Омражени Новаче Ђоковићу, има ли усамљенијег срца од Вашег, након побједе над Роџером Федерером? Даме и господа у краљевској ложи посматрали су намргођено и безобразно – милиони испред малих екрана незадовољни су Вашом побједом. Осјетили сте то.

Kлицали су на сваки Федереров поен, на сваки Ваш промашај још више. Вимблдонско финале играли сте презрени. Зашто Вас гледаоци не воле? Јер изгарате у својим стремљењима. Федерер је оличење модерног спортисте: лаган, елегантан.

Федерер је као кита цвијећа. Ви, Новаче, сте као бодљикави кактус, трновити грм. Ја знам ту нит Вашег бића. Имали сте 12 година.

Ноћима сте боравили у склоништу, док су Нато бомбе падале над Балканом. Са 12 нисте знали да ли ћете дочекати 13-у. Ви сте онај који опстаје. Ваша игра је борба.

Честитам Вам побједу на Вимблдону.

Од свег срца."

Пакост је по себи нешто ситно, малограђанско, ефемерно у гесту. Удружене ситне пакости петнаест хиљада пробраних енглеских аристократа које су прерасле у незадрживу и вулгарну пизму, не може бити нешто што се гази као плитак поток, како је учинио анти-фукарни Стојадиновић. Такво курвинско багателисање отвореног и безочног расизма и ксенофобије из врха Енглеске је недопустиво, скандалозно и типично само за квислиншке идиоте.

Међутим, није то од јуче. Поново ћемо се ослонити на хрватски коментар:

"...Заправо у посљедњих десетак година само су три имена која се смјењују на побједничким постољима највећих турнира. То су Роџер Федерер, Рафаел Надал и Новак Ђоковић. Али за западне медије Новак као да не постоји иако, па иако је управо Новак тренутачно први играч на свијету, он за западне медије као да не постоји. Kао да ни његових 12.415 бодова на АТП љествици, у односу на Надалових 7.945 и Федерерових 7.460, не значе баш ништа.

Умјесто да га зову 'дечком из сусједства', медији су створили слику пријетворног, частохлепног, антипатичног и лажно скромног типа.  Још 2015. на УС Опену морао се први пут суочити с гомилом која као да је стигла из римских арена и борби гладијатора. Умјесто насмијаног доброћудног Нолета, моћни су медији почели објављивати фотографије његових гримаса у побједничком заносу и полако али устрајно радили на његовом лошем имиџу..."

Напоменућемо, мржња према Ђоковићу траје дуже, већ од момента када је запретио владајућој елити. Може се рећи да је ескалирала 2015. Друго, не би "моћни медији" успели, да тло није било плодно. Треће, нема јасног одговора на питање зашто ту расистичку кампању против Ђоковића у опште тако упорно спроводе? Чиме их један вансистемски индивидуалац толико иритира, да би им најдраже било да од њихове опачине јавно полуди на зеленој енглеској трави? А јесу радили и раде гадне ствари. Понекад то изгледа као пропагандна припрема за рат:

Или, више импресионистички:

"Он је НАЈДОСАДНИЈА ТЕНИСKА ЗВЕЗДА свих времена!

- Осећам како је Новак болесно опседнут да се свима допада. Жели да буде Роџер Федерер. Цела његова прослава (гестикулирање рукама у облику срца ка свим странама трибина) је срамна, рекао је раније Kирјос, а са тим се сагласио новинар познатог листа.
У тексту стоји потврда речи Аустралијанца, уз тврдњу - "Те речи боле зато што су истините".

Ту се није зауставио Kанађанин који је у стилу Ника Kирјоса покушао да опише Ђоковића :

- Новак је попут дечака који скочи и седне за клавир чим гости уђу у кућу, почне да свира Бетовенову Симфонију бр. 9."

Прво питање је како неко ко није живео дуже од сто педесет година зна да је Ђоковић најдосаднији тенисер свих времена? Друго, чини ми се да врцави Канађанин и да је живео све време овога света није могао упознати све сморише међу тенисерима. Раније би умро од снобовске досаде. Но, средишње питање је коме Ђоковић може бити досаднији од конзерви усољених месних прерађевина попут Федерера и Надала? Мени исти личе на дечаке из скупих школа који се на сред Централног терена играју "камене фаце" са гледаоцима.

Да саберемо:

Прва премиса: Ђоковић је први православац* (*о томе који редак касније) који осваја Вимблдон. И то се не дешава као подношљива спортска ескапада, већ као судбина. Ђоковић је већ један од свевременских краљева "белог спорта", а не види се крај.

Друга премиса: Ђоковић долази из земље на коју је НАТО извршио агресију. Енглези знају да су извршили агресију. "Избомбардовали смо их до мизерије" - рећи ће велика светска политичка фигура Тони Блер. И сад ти долази тај дечак избомбадован до мизерије и туче вас по вашој трави, још пробајући јој укус.

Трећа премиса: Енглеска аристократија, џентлмени, колективно, не појединачно или делом, већ постројено, испољавају нарав примитивну, ниску, полу-дивљачку. Тим енглеским џентлменима само је кост у носу недостајала, па да им скочи мушкост.

Закључак: На Вимблдонском турниру имали смо прилике да се суочимо са атавизмом дивљачког западног расизма.

Може бити да би неко оспоравао мој начин закључивања објашњавајући надугачко нешто нечим. Но, ту је "Окамова логичка оштрица" која све то коси.

Наравно, Љубодраг Стојадиновић своју србомрзачку причу развија даље:

"...Човек је све то учинио сам. И то није национални подвиг. Осим навијања, поистовећивања и вишекратног упада у прединфарктно стање, са тим подвигом заиста немамо ништа. Ни трунчицу заслуге. Немају је ни власт, ни држава, ни народ. Ни министар спорта, ни карикатура на челу државе. Ни таблоиди, са својим лицитирањем о томе ко је и колико навијао за Ђоковића, зашто га не воли онај неприлагођени Аустралијанац. Зашто је публика таква каква јесте, и зашто, до ђавола, толико воли Федерера...."

То је зато, учи нас Љ.С., "што других победа немамо".

Исто би могло важити и за Надала и Федерера, али се они не одричу својих народа, нити народи њих. Како је објаснио Франц Јозеф Вагнер, Ђоковић, и да је хтео није могао да се одвоји од судбине свог народа. Он је изданак српски, његова "оштра нарав" очеличена је нашим историјским пострадањем и он, и да хоће (право говорећи почесто нешто тако покушава), не може побећи од свог српског бивства.

Љ. Стојадиновић у аутошовинистичком маниру само чини јадан покушај да огради Ђоковића од српства, зато што је учинио нешто силно, витешко и господско. Да је какав злочинац у питању, сва заслуга би пала на Србе.

Чим је по свом виђењу одвојио Новака од српства, Љ.С. истиче господство победника, и  одмах затим се стрмоглављује у дневнополитичку жабокречину:

"...Замислите обрачун господина Новака Ђоковића, да има, на пример, нарав и неваспитање председника државе из које долази. Зар не би, можда казао: „Федерер је само један јадни, пропали тенисер на издисају. И ја се њега не бојим, него га презирем. Срам га и стид било. Он је имао подршку читаве тениске мафије, западних сила и оног хулигана Kиргиоса. Али ја ћу владати тенисом док то желим!“ Или за публику: „Та шачица плебса, која се окупила овде, потплаћена новцем запада, мислила је да ћу се уплашити њиховог урлања и претњи. Али, ја се ничега не бојим, и рећи ћу тим бедницима да ме сваки њихов звиждук чини јачим, и да ћу победити. Гледао сам са свог прозора те јаднике и беднике, и знао сам да ми не могу ништа!...Јасно ли је онда зашто Новак Ђоковић није један од нас? Он је рекао да му је Федерер инспирација, да ће и он желети да игра бар до 37. године.“

Ђоковић није један од нас зато што је рекао да му је Федерер инспирација?!

Аутор прескаче питање да ли је "пакосна публика" дебело заслужила бар једну врућу васпитну преко њушке, већ насилно увлачи господина Ђоковића у причу за домаћу употребу.

Наш председник Вучић је у типичном компрадорском "положају бициклисте" - што бруталније гази народ под собом, то више сагиње главу пред силницима који га држе на власти. Не би се тај ни борио као Ђоковић из бојазни да не изазове оправдани гнев публике, којој толико дугујемо. Федереру би предложио разграничење, да свако пика лоптицу на својој страни. Послао би Вулина и Ђурића да скупљају лоптице које Федерер пребаци код нас и да му додају убрус. Коначно, Вућић је хвалио и Мурата, где не би Федерера?

Главна поента Љ.С. се дакако тиче српског национал-шовинизма:

"Ђоковић је успео да одоли агресивном националшовинистичком фронту, показујући колико му је тај оквир одвратан и тесан, и да његов космополитизам није усклађен са комичним али опаким србујућим шепурењем. Због тога је био на мети наци деснице, која му је замерала дружење са хрватским спортистима. Посебно их је коснуло навијање за њихову фудбалску репрезентацију на светском првенству."

У питању је тешко лупетање Љ. Стојадиновића. Постоји и тачније одређење за ово што ради Љ. С., о чему је Хари Франкфурт написао студију. Ако је се нешто догодило у Вимблдону, сем чисто спортског резултата, онда је то фијаско Ђоковићевог космополитизма.

Било је неких знакова "несигурног патриотизма" и раније код Ђоковића, али нису били ни тако чести ни значајни, поготово што је у питању био неискусан спортиста у успону.

Хрватски новинар Миљенко Јерговић у општем лицитирању тениског господства, опомиње нас на један давни случај:

"...након финала Мастерса у Монтреалу из 2007. године када је званични спикер Новака назвао Хрватом, после Новаковог тријумфа над Федерером.

- Ја, наиме, нисам из Хрватске, него из Србије. Нема везе, не љутим се. То је ионако исто - рекао је тада двадесетогодишњи Ђоковић, а Јерговић је тај начин размишљања подржао.

- Покушајмо замислити - наставља Јерговић - шта би се догодило да су неког нашег спортисту прогласили за представника Србије. Тај би несретник за почетак морао да да седам шовинистичких изјава за наше и за стране новине, споменути Вуковар и Шкабрњу, па закључити како би био срећнији да није ни освојио турнир, него да му се овако нешто догоди.

... Неко је пре седам-осам година, у време Горана Иванишевића, рекао да је управо тенис, а не рецимо фудбал, спорт по ком се Хрвати разликују од Срба. Хтео је рећи како Срби никада не могу бити велики тенисери јер нису господа."

Ако је до Иванишевића, једног од актуелних тренера Новакових, нема код њега трунке господства. Он је усташа у души, кафанског речника... Горан на себи својствен начин анализирао велико финале: "Ово ти је савршен примјер да је**ш љепоту и је*** онога ко је бољи, ако на крају не добије меч."

Чим је господство у питању, ту су Црногорци које не можемо заобићи, мада нису од неке потребе:

"...Држећи пехар, он се џентлменски поклања публици, захваљује се свима као да су га ватрено бодрили. И тим потезом прави нови поен. Поен господствен и великодушан. Својствен само лафовима, али не и лордовима и надменом племству у чијим ормарима још висе реквизити за робове, остали од блиских предака, чије титуле надобудно шетају. То је особина великих личности.

Његошеву мисао данас отелотворава Новак Срђанов Ђоковић!"

Промена код Новака Ђоковића у односу на национални идентитет на жалост се догодила. Не знамо шта је био узрок, мада личи да је процена његова и његовог најинтимнијег окружења да без "космополитизма" неће моћи даље да напредује и да је "српство" узрок његових релативно слабих спонзорских уговора. Велике компаније тешко да ће много улагати у аса који због омраженог порекла на Западу неће доприносити профиту. Како год, тај заокрет се догодио с пролећа 2014., у свега пар месеци.

Коначно, он и сам каже да више није исти човек...

"е-новине", које беху најусташкије гласио у нас, овако су тровале против Ђоковића у јануару 2014.:

Дан мрмота у Вишеграду
30 јан 2014

... ВИШЕГРАД ... ОД СРЕЋЕ: Данас је у Вишеграду боравио прослављени српски и свјетски тенисер Новак Ђоковић ...

СВИ У ГОВНИМА, А ПРОФЕСОР ЂОKОВИЋ У БИЈЕЛИМ ХЛАЧИЦАМА: Kустурица је, уручујући Ђоковићу златник Андрићграда и кључеве града од камена, наговијестио да би се у њему, осим историје, филма, позоришта и књижевности, могао изучавати и тенис, јер се бољи професор од Нолета не може пожељети... Итд, итд...

У мају, "е -новине" су признале промену:

Из поплаве изронила Југославија
20 мај 2014

... Сазревање Новака Ђоковића не огледа се, међутим, само у фамозном и импозантном износу личне донације од 450.000 евра, већ и у жељи да зближи и повеже оно што су одговорнији од њега деценијама разарали, како речима, тако и поступцима.

На крају, Ђоковић је на свом Твитер-налогу “окачио” и фотографију са потписом: “Из поплаве изронила Југославија”, после чега му упућујемо искрену е-жељу да освоји Ролан Гарос."

Следеће године, 2015., Новак је оставио репрезентацију Србије на цедилу против Аргентине и радије се препустио одмору на хрватском Приморју. Одмор је много више личио на промоцију хрватског туризма. И то се догађало управо на двадесетогодишњицу "Олује". У то време такво његово понашање је изазивало неверицу и велико узбуђење код нас. Мој коментар тада је био да "пристојан човек /ако хоћете господин/ такве ствари не ради". После свега, не бих мењао ту констатацију.

Затим је навијао за хрватску фудбалску "репку", увео усташу Иванишевића у свој стручни штаб, у српским школама деци почео да потура будизам...

И, где смо сад?

На Вимблдону је презрен, "ХРВАТСKИ KОМЕНТАТОРИ НАВИЈАЛИ ПРОТИВ НОВАKА KАО ДА ИМ ПИШТОЉЕМ ПРЕТЕ", како вели Јерговић. Колико је добио симпатизера у Хрватској, више је људи разочарао Србији.

Постао је најомрзнутији господин шампион.

Колико ће тако моћи да издржи? Тешко је рећи. Чемерни су његово господство и његово бивствовање на крову тениског света. И сам зна, кад дође дан да мора да се повуче, енглески џентлмени ће учинити све да што пре утоне у заборав, у ништавило.